Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Nebojsa]

Оче Саво ,

Благословите , Имам потребу да поставим једно питање :

На који начин Хришћанин треба да буде храбар?

Шта је храброст из Хришћанског угла ?

Да ли порука Јеванђеља да негинему улудо ограничава Хришћанина да буде храбар ?

[Иван Дабижљевић]

Поставио сам питање, отворио тему, али нема одговора па се надам да ћу га добити од вас. Како то да Црква колико знам осуђује зилотизам, а прослављамо на пример светог Симона зилота? Има ли разлике у зилотизму или је свети Симон ревновао другачије од данашњих зилота? 

[Банатски деран]

Оче Саво ако можете да одговорите докле се одмакло са овим процесом :
" BILI bismo srećni i zadovoljni kada bi Sinod Bugarske pravoslavne crkve dao blagoslov da se jedan deo moštiju svetog kralja Milutina dobije i da počiva u manastiru Banjska, rekao je kosovskometohijski episkop Teodosije, na nedavno održanoj proslavi sedam vekova manastira Banjska. Manastirski hram Svetog Stefana napravljen je kao grobna crkva nesumnjivo najuspešnijeg srpskog vladara, u kojoj je kratko počivao." izvor :  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:453494-Kralja-Milutina-nema-ko-da-trazi#.UjDSNLoUiwQ.facebook

Хвала унапред..

[Raymond Red Reddington]

Помаже Бог Оче Саво ,

дали поседујете документе терористичке државе "косово"?

Хвала унапред на одговору.

[Банатски деран]

  On 11. 9. 2013. at 23:14, Victus рече

Помаже Бог Оче Саво ,

дали поседујете документе терористичке државе "косово"?

Хвала унапред на одговору.

 

А да за почетак прочиташ тему од почетка мали весељаче?

[obi-wan]

@Victus

 

Brate, procitaj lepo temu od pocetka, o. Sava je nekoliko puta vec odgovorio na to pitanje...

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 11. 9. 2013. at 13:05, ЛазарД рече

 Хвала на одговору.

 

Имао бих још једно питање поводом овог одговра, да ли постоји синкретистички екуменизам у ПЦ, ако постоји наведите примере?

 

Колико знам све православне Помесне Цркве држе се чврсто догматског предања и ниједна није прихватила било какво учење које га релативизира или меша са другим религијама или вероисповестима. То се јасно показује у чињеници да не постоји интеркомунио са неправославним црквама и заједницама иако са тим хришћанима имамо доста тога заједничког и водимо дијалог. Претходних година могли смо да видимо да поједина свештена лица могу да мање или више пређу границе канонског предањас, али такви ставови и поступци ипак нису прихваћени званично и саборно ни од једне помесне Цркве . За разлику од претходних деценија када се чешће залазило на простор синкретистичког екуменизма, чини ми се да данас постоји много већа осетљивост по том питању и свест да је то неканонски и погрешно. Све више се показује да учествовање у екуменистичким фестивалима, да их тако назовем, не доприноси повратку појединих заједница аутентичном хришћанском предању, већ још више ствара тензије у међуправославном јединству. Православна Црква може веома много да учини и већ је много и учинила да омогући да наше богато предање буде што доступније и боље разумљивије неправославним заједницама и у том погледу важан је дијалог и коришћење сваке прилике да исповедимо своју веру и изнесемо конструктивно и у духу љубави наше ставове. 

 

Највише је напредовао разговор са Римокатолицима јер је пред нама веома напоран процес да се озбиљно сагледају разлике које нас раздвајају. Које су од тих разлика последице различите културе, историјских кретања или ментатлитета карактеристичног за Запад односно за Исток, а које су суштинске богословске разлике које угрожавају наше поимање Свете Тројице, домостроја спасења и Цркве. Озбиљан студијски рад бројних теолога са Истока и Запада показује да те суштинске разлике нису толико велике колико се оне чине на нивоу свакодневног живота и искуства. Добар део предрасуда последица је такође и неразумевања специфичности које су дефинисале развој Цркве на Западу, посебно од раног средњег века, али и непознавања православног предања у ширем континуитету.

 

Древна Црква првих десет векова била је јединствена али не и униформна. Штавише јединство се никада у Цркви није испољавало у униформности обреда и обичаја. У првим вековима постојале су различите литургијске форме, различите уметности али такође и различите богословске школе које су основна питања наше вере осветљавале више са једног или другог аспекта иако њихова учења нису неопходно и суштински била увек различита. Нажалост, од 11 века имамо много већу централизацију цркве око Рима и Цариграда и униформизацију обичаја и обреда, како на Истоку, тако и на Западу. У том контексту одређене разлике још више су се кристалисане и претвориле, нарочито након 4. крсташког рата и пљачке Цариграда 1204.г. у непомирљиве две традиције у оквиру којих се створила искључивост и одсуство жеље за истинским помирењем у духу предања, док су разлике посебно пренаглашаване и увећаване бројним предрасудама.

 

Хришћански Исток, који се развијао у културном окриљу древне Грчке и Византије, увек је био склон спекулативном размишљању и зато је остварио највеће домете на пољу богословља. Запад је, с друге стране, увек био склон више римској прагматичности, организацији и дисциплини. Оба менталитета су јако важна за Цркву. Како је један богослов рекао, када поменете сто, Грк одмах размишља шта је тај сто по суштини и каква је разлика између његове суштине и његовог видљивог облика. Западњак се више бави питањем како се тај сто што боље може искористити за нешто корисно, колико људи може да седне за тај сто и који је облик најпрактичнији за одређене потребе. Западни Filioque је управо изнедрила жеља латинских богослова да се нагласи однос личности Св. Тројице у времену и притом се није направила јасна разлика између нивоа вечности и времена. Исток је с друге стране и пре свега наглашавао вечни однос Оца и Сина и Оца и Духа Светога. Разумевање ових различитих богословских менталитета веома је важно како би се расплело ово компликовано питање.

 

Узмимо један одличан пример. Св. Максим Исповедник у свом писму презвитеру Марину у 7. веку, PG 91:136. на пример, ово учење неких западних отаца не види као нерешив проблем јер га посматра са свешћу како су о њему тада западњаци размишљали. Он тврди да "Латини знају да је Отац једини узрок и Сина и Духа, једнога рођењем, а другог исхођењем (ἐκπορεύεσθαι) али користе овај израз (филиокве) како би објаснили (про)излажење Духа (προϊέναι дакле не ἐκπορεύεσθαι) кроз њега, и на овај начин показали јединство и истоветност природе“ Не смемо заборавити да се Filioque појавио управо у процесу анти-аријанске борбе, у одлукама сабора у Толеду (397-400). Аријанци тврдили да уколико су Отац и Син једносушни, како онда Дух Свети исходи само од Оца? За источне богослове увек је било јасно да постоји разлика у вечном исхођењу и чињенице да је Дух Свети својствен Сину и преко Сина се даје у времену. Западни богослови су ова два нивоа поистоветили и за две грчке различите речи ἐκπορεύεσθαι и προϊέναι употребили исту латинску реч procedere. Пут до промене у Символу вере био је отворен (Filioque улази у Символ вере у Риму 1014.) јер су Западни сматрали да је то само додатно појашњење, а не ново учење. Ова проблематика је рецимо посебно последњих година заокупила пажњу поново  и западних и источних богослова и Ватикан је издао једно ново објашњење схватања овог питања, на које је Митрополит Пергамски Јован одговорио краћим текстом остављајући значајан простор за даљу богословску дискусију.

 

Врло је занимљиво како је неслагање око овог питања довело до продубљивања разлика. Западни богослови су ову формулацију која је једно време пре раскола постојала на Западу без неке посебно гласне критике са Истока, убрзо одвели у потпуну крајност, што је крајње отежало даљи дијалог. На другом Лионском сабору 1272., који је требало да буде сабор помирења и превазилажења раскола, Западњаци уводе формулацију да Дух Свети вечно происходи из обојице (Оца и Сина), из једног принципа  и јединственог процеса спирације (происхођења) (Ab utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit). За Исток било је јасно да ово јеретичко учење потпуно подрива тројично учење Цркве, опасно мешајући лична својства Свете Тројице, јер Отац је једини узрок и Сина и Духа Светога. Ако је Св. Максим шест векова раније тврдио да Латини тако не гледају на ово питање, јасно је да је једно непрецизно артикулисано учење поникло у локалној традицији Запада довело до потпуно неистинитог учења кога се Запад од тада никада суштински није одрекао.

 

Праштајте на дужини одговора, али сам покренуо ову тему да покажем у ком правцу може да иде један здрави богословски дијалог конкретно са Римокатолицима у овом случају. Слично је и са другим темама.

[marko_13]

Свака част на одговору!

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 11. 9. 2013. at 14:56, Nebojsa рече

Оче Саво ,

Благословите, Имам потребу да поставим једно питање :

На који начин Хришћанин треба да буде храбар?

Шта је храброст из Хришћанског угла?

Да ли порука Јеванђеља да негинему улудо ограничава Хришћанина да буде храбар?

 

Бог благословио брате Небојша,

 

Храброст као и све друге врлине у хришћанству морају да буду са расуђивањем. Хришћански пут је средњи пут и у томе се хришћани ослањају и на древне јелинске философе. Аристотел је у другој књизи Никомахове етике дефинисао храброст као средину између дрскости тј. несмотрености (θράσος) и кукавичлука (δειλία). 

 

Цитирао бих овај незаборавни пасус великог философа: „…Тако је такође и у случају умерености и храбрости и других врлина. Јер човек који бежи и плаши се свега и није спреман да заузме став постаје кукавица. Човек, пак, који се ничега не боји већ трчи да се суочи са сваком опасношћу постаје дрзак. Слично, сваки човек који ужива у сваком задовољству и у ничему се не уздржава постаје самоугодник, док опет човек који бежи од сваког задовољства постаје на сваки начин неосетљив. Умереност и храброст се губе претеривањем и недостатком, а средњим путем се чувају (φθείρεται δὴ σωφροσύνη καὶ ἡ ἀνδρεία ὑπὸ τῆς ὑπερβολῆς καὶ τῆς ἐλλείψεως, ὑπὸ δὲ τῆς μεσότητος σῴζεται).

 

Древни философи и мислиоци нису познавали целину и пуни смисао Божанског откровења, али ипак су посматрајући свет око себе и логосност Божије творевине улазили у познање мудрости Божије. Зато су и хришћански оци, а посебно свети подвижници, видели умереност и средњи пут као златни пут који води познању воље Божије.

 

У даљем разматрању ове теме обратимо пажњу на следећи пасус из Еванђеља у коме можемо да нађемо одговор на ваше питање (Матеј 10, 16-23; Зач. 36)

 

"Ето,ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! А чувајте се од људи јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. И пред старешине и цареве изводиће вас мене ради за сведочанство њима. и незнабожцима. А кад вас предаду не брините се како ћете или шта ћете говорити: јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас. А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће деца на родитеље и побиће их. И сви ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти. А кад вас потјерају у једном граду, бјежите у други. Јер заиста вам кажем: Нећете обићи градова Израиљевих док не дође Син Човјечији.“

 

Једном сам слушао блаженопочившег Патријарха Павла који је говорио о томе како треба да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Сећам се да је тада рекао да ако смо само мудри, а нисмо безазлени, онда постајемо лукави и зли. Ако смо, с друге стране, само безазлени, а немамо мудрости (тј. расуђивања) онда смо наивни. Ово је јако леп пример како Господ указује на средњи пут, пут мудрости, једноставним речима.

 

Ради бољег разумевања ове теме препоручујем да прочитате тумачење горњег евенђелског пасуса из књиге Патријарха Павла - Пут у живот: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/PutUZivotPatrijarhPavle/Lat_PutUZivotPatrijarhPavle10.htm

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 11. 9. 2013. at 23:14, Victus рече

Помаже Бог Оче Саво ,

дали поседујете документе терористичке државе "косово"?

Хвала унапред на одговору.

 

И ја и велика већина монаштва и свештенств Епархије (посебно јужно од Ибра) поседујемо косовске документе. Узимање косовских докумената није акт признања Косова, већ неопходност на терену где морамо да обављамо основне послове. Те документе има и већина нашег верног народа која је одлучила да овде остане и живи и бори се за своја права и будућност. Тако је било и у турско време када је манастир имао чак и печате са арапским писмом, као и у друга тешка времена. Такође имамо и косовске регистрације, како бисмо могли несметано да се крећемо по територији Косова и Метохије. 

[Raymond Red Reddington]

  On 12. 9. 2013. at 7:13, obi-wan рече

@Victus

 

Brate, procitaj lepo temu od pocetka, o. Sava je nekoliko puta vec odgovorio na to pitanje...

 

Хвала на одговору Брате.

Нисам видео.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 11. 9. 2013. at 21:50, Иван Дабижљевић рече

Поставио сам питање, отворио тему, али нема одговора па се надам да ћу га добити од вас. Како то да Црква колико знам осуђује зилотизам, а прослављамо на пример светог Симона зилота? Има ли разлике у зилотизму или је свети Симон ревновао другачије од данашњих зилота? 

 

Мислим да сте на крају питања већ дали и одговор на ваше питање. Али да кренемо од самог апостола. Симон Кананит који је познат као и Симон Зилот или Ревнитељ добио је то име по свему судећи због свог ревновања за Христа и његово учење. Код Матеја 10.4 и Марка 3.18 стоји Σίμων ὁ Κανανίτης (Симон Кананит), а код Луке 6.15 стоји Σίμων ὁ Ζηλωτής (Симон зилот, ревнитељ). Неки тумачи су повезали име Кананит са градом Каном. Али у том случају Симон би се звао Κανάιος. По другима је реч о Кананејцу, жетељу Канана што такође није исправно. Новији истраживачи порекла овог имена уочили су да се у јеврејском Талмуду ревнитељи називају kanna'im, по речи kanna' – ревност, завист, жар и то је право порекло назива једног од Дванаесторице.

 

Ревнитељство у вери је веома похвално, али, наравно, када је по разуму. Ревнитељство које није по разуму производ је гордости и води неслози или расколу и јереси. Ревнитељство по разуму се обично препознаје по томе што смо строги према себи, али имамо љубави и снисходљивости према слабостима других. Они који жестоко суде друге, обично су попустљиви према својим личним слабостима и ревновањем против грехова и заблуда других прикривају пред собом и другима сопствену несигурност и духовну раслабљеност.

 

Данас се име зилота обично користи у овом другом смислу. У Грчкој зилотима се често називају екстремни старокалендарци који су из ревновања према једном елементу традиције отишли у раскол са Црквом који траје већ десетинама година.

 

Навео бих диван пример ревности која је разблажена с љубављу и расуђивањем. Реч је о разговору Св. старца Силуана са једним младим архимандритом о римокатолицима. Засигурно сте читали али бих поновио овај пример расуђивања светог старца:

 

„Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.

Саслушавши га, старац га упита:

Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог? Да, верују.

А да ли поштују Мајку Божију?

Поштују, али имају неправилно учење о Њој.

- Да ли поштују светитеље?

- Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?

Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију.

- Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.

- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе и па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 11. 9. 2013. at 22:18, Банатски деран рече

Оче Саво ако можете да одговорите докле се одмакло са овим процесом :

" BILI bismo srećni i zadovoljni kada bi Sinod Bugarske pravoslavne crkve dao blagoslov da se jedan deo moštiju svetog kralja Milutina dobije i da počiva u manastiru Banjska, rekao je kosovskometohijski episkop Teodosije, na nedavno održanoj proslavi sedam vekova manastira Banjska. Manastirski hram Svetog Stefana napravljen je kao grobna crkva nesumnjivo najuspešnijeg srpskog vladara, u kojoj je kratko počivao." izvor :  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:453494-Kralja-Milutina-nema-ko-da-trazi#.UjDSNLoUiwQ.facebook

Хвала унапред..

 

Заиста би била велика радост за нашу Цркву и манастир Бањску да се барем један део моштију Св. Краља Милутина врати у овај манастир у коме је светиетљ сахрањен. Међутим ситуација није једноставна. Св. Краљ је веома поштован у Бугарској и његове мошти никада нису дељене.

 

У Православној Цркви не постоји традиција националних светитеља, или да будем тачнији, не би требало да постоје национални светитељи јер они који су прослављени од Бога изнад су нације и националних традиција. Нпр. не знамо за сабор грчких светитеља иако постоји сабор светитеља просијавших на Св. Гори Атонској. У нашој традицији, истина, постоји сабор српских светитеља, али српски идентитет није етнички у правом смислу речи. Срби који приме другу веру и изгубе своју духовну и културну везу са Немањићима, Св. Савом и Православном Црквом у много чему више и нису Срби без обзира на језик и порекло. Код Албанаца је другачије и без обзхира на веру Албанци су пре свега Албанци. Зато је српски идентитет врло често у нашој историји синоним за православни идентитет међу Јужним Словенима, а не ознака етничке припадности у ужем смислу речи.

 

Да би се мошти или барем део моштију Св. Краља Милутина вратио у Бањску важно је да се покрену разговори о томе на највишем нивоу, а нисам имао прилику да сазнам да је то већ покренуто. Својевремено је бивши Епископ Артемије говорио о повратку Св. Краља у Бањску, али како ствари стоје, реч је о причи без покрића јер званичан захтев Епископа никада није у вези тога упућен Св. Архијерејском Синоду, који једини има право да покрене иницијативу повратка моштију. 

 

Остајемо у нади да ће у међусобном братском дијалогу две наше помесне Цркве можда једног дана доћи до договора око повратка моштију Краља Милутина. До тада наша велика утеха јесте да је Св. Краљ у Софији у великом поштовању верног народа и да чудотвори и светли нашој православној браћи и свима онима који му долазе са вером и љубављу.

[Raymond Red Reddington]

  On 12. 9. 2013. at 20:14, Архимандрит Сава Јањић рече

И ја и велика већина монаштва и свештенств Епархије (посебно јужно од Ибра) поседујемо косовске документе. Узимање косовских докумената није акт признања Косова, већ неопходност на терену где морамо да обављамо основне послове. Те документе има и већина нашег верног народа која је одлучила да овде остане и живи и бори се за своја права и будућност. Тако је било и у турско време када је манастир имао чак и печате са арапским писмом, као и у друга тешка времена. Такође имамо и косовске регистрације, како бисмо могли несметано да се крећемо по територији Косова и Метохије. 

 

Хвала на одговору Оче.

Знам за таблице пошто сам у контакту са неким свештенством на КиМ.

Али нисам знао за Л.К да морате узимати.

Јел вас терају да потписујете изјаве о признавању "реп.Косово" као нпр у хрватској.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 12. 9. 2013. at 23:30, Victus рече

Хвала на одговору Оче.

Знам за таблице пошто сам у контакту са неким свештенством на КиМ.

Али нисам знао за Л.К да морате узимати.

Јел вас терају да потписујете изјаве о признавању "реп.Косово" као нпр у хрватској.

 

Нико нас не тера на потписивање било каквог документа о признавању, нити знам да тако нешто постоји на КиМ. Наравно сви имамо документа Републике Србије, а неки и других Република са простора бивше Југославије.