Песнички покушаји форумаша

[javor]

...

 

Још само вечерас

 

идем да будем далеко од себе

 

и покријем се мртвим лишћем

 

 

а тако ме је страх страх страх

 

 

дај ми руку

 

 

мораћу да признам своје име

 

како је то болно оче

 

опрости заборави отпусти

 

помилуј ме

[javor]

...

 

А твоје име је љубав

 

али не чекај ме

 

то што чекаш ја немам да ти дам

 

 

једино што можда могу јесте

 

да протерам страх из твога грла грлице

 

и умрем на уснама твојим

 

 

али то ме открива и нахраниће старе слутње о бешчашћу моме

[javor]

...

 

Болестан сам душо

 

од речи

 

слободно плачи не не љутим се не нипошто

 

 

сад кад морам да пишем

 

потрошићу све нужности

 

сву тескобу и тишину и несанице

 

 

изнемогла јутра и болна ребра

 

опомињу коња који се пропиње у мени

 

 

опиј ме

 

отровном стрелом ме пронађи

 

док спавам покради ме

 

сакриј моје срећне ципеле

 

помешај кораке

 

и сва моја лица распродај будзашто

 

не не љутим се заиста

 

 

ох како ти лепо стоји хаљина од заразног смеха

 

како то да миришеш као поморанџа у аутобусу

 

 

жути месец надгледа мој пут

 

помрчину разгрћем

 

и журим да стигнем уплашено јутро које граби да се утопи у жуту реку

 

 

не дам не дам не дам да ми побегне и овај дан

[Рапсоди]

****

 

Ово није стих који боли

ово није песма јада

ово је стих весеља

ово је песма уморних нада.....

[Рапсоди]

Тражим

 

Тражим од камена

топлину ,од уског ширину

од слуђеног ведрину

Од муве да слети на цвет

од палог да разуме лет

Од мрље белину

Од страха

вртоглаву висину

[Zero]

Podelio bih sad praline,
ukus: pomorandža južna;
Sunca Svetlost da nam sine,
da nestane mis'o tužna.

Kad se jede il ne jede,
zajedno s nekim u krivinu,
delit od čeg rastu sede
i što nosi u visinu.

Podelio bih s nekim sreću,
bol i patnje, da su lakše,
al u duši imam jedno "neću".
Valjda srce biće mekše...

Zagrlio bih forumaše,
(mozak ne bih vam ispir'o)
braću, sestre i pajtaše
i prestao biti Zero.

Ukus sunca nekom dao,
prizor srca, kad bih znao.
Sam bih, eto, samo stao,
u dnu nogu nečijih letovao...

[Zero]

"Pričala bih s nekim sada"
progovori tiho nada.
"Ti za priču? Nikad bilo!"
reče negativno sivilo.

"I ja kažem da mi je do priče!"
poče tvrdoglavost da viče.
"Od kad završi se post
sam u sebi ja sam gost."

"Sve je dobro, društva nema"
taština će bez problema.

"Društva iskam, sam sam plah"
moleć', reči cedi strah.

Osećanja svađaše se,
stihom, vikom gađaše se.
Reči crne potekoše rekom,
našta Ljubav samo šapnu:
"Možda treba pričat' nekom."

[Zero]

Ja imam san da nekome pišem pesme,

da stihovi teku poput žive vode

i hrabre, da se ide kuda ne sme,

ljubljene noge da njima lakše hode.

 

Vazduhom lelujaju „istine“ čudne,

dok mesec mirno spava u krošnjama jela.

I ko zna da Ljubav daje oči da su budne,

barku srca da putuje duša, kad bi htela.

 

Imam želju, drznik, da i vama pišem pesme,

usuđujem se reći da teku, kao žive

iza kakve ljudske, nepatvorene česme

i sa mnom da za vašu radost budu krive.

[Рапсоди]

      ******            

     Чух вечерас једну ноту
     мир она мој сасвим смути
     дотаче ме у дно срца   
     раскрвари и помути .

     Какв у мени мисо луда
     од ње  уплашене     
     срне  беже,
     анђеоска она није
     кад мир мој она реже
                
     Каква је то дивна нота
     тужнија и од де мола
     дал је љубав њози име  
     или име непребола  
      
     Сонатица једна ноћас
     грешна.....чедна у
     истом  ткању
     поруши ми све истине
     у том болноме сазнању.
      
      
 

[Рапсоди]

 ******

 

Не тражи песник тугу

и његове песме

тугом да боле

самоћу да воле 

не тражи песник

тугу..............

тек тако ето

да би тужан био

и о нечем

вишем снио

Туга незвана дође

чим изнедриш

неки стих

па био он

јак, слаб или тих

Не тражи песник

тугу за вернога

друга............

туга се увек

снађе и њега

прва нађе.

[Срђан Ранђеловић]

 

Неће мене поколебат' ништа,

ка' те видим побенавим начисто,

бићеш моја, громова му триста,

само с тобом не зову ме расисто.

 

Што си црна, не смета уопште,

као мали еврокрем сам вол'о,

купов'о га у радњи код поште,

па га јео за кухињским столом.

 

Не смета ни баби што ниси наша,

"само да се крсти", из шале говори,

пита је л' тако црна и ташта,

не брини ништа, о'ма ћете заволи.

 

Ево мајка већ шатор безецује,

оркестар исто, не пита шта кошта,

амбасадор ћебе за поклон пакује,

пегле и лустере пакују комшије.

 

...

[Лазар Нешић]

нема

јутра

 

само конац ноћи

модра тишина

преображавајућег страдања

[Zero]

Što je teško da se čovek daje,
ispravlja za Ljubav večnu?
Dato mu je da se kaje,
sa nebesa Bogu sličnu,

jedinstvenu dušu dobi,

led nepostojanja probi
Gospod, srce za toplinu spravi,

da Ljubavlju nebeskom plavi.

Sada, k’o u leto reka
suvog, ispucalog dna
milost sa visina čeka,

da se prene iza sna...

Što je teško sebe dati?
Razumite, i ja se pitam;
nekom malko barem sjati,
reći: neću opet da odskitam,

 

no voleti, samo voleti,

a drugoga ne zaboleti.

[Рапсоди]

****

 

Ја не знам и не

могу знати,

откуда то,

да нечији

весео стих,

изазива у мени

тугу нему ...........

да нечији мио  лик

тера ме на ову тему

 

Откуда то да

стихови моји

само кроз

нечије друге живе

и потајно се

диве, лепотом 

нечије душе

милином нечијег

стиха ............

дубином

непознатог лика

 

Зашто  ме ноте

те слатке, тако 

дубоко дирну

у ову ноћ

прохладну мирну

[Лазар Нешић]

... из догађаја

 

гасе се светла у ноћ

плава тишина

на твојим грудима

и кожи

 

уморне руке

дрхте

телом у тело

и бол

 

целе ноћи

допире са звучника

„take me to Church“

свитало је ...