Песнички покушаји форумаша

[АлександраВ]

пољуби ме
тихо
овлаш
меко
топло
само нека
као паперјасти
облак
усна твоја
ушушка
плишани сан
и лаку
ноћ

[Arsenija]

Bili samo i u manastiru ,

muskom .

Vise volim muske manastire ,

ne znam zbog cega .

A tamo ?

Nigde nikog nema .

Gledam ...

nigde nikog .

Nesto zuji .

Cuju se neke pcele .

Ja se plasim pcela ,

alergicna sam .

Ako me nesto ujede ,

tu na licu mesta , 

odmah mogu tu da me sahrane ...

Profesionalno ... 

Sa sve kandilima i cudima ...

Savrseno mesto za umiranje ...

Htedoh da pozvonim .

Vidim ima zvonce ,

ali se predomislih .

Sta ako mi izadje neki sedi starac ?

Sta tada da radim ?

Sta da mu kazem ?

Recite vi meni ,

sta ?

Pa , nista ...

Ovaj ...

proveravam da li radi ,

ovaj...

Znate zvonce ...

...

Lepo je bilo

tu 

vidim

Imaju i macke ...

Analiza nije trajala dugo ,

za to vreme 

jedno mace

dodje 

i rece mi nesto 

... nesto tiho

nesto kao opomenu 

nesto sasvim svojim 

...tajnim jezikom ... 

Ali sta ...

Sta ? 

... to ni dan-danas nisam uspela da shvatim ...

 

 

 

 

 

[Караконџула]

@Arsenija, сад ми је још драже што сам ти савјетовао да нас почастиш пјесмом! Када схватиш шта ти је маче поручивало, то ће, вјерујем, бити још једна пјесма.

 

А ја сам дуго већ размишљао о томе како умјетници искориштавају музе не би ли се сами прославили. Музе би требале да носе барем половину заслуга, ако не и више, јер без њих многа дјела не би ни постојала. Хвала им, свима понаособ! 

Муза је искориштена зарад моје пјесме, не осјећам се добро када мислим да сам искористио друге
 

Узми ме.
Нанижи ниску бисера од мене.
Провуци ме кроз косу, па преко голог тијела.
Онда ме снажно раскини на стотину комада.
Разаспи ме свуда куд се крећеш.
Понеки бисер посади у земљу.
Онда ћу из њега да израстем, како нафта прсне из рупе,
тако ћу ја, бисеран, избити кроз дрво јабуке.
Прошетај до њега.
Откини један плод.
Зелен.
Загризи га и загрцни се.
Утуши се тако.
Лези крај тог дрвета.
Умри.
Иструни.
Нађубрићеш својом трулежи земљу, тако јако, тако добро,
да ће се дрво расцвјетати као никада до тада.
Плодно тле даје добре плодове.
Тако муза храни моје стваралаштво.
Нема љепоте без жртве!
 

[Arsenija]

9 hours ago, Караконџула рече

...сад ми је још драже што сам ти савјетовао да нас почастиш пјесмом! Када схватиш шта ти је маче поручивало, то ће, вјерујем, бити још једна пјесма.

Drago mi je ...  Ta pesma ce biti napisana onda kada ponovo odem tamo ... za godinu dana mozda ...

Tada cu znati sta da radim 

Nadam se ...

Ponecu jednu kutiju , 

 selotjep traku

I noz ...

Mace cu da ukradem tajno

da niko ne vidi 

Stavicu ga u kutiju...

zalepicu izlaz 

samo cu  nozem  probusiti otvore za vazduh ... 

I pocecu da bezim ...

Brzo ...   

 

[Arsenija]

Slusajte , procvetale grane 

Slusate , veseli leptiri 

Slusajte melodiju trena

Slusajte ...

Poslenji stih 

glasan , ali tih

Slusajte ...Tisina i duboki mir ...

Na pucini  i u tihoj luci ... okupani suncem ... obuceni snegom

U dubini ...ispod okeana ...na dnu ...

tamo gde nu sunce nikad bilo nije ...

u kovcegu  sa blagom ...

...ispod mahovine ..

jedan grumen zlata ...

Kao srce zivo kuca ... 

Slusajte ...

...to je ljudska dusa 

 

 

[Караконџула]

"Нема од мене ништа, опет" илити "Женско ме поново (од)води на ланцу до врата луднице"

Она ме је довела пред врата луднице
Још ми је рекла "Срећно!"
Тако је брижна, тако је пажљива
Она ме је довела пред врата луднице
Изнутра су ме сви препознали
Добродошао сам на старо 
Нема од мене ништа више
Све што ја себи кажем и обећам 
Пада у воду и топи се као најбезвезније пахуљице
Нема од мене ништа
Женско ме размаже по кришки хљеба
и поједе за доручак
не плашећи се да ће се удебљати!

Она ме је довела пред врата луднице
Тако је брижна, тако је пажљива
Дивна је пратња!
"Има једна боља лудница, 
 доле, 
 хиљаду година далеко низ улицу. 
 Води ме тамо!" 
Кажем јој. 


Други дио пјесме, или можда није, али свакако - нема од мене ништа, па умирем на депонији гдје умиру они од којих нема ништа, а јаки су као коњи

Јак сам као Коњ
поломљених ногу
трулих зуби
који умире 
на некој депонији
гдје одводе 
такве коње
који ни за кланице нису
да леже у смраду сопствене
одумируће лешине
чекајући своју сигурну смрт
у самоћи, у самоћи, у самоћи! 

[АлександраВ]

своју сам тајну
ветру шапнула
кроз дебеле гране
на пут испратила
у облак послала
поглед неми
да олују изнад
београда спреми
и да са првом
капљом кише
уз твој прозор
мој ветар уздише....

[Arsenija]

Kad covek ostane sam 

Onda kad mu se svi svetovi sruse 

kad sva lica iz secanja izblede ...

pocinje da gradi na temeljima starim ... 

na rusevinama svoje duse ... 

itd.

 

[АлександраВ]

Пар минута

Шопен
Револуционарна етида
Револуција
Одавно слушаних The Cult.
Очи проливају
Деветстодеведесетдевет
Разлога самоће.
Даљина
И пропадам
Окружена разлозима
Без разлога.

[Караконџула]

Пјесма о Човеку који покушава да споји, једва споји сопствени крај са бескРајем (коју/који доноси једино Љубав) - посљедњи покушај! 

О каква сулуда пјесма!
Пјесма о смрти једног Човека
који ју је преживио, 
али 
да ли је остао жив? 

Можда је само наставио 
да покушава 
једва спојити крај са бескрајем?!

Тај Човек, то сам ја. 
Тај крај - не признајем.
Хоћу да га утопим,
хоћу да га утоп(л)им,
у топлим водама
неких далеких ријека, 
непостојећих,
које теку негдје у бескрај. 

Хеј, па те ријеке
пуне су риба,
пуне су живота, 
дакле,
зато су бескрајне. 

Мртвило ћу утопити
у живости,
хладноћу одагнати
топлотом ријеке. 

О, није то ријека, 
то што је топло, 
то што ме води,
моја је глава, 
претопла. 
Ово је грозница. 
Бунило. 
Ја бунцам, 
стога ово није права пјесма,
ово је покушај.
Покушај,
као и живот једног умореног Човека
да се споји крај са бескрајем
и тако се спасе!

Човек вјерује,
Човек вјерује у спајање сопственог краја са бескрајем!
Човек, дакле, има Наду и Вјеру,
док му Љубав чува леђа,
а Човек има снаге за све, осим да се поново осврће
и моли своју Љубав да му се, укорак, 
придружи на том путу у бескРај!


А шта би са пожаром?

А пожар? А пожар?
Пожар и даље букти! 



Шта мислите, Краљице/@Arsenija, о оваквом могућем (не)разрјешењу проблема у животу једног КоњоЧовека, над чијим се бивствовањем константно надвија хамлетовска дилема?
Питам Вас ово, јер сте ме Ви подстакли да "једноставно о томе напишем песму", а ја се, ето, већ данима мучим и никако и никако и никако да нађем праве ријечи. 


Пол Валери каже да пјесма никад није завршена, она је само остављена. Тако да ће о животу КоњоЧовека бити још пјесама, тешких и тмурниих, без имало риме.
А све кад се споји у једно, као и КоњоЧовек, постаће - Кентаур. С тим што овај КоњоЧовек има главу коња, а тијело човека. Или тако нешто, слично, барем ја имам такав осјећај.
Нисам ја њега, тог КоњоЧовека, још довољно добро упознао, иако сам ја он, односно он је ја, или тако нешто, слично... 

[Arsenija]

34 minutes ago, Караконџула рече

Нисам ја њега, тог КоњоЧовека, још довољно добро упознао, иако сам ја он, односно он је ја, или тако нешто, слично... 

Oh , ta Vi ste pesnik ,

Pesnik ! 

Ja verujem , ja znam ...

Nema kraja ... 

Zato buncam .

Buncam o svemu ...

O kakva suluda pesma ...

Pokusaj ... 

Nemocne su pesme ...

... Ali Ljubav ... Ljubav ce spasiti coveka ... 

 

 

 

 

 

[Караконџула]

Маја мјесеца у часопису "Наслијеђе" из Орашја, објављено је неколико мојих пјесама с краја 2015. године. 

[Arsenija]

Karakondzulo , dete , pa ti si zaista pesnik ! 

[Караконџула]

Шта то радиш, Караконџуло, црно дете?! 
Песничим, дакле, песник сам. 

Хвала ти, Арсо, по "кознакоји" пут, јер почињем и сам на себе гледати као на п(ј)есника, након твојих коментара. :рукољуб: 

[Arsenija]

10 hours ago, Караконџула рече

Шта то радиш, Караконџуло, црно дете?! 
Песничим, дакле, песник сам. 

Хвала ти, Арсо, по "кознакоји" пут, јер почињем и сам на себе гледати као на п(ј)есника, након твојих коментара. :рукољуб: 

Nema na cemu ...   

Imas 24 godine , defacto dete   ...   Ako jos nisi diplomirao , potrudi se da to ucinis sto pre ... I da nadjes posao , dostojanstva radi ... 

Meni se dopadaju tvoje pesme ... Jednoga dana , mozda ,  kupovacu tvoje knjige ...