Зрнца словесности

[JESSY]

Туга и невоља нађе ме, заповести су Твоје утеха моја (Пс. 119:143).

Патње смењују једна другу и неопходно је да будемо трпељиви. Размишљање о божанском закону просветљује нас како да их поднесемо, зашто долазе и какав је њихов циљ.

Долазе да би нас научиле да подносимо бол, да бисмо постали искушани борци, следбеници Онога који је био распет за нас и браћа свих светих који су корачали трновитим Крсним путем, да бисмо постали мученици мучеништвом, преподобни подвигом, хришћани испуњењем светих заповести и посредством разноликих искушења која потичу од света, ђавола и других људи.

Нико се никад није спасао живећи у удобности и без искушења. Отуда следи да ћемо се, уколико будемо подносили искушења, такође и радовати, јер су тим путем прошли сви коју су се спасли. Будући да и ми желимо да се спасемо, не постоји други пут осим страдања!

Патње долазе с циљем да нас приближе Богу, јер жалосте и тиште срце које услед тога постаје меко и скрушено. А када је срце скрушено, Бог ће га погледати: Срца скрушена и поништена не одбацујеш, Боже (Пс. 51;17). На кога ћу погледати? На невољнога и на онога ко је скрушеног духа, на оног ко дрхти од Моје речи (Ис. 66;2).

Онога ко их подноси с радошћу и знањем, патње ослобађају греха и казне каква за њих следује. У човеку се образује духовни карактер и он постаје милостив, смирен, благ и сл.

Онај пак ко не поседује истинско знање о искушењима јадикује и тугује у време када би требало да се радује, јер корача путем освећене Голготе и путем светитеља.

Нека благодат Божија, која исцељује болесне и допуњује оно што недостаје, свима нама помогне да у свему будемо трпељиви, да бисмо се удостојили Царства Божијег. Амин.

С. ЈЕФРЕМ

[JESSY]

Примили смо горко радосне вести о томе да је ваше дете отишло Господу. Плакали смо и јецали заједно са вама, али такво понашање не доликује кад је у питању таква душа, за коју се надамо да ју је Господ прихватио и избавио од овдашњих мука да би јој дао починак у вечним пребивалиштима. Та душа he украсити вашу породицу као најблиставији и најсветији украс, и од сада ће бити вечна бакља која ће за нас посредовати пред Господом. Његова девственост, његова дугогодишња болест и трпељивост, као и друго крштење, односно ангелска схима, уверавају нас да га је Господ Исус прихватио као миомирисни тамјан. Преклињем вас да не будете тужни него да се радујете, јер сте положили велико благо у ризницу Божију, велику суму која ће вас подржати. Смрт је привремено раздвајање, јер је Христос дошао на земљу и бацио светлост на велико тајинство смрти: Ја сам васкрсење и живот. Који верује у мене, ако и умре, живеће (Јн. 11;25). Свим срцем се молим да вам Бог подари трпљење, утеху и свете мисли за дубљу духовност.

[JESSY]

Umrli čovek je živo biće: Bog nije Bog mrtvih nego živih. jer su Njemu svi živi (Lk. 20, 38). Njegova duša nevidljivo lebdi iznad tela i na mestama, gde je volela da boravi. Ako je ona umrla u gresima, onda ne može sebi da pomogne da se izbavi od njihovih uza i ima veliku potrebu za molitvama živih ljudi, posebno Crkve najsvetije neveste Hristove. Prema tome, molićemo se iskreno za umrle. To je veliko dobročinstvo za njih, veće dobročinstvo nego za žive.
Kada se budeš molio za upokojenje duše usnuloga[1], primoraj sebe da se pomoliš za njega od sve duše, znajući da je to osnovni dug tvoj, a ne samo sveštenika i klirika. Zamisli, koliko je neophodan usnulom pokoj i koliko mu je potrebna molitva živih, pošto je ud jednog tela Crkve, kako zli dusi osporavaju kod Anđela njegovu dušu i kako ona strepi ne znajući kakav će da bude njen udeo zauvek. Mnogo znači pred Vladikom molitva vere i ljubavi za usnuloga. Zamisli još, kako je neophodan za tebe pokoj kada te svežu okovi grehopada i kako se tada ti usrdno, s kakvom iskrenošću, žarom i snagom moliš Gospodu i Prečistoj Bogorodici, i kako se raduješ i toržestvuješ[2] kada posle usrdne molitve dobiješ izbavljenje od grehova i duševni mir. Priloži to i duši preminulog: i njegovoj duši takođe je potrebna molitva sada već tvoja, zato što sama ne može da se moli plodotvorno; i njegovoj duši je potreban pokoj, koji ti možeš da izmoliš za njega toplom molitvom, sa dobročinstvom u korist njegove duše i posebno prinošenjem za njega Beskrvne Žrtve.
Za usnule se moli tako, kao da se tvoja duša nalazi u adu, u plamenu, i ti se sam mučiš; osećaj njihove muke svojim srcem i vatreno vatreno se moli za njihovo upokojenje u mestu svetlom i cvetnom, i u mestu odmora.
Moli se Gospodu za upokojenje umrlih praotaca, otaca i braće svoje svakodnevno, jutrom i uveče, da u tebi živi sećanje na smrt i da se u tebi ne ugasi nada u budući život posle smrti, da se smiruje svakodnevno duh tvoj mišlju o tvom brzoprolaznom životu.

 

 

SVETI JOVAN KRONŠTATSKI

[JESSY]

Духовне утехе се шаљу по милости Божијој

.. .И сама помисао да" Онај Који је неприступан по бићу, постаје ми доступан" - произвела је у твоме срцу духовну утеху. То је дело милости Божије, а не наших снага и напора.
"У цркви си осетила радост - не мисли да си сама од себе могла да имаш такво осећање, него ти је оно дато благодаћу Божијом, за охрабрење и оснажење.

Утеха нам не долази без крста

Искушење или претходи утехама или следи за њима

...Утехама или претходи или их прати неспокојство; узрок овоме је наше страсно устројство; наше страсти су врата иза којих нам остаје затворена ова духовна радост...

 

св Ј.Кронштатски

[JESSY]

Слободна воља свих разумних бића, била је кушана и до сада се искушава, док се не потврди у доброти. Јер без искушења, доброта није чврста.

Сваки Хришћанин је потчињен некој врсти испитивања: неко сиромаштвом, неко болестима, неко различитим нечистим мислима, неки пак неком врстом несреће или понижења, док су неки збуњеношћу.
Ова испитивања јачају човекову веру, наду и љубав према Богу, то јест, показују тежње особе, њене привржености, било да он тежи ка жалостима, или је још увек прилепљен за земаљске ствари.

На тај начин, човек-Хришћанин, сам може видети у ком се стању налази, какво је његово расположење и принудно смири себе.
Јер без смирености, као што сви Богомудри Свети Оци једногласно потврђују, сва дела су некорисна. Чак је и слободна воља Анђела била кушана.
Ако Небески житељи не могу избећи испитивање, онда још више мора бити испитивана, слободна воља оних, који живе на земљи.

 

Свети Амвросије Оптински

[JESSY]

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ

(Мисао на гробу)

 

У сумрак тихе летње вечери, стајао сам, замишљен и сам, на гробу мог пријатеља. Тог дана му је био помен, тог дана је његова породица дуго остала на гробу. Скоро да се није могла чути реч међу присутнима: могли су се чути само јецаји. Јецаје је прекидало само дубоко ћутање; ћутање су прекидали јецаји. И дуго је јецаје смењивало ћутање, а ћутање јецаји.

Ја сам стајао, замишљен и сам, на гробу; стајао сам окружен утисцима дана. Изненада, обузело ме је неочекивано, чудно надахнуће. Као да сам чуо глас покојника! Његову загробну реч, тајанствени говор, необичну проповед, како је она изгледала у мојој души, журим да запишем дрхтавом руком.

"Оче мој! Мајко моја! Супруго моја! Сестре моје! У црним оделима, обучени у дубоку жалост и телом и душом, ви сте се окупили на мом усамљеном гробу - погнутих глава, окружили сте га. Ћутке, само са помислима и осећањима, ви разговарате са ћутљивим становником гроба. Ваша срца су чаше неисцељиве туге. Потоци суза лију из ваших очију; за потоцима који се проливају, рађају се нови потоци суза: жалости нема дна, нема краја сузама."

"Децо - чеда моја! И ви сте овде, код камена гроба, ког камена надгробног! И на ваше очи су нагрнуле сузе, а ваше срце не зна зашто плачу очи, ви се угледате на очи мог оца, очи моје мајке. Ви се дивите нагробном камену, светлуцавом камену, граниту који је као огледало; дивите се натпису начињеном од златних слова; а они - тај гранит и тај натпис - објављују ваше рано сиротовање."

"Оче мој! Мајко моја! Супруго моја! Родбино и пријатељи моји? Зашто толико дуго стојите над мојим гробом, над хладним каменом, који хладно стоји на стражи гроба? Давно је већ охладнело моје беживотно тело; по заповести свемогућег Творца, оно се враћа у своју земљу, расипа се у прах. Какве тешке мисли вас обузимају, вас задржавају на мом гробу?..: Служитељи олтара су на њему принели молитву за моје упокојење, објавили су ми вечно сећање у Богу, који ме спасава и упокојава. Они су отишли од ћутљивог гроба: идите и ви. Вама је потребан одмор, после напора душе и тела, измучених, истрзаних тугом."

"Ви не идете!... Ви сте овде!... Ви сте се приковали за место мог погребења! У ћутању, које говори више него што може рећи највелелепнија красноречивост - са душом, за коју нема објашњења - са срцем, у ком обиље осећања гуши одређеност осећања, ви се не удаљавате од гроба, запечаћеног за многе векове, од камена - безосећајног споменика. Шта вам је потребно?... Да не очекујете, испод камена, из недара мрачног гроба, мој глас?"

"Нема тог гласа! Говорим само ћутањем. Ћутање, ненарушива тишина - јесте својство гробља до саме трубе васкрсења. Остаци мртваца говоре без звукова који су потребни за земаљске речи: остварујући труљење они објављују громку проповед, најуверљивије сведочанство онима који у пометњи и галами земаљске површине трагају за трулежним".

"И ја још увек имам глас! И говорим са вама, и одговарам на ваше неразјашњене мисли, на ваша неизговорена и неисказана питања. Послушајте ме! Препознајте мој глас у свеопштем гласу којим вечност говори времену! Глас вечности је један - неизмењив, неоспоран. У њој нема непостојаности, променљивости: у њој је дан - један, срце - једно, мисао - једна. Све у једно сједињује - Христос. Зато је глас - један."

"У том гласу, којим вечност говори, у том безмолвном, а у исто време, громогласном гласу, препознајте мој глас! Зар ви, рођени моји, не препознајете мој глас! Мој глас у општем, једином гласу вечности, има свој посебан звук, као глас струне у општем акорду многоструног клавира."

"Глас вечности говори свима нама, говори од времена нашег преласка у биће. Он нам је говорио још када смо били неспособни да га приметимо, говорио нам је и у нашем зрелом узрасту, када смо већ могли и морали да га запазимо, да га схватимо. Глас вечности!... Авај!... Мало је оних који те ослушкују у бучној земаљској гостионици! Оно што нас спречава да те слушамо је наше детињство, оно што нас спречава да те слушамо су животне бриге и забаве. Али ти нећеш ућутати. Говориш, говориш - и на крају.преко грозног посланика - смрти, тражиш, и од пажљивог и од непажљивог слушаоца, одговор за пажњу и послушност великим речима вечности."

"Како би глас из вечности имао за вас посебан одјек, да би могао посебно да проникне у ваше срце, да речима спасења одушеви ваш ум - Бог ме је убројао у оне који говоре из вечности. Мој глас се стопио у хармонично сагласје са свеопштим гласом пространог невидљивог света. За све незнанце на земљи ја сам - мртав, безгласан, као и сви мртваци, али за вас ја сам жив - и мртав вам говорим реч спасења отвореније, снажније, него што бих је рекао да сам остао међу вама и да заједно са вама јурим за привидом добара, којима трулежност обмањује и погубљује изгнанике из раја, који су за кратко време смештени у земаљску гостионицу, ради њиховог помирења са Богом, којег су прогневили."

"Бог је милостив, бесконачно милостив. Када би било неопходно и корисно - изненада би се из таме гроба, испод тешког камења, ја вама одазвао!... Небо сматра да је појединачан глас из вечности сувишан... И како глас из вечности не би био сувишан, када је Бог благоизволео, да не само равноангелни људи него и сам јединородни Син Његов, објави вољу Његову васељени, објави свете и строге уставе - блажене за послушне, а страшне за непокорне вечности? Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају Лк 16,29), био је одговор неба кад је глас умрлих тражио да проповеда онима који живе на земљи, телесним животом, који су мртви душевном вечном смрћу. Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити." (Лк 16,31) Друже мој - мртваче, али са још живом речју у устима! Прими моју поруку и испуни је.

Ево га отац мој! Ево је мати моја! Ево супруга моја! Ево родбина моја! Не могу са њима товорити другачије него општим гласом вечности. У том гласу они чују и звук мог гласа... Да, они га чују!... Али немам одвојену, појединачну, моју реч... Друже мој! Буди моја реч; из наше заједничке ризнице, из свештене вечности, реци им кратку, за мене најважнију реч за њих: да је земаљски живот тренутно варљиво сновиђење. Вечност је неизбежна. Постоји и несрећна вечност!... Стекните пак блажену вечност, пажњом, повиновањем свесветом закону свесветог Бога - и дођите мени на истинску насладу, којој нема краја, сваки у своје време, одређено само и једино Богом!"

 

Године 1848, Сергијева пустиња.

 

Мисао написана поводом смрти К. Т. О-а, који је од младих година

био у блиским односима са архимандритом Игњатијем Брјанчаниновим.

[Дијана.]

Личност човјека у души чека васкрсење потпуног човјека

Наравно ово није  филозофски и теолошки валидно и стручно мишљење на ову тему, али пошто се она  тиче сваког хришћанина, онда сваки хришћанин може имати право и да је промишља на основу свог знања ма како огранчено било а још више на основу духовног искуства.

Може се рећи да је тачно само једно од ово троје: 1. Човјек је дуално биће састављено од тиијела и бесмртне душе 2. Човјек има само условвно бесмртну душу, по милости Божјој, 3.Човјекова душа је смртна, или тачније, ње напросто нема, има само физичког човјека и свијест укључујући самосвијест је посљедица материјалних феномена.

Прво платонистичко схватање нема везе с православљем. Треће је став атеизма и материјализма и нема везе с православљем. Остаје само други став. По својој природи душа човјека као створена не може да баштини бесмртност, али из љубави Бог не само призива човјека у постојање него то постојање чини вјечним, прво за његову душу која чува идентитет његове личности након смрти тијела до општег вањскрсења, када настаје обновљен цјеловит човјек од душе и обновљеног и преображеног тијела  Бог је хтио да нас призове у постојање и то је учинио створивши нас оваквим бићима, са тијелом и душом. Но, ми смо смртни. Ми смо свјесни своје смртности. Ми осим животињског инстинктивног страха можемо да мислено појмимо смртност нашег тијела. Да ли је она и смртност нашег укупног бића, личности? То онда значи одредити гдје је личност. Оци кажу смрт је раздвајање душе од тијела. Тијело које се распада у којем више нема живота није, не може бити носилац личности. Свијест и самосвијест једне личности, њен идентитет, остаје у души. Она чека васкрсење, јер логично је да нешто од човјекове личности преостаје да би чекало васкрсење потпуног човјека, јер заиста није несврховито било ни стварање душе ни тијела тј. ни материјалног ни духовног аспекта човјековог бића. Можда не треба да се превише оптерећујемо оним што су вјеровали стари Јевреји, у смислу да они нису вјеровали у постојање душе након смрти тијела, или чак ни у постојање душе у значењу духовног ентитета независно од тјелесних процеса.  Њихово вјероввање није за нас обавезујуће. јер они нису знали за Христа. У богпознању, они су испод нас. А Христос је нама рекао: „Који у мене вјерује и ако умре живјеће.“ Или: „Данас ћеш бити са мном у рају.“ То би значило: личност та и та, ако вјерује у Христа, и након смрти живјеће. Личност покајаног  разбојника биће исти дан у рају. (Тог дана ни сам Христос још није васкрсао, дакле и његова ће душа бити тад у рају, а мало касније и у паклу да проповиједа заробљеним душама радосну вијест о Себи). Јасно ће тај исти дан разбојниково беживотно тијело бити бачено у гроб, а он, ће отићи у рај, дакако, његова душа. Спаситељ лично му је обећао. Још је обећао „Који вјерује у мене ја ћу га васкрснути у посљедњи дан.“ Тај посљедњи дан још није дошао, и васкрсење се још није десило. Десиће се кад Отац  то одлучи, јер је ту власт дао Сину. Многе личности у свом непотпуном одвојеном постојању само душом раздвојеном од тијела ће жедно чекати тај дан, да поново постану потпуне. Иначе би нас двапут стварао, једном усељавајући душу у тијело, и други пут чинећи исти посао... Или ће ипак васкрснути тијело тако што ће у њега присајединити његову душу, која ће дотле постојати, јер, кажу, Бог неће да врати у непостојање ништа што је створио, а човјек, његова личност му је биће најдрагоцјеније у свој творевини?

Могуће је и треће, да душе и нема, и да ће Бог васкрснути исто тијело обновивши природне законе којима оно може да функционише без душе јер је Богу све могуће,па и то, мада је нејасно зашто би понављао стварање истих личности... Ми можемо да вјерујемо и у такво васкрсење, ако је учење о души застарјело и у несагласју је са данашњим научним сазнањима. Или да једноставно закључимо да неће васкрснути, како су нпр. атеисти сигурни да тог васкрсења нема. И да смо само, због страха и слабости, измаштали сву причу о духовном свијету и бесмртности. Јер тешко је свјесном бићу да се помири са извјесношћу краја постојања. И то није толико страх, јер страх има извјесност свог краја, кад дође непостојање неће више бити ни страха ни онога што га изазива, рецимо бола.  Тешко је одвајање, непостојање смисла, радости и љубави. Јер након мучног постојања и патње, које сваком следује макар у тим задњим данима старости и боловања, многима би непостојање било велико олакшање и дар. Заиста би то сазнање требало да на крају умири човвјека и да он сконцентрише своје снаге на стварање раја на земљи и у пролазном и пролазећем животу. Оно што је тешко је одвајање од оног ког се воли, од радости и љубави. Коме треба празно постојање лишено љубави, или чак испуњено страхом, болом и другим манифестацијама пакла! А овако кажу: не тјеши се, непостојања нема, суочен си са собом за читаву вјечност!  А Христос обећава живот вјечни и муку вјечну! Постојање ће бити у оба случаја. Само ће квалитетно постојање какво смо упознали овде, тј. у љубави бити живот, а супротно од тога мука или вјечна смрт...   

А мимо све способности размишљања и замишљања, о постојању духовног свијета са људским душама свједочи и искуство људи, толико много људи свих времена задњих 2000 година. Они виде духовни свијет и комуницирају с њиме, било кроз созерцања током молитве било кроз натприродна виђења. Виде анђеле, ђаволе, душе покојника, свеце (који су такође то исто, тј.душе људи чија често нетрулежна тијела гледамо овде). Свака та 'приказа' остварила је смислен личносни однос и пренијела смислену поруку 'реципијенту'. Не само оно што би могао знати и што би директно проистицало из његовог душевног свијета него и нова сазнања из будућности у односу на тај час и ту личност итд. Можемо узети оно треће мишљење да је валидно и рећи да објективно тог духовног свијета са духовима и душама нема и да су то само халуцинације. Али откуд општост тог искуства? Схизофренија код тако великог броја људи, људи који су у свему осталом показивали знаке и душевног здравља, и умне способности и луцидности. А да нису ипак они заиста видјели духовни свијет, који се на непојмљив и засад несазнатљив начин приказује под одређеинм условима и погодним реципијентима и у распону перцепције људских чула, да нису заиста видјели и душе људи чија су тијела већ у гробу? То опште искуство је најважнији аргумент да душе постоје, да анђели постоје, да свеци постоје у некој другој равни и димензији, 'другом свијету' и понекад, ради неког, преко неког, могу да уђу, додуше накратко, у наш простор-времени универзум...

[Дијана.]

Ako duša čovječija nije besmrtna (po volji Božjoj, a ne po svojoj prirodi), onda je cijeli koncept vjere laž, i ništa nije istina, i mi pričamo bajke i uljuljkujemo se u laži iz infantilne slabosti. Ako duša jeste besmrtna (po blagodati!), ali nije svjesna, nego nekako i postoji i ne postoji, postoji samo u sjećanju Božjem itd., onda svetitelji kojima se molimo nas ne čuju i mi opet lažemo sami sebe, i kvazi-naučna, ateistička kritika religije je na mjestu. Pa i mi koji smo "živi", tj. još bitišemo u materijalnom svijetu, i mi postojimo samo u sjećanju Božijem, na kraju krajeva. Nemam dovoljno znanja za filozofske raspravve, ali znanje lako čovjeka odvuče u gordost, i njegov um postane prava đavolja radionica, i zato su svetitelji (a doktori teologije i filosofije) govorili da bogoslovstvovati smije samo um očišćen od strasti. Mogu samo reći intuitivno da pričanje te nove filosofske priče drugačije od vijekovnog iskustvva Crkve, a koje bi da koketiraju sa filozofijom i sa modernom naukom svjedoči o nemanju iskustva vjere u najdubljem osjećaju na dnu srca, osim onog što je naučeno i pročitano; znači, vjera se zasniva na nekoj vrsti filozofije, i samo zavisi koji su to teološki autoriteti trenutno prihvaćeni. Pored toga, tu nema iskustva niti empatisanja sa opšteljudskim iskustvom fizičke smrti nekog bliskog i dragog i nemogućnost da se shvati kako je užasno misliti da ga nigdje uopšte nema i da ga se ne može vidjeti i s njim komunicirati nikako. Takve priče, osim toga što smućuju i sablažnjavaju 99,9% običnih vjernika, još i poriču vijekovno iskustvo Crkve o svjedočanstvima duhovnog, "drugog" svijeta kroz viđenja svvetitelja i uopšte pokojnika, u snu i na javvi,svodeći ih na subjektivni proizvod nečije psihe.    Nemam namjeru da raspravljam dalje o ovome, ne zanimaju me objašnjenja šta to nisam dobro shvatila (iščitala sam kilometre ovakvih rasprava na forumu). Sasvim dovoljno sam shvatila. Ja sam ateistički odgajena, u neznanju u porodici, i intenzivnoj ideološkoj anti-religioznoj indoktrinaciji u školi. Kad sam odrasla i počela da mislim svojom glavom, zaključila sam da "nešto ima" i počela da istražujem. Dok nisam došla do Jevanđelja za koje je moje srce reklo: da, to je to. Imam iskustvo živog Boga u liku Bogočovjeka i molitve i Njemu i svetiteljima koja ima odjeka, kao i svjedočanstava duhovnog svijeta, sasvim dovoljno za mene. 

[Снежана]

 

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xtp1/v/t1.0-9/11218078_10153287012781749_3061342769164145751_n.jpg?oh=8721a5442f76af99f8d624b62f022388&oe=567C3B1F

[JESSY]

[Zero]

[Данче*]

Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божији. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом.

 

Свети Филарет Московски

[JESSY]

 

MARTHA, MARTHA!
“…A woman named Martha welcomed him (Jesus) into her home. She had a sister named Mary, who sat at the Lord’s feet and listened to what he was saying. But Martha was distracted by her many tasks; so she came to him and asked, ‘Lord, do you not care that my sister has left me to do all the work by myself? Tell her then to help me.’ But the Lord answered her, ‘Martha, Martha, you are worried and distracted by many things; but one thing is needful. Mary has chosen the better part, which will not be taken away from her.’” (Lk 10: 38-42)

What always surprises me in this passage is not Martha’s frustration with her sister (I’ll admit I quite understand that part). What surprises me is Martha’s unabashed frustration with Christ. “Lord, do you not care,” she practically snaps at Him, “that my sister has left me to do all the work by myself?” And then she tells Him what He needs to do: “Tell her then to help me.” The Lord, in His turn, lovingly replies, “Martha, Martha…” –and defends Mary. We don’t hear anything about Martha’s reaction to this reply, because the chapter ends here. Perhaps she dropped everything and joined Mary at the Lord’s feet. Or perhaps she stomped off in a huff.

In any event, Martha, one of the women closest to our Lord; Martha, who was to be one of the Myrrh-Bearing Women, doesn’t hesitate to speak to the Lord so openly, in her frustration. I note this today, reminding myself that our Lord chose and befriended, among His closest followers, not only the timid, quiet “types.” And among the earliest female followers of Christ we don’t see women who just tip-toe around Him, like mice. We see women who tell Him what they think, like Martha and like the Samaritan woman. They were, simply, themselves, with their gifts and flaws, as were the Apostles.

Today let me gratefully recognize that my Lord has a large variety of followers, both male and female, both shy and outgoing, contemplative and active, or something in between. Glory be to Him, Who calls me to follow Him, whatever my particular flaws and gifts may be.

 

https://plus.google.com/u/0/+МанастирПодмаине/posts/PF7rTNsFmKD?pid=6214366849984486610&oid=10986679134