Лепо писаније и сродна сочињенија

[Kaludjerovic Sreten]

Prijatelj... (Diriljiva prica jednog coveka)

“Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako štene. Onako mali mi se svideo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja. Već nakon par dana sam ga zavoleo. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim što sam i sam imao. I pas je lepo napredovao. No, seljani su me zadirkivati govoreći da je to vuk i da bi trebalo da ga ubijem jer će se dogoditi veliko zlo. Kako sam mogao da ih poslušam kad mi je srcu priraslo? Pseto je postalo kršno, veliko, i kada bih ponekad nešto zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavši da mi to sam donese. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je u čuvanju ovaca. Jednog kasnog, letnjeg popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša. Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu plandovale u senci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile. Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna! Neko krkljanje i režanje! Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da vidim ipak šta se dešava. Vrata kolibice su gledala na zapad. U smeru prema Suncu. Moj je pas sedeo. Njuška mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut postranice, sunce mu je sijalo kroz oči. Kao da je mjesto njih imao dvije žeravice. Sve je izgledalo tako nestvarno tim više, što se ispred njega nalazila hrpa još uvijek vrelog mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio što se dogodilo… Ušao sam hladno, mirno u kolibu i skinuo pušku iznad vrata i ponovo izašao. Podigao sam lagano pušku, nanišanio u glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomakao. Kao da je osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam uložio u njega. Povukao sam obarač i on je pao. Da bih nekako spasio, što se spasiti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljaka i kola. Pomalo me je bilo i sramota što ranije nisam poslušao seljane. Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti leševe ovaca u kolica. Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepaštenje kada sam između ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice… Srce mi se steglo, a na oči mi grunuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu na nebu… Od onda je prošlo 60 godina, a ja tu sliku ne mogu da zaboravim, kao da se danas desilo. Od onda sam se nekako povukao u sebe. Reči su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga. Cena toga je bila visoka, a niko me nije pitao da li želim da kupim to iskustvo…”

[Дуња]

@@Kaludjerovic Sreten,

 

Аух, буразеру, овакве приче се памте. 

[JESSY]

“Некада сам мислио, – пише преподобни Силуан Атонски, – да Господ твори чудеса само по молитвама светих, но сада знам да ће и на молитву грешника Господ учинити чудо само ако се душа његова смири, јер, када се човек научи смирењу, тада Господ слуша његове молитве.” Још је старац Силуан учио, да се за ближње треба тако ватрено молити, као да “крв проливамо”.

[Иван Ивковић]

Презвитер Оливер Суботић: Дигитални изазов – путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода

 

 

Најновија књига презвитера Оливера Суботића Дигитални изазов, објављена у издању ку­ће Бернар, прави је „изазов“ за српско читалаштво. Као и прет­ходне студије о. Оливера, и ова књига прија духу и срцу читаоца и придобије му пажњу толико да се чита у једном даху. Иако није написана у штуром академском маниру, што је и био ауторов циљ, дело обилује дубоким интелекту­алним увидима о. Оливера, који се не устручава да своје богослов­ске ставове стави на суд, пре све­га, Оцима Цркве, а онда чувеним мислиоцима нашег века, какав је Мартин Хајдегер, Зигмунд Ба­уман. Ипак, оно што је највред­није, по нама, у овој књизи, јесте ауторово расуђивање у погледу проблематике којом се бави, из угла сопственог искуства. Лични, пре свега хришћански, а потом и свештенички и, на крају, опит ин­форматичара, дају посебну драж овом делу. Јер у свету бинарне ци­вилизације, која је тема ове књи­ге, много је изрекламираних ми­шљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског искуства.

 

Бинарна цивилизација, коју ау­тор овде анализира, јесте наше доба које својим техничких достиг­нућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завла­да нама, а да тога нисмо ни све­сни. Опасност тог света коју нам аутор, освешћује крије се у њего­вом позивању на „учествовање“. Међутим, учествовање и прису­ствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота. Наводно, друштвени свет а у суштини асоцијалан, тобоже колективан а у ствари крајње ин­дивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштве­не мреже, видео игрице, постају модус нашег постојања, па, како аутор примећује, попримају он­толошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени. Заправо, би­нарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Пози­ва на заједницу, активност, етос, укида границе простора и време­на, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхато­логију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквено­сти. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане.

 

Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у тер­минологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Ата­насија Великог и Василија Вели­ког) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује њего­во сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, за­право, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује, Дигитални изазови, колико год футуристички звуча­ли, држе се свог изворног пола­зишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасход­но делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстракт­но позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова техно­лошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказу­је да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизаци­је, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте.

 

Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспек­тима савремене технологије, ко­ји олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о право­славним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успе­шним мисионарима, о предности­ма електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међу­тим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много ме­ста у овој књизи позива на чуве­но библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „До­ђи и види“ (Јн 1, 46). То је запра­во позивање на сâм живот који је имун на copy­paste логику.

 

Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учи­тељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изази­ва“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је ре­ално, а то је да се ове књига мо­же читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. За­то, са великим задовољством пре­поручујемо је свакоме на читање.

 

Илија Ј. Ромић

[Иван Ивковић]

Један од оптинских стараца (чини ми се Варсануфије) je саветовао да се на дан причешћа чита Апокалипса Јована Богослова. Очигледно се имало у виду то да је облагодаћени ум хришћанина у то време способнији за примање Божјих тајни него у обичне дане. Није толико у питању конкретан савет колико обриси општег правила: на дан причешћа све могуће време и снаге треба посвећивати проучавању речи Божије и другим духовним делима.

 

Поставши дом Божји посредством причешћа хришћанин постаје страшан за невидљиве непријатеље добра. Од њега као од ватре „бежи сваки злочинац и свака страст“. Стога је за непријатеља битан задатак да се потруди да разоноди хришћанина, да га увуче у ковитлац разноразних брига, да га окружи „незнањем, заборавом, малодушношћу и каменом безосећајношћу“. И непријатељу то полази за руком сразмерно с нашом непажњом. Треба ли се чудити распојасаности греха и хаосу који влада у главама ако не учимо да како треба користимо своје најпобедоносније оружје – битно сједињење с Богочовеком и Спаситељем?

 

 

Питање без сумње, није потпуно сагледано, већ смо га се само дотакли. Оно захтева црквену пажњу и самом изговарању питања може претходити позив: „Вонмем!“ („Пазимо!“) И умеће опраштања грешака и способност супротстављања деловању страсти и храброст у незгодама и предукус вечних добара, и још много, много другог се причесницима даје у изобиљу. Ево шта је Јован Кронштатски говорио после причешћивања: „Господ је у мени лично, Бог и човек, ипостасно, суштаствено, истинито, очишћујуће, освећујуће, победоносно, обнављајуће, обожавајуће, чудотворно, што и осећам у себи.“

 

Протојереј Андреј Ткачов: Како се понашати после причешћа

[Иван Ивковић]

Slobodan Trkulja - "Tradicionalna muzika i turbo folk"

 

[Данче*]

https://fbcdn-sphotos-g-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xfp1/v/t1.0-9/11034264_937125719640753_8353357163454016235_n.jpg?oh=fd5a678d003bec281ffd0e9cbb912003&oe=557B4CB5&__gda__=1433778236_c8182b4516b697db0bdfd0c0d5cd1936

[Иван Ивковић]

http://www.denver.goarch.org/liturgical/triodion/

 

Душа треба да зна једно: да је само у Богу њен мир и граница тражења. Зато она треба да изађе у савршену слободу не само од страсти, већ и од својих осећања, у слободу од свега пролазног и да уђе у Бога. Оваква слобода је детињство душе, незнање зла. У оваквој слободи душа је својствена свему људском, али ничему није потчињена, она живи животом целог света, ничег се не гнуша, ништа не понижава, ништа не искључује из заједничког живота као зло, као рђаво, али сама ничим није везана, ни у чему није закључана, она као да је умрла за свој живот. Изашла је у слободу из себе саме и закључала се у вечном Богу. И оно што у њој живи и оно што је сву обухвата јесте Христос, Који је постао пунота њеног срца, руковођа њеног ума. До оваквог стања доводи слобода од свега људског.

 

Игуманија Арсенија и схимонахиња Ардалиона - "Пут трезвеног делања" М., 2002., стр. 68-69.

 

https://www.pouke.org/forum/topic/483-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%B5/page-126#entry1268540

[JESSY]

Nalog tvog života nije da se mora. Jer se ne mora ništa. Nema prinude. Ali shvati da ovo ovde nikada više nećeš moći da učiniš. Što ne učinič ovde, danas, sada, to nećeš nikada moći da učiniš. Što se plašiš da učiniš, sada, to si zauvek izgubio.

Nikad ovako lepo, ovako veliko, kao sada, danas, ovde, neće vise ništa biti............
Zašto nisi postao onaj koji noću jesi? Onaj koji samo noću sme da misli? Smeš i znaš,misliš svoju pravu sudbinu, umes da letis. Odvaznost snova.

 

Bela Hamvaš

 

[Adelaida]

[Anika]

Јао Дечанци!! Где ме нађе! Ови монаси су златни, дивим им се и обожавам их. Најбоље што Србија има. Све што од њих чујем ми је празник за уши и одмор за душу. Како су само чисти и дивни.

[Иван Ивковић]

Изреке новопредстављеног протојереја Томаса Хопка: Помоћ и путоказ у животу хришћанима

 

http://www.pravmir.ru/zhizn-i-smert-protopresvitera-fomyi-hopko/

 

Протојереј Томас Хопко, истакнути православни богослов и беседник, који се упокојио 18. марта 2015, поред бројних књига, чланака и проповеди, аутор је и ових једноставних али снажних максима, које су бројним хришћанима већ годинама помоћник и путоказ у животу.

1. Увек буди са Христом.
2. Моли се како можеш, не онако како желиш.
3. Узми молитвено правило које је по твојој мери, али га држи дисциплиновано.
4. Неколико пута дневно изговарај Молитву Господњу.
5. Када ти ум није заузет понављај кратку молитву.
6. Док се молиш прави поклоне.
7. Једи здраву храну умерено.
8. Држи постове које је Црква прописала.
9. Сваког дана проведи неко време у тишини.
10. Уради неко добро дело тајно.
11. Редовно иди на Литургију.
12. Редовно се исповедај и причешћуј.
13. Не бави се негативним помислима и осећањима, одсецај их.
14. Редовно откривај своје мисли и осећања поверљивој особи.
15. Редовно читај Свето Писмо.
16. Читај добре књиге, полако и по мало.
17. Hегуј заједницу са светима.
18. Буди обична особа.
19. Према свима буди љубазан.
20. Одржавај чистоћу и ред у свом дому.
21. Имај здрав, користан хоби.
22. Редовно ради телесне вежбе.
23. Живи сваки дан, чак и дeо дана, засебно.
24. Буди потпуно искрен, пре свега према себи.
25. Буди вјеран у маломе.
26. Заврши посао, а онда заборави на њега.
27. Најтеже и најболније ствари ради прво.
28. Суочи се са стварношћу.
29. Буди захвалан у свему.
30. Буди весео.
31. Буди једноставан, скривен, тих и мали.
32. Никад на себе не привлачи пажњу.
33. Слушај када ти људи говоре.
34. Буди будан и пажљив.
35. Мисли и говори о стварима не више него што је потребно.
36. Говори једноставно, јасно, одлучно и директно.
37. Бежи од маштарења, анализа и покушаја да прокљувиш ствари.
38. Бежи од телесних, блудних ствари при првој појави.
39. Не жали се, не гунђај, не мрмљај, не јадикуј.
40. Не упоређуј себе са другима.
41. Не тражи и не очекуј ни сажаљење ни похвалу.
42. Не осуђуј никога ни за ништа.
43. Не покушавај да убеђујеш људе.
44. Не брани се и не оправдавај.
45. Нека те дефинише само твој однос са Богом.
46. Прихвати критику са захвалношћу, али је пажљиво испитај.
47. Савет дај само ако ти га неко тражи, или ако је то твоја дужност.
48. Немој радити нешто за другога, ако он сам то може и треба да уради.
49. Одреди дневни распоред активности, избегавајући ћудљивост.
50. Буди милостив и према другима и према себи.
51. Не очекуј ништа осим да до последњег даха будеш жестоко искушаван.
52. Усредсређуј се само на Бога и на светлост, не на гриех и таму.
53. Стрпљиво и мирно подноси своје мане и гриехе, јер знаш да је Божије милосрђе веће од твог неваљалства.
54. Када паднеш одмах устани и почни испочетка.
55. Тражи помоћ, када ти је потребна, без страха и стида.

 

Са енглеског: Александар Орландић

 

Извор: myocn.net

[Иван Ивковић]

Ни један ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије. (Лк. 9,62)

 

[Иван Ивковић]

 

Три врлине узрокују божанствено просвећење:
- да не сматрамо свог ближњег злонамерним,
- да добротворимо онима који су неправедни према нама и који нам чине зло и
- да без немира, трпељиво, подносимо све што се дешава.
Ове три врлине рађају друге три још веће: љубав, мир и кротост....
Тиме што не сматрамо свог ближњег злонамерним рађа се љубав, тиме што добро творимо онима који нам чине зло стичемо мир и тиме што подносимо без роптања све што се дешава задобијамо кротост.
Удостоји нас, преблаги Господе, који си ризница добара, да их стекнемо! Амин.
 

Старац Јосиф Ватопедски

https://www.facebook.com/pra17/photos/a.518102028209793.124543.518098048210191/950479011638757/?type=1

[Иван Ивковић]

http://www.themonitor.com/entertainment/top-shelf-timeless-tragedies-oresteia/article_9107e490-a26e-11e4-9faf-fbd8aa220edf.html

 

Како су покваренe "нежност" срца неочишћеног од окрутности, "пожртвованост" душе која се још није одрекла егоизма, "љубав према ближњем" онога ко воли себе и ко себе ставља даље и више од свих блиских и даљних! Како нам се смеју ове "авети добродетељи"! Како су лукави ови злочинци с милоликим маскама! Мислимо: то су смирене девојке, а у ствари су покварене вештице с маскама невиних девојака, које се крију под милоликим покровом скромних одећа, сасуди са смртоносним отровом у кошчатим, грешним рукама.

 

Архимандрит Лазар (Абашидзе) - «Мучење љубави»