Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Goran123]

  On 9. 12. 2016. at 16:09, Архимандрит Сава Јањић рече

Хришћанска вера је вера заједнице и Царство небеско задобијамо не тражењем неког свог самосталног, одвојеног (индивидуалног) односа са Богом, већ опитујући Бога у заједници са другим. Зато да би заживели таквим животом треба да се боримо против страсти које нас стално индивидуализују и одвајају, како од Бога, тако од ближњих. Свој однос са Богом треба да остваримо као личност којој други није нешто страно (конкуренција или опасност) већ део нашег постојања. Ту је и богословска разлика између личности и индивидуе. Управо у томе разумевамо смисао две највеће заповести које су неодвојиве једна од друге тј. нема љубави према Богу без љубави према ближњем и обрнуто. Индивидуализација човека који је у конфликту са другим људима, са природом и који стално настоји да свет прилагоди и потчини себи је последица пада. Човек није такав створен. 

Проблем пијетизма јесте да Бога "доживљавамо" кроз осећања која су подложна нашим страстима и тражимо пут ка вечном животу у коме не зависимо од других, у коме ћемо као индивидуа вечно постојати. Као што нема обожења без Бога, нема ни обожења без других. Царство небеско није у изолованом блаженству у коме други не постоји. Напротив тражење таквог "блаженства" води у пакао, у стање у коме човек суштински нити жели, нити је способан за заједницу ни са Богом ни са ближњима. У индивидуалистичком схватању Бог постаје пројекција нашег ума, односно нашег себичног "ја" што је случај у разним религиозним системима у којима религија удаљује човека од истине и уводи га у свет имагинације и прелести. Уколико човек тражи Бога, а себе не реализује као део Цркве (Тела Христовог) са дубоком свешћу о својим обавезама, одговорношћу (у породици, манастиру, друштву), дакле, у љубави према ближњима, и за Богом трага искључиво кроз своје индивидуалне емотивне доживљаје, никада неће наћи живога Бога јер, једноставно, такав Бог не постоји. У разумевању обожења као смисла човековог живота сусрет са Богом је улазак у нови начин постојања, човек остајући твар постаје вечан, постаје "причасник божанске природе" (уп. 1 Пет 1.4) преко нетварних божанских енергија. 

Бог Отац кога нам је открио његов Син Јединородни и кога познајемо само у Духу Светоме суштински се разликује од "богова" у другим религиозно-философским системима, било оних који човека гледају као потпуно самосталну јединку која не зависи од других или оних који га утапају у безличност и вуку у ништавило. Наш Бог је тамо где су двоје или троје сабрани у његово име, односно у (евхаристијској) заједници (уп. Мт. 18.20) јер и сам Бог постоји само у вечносушној заједници са својим Сином и Духом Светим. Наш подвиг, стога, има за циљ да нас ослободи од себичног начина живота у греху и страстима како бисмо потпуније учествовали у тој заједници. Хришћански подвиг није успостављање индивидуалног односа са Богом у коме други и заједница нису потребни, већ личног односа. Хришћански мистицизам, исихазам. и монашки живот нису зато бег од других, већ сусрет са Богом кроз заједницу са другима, у борби са својим страстима и непрестаном молитвом. Зато је Св. Евхаристија тајна над тајнама без које никакав морални начин живота или мистицизам немају смисла сами за себе. Причешћу прилазимо не тако што самостално процењујемо нашу достојност (јер никада нисмо достојни Бога, ако смо већ на том моралистичком терену), већ са покајањем - живом свешћу о својој пролазности и немоћи и чврстом вером да једино са другим члановима тела Христовог улазимо у тајну вечног живота. Богу прилазимо као лекару, а не да бисмо примили одликовање за наше трудове. Колико је самовољно удаљавање од причешћа опасно, толико је опасно и да му прилазимо лакомислено без покајања. Спасавамо се једино кроз друге и ако нисмо у стању да друге заволимо у Христу и са њима живимо у љубави, нема ни спасења.

У Царству небеском нема индивидуалаца јер у вечности напросто неће бити индивидуалног постојања у коме сада живимо, крећући се релацијама ја-ти, моје-твоје - јер сви ћемо бити Христос. У њему ћемо бити и многи и један истовремено (уп. Гал. 3. 27-29). Крштењем смо већ закорачили у такав начин постојања, након телесне смрти настављамо да живимо у Христу, али још непотпуно, а тек након свеопштег Васкрсења, ако Бог да, треба да у потпуности заживимо у тој реалности. Трагична подељеност човека која је ушла у наш живот прародитељским грехом и проширила се на сву твар, биће коначно превазиђена победом над последњим непријатељем - смрћу јер ће "Бог бити све у свему" (уп. 1Кор 15.24-28), да се оствари пуноћа времена када ће све бити састављено у Христу, и оно што је на небу и оно што је на земљи, све у Њему (Еф. 1.10).

Expand  

Oče, razlog zbog koga nisam prilazio Svetom Pričešću nije bila moja dostojnost(tako da kazem) zbog nekih dela ili nedela,  nego zbog toga sto ne osjecam blagodat nikako, ni mir, ni radost u Duhu Svetome pa zbog toga nisam pristupao Svetoj Čaši, uplašio sam se da sam pohulio i na Duha Svetoga, sto ne osjecam Blagodati nikako, zbog toga sam se smatrao nedostojnim i nisam pristupao Svetoj Čaši. Danas sam se pričestio. I sta znaci voliti nekoga u Hristu? Ja mislim da ne volim na taj nacin jer ne osjecam blagodat. Prije kao da sam zivio u Hristu jer sam osjecao Blagodat ponekad. Sad se osjecam kao da sam samo telesan a ne i duhovan i ne osjecam Blagodat, osjecam se kao da ne zivim duhovnim zivotom, postim ja, idem u crkvu, ali nekako kao da je sve to moralizam, nemam duhovnog vida, duhovnog osjecaja, blagodati, tako se osjecam, duhovno tupim. Sta vi mislite oče, o svemu ovome?

[Goran123]

  On 9. 12. 2016. at 20:50, Архимандрит Сава Јањић рече

Важно је да ове речи разумемо са расуђивањем. Светитељ овде указује да причешћу не треба да прилазе они који су грех прихватили као природни начин постојања. Још од апостолских времена они који не живе по заповестима Господњим нису припуштани чаши зато што живот у греху деформише човека и чини га неспособним за заједницу са Богом и другима, ако се не покаје тј. не промени начин живота и размишљања. У 1Кор глави 5-ој говори се о случају Коринтског блудника. Према тумачењима овог места највероватније да је реч о вези између мушкарца и бивше жене његовог оца, или пак удовице његовог оца. У сваком случају, реч је о примеру човека који је био верник али који је живео у греху на саблазан заједнице којој је био припадао. Апостол поучава Коринћане да га се клоне како се његово зло не би проширило у заједници верника. Хришћани су се строго држали строгозаповести које је Бог дао још у Старом Завету и они који су свесно и упорно живели у греху не само да нису учествовали у евхаристијској заједници, већ је и вернима било забрањено да са њима опште, не из мржње или презира, већ да би пали разумео да ако прихвати живот у греху да не може да живи заједно са својим ближњим и пријатељима као раније. У 1Кор 5.11 стоји: " А сад вам написах да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете." Коринћани су вероватно били у недоумици јер како да не опште са братом који је живео у греху, а истовремено да живе међу незнабошцима. Зато Апостол каже "А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих" (уп. 1 Кор 5.12-13). И данас смо дужни да се од оних који су у Цркви и крену да је изнутра руше и скрнаве било погрешним учењима или расколом, потпуно одвојимо и ништа немамо са њима док се не врате у црквени поредак. Такав однос није неопходан са онима "који су вани" тј. који нису у Цркви јер "њима ће судити Бог". 

 

Веома је важно да ово разумемо са расуђивањем. Данас се суочавамо са две крајности. С једне стране греху се приступа моралистички (фарисејски) и често под изговором недостсојности редовно не примамо Причешће, иако је то лек вечног живота који нам сам Бог даје. С друге стране, поједини који отворено живе у греху и не труде се да изађу из њега и промене се, у некој претераној слободи која прелази у дрскост и неосетљивост према Богу, причешћивање и поред таквог живота правдају милостивошћу Божијом. Бог је дошао не ради праведника, већ ради грешника који се кају. Обично се ове последње речи заборављају, као да се оне подразумевају, али није увек тако и они који не живе у покајању тј. који се не боре да изађу из неприродног (греховног) начина постојања сами себе изолују од Бога и доводе свој вечни животу у питање. Зато смо позвани да стално живимо у покајању и сваки дан чинимо нови почетак.

 

Expand  

Oče ja imam strica koji ide u crkvu skoro svake nedelje(cesto) a mislim da ima nesto sa rastavljenom zenom,i on to ponekad javno govori, ne bas direktno, ali daje do znanja, a i on ima svoju zenu, nek mi Bog oprosti ako je ovo osuda, ali kakav odnos trebam imati sa njim, i sta mogu uciniti za njega?

[Goran123]

  On 9. 12. 2016. at 20:50, Архимандрит Сава Јањић рече

Без заједнице са ближњима у Цркви не можемо имати ни заједницу са Богом у светој чаши.

 

Expand  

Na kakvu zajednicu se misli? Oprostite

[Ana B.]

Oce Savo, zaboravite na pitanje previse je naporno. Ko smo mi da sudimo o drugom i da ga menjamo. Mozda jedino da nam objasnite malo o tom odnosu prema roditeljima kakav treba da bude. Svako dobro!

[Zoran Đurović]

Драги о. Саво, мислим да су се овде појавили неки провокатори. Упутите их на мене... 

[Milan Nikolic]

Ако дословно не крварите за другог, ни не знате шта је љубав. Мора да се искали у оваквом свету.

[Milan Nikolic]

  On 11. 12. 2016. at 17:27, Goran123 рече

Na kakvu zajednicu se misli? Oprostite

Expand  

Дозволи мени убогом да ти кажем. Благостање које тражиш и љубав коју желиш осетићеш када припомогнеш гладном, а таквих увек има у реду за причешће.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 11. 12. 2016. at 17:25, Goran123 рече

Oče ja imam strica koji ide u crkvu skoro svake nedelje(cesto) a mislim da ima nesto sa rastavljenom zenom,i on to ponekad javno govori, ne bas direktno, ali daje do znanja, a i on ima svoju zenu, nek mi Bog oprosti ako je ovo osuda, ali kakav odnos trebam imati sa njim, i sta mogu uciniti za njega?

Expand  

Најбоље да се саветујете са својим парохијским свештеником.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 11. 12. 2016. at 17:31, Ana Bjelan рече

Oce Savo, zaboravite na pitanje previse je naporno. Ko smo mi da sudimo o drugom i da ga menjamo. Mozda jedino da nam objasnite malo o tom odnosu prema roditeljima kakav treba da bude. Svako dobro!

Expand  

У овом тексту је лепо описано са цитатима из Св. Писма. Није православан сајт али је користан: https://gotquestions.org/Srpski/c/Serbian-honor-father-mother.html

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 11. 12. 2016. at 14:00, Goran123 рече

Pomoz Bog Oce, u molitvi pred Sveto Pricesce se cita: "...Jer necu kazati Tajnu neprijateljima Tvojim; niti ću ti dati celiv kao Juda..." a ja sam jednom prilikom pricao svojim drugovima u razredu koji su bili muslimani o Svetom Pricescu, govorio sam im o tome da se hleb i vino pretvaraju u telo i krv Gospoda Isusa Hrista i da mi to jedemo, na sta su oni lose odreagovali. Gadilo im se. Da li sam pogrijesio?

Expand  

Не прича се о томе онима који још не могу да разумеју. Разумели су погрешно као и древни пагани који су оптуживали хришћане да једу малу децу на својим скуповима.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 11. 12. 2016. at 14:35, Ивановић рече

Поштовани оче Саво,

Читајући причу о великом инквизитору Достојевског, размишљао сам о томе да ли је ова прича упућена само римокатолицима или смо сви ми у опасности да постанемо велики инквизитори. Да ли покушај стварања неког православног идентитета код човјека или у цијелом једном народу може довести до неког вида прелести у духовном животу. Рецимо, стално се граде нови храмови, народ слави славу, епископи и свештеници су у одличним односима са властима, црква по истраживању јавног мњења има највеће повјерење у народу, итд. И већина је задовољна и одушевљена тим стањем. Али, гдје је ту Христос? Зар он није казао:''Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње!'' Како не изгубити Христа у свом том савременом погледу на вјеру које нам се нуди?

Expand  

Најкраћа порука је "Цару царево, Богу Божије". Нећемо никада погрешити ако се тога држимо.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 11. 12. 2016. at 17:03, Goran123 рече

Oče, razlog zbog koga nisam prilazio Svetom Pričešću nije bila moja dostojnost(tako da kazem) zbog nekih dela ili nedela,  nego zbog toga sto ne osjecam blagodat nikako, ni mir, ni radost u Duhu Svetome pa zbog toga nisam pristupao Svetoj Čaši, uplašio sam se da sam pohulio i na Duha Svetoga, sto ne osjecam Blagodati nikako, zbog toga sam se smatrao nedostojnim i nisam pristupao Svetoj Čaši. Danas sam se pričestio. I sta znaci voliti nekoga u Hristu? Ja mislim da ne volim na taj nacin jer ne osjecam blagodat. Prije kao da sam zivio u Hristu jer sam osjecao Blagodat ponekad. Sad se osjecam kao da sam samo telesan a ne i duhovan i ne osjecam Blagodat, osjecam se kao da ne zivim duhovnim zivotom, postim ja, idem u crkvu, ali nekako kao da je sve to moralizam, nemam duhovnog vida, duhovnog osjecaja, blagodati, tako se osjecam, duhovno tupim. Sta vi mislite oče, o svemu ovome?

Expand  

Већ смо говорили о овоме. Љубав не означава емоције, него много више од тога. Добро је да верујемо да смо слаби и немоћни. Бог је дошао не ради праведника, већ ради грешника који се кају. Свест о нашој грешности и слабости треба да нас подстакне на покајање, а не да се ваљамо у осећају недостојности као прасе у калу удаљујући се од Светог Причешћа. Повратак дому Очевом увек је радост јер нас он не чека тамо далеко, већ нам трчи у сусрет. Ако га ми чекамо у нашем блату да нам сам приђе, нисмо разумели причу о блудном сину. 

[Ana B.]

  On 12. 12. 2016. at 16:40, Архимандрит Сава Јањић рече

У овом тексту је лепо описано са цитатима из Св. Писма. Није православан сајт али је користан: https://gotquestions.org/Srpski/c/Serbian-honor-father-mother.html

Expand  

Problem je izmedju ostalog i to kada nismo vise deca, a igrom slucaja jos zivimo sa roditeljima, pa dolazi do nekih sukoba... Imam jos jedno pitanje kako da se odbranimo od tudjih negativnih misli i osecanja? Na primer ako je neko jako negativan kako da ne dozvolimo da to utice na nas? Ponekad ne postoji nacin da takvoj osobi pomognemo, jer ulazimo u sukob. Shvatila sam da je molitva jedino resenje da se odbranimo od svih negativnih zracenja.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 12. 12. 2016. at 14:49, prave vrijednosti рече

Pomaze Bog oce Savo !

U bogosluzenju,u raznim kako zajednickim tako i licnim molitvama i u opste u hriscanskom zivotu mi
cesto slavoslovimo (slavimo) Boga i Njegovo sveto ime.
Cesto govorimo "Slava Bogu","Slava ti Boze","Slava Ocu i Sinu I Svetome Duhu" ..itd.
Cak se i kaze da cemo sa andjelima u vjecnosti neprestno slaviti Boga. I kako andjeli na nebu neprestano
slave Boga.
U jednoj od molitava takodje stoji
:"Hriste Boze kome se u svako vreme i svakoga casa klanjaju i koga slave na nebu i na zemlji..".

Koji je smisao i razlog slavljenja Boga? Zasto se tako cesto i ,kao u predhodno navedenim primjerima,na taj nacin proslavlja (slavi) Bog i Njegovo sveto ime ?
Kako ljudski um koji je ogranicen i sagledava sve iz jedne sasvim druge perspektive,da shvati na najbolji nacin sve to,slavljenje Boga ovdje i u vjecnosti?
Dali je to slavljenje (slavoslovlje),Nesemu Bogu potrebno i dali Gospod od nas to ocekuje?

Hvala ...

Expand  

Славити Бога значи исповедати нашу веру, љубав и наду у њега и служити му свим умом, срцем и душом својом. Још од почетка историје богоизабраног народа слављење Бога било је део богослужења (уп. 1 Дневника 16, посебно стихови 28-29) "Дајте Господу, племена народна, дајте Господу славу и част. Дајте Господу славу према имену Његовом, носите даре и идите преда Њ, поклоните се Господу и светој красоти." Имамо много примера и у Псалмима. Између Бога и народа Израиљског изграђиван је посебан однос који је изричито подразумевао да народ мора да поштује само једног Бога и да се одрекне идолопоклонства. То је било јако тешко јер појам једнога Бога није био разумљив људима тог времена и Израиљци су често прибегавали идолопоклонству због чега су пролазили кроз страдања која је Бог по својој љубави допуштао да би му се обратили у невољи и вратили покајањем. Пророк Исаија каже: "Ја сам Господ, то је име моје, и славу своју нећу дати другом ни хвалу своју ликовима резаним." (Ис. 42.8). Истицање да само Њему, живом Богу који их је извео из Египта приличи слава и да се може славити само његово Име које је било толико свето да га Јевреји нису никада изговарали већ су га замењивали најчешће са Адонаи (אֲדֹנָי, што обично преводимо као Господ) Име Божије ЈХВХ יהוה‎ (тетраграматон) било је веома важно да би се народ сачувао од поновног пада у многобоштво. У књизи Исхода сам Господ каже за себе 3.14 אֶהְיֶה אֲשֶׁר אֶהְיֶה ehyeh ašer ehyeh - Ја сам онај који јесам (који постојим, сушти). Зато је само Име Божије, које се није изговарало, свето јер означава саму тајну Бога који је једини који постоји по себи, а све остало што постоји уведено је у постојање његовом вољом и љубављу. Слављењем Бога и имена Божијег, Сина Његовог Јединородног који га је објавио и у чије име му се молимо и Духа Светога основа је наше вере у Једног али Тројичног Бога. Име Бога није обичан назив, већ означава тајну његовог начина постојања. Отуда Отац, Син и Дух Свети нису називи, већ означавају однос који постоји међу ипостасима Св. Тројице. Отац је извор Божанства из кога се рађа његов вечносушни Син и исходи вечносушни Дух. Дух Свети је и Дух Сина и њиме се даје у времену, у домостроју спасења. Зато славећи Оца, Сина и Светог Духа ми исповедамо тајну самог Бога и изражавамо своју благодарност Ономе који нас је створио и по чијем благовољењу сви ми треба да постанемо причасници Бога живога, богови по благодати.

Христос нас учи да ако љубимо Бога, вршћићемо његове заповести (уп. Јн 14.15) што значи да Богу самоме није потребна хвала ради хвале, већ као израз љубави и верности који се пројављују кроз живот у заповестима Божијим. Однос који је Бог успоставио са човеком још у времену Старог Завета, а посебно преко оваплоћеног свог Сина однос је потпуне преданости и поверења. У древним временима богови су сматрани натприродним бићима која су имала одређене моћи па су им се људи обраћали за разне потребе. Свест о томе да је све створио само Један Бог и да само он постоји и њему једином треба служити била је страна обичним људима, а посебно философима који су у паганским боговима видели више символе одређених философских стварности. Мисао да Бог не само може да постане човек, већ и да пострада на крсту била је невиђено апсурдна за многобошце. Отуда је Божије стално тражење поверења и послушања од свог народа тако приметно и различито од других вера. У 2Мој 20.4-5 стоји "Не гради себи лик резани нити какву слику од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ (љубоморан), који походим грехе отачке на синовима до трећег и до четвртог кољена, оних који мрзе на мене". Бог јасно истиче да је заједница човека са Богом немогућа уколико човек обожава идоле и везује се у ширем смислу не само за измишљене богове, већ за страсти, новац, богатство, наше ограничено расуђивање и слично. 

Када говоримо о слави Божијој треба рећи да не мислимо само на прослављање Бога које му приличи и које му непрестано упућују анђелске силе, већ на славу Божију као нетварну светлост у којој Бог пребива. О тој слави говори првомученик Стефан у своме виђењу пред мученичко страдање: "А он, пун Духа Светога, погледа на небо и видје славу Божију и Исуса гдје стоји с десне стране Богу" (Д.ап. 7.55) Они који задобију благодатни дар Духа Светога и виде преображеним очима нетварну светлост Божију и сами учествују у тој слави и бивају прослављени у Богу. Човек је и створен да би живео у тој слави и сам Син Божији је дошао, понизивши себе до крста и крсне смрти да би нам отворио пут ка тој слави, коју Он вечно има у Оца и у коме (у Цркви као Телу Његовом) треба да имамо и ми у Бога у вечности.

Завршио бих речима Христове Првосвештеничке молитве у 17. глави Еванђеља по Јовану:

"Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; Као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде."

 

[Goran123]

  On 11. 12. 2016. at 17:41, Milan Nikolic рече

Дозволи мени убогом да ти кажем. Благостање које тражиш и љубав коју желиш осетићеш када припомогнеш гладном, а таквих увек има у реду за причешће.

Expand  

Jel se misli na takvu zajednicu da sa ljudima sa kojima budemo u crkvi imamo dobre odnose i da pomognemo onima kojima je to potrebno kao sto ste vi naveli?