Брак - заједница мушкарца и жене

[Natasa.]

On mora sam da shvati dokle je dosao. Od molitve, suza, moljkanja nema nista. Kupi prnje, vodi decu na sigurno, pa kad se vrati na kolenima (ako uopste do toga dodje), onda lecenje moze da pocne. Samo oprezno i pametno, to uopste nisu male stvari.

[keka]

Imaj vere u Boga i budi strpljiva,sve ce na svoje doci!

[Само Нада]

Даће Бог. Не знам, Господ све нас чека и даје нам шансу да се покајемо. Желим да му пружим још једну шансу, баш зато што знам да нису мале ствари у питању. Из разговора са њим видим да га то страшно мучи. Треба изаћи из гордости из егоцентризма, из малодушности, а то је јако, јако тешко... Сами ништа, али ништа не можемо.

[tamaris05]

On sam mora zeleti da se promeni sto znaci da mora da "sazna""da li u njemu ima ljubavi za vas, mislim na tebe i vasu decu.Ako tu nema ljubavi sa njegove strane, a ona podrazumeva da zbog vas zeli da se promeni i da preduzme korake ka tome, SA VEROM U BOGA ZIVOGA I MOLITVOM, onda je tu slaba vajda. Ne mozes ga ti na silu terati da se promeni, ne mozes nikoga nista na silu naterati (mislim, mozes mozda ali sta sa tim). Pricajte, razgovarajte, sama ces znati da li tu ima materijala za gradnju ili ne. Glavni problem je po meni sto koristi marihuanu. Poznajem momka - coveka koji je zbog droge izgubio zenu i sina. Udala se za njega i ako je znala da je bivsi narkoman, rodila je dete, on je pored toga ponovo poceo, ona mu jednom oprostila i onje kao opet definitivno prestao ali kada je drugi put uradio isto, uzela je dete i otisla. Bolje je i to nego da dete raste uz oca narkomana.Kad hoces da se drogiras i kada ti rodjeno dete nije dovoljan motiv da se promenis, a ti se drogiraj sam.

Elem, da ne tupim vise, jedino ces sama znati sta treba da uradis. Moili Boga da ti pokaze put i znaces, veruj.

[Mamica Forumska]

Даће Бог. Не знам, Господ све нас чека и даје нам шансу да се покајемо. Желим да му пружим још једну шансу, баш зато што знам да нису мале ствари у питању. Из разговора са њим видим да га то страшно мучи. Треба изаћи из гордости из егоцентризма, из малодушности, а то је јако, јако тешко... Сами ништа, али ништа не можемо.

Draga Nado!Divim se sa koliko snage nosiš svoj krst i sa kojom vjerom u bolje ustaješ da sačuvaš porodicu.Neka ti Gospod da snage da izdržiš i da kao kompletna porodica zadobijete Milost i Pomoć Božiju!

[kirios1]

Помаже Бог!

Ето и мене поново. Нажалост, овај пут са далеко мање оптимизма и ентузијазма. Не знам, вероватно да сам упала у малодушност и очајање, али чини ми се да све мање снаге имам и, што је најгоре, моја осећања према њему полако бледе.

Поново сам пронашла траву у ранцу, поново ме лаже да је то хтео да баци, да је стајало у гепеку аута одавно... Да од нашег разговора крајем јуна није конзумирао "вутру"...

Не знам шта да му кажем. Онако резигнирана и повређена, у тренутку сам му рекла да ми ништа није битно сем да будем здрава својој деци.

Да ми бар каже, е идем да попушим џоинт, не могу, баш ми је тешко, тако ми је дошло... Па да га разумем. Да се угризем за језик, али бар да знам истину, а не да ме гледа у очи и лаже.

Отплакала сам "туру" те вечери, а сутрадан сам га већ гледала некако другачије. Не зато што сам тако желела, та хладноћа се јавила некако спонтано.

Дошао нам је његов некадашњи духовник, јеромонах са којим смо у контакту. Једва смо покренули разговор на ту тему. Питала сам га у разговору да ли је свестан колико његови ближњи пате због његових поступака и да ли има саосећања за њих, на шта ми је одговорио негативно. Као, не може да се стави на туђе место. Хм...

Упао је и он у малодушност и очајање. Рекао је пред оцем да је својевремено, када би учинио и мањи преступ, осећао кајање, чак би и плакао, а сада учини неки тежак грех тако лако, без гриже савести.

Ћутимо од тада и он и ја. Ја, јер немам више шта да кажем и зато што ми постаје све даљи и даљи, а он јер се нада да ћу као и до сада, после неколико дана пропричати и понашати се као да се ништа није догодило.

Отишли смо код другог психотерапеута. Једном ишли заједно, једном ја сама. Таман се отворио и све некако кренуло, а већ други пут кад је требало да иде, наводно био је преуморан да би ишао и сл.

Решила сам да га ни на шта не терам, јер док сам не осети покајање и вапај да му се помогне, очигледно ништа не вреди. До тада... и од тада и увек... само Господ може да нам помогне.

Помјаните и хвала Вам на свему!

 

Pa, opste je poznato da narkomani lazu, cim uzima i to djubre nije iznenadjujuce i sto laze; a da mu bacas svo djubre raznih vrsta koje nadjes posto mu ne vredi pricati? Niti smes pasti u ocajanje, hladnocu ako i osetis prema njemu ne vredi, trpi ga, negde sam skoro citala trpi, trpi, i kad vise ne mozes da trpis opet trpi (ja sam se tu pronasla , toliko puta sam pomislila ne mogu vise, kad ono, i nevoljno, ipak mogu. Trpi i moli se, pokusaj decu sto vise da zastitis od tog uzasa, mada osecaju. ne mislim da bi ti bilo lakse da kaze e, idem da konzumiram..(necu ni da izgovorim), ja ne znam sta bih, prosula bih vodu po tome, bacila mu, ne znam, imam uzasnu netrpeljivost prema ..Ne bi, mislim, trebali dici ruke od svega, ko koristi narkotike, kako sam da oseti pokajanje i sam da uradi nesto, pokret ka dobru, koje je to zlo, Boze izbavi sve, spasi nas, oprosti i pomozi; koji je ovo put da cujem za razne oblike bracnog pakla, malo se tome posvecuje paznja, sta se sve ne uci u skoli, a ova najvaznije stvari, kako izaci na kraj sa takvim stvarima ne, i tolike poslove radimo, a gde je najvazniji-dobro vaspitanje i mrznja na zlo i zle stvari

[Само Нада]

Помаже Бог и срећан почетак Божићног поста!

 

Молитва ми је потребна, свима нама, заправо. Престала сам да претражујем ранац, повремено бацим поглед на касете у колима и прекјуче пронађем капи за очи. Знам да сам ту касету гледала максимално пре месец дана, а мислим и краће. Не могу да кажем са сигурношћу, али по осећају знам да није дуго прошло. Кад сам му те капи окачила на неко дугменце у колима, погледао је и питао - шта је ово. Е то ме нервира! Зашто не може лепо да каже - капи за очи, да слегне раменима или било шта, само да не лаже? Урадила сам нешто што иначе никада, буквално никада не радим. Натерала сам га да се закуне у мој живот, и - заклео се. Е, свака ти част, помислих. Кажем му, све и да прича истину, а не прича, то су треће капи које налазим у протеклих неколико месеци. Ћути, као што увек ћути.

Не знам...

[Angelus]

Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, ... како каже Свети Апостол Павле

 

А наш Владика Григорије каже увијек мудро и дубоко мисаоно и практично да примјенимо,овако:

 

"Људи се ра­ђа­ју, одрас­та­ју, фор­ми­ра­ју као ли­чнос­ти и као би­ћа за­је­дни­це уну­тар те спе­ци­фи­чне за­је­дни­це, по­ро­ди­це. У њој жи­ви­мо, му­чи­мо се и тру­ди­мо, во­ли­мо се и сва­ђа­мо, ра­зу­ми­је­мо и не ра­зу­ми­је­мо. Не­ка­да смо до­бри, не­ка­да ни­смо. Не­ка­да смо му­дри, не­ка­да ни­смо. Не­ка­да смо сре­ћни, не­ка­да ту­жни. Не­ка­да пу­ни на­де, не­ка­да у стра­шном бе­зна­ђу. Не­ка­да има­мо имања и бла­га, не­ка­да пре­живљава­мо на иви­ци егзис­тен­ци­је. Не­ка­да све из­гле­да мра­чно и та­мно, а не­ка­да све би­ва оба­сја­но оном свје­тлош­ћу ко­ја све чи­ни но­вим.

Угла­вном, не­ма те по­ро­ди­це ко­ја на пу­ту сво­га ос­тва­рења не про­ла­зи кроз ра­зне кри­зе и ло­мо­ве, као и кроз ра­зне пре­по­ро­де и вас­крсну­ћа. Ово је та­ко за­то што по­ро­ди­цу чи­не људи – а људи су гре­шни и сла­би, али су и они ко­ји се ка­ју и обнављају, ко­ји у сво­ме окру­жењу ос­тављају не­из­бри­си­ви ли­чно­сни траг и пе­чат. У свом нај­дубљем ис­кус­тву ми чес­то но­си­мо ри­је­чи ве­ли­ког Њего­ша: "Ни­ко ми­ран а ни­ко спо­ко­јан, ни­ко сре­ћан а ни­ко до­вољан..." Јер сна­ла­зе нас не­воље – због про­шлос­ти ко­ју не мо­же­мо да изми­је­ни­мо и окол­нос­ти на ко­је по­не­кад не мо­же­мо да ути­че­мо, због гри­је­хо­ва на­ших и па­до­ва на­ших, због не­мо­ћи на­ше и смртнос­ти на­ше, због стра­ха од смрти и због мно­гих дру­гих стра­хо­ва. И он­да тра­жи­мо избављење је­дни у дру­ги­ма, вје­ша­мо се свом те­жи­ном на не­ја­ка пле­ћа ближњих, и бу­ду­ћи да га у пу­но­ћи је­дни дру­ги­ма не мо­же­мо да­ти – љути­мо се је­дни на дру­ге, за­мје­ра­мо и сви нам би­ва­ју кри­ви. Не­ри­јет­ко се по­на­ша­мо као они ко­ји у мра­чној со­би уда­ра­ју је­дни о дру­ге и са­пли­ћу се о без­број­не пре­пре­ке тра­же­ћи пре­ки­дач, умјес­то да са­мо отво­ри­мо про­зор и пус­ти­мо да свје­тлост уђе споља и ра­за­гна та­му."

...

Брак и живот у заједници је најљепша ствар коју човјек уз помоћ Божију може да изабере.Волите своје мужеве,мужеви своје жене,јер ви сте њих бирали и они вас,а кад нешто крене како не треба,вријеме и трпљење је увијек пут за свако ново и боље јутро и све боље дане.

А кад брак крене у мрак,ви упалите свјетло,које сте управо ви,а који не желите мрак.

То је порука свих који се баве социјалним и психо терапијским третманом девијација живота у заједници.

Будимо задовољни малим, и бићемо увијек богати.

 

[Oglo]

@@Angelus,

 

kakav je standard u Norveškoj

 

[Таша]

Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, ... како каже Свети Апостол Павле

 

А наш Владика Григорије каже увијек мудро и дубоко мисаоно и практично да примјенимо,овако:

 

"Људи се ра­ђа­ју, одрас­та­ју, фор­ми­ра­ју као ли­чнос­ти и као би­ћа за­је­дни­це уну­тар те спе­ци­фи­чне за­је­дни­це, по­ро­ди­це. У њој жи­ви­мо, му­чи­мо се и тру­ди­мо, во­ли­мо се и сва­ђа­мо, ра­зу­ми­је­мо и не ра­зу­ми­је­мо. Не­ка­да смо до­бри, не­ка­да ни­смо. Не­ка­да смо му­дри, не­ка­да ни­смо. Не­ка­да смо сре­ћни, не­ка­да ту­жни. Не­ка­да пу­ни на­де, не­ка­да у стра­шном бе­зна­ђу. Не­ка­да има­мо имања и бла­га, не­ка­да пре­живљава­мо на иви­ци егзис­тен­ци­је. Не­ка­да све из­гле­да мра­чно и та­мно, а не­ка­да све би­ва оба­сја­но оном свје­тлош­ћу ко­ја све чи­ни но­вим.

Угла­вном, не­ма те по­ро­ди­це ко­ја на пу­ту сво­га ос­тва­рења не про­ла­зи кроз ра­зне кри­зе и ло­мо­ве, као и кроз ра­зне пре­по­ро­де и вас­крсну­ћа. Ово је та­ко за­то што по­ро­ди­цу чи­не људи – а људи су гре­шни и сла­би, али су и они ко­ји се ка­ју и обнављају, ко­ји у сво­ме окру­жењу ос­тављају не­из­бри­си­ви ли­чно­сни траг и пе­чат. У свом нај­дубљем ис­кус­тву ми чес­то но­си­мо ри­је­чи ве­ли­ког Њего­ша: "Ни­ко ми­ран а ни­ко спо­ко­јан, ни­ко сре­ћан а ни­ко до­вољан..." Јер сна­ла­зе нас не­воље – због про­шлос­ти ко­ју не мо­же­мо да изми­је­ни­мо и окол­нос­ти на ко­је по­не­кад не мо­же­мо да ути­че­мо, због гри­је­хо­ва на­ших и па­до­ва на­ших, због не­мо­ћи на­ше и смртнос­ти на­ше, због стра­ха од смрти и због мно­гих дру­гих стра­хо­ва. И он­да тра­жи­мо избављење је­дни у дру­ги­ма, вје­ша­мо се свом те­жи­ном на не­ја­ка пле­ћа ближњих, и бу­ду­ћи да га у пу­но­ћи је­дни дру­ги­ма не мо­же­мо да­ти – љути­мо се је­дни на дру­ге, за­мје­ра­мо и сви нам би­ва­ју кри­ви. Не­ри­јет­ко се по­на­ша­мо као они ко­ји у мра­чној со­би уда­ра­ју је­дни о дру­ге и са­пли­ћу се о без­број­не пре­пре­ке тра­же­ћи пре­ки­дач, умјес­то да са­мо отво­ри­мо про­зор и пус­ти­мо да свје­тлост уђе споља и ра­за­гна та­му."

...

Брак и живот у заједници је најљепша ствар коју човјек уз помоћ Божију може да изабере.Волите своје мужеве,мужеви своје жене,јер ви сте њих бирали и они вас,а кад нешто крене како не треба,вријеме и трпљење је увијек пут за свако ново и боље јутро и све боље дане.

А кад брак крене у мрак,ви упалите свјетло,које сте управо ви,а који не желите мрак.

То је порука свих који се баве социјалним и психо терапијским третманом девијација живота у заједници.

Будимо задовољни малим, и бићемо увијек богати.

 

 

 

 

Pravo zbori Vladika, ali ponekad ta "sijalica" pregori pa se vise ne moze upaliti ... 

[Angelus]

Ма јесте тако,како кажете Таша,али ваља нам стегнути из пета и идемо опет,за оног кога волимо,а љубав никад не умире:

Жене су чудо,све могу,али без мушких ништа,поздрав за све и уживајте у ове дивне сате са овим топлим ријечима и тактовима,не плакати!

http://www.youtube.com/watch?v=gu46tXMd3hA

 

 

 

 

[Mironosica]

Жене су чудо,све могу,али без мушких ништа

 

uf uf uf .... 

[Angelus]

@@Angelus,

 

kakav je standard u Norveškoj

 

Ех стандард,ти си геније,човјече,данас имаш или немаш,а боље је да ништа немаш,јер онда немаш брига.

Тако кажу... trtrtrtr

 

Ево и за Вас лијепо женско чељаде,ха може ли...љубав је чудо људи,чувај те је у негујте,човјек сам нигдје није приспио,мада никад и није сам,Бог је увијек са њим!Радост живота огледа се у сусрету,Митрополит др Амфилохије.

http://www.youtube.com/watch?v=RReWYq08ieM

[Таша]

Ма јесте тако,како кажете Таша,али ваља нам стегнути из пета и идемо опет,за оног кога волимо,а љубав никад не умире:

 

 

 

 

 

 Ucestalo naprezanje iz peta dovodi do pucanja, a potom polako i do izumiranja ...  svega pa i ljubavi ... 

[Дуња]

@ Таша

Не мора да значи. Ево, ја сам се три пута развела и све бивше мужеве волим.