Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[grigorije22]

Evo imao bih ja jos neko pitanje ako mozete da odgovorite? Kada govorimo o nadahnutosti Biblije za nas Pravoslace su na prvom mestu knjige prorocke. Kako mi sada da shvatimo neka prorocanstva koja se nisu ispunila. Na primer kod proroka Jezekilja pise da ce da bude razoren grad Tir, i da on vise nikada nece biti sazidan. Ali mi znamo da Tir danas postoji. Pa isto tako prorocanstvo proroka Isaije da ce Damask biti nenaseljena rusevina Isaija17:1 a vidimo da Damask i danas postoji. Ili da u Egiptu niko nece ziveti i prolaziti 40 godina, a Nil ce presusiti?

[sampaganini92]

Pomaze Bog o.Savo,mozete li da preporucite neko duhovno predavanje?a mogu i ostali clanovi foruma da se ukljuce
Hvala unapred. 

[Кратос]

Oče Savo kada je Sin Božiji primio na sebe ljudsku prirodu šta je sve ušlo u tu prirodu koju je Logos primio na sebe?Pitam ovo jer na jednoj od teme(đe drugo no kod ave zloslavnog ) neki tvrdiše da je Hristos pored božanske ličnosti imao i neki ljudski deo.Unapred hvala na odgovoru i svako dobro od Gospoda.

[Zoran Đurović]

  On 29. 3. 2017. at 15:10, Кратос рече

đe drugo no kod ave zloslavnog ) neki tvrdiše da je Hristos pored božanske ličnosti imao i neki ljudski deo

Expand  

Вере ми, Радић, мајке Николине, ако те ја разумем. Постави човеку јасно питање, јер ни ја не капирам ништа. 

[Bokisd]

Verovatno Kratos misli na deo licnosti coveka, u jednoj Ipostasi Hrista,...... ne na prirodu ( telo ), koje je 100% primljeno.

Takon nesto.
 

[елТорнеро]

  On 29. 3. 2017. at 15:45, Bokisd рече

Verovatno Kratos misli na deo licnosti coveka, u jednoj Ipostasi Hrista,...... ne na prirodu ( telo ), koje je 100% primljeno.

Takon nesto.
 

Expand  

Није важно шта мисли, већ да је схватио да можда неко и од њега зна боље. Обратићемо се ми и Светоме Сави, само чекамо да буде довољно тврдо.

[Zoran Đurović]

  On 29. 3. 2017. at 15:45, Bokisd рече

Verovatno Kratos misli na deo licnosti coveka, u jednoj Ipostasi Hrista,...... ne na prirodu ( telo ), koje je 100% primljeno.

Takon nesto.
 

Expand  

Тко ће га знати, мора јасно да постави питање човеку. Овако је заиста збуњујуће. Искрено, немам појма шта је питао...

[Кратос]

  On 29. 3. 2017. at 15:35, Zoran Đurović рече

Вере ми, Радић, мајке Николине, ако те ја разумем. Постави човеку јасно питање, јер ни ја не капирам ништа. 

Expand  

Pitam za čovečanski deo ličnosti Hrista da li ga je imao,ili je ličnost bila isključivo Božanska.

[Bokisd]

  On 29. 3. 2017. at 16:35, Кратос рече

Pitam za čovečanski deo ličnosti Hrista da li ga je imao,ili je ličnost bila isključivo Božanska.

Expand  

Pogodio sam....

Imali smo na nekoj temi raspravu o ovim stvarima, oko jedne Ipostasi Hristove.... 

 

[Благовесник]

Oce blagoslovite.

Kako verujete u vezi toga da li je Hristos još kao odojce imao svest u vezi svog predvecnog zivota u narucju Boga Oca, licni  dozivljaj koji je još tada mogao jasno da opise, izrazi, pojmi... ili ipak ne? 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 28. 3. 2017. at 11:33, Bokisd рече

O.Savo, na drugoj temi smo pomenuli ucenje sv.Grigorija Palame o netvarnim Bozijim energijama. Da li mozete da nam objasnite sustinu  ucenja Crkve o ovim stvarima ? Unapred hvala.

Expand  

Ово је јако комплексно питање о коме су писане многе књиге и које надилази и моје способности, али и време. Али будући да је ово питање везано и за следећа питања која су покренута скоро на форуму, о односу божанске и људске природе у Христу подсетио бих на неке важне моменте у овој проблематици.

Посебно бих посветио пажњу речима Св. Апостола Петра у 2. Посланици 1.4 где говори о обећању да треба да постанемо "причасници божанске природе" (θείας κοινωνοὶ φύσεως). Црква је кроз искуство богонадахнутих отаца објаснила да човек никада не може познати Божију суштину, јер је она неприступна и непричасна човеку, али да Бога можемо опитовати кроз његово дејство (енергију). Божанску енергију (дејство) зато треба разликовати од природе (суштине) Божије. Божанска енергија, иако причасна створеном свету, није створена (тварна), већ нестворена и вечна. Управо на тај начин разумемо како Бога можемо познати "онаквог какав јесте", а да истовремено не тврдимо да га познајемо по суштини. Опитовање божанских енергије је, дакле, по учењу наше Цркве (не само Св. Григорија Паламе већ и других светих отаца који су о овом питању писали) опитовање самог Бога, и енергија није посредник или нека "створена благодат" већ искуство заједнице са живим Богом. Овде је јако важно нагласити да је опитовање Бога кроз божанске енергије не би било могуће без Христа и његовог домостроја спасења и, самим тим, без Духа Светога који објављује Христа и Христом се даје свету и сабира (конституише) Тело Христово - Цркву. Енергија (дејство) Божија је заједничкао свим ипостасима Св. Тројице, јер и Отац и Син и Дух Свети поседују једну природу (суштину), једну вољу и једно дејство (енергију). Зато када делује Отац, садејствује и Син и садејством увек потврђује Дух Свети. Ово је веома важно, јер би у противном значило да Бога можемо да познамо мимо Христа и Духа Светога. Без Христа и Духа Светога ми не бисмо никада могли да опитујемо божанску енергију и зато је од кључног значаја Христово оваплоћење и целокупан домострој спасења. Јер Христом нам се у времену даје Дух Свети, који нас чини причасницима Божијим у Цркви - Телу Христовом.

У Еванђељу по Јовану се јасно каже: "Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави (Θεὸν οὐδεὶς ἑώρακε πώποτε· ὁ μονογενὴς υἱὸς ὁ ὢν εἰς τὸν κόλπον τοῦ πατρός, ἐκεῖνος ἐξηγήσατο). (Јн. 1, 18). Св. Јован Дамаскин у "Тачном изложењу православне вере" (гл.1) каже: "Божанство је, дакле, неизрециво и несхвативо (необухвативо умом). И нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син. Но и Дух Свети тако зна оно што је Божије, као што дух човечији зна оно што је у човека. Но изузев првенствене и блажене природе.  Бога нико никада није познао, него онај коме се Он сам открио; и то не само нико од људи, него ни од надземних сила, па и самих, велим, Херувима и Серафима. Бог нас, ипак, није оставио у потпуном незнању, него је знање о Божијем постојању Он сам природно расадио у свима нама. И сама творевина, те њено одржавање и управљање, објављују величанство божанске природе. И најпре нам је преко закона и пророка, а затим и преко свога јединородног Сина, Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, по мери наше пријемчивости, открио знање о себи."

Црква је своје вековно учење о томе да је Бог по суштини неприступан, али опет причастан у Христу Богочовеку по божанској енергији посебно потврдила на цариградским саборима 1347. и 1351. године, којима је председавао ромејски цар Јован VI Кантакузин, и на којим је одбрањено учење Св. Григорија Паламе. Опитовање божанске енергије се у традицији православног исихазма најчешће описује као "виђење нестворене светлости" којом је Христос засијао на Тавору приликом свог преображења. То није "виђење тварне светлости" већ опитовање нествореног Бога у Христу Богочовеку. Зато је ово учење у срцу православног разумевања обожења човека, по коме човек кроз Христа постаје бог по благодати, не губећи своју човечанску природу, јер Бог је зато и постао човек, да би нас учинио боговима. Обожење човека не подразумева губитак човечије природе и њене природне енергије, већ заједничарење са Богом у Христу, при чему се човечја природа и све што јој је својствено преображава. Зато ће у Христу у вечности сви бити и једно и многи. Ово је Божије благовољење које је изражено у Првосвештеничкој молитви Христовој у Еванђељу по Јовану (17.21-24): "Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета."  У том смислу говори и Апостол Павле у 1Кор 15, 24-28 како ће на крају Христос предати Царство Богу и Оцу "А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему" (с.28).

Проблематика која је расправљана на поменутим цариградским саборима у 14. веку, које често зовемо "Паламиним саборима"  и које Црква Православна прихвата и признаје као саборе који су потврдили континуитет саборног и православног искуства Цркве, већином се кретала у домену односа и разлике божанске суштине и енергије, тј. да је божанско дејство (енергија) створено или нестворено. Противници Паламе отпуживали су га да се учењем о нествореним енергијама уводи сложеност у Богу, својеврсно дво-боштво итд. Ово су све јако озбиљна питања, о којима се на овим саборима детаљно дискутовало и која су коначно објашњена потврдом учења Св. Григорија Паламе. Треба подсетити да се термин "божанска енергија" не јавља први пут у 14. веку. У богословљу наше Цркве појављује се код више Светих отаца у претходним вековима, а ово питање је било посебно актуелно у христолошким расправама на 6. Васељенском сабору, у контексту борбе против моноенергизма (који је заправо био варијација монофизитизма, као и монотелитизам). Из аката овог сабора налазе се јако важна два одељка о енергијама садржана у саборском Томосу:

"Од сваке природе познајемо (посебну) енергију сваке, велим за суштинску и природну и (њој) одго варајућу (енергију), која неодељиво происходи из сваке суштине и природе, по њеној (те природе) урођеној природној и суштинској каквоћи и недељивој, уједно и несливеној, енергији која прати сваку суштину. Јер то и чини разлику енергија Христових, као што и постојање природа (чини разлику) природа"

У Томосу се даље каже:  

"Који човек, макар био и спор да схвати, неће видети оно што је свима видљиво: да је немогуће и мимо поретка природе да постоји природа која нема природну енергију? To никада нису покушали рећи ни јеретици, који су (употребили) све људске лукавости и искривљене расправе против правилности вере и пронашли скупове који следују њиховој покварености. Како се, дакле, оно што никада ни од Светих Отаца није речено, нити се од скверних јеретика усудило пронаћи, сада може дрско тврдити, да две при роде Христове, то јест Божанска и човечанска, чија се и својства неповређена познају у Христу, да оне имају (само) једну енергију? Који правомислећи може икада доказати да, кад кажу да је једна (енергија у Христу), да ће она бити временска или вечна, Божанска или људска, нестворена или створена, једна иста која је и Очева или је друга мимо Оца? Ако је, дакле, једна и иста, једна је (и) заједничка и Божанства и човечанства Христова, што је бесмислено и говорити. Дакле, када је Син Божији, Он исти који је Бог и Човек (Богочовек), људска дела дејствовао (=чинио) на земљи, такође је са њиме и Отац дејствовао природно. Јер оно што Отац чини, то и Син такође чини. Пошто — оно што истина садржи — уколико је Христос нека људска дела дејствовао, односи се само на његово Лице као Сина, оно што није исто што и Оца. Јасно је да је Христос дејствовао и по једном и другом (то јест по Божанској и по људској природи), да би, по Божанству, што Отац чини, то и Син такође чинио; a пo човечанству, оно што је својствено човеку Он је Сам дејствовао као Човек, јер је истински и Бог и Човек. Зато се и истински верује да Он исти, Један будући, има природне енергије, то јест Божанску и човечанску, нестворену и створену, као истинити и савршени Бог и истинити и савршени Човек, Један исти, Посредник Бога и људи, Господ Исус Христос".

У овом тексту се посебно наглашава да је божанска енергија НЕСТВОРЕНА и да је божанска енергија Христова такође и енергија Оца, односно, енергија природе или суштине божанске, која је заједничка Оцу, Сину и Светоме Духу, што су и темељи учења Св. Григорија Паламе. Такође, објашњено је да енергија происходи из суштине (природе) Божије, али и сапостоји суштини, прати је, јер је немогуће замислити било божанску или људску природу без своје енергије (дејства). Зато су "Паламини Сабори" у 14. веку дали одговор на кључна питања која су постављена пред саборну свест Цркве у пуном континуитету са учењем 6 Васељенског сабора. Дакле, заиста постоји разлика у Богу између Његове суштине и енергије. Божанска енергија је нестворена и учењем о божанској енергији се не уводи сложеност или двојство у Бога јер нема природе (суштине) без њој својствене енергије (дејства), нити дејства без суштине коју то дејство изражава. Зато, када говоримо о заједничарењу у Богу, не говоримо о заједничарењу у суштини Божијој, која је непричастна по себи, већ у заједничарењу по енергији Божијој (κατ' ἐνέργιαν). Овим се ни најмање не доводи под знак питања учење Цркве да са Богом по енергији Божијој заједничаримо искључиво у Христу Богочовеку као чланови (удови) Цркве - Тела Христовог у Духу Светом. Зато су Паламини сабори, потврђујући учење овог богомудрог светилника Православне Цркве још више афирмисали православну христологију и зато без правилног разумевања односа суштине и енергије, односно начина на који заједничаримо са Богом, нема ни пуноће православног учења, али ни познања Бога и учешћа у Цркви као Његовом Телу.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 29. 3. 2017. at 15:10, Кратос рече

Oče Savo kada je Sin Božiji primio na sebe ljudsku prirodu šta je sve ušlo u tu prirodu koju je Logos primio na sebe?Pitam ovo jer na jednoj od teme(đe drugo no kod ave zloslavnog ) neki tvrdiše da je Hristos pored božanske ličnosti imao i neki ljudski deo.Unapred hvala na odgovoru i svako dobro od Gospoda.

Pitam za čovečanski deo ličnosti Hrista da li ga je imao,ili je ličnost bila isključivo Božanska.

Expand  

  On 29. 3. 2017. at 19:30, Благовесник рече

Oce blagoslovite.

Kako verujete u vezi toga da li je Hristos još kao odojce imao svest o, kako verujemo, svom predvecnom zivotu u narucju Boga Oca, licni  dozivljaj koji je  mogao jasno da opise, izrazi, pojmi... ili ipak ne? 

Expand  

Нисам стигао да испратим дискусију на ову тему код о. Зорана, али видећи која су питања пошао бих најпре од онога што је Црква одбацила као погрешно учење, а то је Несторијева христологија. Несторијева учења нису сачувана јер су осуђена од Цркве и сва дела су уништена (damnatio memoriae), али може се реконструисати на основу посредних референци и учења других представника антиохијске христологије, као што су били Диодор Тарсијски и Теодор Мопсуестијски.

Најпоједностављеније речено, Несторије је званично исповедао једног Христа у смислу јединства личности, али је божанску и човечију природу у Христу разумевао више као две ипостаси, човека Исуса и Предвечног Сина Божијег који саобитавају у једној личности Христа. Антиохијска школа, из које је изашао Несторије  учила је посебну врсту диофизитизма који је ишао у једну крајност, као што је александријски монофизитизам ишао у другу. Несторијево учење и све заблуде антиохијске христологије Црква је одбацила у Ефесу 431. године. Антиохијци су, дакле, на свој начин схватали да је Христос потпуни човек и потпуни Бог, говорећи да то не би било могуће да у потпуности нису сачуване и божанска и човечја ипостас. Несторије зато није говорио о јединству (ἔνωσις) божанске и човечије природе у једној ипостаси Бога Логоса, како је касније дефинисано на Халкидонском сабору као православно учење и темељ наше христологије, већ о свези (συνάφεια) двају природа, које заправо по његовом схватању природе представља практично свезу две ипостаси, иако је стално говорио да не верује у два Христа.

По његовом учењу Дјева је родила човека Христа који је заправо само орган божанства (ὃργανον τῆς θεότητος), својеврсан храм Божији. Несторије није веровао да је двомесечно или тромесечно одојче Христос био Бог и сматрао је да је Христос "узрастао у мудрости Божијој" кроз прожимање божанске и човечанске природе, а не по ипостасном јединству двају природа. Заступао је став да је "онај на кога је положен трнов венац" био човек јер како је учио, Бог не може да страда и на крсту није могао да пострада један од Тројице, па је страдао само човек Исус. Тврдио је да је Бог васкрсао из мртвих човека у коме се очовечио, али и да васкрсло тело које је Тома додирнуо није био Бог, јер је постављао питање, како се божанство може опипати. Несторијанци такође нису веровали  како на тајној вечери Бог може да једе храну јер "Бог не једе" говорили су. Сходно овим погрешним ставовима говорили су да на Светој Евхаристији не једемо божанство, већ хлеб које је предобразац Тела Христовог (ἀντίτυπον τοῦ σώματος τοῦ Κυρίου). Несторије је учио да се Бог није родио од Богородице, коју је називао Христородица. Она је по њему родила само човечју природу Христову, али не и ипостас Бога Логоса (у којој су по учењу Цркве оваплоћењем савршено сједињене божанска и човечја природа) говорећи подругљиво да "мајка не може да роди сина који је старији од ње". За разлику од Халкидонског ороса у коме Црква учи да су у Личности Бога Логоса сједињене божанска и људкса природа "несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно", Несторије је сматрао да ако човечија природа нема своју ипостас у том сједињењу са божанском природом, није целовита јер природа, како је говорио, не може да постоји без ипостаси. Зато по њему и божанство и човечанство Христово постоје и по природи и по ипостаси у Христу (ἐν ὀυσία καί ὑποστάσει). Сходно томе он је учио да никако није могло да дође до стварног сједињења божанске и човечје природе јер би дошло до губитка њихових својстава, тј. божанска природа не би остала стварно божанска, а човечија не би била заиста природа конкретног човека. Другим речима, исходиште овог учења јесте де факто веровање у својеврсно постојање две испостаси Христа које се прожимају, али потпуно самостално постоје. Познати став Св. Григорија Богослова да у Христу имамо "Бога очовеченог и човека обоженог - Θεόν μέν ἐπαθρωπήσαντα, ἂνθρωπον δέ θεωθέντα" (Epist ad Cled.PG 37.180) за Несторија је прихватљив само под условом да се човек у Христу обожио због свезе, а не због природе (ἒνεκα τῆς συναφείας καί ὀχι ἒνεκα τῆς φύσεως). Зато је по њему Бог остао Бог, а човек је остао човек, при чему његова човечја ипостас није ни најмање промењена због божанства. Зато иако само Богу приличи поклоњење, због свезе личности преноси се и на човечанство Христово иако природно њему не приличи (διά τόν φορούντα τόν φορούμενον σέβω, преко онога који носи (човека) поштујем онога који бива ношен (тј. Бога). 

Православна Црква учи да Христос има само божанску ипостас (ипостас Предвечног Бога Логоса, Сина Божијег) и да су у тој ипостаси сједињене његова божанска природа и човечија природа коју је примио од Пресвете Богородице. Зато учимо да је Дјева родила Бога, не предвечно, већ по Његовој човечијој природи, у времену. Христова човечја природа је нама слична по свему осим по греху, али не постоји у човечјој ипостаси, већ је ипостасно сједињена са божанском природом у ипостаси Бога Логоса.

Ево како је то Халкидонски орос савршено дефинисао:

„И тако следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, и Њега истог истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по божанству, и Њега истог једносуштног нама по човечанству, у свему подобног нама осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице по човечанству. Њега једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог, тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно Лице и једну Ипостас - не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега истог једног Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва (објавише) пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца."

....

Што се тиче другог питања, треба рећи да је по традицији отаца Христос као човек поседовао пуно знање од самог оваплоћења. Августин је на пример оштро одбацивао могућност да Христос нешто није знао (имајући у виду посебно Лк. 2.52 "И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи"). Св. Григорије Назијанзен и Св. Августин нас уче да се ово треба разумети тако да се савршено знање у оваплоћеном Богу Логосу по његовом крајњем смирењу кроз тајну оваплоћења манифестовало на поступан начин, са његовим телесним узрастањем. Што се тиче (Мт. 24.36; Мк 13.32 "А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац.") ово треба разумети да Христос као предвечни Бог и Творац наравно зна дан и час, јер све што има и Отац има и Син, али дан и час по својој људској природи није могао знати, те овим речима потврђује свој кеносис (истошчаније), као што вољно осећа глад, жеђ и сва ограничења људске природе и коначно страда на крсту иако будући без греха. Св. Максим Исповедник објашњава да као што гвожђе у огњу поприма својства огња тако је и човечија природа сједињена са божанском у ипостаси Бога Логоса знала све што приличи божанској природи. Али сама човечија природа по себи није знала.

Дакле, човечија природа коју је оваплоћени Бог Логос примио од Пресвете Богородице је потпуна и није привидна, иако Христос нема ипостас човека, већ поседује само ипостас предвечног Логоса. 

 

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 30. 3. 2017. at 23:34, Архимандрит Сава Јањић рече

 Што се тиче (Мт. 24.36; Мк 13.32 "А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац.") ово треба разумети да Христос као предвечни Бог и Творац наравно зна дан и час, јер све што има и Отац има и Син, али дан и час по својој људској природи није могао знати,

Expand  

Oче Саво, једно кратко питање. 

Да ли је ико од отаца разматрао ове речи у разумевању да за тај дан не постоји одређен историјски тренутак у смислу одређеног датума, него да се тај дан има збити ван сваког времена.

Нешто слично заступа о.Зоран, који каже да иако историјско-датумски тај дан није исти за све, он јесте уствари дан у који сви подједнако улазе, јер не постоји више време у дану том?

Дакле само кратко да ли се неко бавио на тај начин разумевања ових речи или није? Хвала.

[Благовесник]

  On 30. 3. 2017. at 23:34, Архимандрит Сава Јањић рече

Лк. 2.52 "И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи").

... савршено знање у оваплоћеном Богу Логосу по његовом крајњем смирењу кроз тајну оваплоћења манифестовало на поступан начин,

са његовим телесним узрастањем. 

 

Expand  

Pitao me jedan vernik>

Da li to onda znaci da je Logos Bozji ili um Bozanstvenog Logosa Bozjeg izvesno vreme bio nesvestаn? 

[Благовесник]

Direktno na tu temu govori i Sveti Jovan Damaskin u Tacnom izlozenju Pravoslavne vere pod poglavljem 66. O napretku,

ali ni on nije do kraja najjasniji.