Брак - заједница мушкарца и жене

[Ђорђе Р]

"Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица је несрећна на свој начин."

[malina :)]

@Oglo уколико се жели.....тачно, не може само један да жели

 

како год, ја падох у ватру на овој теми , извињавам се Малини ........и свакоме ако сам неког закачио

 

можда смо говорили о истом али са различитих виђења

 

боли ме кад човека човек не схвата, не разуме, нема љубави за слабог човека, понекад кад читам како се пише о љубави и трпљењу имам осећај да сам у хладњачи а не ............ немам појма

 

толико има људи згажених, понижених у много већим трпљењима него што смо ми, како ћемо одговорити ако им не пружимо руку иако мислимо да су погрешили

Ма шта ми се извињаваш, нисам ја од тебе видела икакву лошу намеру, само причамо, дискутујемо и нормално је да нам се разилазе мишљења.

Само, ето, ти си моју причу схватио у смислу да ја немам разумевања за бол других који пате, па тртљам о некаквој безусловној љубави.

Нада је покренула тему са жељом да поправи оно што се покварило између ње и њеног мужа. Њен крст је живот са њеним мужем, али мени је она толико дивна и велика у својој жељи да састави разбијено да ја немам речи да објасним. Та њена снага, воља, жеља, која повремено спласне  ( што је нормално, људи смо) па се опет врати је невероватна, право христолика! И не, ја не желим да јој будем својим саветом још један разлог за спотицање. Не желим да је вучем назад.

Људи који су у трпљењу за тебе понижени, за мене су свети!

На крају, из твог писања у ранијим темама, ја сам итекако видела љубав која је васкрсла тебе и твоју породицу онда када је све било не пред пуцањем, већ пукло. И слава Богу за то! Пало се итекако може уздигнути, умрло васкрснути, па тако Господ да Нади помогне и подари јој радост, као што је и теби Драшко!

[Само Нада]

Ето мене поново...

 

Не знам више ни шта бих рекла, ни шта бих урадила, ни шта мислим... Данас опет пронађем џоинт у џепу. Долази касније са посла, знајући да смо код мојих родитеља и да смо тамо "сигурни". Прекјуче се заклиње у мој живот да капи за очи које сам пронашла (треће по реду за последњих неколико месеци) није користио и да, забога, не зна откад су оне ту уопште. Заклиње се у мој живот, а ја данас налазим џоинт! Ееј! За све то време, он је добар муж, добар отац, али негде, изгледа, постоји тај двоструки живот.

Љубав... Толико лепих и надасве корисних коментара сам прочитала на ту тему, али не знам ни сама да нађем одговор. И сама сам се питала шта значи када апостол Павле каже - љубав дуго трпи. О појмовима дуго и вечно... И шта то у ствари трпи.

Опет ћу рећи - ако ћутим, значи да се саглашавам.

Он је имао неки догађај у животу који је покренуо овакво понашање, међутим, не жели да разговара на ту тему. Гордост у њему је толика да ми је рекао - ако хоћеш да ми тражиш развод, даћу ти, али не могу то да ти кажем. Довољно ми је лоше кад сам себе погледам у огледало, а камоли да још то делим са тобом. Не могу и не треба да га терам да то прича, али не могу ни да не размишљам о томе.

Људи моји, па ми знамо за Христа, идемо на Литургију, причешћујемо се (додуше, он пости све постове, али се можда једном годишње причести ако и тада)... Како да живи такав живот и овај други паралелно? Па он се причешћивао и "исповедао", а да тај грех није исповедио.

Што се мене и деце тиче, од његовог конзумирања марихуане, крађа и гледања порно-филмова (пишем ово и згражавам се читајући, али тако је), ми тренутно не испаштамо много. Морбидно звучи, али хтела сам да кажем да сам мирна док се не деси да пронађем нешто што не треба да пронађем. Јесте нервозан, незадовољан, виче на децу, али то свакоме може да се деси. Опет, то што ја не видим да он краде, пуши марихуану и гледа шта гледа, не значи да то не постоји и да треба ћутати и пустити га да тако живи. Човек има 36 година. То је практично пола животног века! Двоје малене деце... Све потаман. Посао, наш станчић, ауто - од материјалних ствари... Ја заиста не знам, искрено, најискреније, све сам збуњенија и све мање знам како, шта, куда...

[pink panter]

E sestro naša slatka...

[Bokisha]

Жене су чудо,све могу,али без мушких ништа

 

Pa ima i drugačijih slučajeva...ali sve ima svoje...smatram da životne nedaće dosta utiču na odnose ali i dosta zavisi od ličnog doživljavanja određenih situacija.

[Милан Меденица :)]

@@Само Нада, , нисам скоро уопште прочитао шта си писала пре ал како би било да мало опустиш атмосферу и да престанеш да га притискаш са питањима, претурањима по души, емоцијама, џеповима и другим врстама испитивања и кажеш му да то не одобраваш никад нити ћеш, ал да желиш да разумеш и сазнаш зашто, па и докле?

мислим да је гордост најмањи проблем, већ морал.

друго, очигледно је да истину нећеш добити притискањем, све дотле да га тераш да се заклиње, што је већ погрешно пред Господом, а што више будеш притискала - биће њему, па и свима око њега горе и тонуће све дубље и дубље од срамоте, слабости и гађења које има према себи и од других.

иначе, човек се тешко физички навлачи на марихуану, али врло лако психички - прво креће као средство за вентилирање негативности живота а онда може и даље да оде, у горе дроге.

 

него, јел краде иначе професионално или повремено кад нема новца да плати дрогу?

 

и сабери се, очај тебе никуд неће одвести позитивно, а камоли њега или децу.

[Mironosica]

@@Милан Меденица :),

 

а шта би ти радио да те неко замајава и лаже нон стоп? 

[Милан Меденица :)]

@@Милан Меденица :),

 

а шта би ти радио да те неко замајава и лаже нон стоп? 

 

ја нисам будала, а није ни ова сестра. и свако трпљење има своју границу ... па и према самом себи.

ја сам променио цео свој живот кад сам престао самог себе да лажем и радим оно што сам радио, а ништа мање ће се десити свакој другој личности јер је тако Господ обећао - помоћи ће сваком ко потегне за Њим.

 

зато је јако важно чути тај тренутак истине и лома душе кад призна и ухватити човека да падне на праву страну да се што мање изубија, па и оне око себе, ал мора да га да добровољно. одатле и потреба за добровољном и истинитом исповести, а не притиском и черупањем.

човек под притиском у болу и патњи ће рећи буквално било шта само да копање по болу и патњи престану, а то је ова сестра и добила до сад.

[Само Нада]

У потпуности се слажем да не треба вршити притисак на особе које имају сличне проблеме. Већ једном сам рекла да сам свесна тога да га је и притисак (који је осећао у примарној породици) и довео довде. Зато и покушавам да га не притискам.

Проблем је у томе што сам ја та која покушава, а са његове стране нема претераних напора. Оно што он ради, његов труд Бог види, свакако. Али мислим да је у прелести ако мисли (а мисли) да може да реши овако крупне проблеме сам. То сам му и рекла.

Зна да има подршку, разумевање, љубав пре свега, али му нешто ипак не дозвољава да се покаје, да се отвори, да каже то нешто, шта год да је и колико год да је тешко, чак и по цену да други промени мишљење о њему. То је и проблем.Ако све каже, онда постоји опасност да га неко гледа друкчијим очима. Само што није свестан да то са мном не би био случај.

Знам да сам погрешила што сам га натерала да се закуне. Урадила сам то да бих видела да ли му је бар нешто "свето", важно. Да ли ће и ту гордост преовладати или ће ипак рећи истину. Преовладала је гордост. Да ми је рекао - шта ћу, слаб сам, разумела бих. Ово не могу да разумем. Покушавам, заправо, али ми баш и не иде. Па једно смо! У светој тајни брака. И не само то. Зна колико ћутим, колико покушавам.

Неко време нисам проверавала његове џепове, ранац... Био је миран тај период. Е сад, да ли ја тим непроверавањем купујем неки лажни мир и уљуљкавам себе да је све у реду, а да ли опет претурањем по џеповима претурам по нечијим ранама и слабостима, и колико уопште користи имам од тога...? То је питање. Ако се правим да је све у реду, ако ћутим, схватила сам да му тиме прећутно говорим да може да настави да ради све што ради. Опет, ако се буним, ако притискам, исто није добро.

Све што могу да кажем је - не знам. Бог зна, а сигурна сам да толико добро зна да не треба да се питам зашто ми је ово послато. Могла сам то све да разоткријем пре брака, пре деце, али није било тако. Очигледно да постоји добар разлог који је неко мнооого паметнији од мене смислио.

Једино што не знам је како да поступим.

Молитва, молитва, молитва...

[Guest]

МУШКАРАЦ И ЖЕНА У СИТУАЦИЈАМА СТРЕСА - Свештеник Павле Гумеров

 

 

 

Психолозима је добро позната чињеница да мушкарци и жене имају веома различите реакције на стрес и на другачије начине се боре с његовим последицама. Једноставније речено то изгледа овако: када се враћају кући после радног дана, или када се уморе од неких других брига и проблема и доживе велики емоционални стрес, мушкарци и жене се приликом опоравка потпуно различито боре с тим стањем. Начин опуштања након стреса код мушког и женског пола не само да се разликује него је чак дијаметрално супротан. Нажалост, већина парова није тога свесна и то је разлог великог броја конфликата. Јер конфликт и јесте неспоразум, тј. сукоб, који понекад и мушкарци и жене, не знајући ове појединости, доживљавају као личну увреду.

 

 

             Психотерапеут, др Диља Јеникејева пише: „Психи мушкарца својствена је замена периода активности и изнурености (пасивности). Са психолошке и физиолошке тачке гледишта то је логично – након што је мушкарац уложио много напора да би постигао неки циљ, он мора да се одмори.

 

            Жени, која је под сталним оптерећењем, то опет није јасно и она периоде мужевљеве пасивности оцењује просто као лењост: „Поново си се увалио испред телевизора или забио у новине!“ Овде се не ради само о томе да мушкарац мора да прикупи снагу – чак и ако он ништа нарочито не ради већ само премешта папириће с једног места на друго (с чим сасвим успешно излазе на крај и многе жене, не тражећи након посла периоде „беспосличења“), него о томе да су тако конституисани мушки организам и психа. Конфликти настају када жена не зна ову појединост. Већина мужева по повратку са посла жели неко време да проведе у самоћи. Ако жена покушава да укључи супруга у разговор, постоји ризик да од њега зачује: „Остави ме на миру! Уморан сам!“

 

            Мушкарци су далеко мање друштвени од жена и нису склони разговорима. Жена не може да разуме зашто муж после посла тежи приватности, јер је код ње другачија психологија. Комуникација је за сваку нормалну жену – неопходан атрибут њеног живота.“

 

            Одмах желим да се оградим, јер је Д. Јеникејева веома контроверзна дама и далеко од тога да православни хришћани треба све да прихватају од онога што она пише у својим књигама. Ја овде наводим њено мишљење као експерта из области психологије, а уз то не смете да посумњате у њену објективност, јер она обично о мушкарцима нема неко високо мишљење.

 

            Жене се боре са стресом сасвим другачије. Као биће много емоционалније од мушкарца, жена после напора мора да подели своје душевне немире, емоције и да их избаци напоље. Она има потребу да исприча мушкарцу све оно што је узрујава и да размотри догађаје протеклог дана. Она се кроз разговор одмара. И наравно у разговору она очекује разумевање и саосећање са њеним проблемима.

 

 

 

            Амерички психолог Џон Греј, који је написао многа дела о разликама између мушкараца и жена указује на то, да мушкарци и жене имају различите реакције на стрес због тога што су за снижење стреса у мушком и женском организму одговорни различити хормони. Код мушкараца је то тестостерон, а код жена – окситоцин. „Код сваког мушкарца ниво тестостерона опада током дана. То је природни циклус, који је на свом врхунцу у јутарњим часовима. У току радног дана мушкарац губи свој тестостерон. Пред сами завршетак дневних обавеза, његов организам осећа потребу за одмором и опоравком. Мушкарац може да поврати ниво тестостерона, ако одрема или се једноставно забави нечим небитним и врло стимулативним, као што је на пример гледање телевизије или читање новина.

 

            Ако мушкарац нема времена за одмор, стрес смањује ниво његовог тестостерона. То ће утицати не само на слабљење његове сексуалне функције него ће и он сам постати депресиван, раздражљив или пасиван. Женама баш и није најјаснија мушка потреба за одмором, будући да њихово здравље не зависи од обнове тестостерона. У мушком организму се са стресом бори тестостерон, а у женском је за то одговоран окситоцин  − пише Д. Греј. Окситоцин смирује жену, снижава крвни притисак, смањује анксиозност. Греј назива окситоцин „хормон загрљаја“. Он се лучи кад мушкарац пројављује према жени нежност и пажњу, на пример, када је грли или када јој додирује руку. Приликом комуникације и емотивног разговора са супругом, жена такође лучи окситоцин.

 

 

            Ја нисам ни биолог ни лекар и не могу да проценим колико понашање мушкараца и жена у стању стреса зависи од лучења хормона. Али сам све горенаведено ја, као ожењен човек, више пута приметио у пракси. Мушкарци и жене се заиста на потпуно различите начине одмарају. Бог нас је створио као такве и није толико битно чиме је то условљено: да ли нивоом хормона или једноставно особеностима мушке и женске природе. Мушкарац је увек био домаћин, хранилац и заштитник породице. Он се трудио мукотрпним радом да обезбеди храну за породицу. Самим тим му је, кад дође кући после напорног дана, био потребан одмор. И за њега је наизменично смењивање периода напетости, активности и одмора, тј. опуштања сасвим природно.

 

 

 

            Женски посао захтева постојаност. У њега улазе: подизање деце, брига о њима и кућни послови. Он не тражи толике физичке напоре као мушки посао, али да би могли да се бавите њиме, потребна је велика издржљивост и стрпљење. Рецимо, ја веома волим своју децу, али када у одсуству маме морам да останем сâм са њима на пар дана, после тога осећам врло велики умор, а за моју супругу је то обичан свакодневни посао, тј. ништа посебно тешко. Стога жене можда и троше мање енергије, али свој посао обављају по принципу „перпетум мобиле“ – вечног мотора. Жена је увек у неком послу. Она једноставно не може у миру да се одмори, ако соба није очишћена и ако ствари нису на свом месту. Одмах узима метлу и крпу и почиње да заводи ред, па тек након тога може да се опусти у миру. Мушкарцима и нису богзна колико јасни ови проблеми, јер за њих разбацане ствари и прљави судови нису извор нелагодности. Просечан мушкарац неће прићи да опере суђе, све док гомила тањира у судопери не доспе до славине.

 

 

          

Али, вратимо се на реакције мушкараца и жена на стрес. Мислим да је најважнија ствар како за мушкарце, тако и за жене само да имају на уму појединост, тј. да схвате да смо различити и да не доживљавају наше разлике и особености као личну увреду. Јер се, са стране посматрано, може учинити управо тако. Мушкарац по повратку с посла не жели да разговара са својом супругом, леже на кауч, а жена стиче утисак да је он веома непажљив према њој. Мужу је, напротив, непријатно што жена мисли само на себе и почиње да га замара неким глупим причама, кад он хоће да се одмори и дође к себи. И мужеви и жене треба пажљиво да се односе једни према другима. Жена треба да пружи могућност мужу да се одмори и проведе мало времена сам са собом и да не насрће на њега разговорима и молбама. А муж треба да запамти да вољена жена очекује да поприча са њим, као и пажњу према сопственој личности. Чак ни веома уморном мужу неће бити тешко да загрли своју супругу приликом сусрета, да јој каже неколико нежних речи и да је пар минута саслуша. Муж не треба ни да се претвара у „возача кауча“, и након што мало одмори и дође к себи, од њега се очекује да поразговара са супругом, на пример, о томе како је протекао дан.

 

 

 

           

Узмимо два примера понашања мушкараца и жена у стању умора и стреса.

 

            Муж долази кући с посла уморан, поздравља се са женом, одлази у собу, седа у мекану фотељу, укључује радио, а затим урања у читање спортског журнала. Његовој супрузи се то баш и не допада, јер се и она уморила тог дана и има жељу да поразговара са њим. Она прилази свом мужу и почиње да му прича о неким својим проблемима и кућним пословима. Муж се на крају одваја од новина и гледајући у жену преко „Спорт експреса“, каже: „Веома сам уморан. Желим да се опустим. Зар све те ситнице не можемо оставити за касније, или да их уопште и не спомињемо, јер ти ионако стално брбљаш о томе преко телефона са својом мајком и другарицама“.

 

            А жена ће на то као навијена: „Не сумњам да си се превише уморио од седења у својој канцеларији; ја сам уморна исто колико и ти, читав дан нисам имала времена да седнем, а ти долазиш кући и одмах се хваташ за новине или лежеш и гледаш телевизију, као што каже Владимир Висоцки: а ти кад дођеш кући, Иване, певаш и право на кауч а на мене чак ни пажњу не желиш да обратиш“. Тако се замеће породична свађа.

 

            Наравно, жена овде није у праву: не би требало да насрће причом на уморног мужа, али и муж прави велику грешку, бранећи се од ње као од досадне муве и сматрајући све те женске проблеме испразним и недостојним пажње. Ствар је у томе да женама није важно решење проблемима, већ пажња према ономе што је оптерећује. Она у први план ставља разговор и могућност да се расправе нека питања, тј. да се изрази оно што се накупило тог дана у њеној души. Ако жена не може да разговара о томе са својим мужем (на пример, он сâм не жели), онда ће она поделити своје немире са другарицама, рођацима, родитељима; обављаће дуге разговоре са њима преко телефона, што се обично мужевима толико и не допада.

 

            Размотримо пример правилног понашања у истој ситуацији. Вратићемо се већ познатом брачном пару Владимиру и Ирини.

 

            Волођа је имао тежак дан. Децембар је. Те ноћи је био до касно засео над годишњим извештајима, а још је требало купити поклоне за децу. Стигавши колима до куће, помислио је да неће бити мудро да ето тако, као без даха, одједном уђе у стан. (Владимир је плахе нарави и у стању умора и напетости њега је врло лако извести из такта било каквом ситницом). Зато је одлучио да се мало охлади, па је, без журбе, пешака обишао неколико пута око куће. Након што се надисао чистог ваздуха, попео се на свој спрат и отворио врата стана. Дочекала га је супруга: „Здраво, душо, толико тога имам да ти испричам! Замолили су ме да организујем Божићну представу у школи, звала је моја сестра и позвала нас да на распусту идемо сви заједно у Ново-Јерусалимски манастир, и покварио ми се мобилни телефон“. Волођа, грлећи и љубећи жену, одговори: „Хеј мила, наравно, све је ово веома важно и ја мислим да то треба озбиљно размотрити, али данас је био тако тежак дан – само што не паднем с ногу; лећи ћу једно пола сата, а после ћемо обавезно поразговарати о новостима. Ох, умало да заборавим, имам за тебе мали поклон“. Волођа пружа жени чоколадицу. „Хвала, Војице, тако си пажљив! Подгрејаћу ти вечеру да нешто презалогајиш, а након тога ћу мало читати деци пред спавање, тако да можеш на миру да се одмориш“.

 

            Као што и сами видите, ништа није компликовано – пар лепих речи и мало стрпљења ће помоћи да се избегне сукоб.

 

Из књиге ПОРОДИЧНИ КОНФЛИКТИ - Превентива и лечење, свештеника Павла Гумерова (Издање манастир Клисина 2012.).

 

 

Манастир Клисина

[Јадранка-Дервента]

Изгледа да имам доста мушких хормона, најбоље се одморим кад сједем пред ТВ и ћутим, не одговарам ником на питања, само кажем пустите ме бар пола сата.

[marko_13]

Одличан превод! ))

[kirios1]

5 minuta za kafu

[DankaM]

Ma treba i ženama koji minut odmora i samoće, nego nisam sigurna da ga mogu priuštiti

[Таша]

Odlican tekst tj. analiza.