Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Иван ♪♫]

@Архимандрит Сава Јањић

Oče Savo, da li mogu da Vas zamolim da mi u kratkim crtama objasnite šta je to krštenje i šta miropomazanje? Kako u tim svetim tajnama deluje Duh Sveti, a šta čini čovek?

(Probao sam da potražim na internetu, ali nisam našao ništa detaljno.)

Hvala

[Архимандрит Сава Јањић]

2 hours ago, Иван ♪♫ рече

@Архимандрит Сава Јањић

Oče Savo, da li mogu da Vas zamolim da mi u kratkim crtama objasnite šta je to krštenje i šta miropomazanje? Kako u tim svetim tajnama deluje Duh Sveti, a šta čini čovek?

(Probao sam da potražim na internetu, ali nisam našao ništa detaljno.)

Hvala

Има јако много литературе на интернету. Ко разуме енлески можда је најконцизније написано на православној википедији.

https://orthodoxwiki.org/Baptism

https://orthodoxwiki.org/Chrismation

Крштење је пре свега тајна умирања старог човека и рађања новог у Христу што символизује трократно погружење у име Оца, Сина и Духа Светога. У православној пракси Источне цркве крштењу одмах следује миропомазање - давање печата, дара Духа Светога освећеним миром (по угледу на апостолску праксу полагања руку након крштења уп. Д.ап. 8.14-17). Ове две тајне су заправо пројава јединствене тајне новог живота у Христу која врхуни у Евхаристији. Зато се у православној традицији одмах по крштењу и миропомазању новокрштени по могућности причешћује и почиње са евхаристијским животом. Ова пракса се брзо развила у раној Цркви, што показује свест да су и крштење и миропомазање суштински од најранијих времена били везани за Евхаристију и добро је да се врше, када је год то могуће, у оквиру Литургије. Одвајање крштења од миропомазања (конфирмације) која се у западној пракси ране Цркве и данас у римокатоличкој пракси примењује, на известан начин замагљује везу између ових тајни и Евхаристије, што је вероватно допринело да се развије схватање да тајне могу да постоје независно од евхаристијске заједнице у Цркви, да се оне поделе и категоризују и коначно да се по новој римокатоличкој еклисиологији прихвати постојање спасоносног и освећујућег дејства тајни у заједницама које су одвојене од Цркве.

Све свете тајне у Православној Цркви, а тајне су све оно што човека свештено у Цркви узводи ка вечном животу у Христу (а не само 7 тајни по угледу на западно учење), сабирају се у Евхаристији, која даје пуни смисао овим тајнама јер је воља Божија да се све створено оцркви, тј. сједини у Христу. Евхаристија је зато тајна у којој се сједињује и небеска и земаљска Црква, и људи и анђели, то је простор који надилази сваки простор и време које је изнад сваког времена - то је укратко тајна будућег века и нашег вечног постојања. Тако да и крштење и миропомазање и исповест и свештенство и монаштво и тајна брака бивају потврђени учешћем у евхаристији јер нас воде и узводе ка вечном животу. То нису тек неки обреди иницијације над индивидуама које врше свештеници као појединци, већ тајна Цркве коју савршава свештеник са присутним народом (отуда и јектеније и молитве на које народ одговара са амин). У свим тајнама човек улази онтолошки у контекст заједнице, и не живи више за себе. Издвајање тајни из евхаристијског контекста, и свођење евхаристије на само једну од тајни, довело је до бројних погрешних схватања у светотајинском животу. Једино је тајна свештенства остала да се врши само у оквиру Литургије, а остале су под утицајем највише западне праксе почеле да се врше независно, као приватни обреди по угловима цркава или капелама. Новију литургијску обнову наше Цркве карактерише управо враћање читавог светотајинског живота у литургијски контекст, не само крштења и миропомазања, већ и брака и монаштва. Што се тиче покајања (исповести) треба знати да у православним требницима (традиционалним) нема формуле "Ја ти опраштам грехове твоје или ... разрешавам те од грехова твојих..." као код римокатолика већ се свештеник моли да се покајнику опросте грехови и да му се подари дух покајања (формула опраштања постоји једино можда још у руским требницима где се увукла под западним утицајем "Ego te absolvo a peccatis tuis....). Опроштај грехова бива од самим причешћем и зато покајање има свој пуни смисао само када враћа човека који је посрнуо у евхаристијску заједницу. 

Важно је знати да свете тајне немају аутоматско дејство по себи ни у Цркви, а поготово не "тајне" ван Цркве. Свете тајне су резултат синергије између Бога и човека. Крштени човек је крштен и добија дар Духа Светога крштењем и миропомазањем, али од његовог живота зависи колико ће се тај дар Духа Светога пројавити или ће остати сакривен. Света Евхаристија није магични лек који делује и на оне који не знају шта примају, па се неко може причестити на живот вечни или на суд и осуду. Уколико хришћанин не отвори своје срце и не промени живот да би се у њему пројавило деловање Св. Духа, свете тајне саме по себи не спасавају. Овде треба правити разлику "тајнама" ван Цркве код инославних (о чему данима дискутујемо) јер конкретно тајна крштења код инославних има вредност само као знаменовање, знак и залог, али постаје дејствена не само врлинским животом, већ пре свега повратком у евхаристијску заједницу Цркве.

Црква Духом Светим може да надопуни све оно што није савршено и сви они случајеви који се не могу лако људски расудити улазе у домен црквене икономије, као простора слободе где делује "благодат Божија која исцељује слабости и допуњује недостатке." (из молитве рукоположења) Зато у Православној Цркви немамо увек одговоре на сва конкретна питања и сваки Епископ има слободу да примени икономију по свом расуђивању држећи се граница које је Црква већ одредила.

Христос у Духу Светоме савршава тајну спасења свега створеног и васцела твар треба да постане Црква и дође у загрљај Оца Небескога. Коначно, тајна над тајнама, из које извиру сва свештенодејства у Цркви јесте тајна Христа који је будући предвечни Син Божији постао човек, да би човека учинио вечним, и богом (по благодати).

 

[Иван ♪♫]

@Архимандрит Сава Јањић

Hvala puno na detaljnom odgovoru, dosta mi je jasnije sad.

Inače, hteo sam ranije da Vam pošaljem reči podrške, ali ne umem lepo da sročim, ipak ovom prilikom: čuvajte se dole na Kosovu, i Gospod nek vas čuva.

 

[RYLAH]

Још једном, свим посетиоцима ове теме:

Ово није тема за препуцавања или расправе, ово је тема на којој превасходно о. Сава Јањић даје пастирске савете у вези са постављеним питањима. Уколико постављач и уређивач теме уђе у неке дебате, то је у реду, тога смо имали на овој теми, али ово није тема која се пре свега бави дебатама.

Такође, што се тиче шарлатана који се зове Мирољуб Петровић (није никакав доктор, није чак ни завршио факултет ако се не рачуна оно његово неакредитовано што он зове факултет), о њему на овом сајту постоји неколико тема, неке од њих су и у секцији за неозбиљне теме, углавном тамо где се стављају његови највећи цитати и бисери. Нема, дакле, потребе, да расправу о таквом лику преносимо и на ову тему.

Молим још једном све да се врате начину разговора који је овде замишљен и предвиђен. Хвала.

[Ивановић]

Поштовани оче Саво,

У Црној Гори су недавно завршени парламентарни избори. Велики проблем који неки виде је тешка смјењивост власти на Истоку у односу на западне земље. Да ли је можда разлог различити приступ према властима који се развијао на православном Истоку и на римокатоличком и протестантском Западу? Како да православни хришћанин избјегне јалове политичке расправе које стварају врло често гњев и мржњу? Какав треба бити однос православних према властима?

[Архимандрит Сава Јањић]

7 hours ago, Ивановић рече

Поштовани оче Саво,

У Црној Гори су недавно завршени парламентарни избори. Велики проблем који неки виде је тешка смјењивост власти на Истоку у односу на западне земље. Да ли је можда разлог различити приступ према властима који се развијао на православном Истоку и на римокатоличком и протестантском Западу? Како да православни хришћанин избјегне јалове политичке расправе које стварају врло често гњев и мржњу? Какав треба бити однос православних према властима?

Избори у Црној Гори још једном су показали дубоку подељеност друштва у коме гласачи нису само бирали политичке представнике већ на известан начин и један однос према своме идентитету који је дубоко заснован на православном хришћанском, тј. светосавском предању. Митрополит Амфилохије је дао врло одличан интервју у самој изборној ноћи говорећи управо о тој подељености која већ деценијама представља највећу рану нашег народа на том простору. Нажалост, ови избори су још једном показали да друштвима на Балкану владају режими и да се не бирају средства како да се власт по сваку цену задржи. Процес систематског подривања православног светосавског идентитета у ЦГ се нажалост наставља. Ево линка за интервју од пола сата, за оне који нису чули: https://www.youtube.com/watch?v=grZZ5gMegyQ

Што се тиче политичког живота у већински православним и већински римокатоличко-протестантским друштвима, треба одмах да кажем да хришћанство у историји до данас није створило свој модел друштва. Црква се појавила у контексту једне паганске империје, наставила је да постоји у хришћанској империји, а потом у разним видовима монархија до времена данашњих демократија. Развој либералне демократије западног типа своје корене има у античкој демократији грчких полиса или Римске Републике, а у новије време у тековинама француске револуције. У сваком случају савремена демократија, иако један од најфункционалнијих видова друштва (када функционише како треба) није посебно била везана за хришћанство иако је њеном развоју много више погодовао протестантизам, него римокатоличанство. Римокатоличанство је од раног средњег века остало дубоко везано за апсолутистичке монархије и само је функционисало као папска монархија. Француска револуција задала је Римокатоличкој цркви јак ударац, који је докрајчио монопол цркве у више држава, посебно где је претходно већ био дубоко дестабилизован реформацијом. Протестантизам се са својом прагматичношћу, радном етиком и егалитарним менталитетом показао као врло погодна основа за развој секуларизованих западних демократија. Најбољи пример видимо у различитом историјско-културном и политичком развоју Северне и Јужне Америке. Док је Северна Америка кренула путем изградње републике и демократије, Јужна је под јаким утицаје Римокатоличке Цркве, шпанске и португалске круне, показала прилично неуспеха у изградњи демократских друштава. И данас демократија у европским земљама које су већински римокатоличке много теже функционише од оних где преовлађују протестанти, иако је јако тешко говорити о хришћанским земљама у Западној Европи јер живимо у једном пост-хришћанском друштву где је хришћанство сведено на маргине и држава функционише на темељима секуларизма. У принципу лично сматрам да хришћаство и те како може да добро функционише у савременим демократијама и да монархија није природни хабитат за Цркву. И један и други систем носе своја искушења али и у једном и другом систему Црква мора да нађе начина да очува своју независност и аутентично сведочанство, а не да буде средство политичких кругова и идеологија.

Што се тиче православног Истока, Црква је у Ромејској империји од почетка фунционисала као важан фактор стабилности државе. Међутим колико је на Истоку моћ царева над Црквом често била толико јака да је Црква једва успевала да одржи самосталност (цезаропапизам), тако је и Црква на Западу сама постала држава која је силом духовне власти и ауторитета римских папа наметала не само духовне већ и политичке циљеве западним монархијама (папоцезаризам). Оба ова модела су се показала као велики изазов за Цркву да остане оно што јесте. На Истоку цареви су често сами мењали патријархе, наметали верску политику, сазивали саборе и огромне привилегије које је Црква имала зависиле су од њихове благонаклоности. На Западу је у циљу опстанка Цркве на развалинама Западног царства и темељима нових варварских краљевина било веома важно да се очува духовни утицај римске катедре. То је вероватно и један од кључних разлога зашто је управо од петог века надаље дошло до јачања папске власти на Западу и крајем миленијума до развијања још већег ауторитета папа. Средњовековни римокатолицизам развио је такво учење да уколико римски првосвештеник неког владара екскомуницира, сви околни владари могли су без икаковог греха да нападну његову земљу. Овај страх од анатеме Рима који је систематски развијан у средњовековном периоду посебно је развијан новим учењем о чистилишту и пакленим мукама. Сцене паклених мука су све живописније осликаване на зидовима цркава тако да је средоњвековни човек на западу држан у константном страху. Читава ова структура почела је да се руши кроз реформацију као природну реакцију на папски апсолутизам, а потом и кроз револуције 19. века које су огромну моћ Римокатоличке цркве свели на маргине друштвеног утицаја у Европи и Америци, тако да је данас главно тежиште римокатоличанства у Јужној Америци и на мисионарским просторима. 

Пад Источног Царства под исламску власт и нестанак хришћанског Ромејског царства након више од 1000 година био је огромна трагедија, али истовремено сачувао је Православну Цркву у смирењу и сиромаштву, што је било значајно за очување еванђелског учења и предања Цркве која није била изложена утицајима који су постојали на Западу. Посебно искушење за Православну Цркву на просторима Османског царства био је настанак етнофилетизма у 19. веку. Паралелно са тим, развој руске царевине довео је до јачања нове царске Цркве, која је од 18. века и Петра Великог потпуно сведена на ниво државног департмана и стављена под чврсту контролу државне администрације. У периоду комунистичке власти над већински православним народима могли смо да видимо сву погубност једног атеистичког система који је антихристовски подривао комплетно предање Цркве, настојећи да промени душу народа и од њих направи поклонике једног система који је дубоко стран православном етосу. Црква је у овом времену показала и поред много слабости, још више дивних примера исповедништва и мучеништва. И дан данас Црква у Русији је у служби хомегенизације тзв. Руског света и стабилности најпространије државе на свету иако савремена Русија покушава да обнови своју некадашњу моћ на темељима вредности које су веома важне за Православну Цркву. Јако је важно да у том процесу Црква сачува себе од утицаја идеологије и политике. Све су ово били фактори који су довели до тога да у 20. веку уђемо са читавим низом специфичних проблема које тек треба да решавамо. Црква у нашем времену и те како има обавезу да свету објави наново еванђеље Христово и укаже да хришћани живе само као путници у овоме свету и да је суштински смисао нашег постојања да се определимо за вечне вредности Царства небеског, а не за пролазне политичке или националне идеологије које долазе и пролазе. Православна Црква данас више није само Црква на Истоку, већ је присутна широм света што захтева јачање једне васељенске свести о јединству наспрам ранијих уско-националних концепата који су у ранијим вековима имали своју улогу, а данас постају анахронизам.

Зато бих рекао да је став Цркве према секуларним властима најбоље је осликан у посланици Диогнету из 2. века. Незаборавне речи из ове посланице упућују да ми хришћани живимо у овоме свету али нисмо од овога света и путујемо ка нашој истинској отаџбини, Царству небеском које ће у пуноћи бити пројављено након Другог доласка Господњег, Последњег суда и васкрсења мртвих. Зато бих овај кратки и крајње шематизовани преглед завршио речима из ове посланице која нас стално упућује како да као хришћани живимо у овоме дубоко подељеном свету:

…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.
Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.
Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.
У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.
Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.
Бораве у телу, али не живе по телу.
На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.
Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.
Воле све (људе), а сви их гоне.
Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.
Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.
Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.
Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.
Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.
Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.
Посланица Диогнету 5, 1-17.

[Bokisd]

Da, pitam.

Oce, kako uskladjujete svoje obaveze kao iguman manastira Visoki Decani, sa ostalim mnogobrojnim ( obavezama ) ?
 

[Архимандрит Сава Јањић]

Da, pitam.

Oce, kako uskladjujete svoje obaveze kao iguman manastira Visoki Decani, sa ostalim mnogobrojnim ( obavezama ) ?
 

Наше братство функционише као добро уходан тим и тај стил рада смо наследили од Владике Теодосија. Своју улогу игумана више доживљавам као обавезу онога који треба да одржава координацију и усмерава активности, али сваки поједини брат већ јако добро ради свој посао и не мора се интервенисати за сваку ситницу. Игуман је као диригент у симфонијском оркестру и када музичари добро знају свој посао не мора много да им говори већ само акцентује оно што је важно. Такође је важно да стално препознајемо вољу Божију и да се трудимо да наставимо нашу хуманитарну активност која је јако значајна. Заправо, Св. Краљ је игуман Дечана од самог настанка, а ми који смо се удостојили да овде служимо само треба да наставимо оним путем који су већ утабале генерације монаха пре нас, ево већ скоро последњих 700 година.  

Доста ми времена одузимају послови везани за опстанак Цркве и народа на КиМ али то доживљавамо као посебну дужност сви ми јер живимо у таквом времену у коме морамо и ту да се ангажујемо. А ова писанија на форуму, ми дођу као одмор и прилика да понешто и напишем што иначе ретко стижем. 

Тренутно сам у Београду и у понедељак имамо промоцију наше нове књиге Дечанска ризниа на Сајму у 14.00 часова. Дана 28. октобра Епархија има промоцију новог издања ”Светиње Косова и Метохије” и то ће бити посебан догађај. Мораћу да се вратим пре тога у Дечане јер доста је састанак и обавеза које морам да преузмем у међувремену.

[Sofija_]

Oce Savo, imate veliki pozdrav iz Trebinja, od moje rodjake Zorice-Zorke iz Slivnice, koja ima samo reci hvale za vas, pozdrav i svako dobro

[Vrhovac]

помаже Бог оче

ако може објашњење за:

 " сви наши немири послеица су тога што својим мислима и разумом желимо да овладамо и другима и свиме око нас"

 

хвала

[Архимандрит Сава Јањић]

6 hours ago, Vrhovac рече

помаже Бог оче

ако може објашњење за:

 " сви наши немири послеица су тога што својим мислима и разумом желимо да овладамо и другима и свиме око нас"

хвала

Духовни узрок свих наших немира јесте везаност за ствари и свет око себе. Наравно, ми живимо у свету и не можемо да не зависимо од хране, потребе за одећом, дружењем, породицом, животом у заједници и сл. Међутим, поред ових богомданих потреба у којима човек узраста као биће заједнице, човек је по својој палој природи страсно везан за одређене ствари које овладавају његовом слободом. Пре свега то се односи на власт, новац, материјалне ствари уопште, комфор, похвале и сл. Све што је више човек овладан страстима самољубља, похлепе, сластољубља и сл. све више зависи од онога чиме је окружен и без обзира колико имао материјалних и других ствари на свом располагању, никада није миран и у сталном је подсвесном страху да ће их изгубити. У том страху човек чини све да би овладао другима око себе и обезбедио своје ја и што више тоне у страсти није у стању да ту псевдо-потребу контролише. Она се манифестује као жеља за контролом над другима, потребом за манипулацијом, а у крајњем случају човек не преза ни од коришћења насиља и наношења патње и боли онима који су око њега. Све то показује једну дубоко оболелу душу која се гуши у греховима и којој су страсти замениле природно и богомдано функционисање природе коју имамо. 

Циљ човековог живота у Христу јесте да постане слободна личност и да се ослободи везаности за све оно што га удаљује од Бога и ближњих, што му онемогућава да се развије као здрава, целовита личност, као евхаристијска личност која је позвана и сада и овде да опитује тајну Царства небеског. Зато је борба са страстима веома важна и представља пут човековог духовног исцелења и ослобођења. Уколико се не учини напор да се ослободимо од тих енергија које неправилно функционишу и не вратимо их у своје природне токове и правац, човек ће читав овоземаљски живот проживети у духовном мраку и незнању. Стално ће бити незадовољан и покушаваће да гомилањем новца и иметка, славе и части компензује недостатак јединог истинског богатства, а то је заједница са Богом у коме човек живи благодарно и мирно јер  у Христу има све што је потребно, па чак и ако живи у сиромаштву и болести. Слобода у Христу је нешто потпуно другачије од слободе и удобности овога света јер не долази од утехе у материјалним добрима, већ од благодати која човеку отвара духовне очи, учи га да љуби све око себе и на свему благодари Господу. Тај дубоки унутрашњи мир који једино од Христа долази даје снажно унутрашње осећање задовољства и благодарности. С једне стране човек је свестан своје немоћи и слабости, а с друге стране зна да тај мир и све што он доноси представља дар Божији који се даје само онима који отворе срце за Господа. Христос нас учи да не можемо да служимо и Богу и мамону. То је општи закон јер онај који је своје срце отворио за Бога, отворен је према ближњима, састрадава им, дели оно што има и не плаши се јер у Христу добија сигурност и опитује већ колико је то у човековој моћи радост будућег века. Онај који служи "мамону" богатству и слави овог света споља изгледа обезбеђен и успешан, а у дубини срца је уплашен, подозрив, немирне савести и у сталном конфликту са другима у којима види конкуренцију и опасност. 

Евхаристијски начин постојања нас управо учи овом животу у Христу у коме задобијајући Христов мир и благодат задобијамо сва блага јер са тим ништа не може да се мери. Овоземаљске ствари су пролазне, долазе и одлазе, као и наш овоземаљски живот и здравље, али утеха коју добијамо у Духу Светоме надилази све од овога света и даје човеку потпуно другу перспективу, перспективу вечног живота, славе будућег века и такав човек овоземаљске невоље доживљава као нешто пролазно и ништавно у поређењу са том утехом и радошћу коју добија у Христу. Зато је важно да бисмо задобили ову утеху, још и у овоме свету и веку, да се колико је то могуће ослободимо везаности за материјална добра, да следујемо Христовим заповестима љубави, да љубимо ближње као семе себе, да не чинимо другима оно што не желимо да они чине нама. Вршењем ових правила остварамо пут за очишћење ума у сећању на Господа и животу у његовом присуству. Када се човеку отвори ум он задобија спознају ствари овога света и упознаје их не као што учимо у књигама, већ из непосредног искуства. А највиши степен који неки велики делатници љубави Божије доживе и у овоме животу јер ово је пут сталног узрастања у меру раста висине Христове, јесте спознаја божанских тајни, која не бива нашим људским разумом и чулима, већ је дар и присуство Духа Светога. Такав степен љубави и познања Бога задобили су многи светитељи и својим животом нам сведоче непогрешиви пут којим сви треба да идемо.

[Arsenija]

Pomaže Bog , Oče Savo . 

Danas sam pročitala odlomak iz knjige u kojoj je izmedju ostalog mnogo puta pomenuto da svaki čovek treba da služi Bogu ? 

Šta se  pod tim terminom podrazumeva u pravoslavlju ? 

Kako čovek da zna da li služi Bogu ili samo onako živi i radi , ne sluzeci nikom narocito , ako tako mogu da se izrazim  ? 

Unapred se zahvaljujem na odgovoru  .

Svako dobro .

  

[grigorije22]

Juce sam imao raspravu sa jednim likom koji izgleda pripada Aretemijevoj grupi. Covek napao da sam ili na zadatku ili obmanut od djavola. Zakacili smo se oko novih dokumenata i kao dokaz za svoje tvrdnje dao mi je ovaj snimak. U prva tri minuta se vidi da posednuti govori da su mobilni telefoni i elektronski pasosi sam pakao. Kako mi treba da se odnosimo prema recima i tvrdnjama koje izgovaraju posednute osobe prilikom egzorcizma? Da li mi treba sve ono sto govori posednuta osoba da prihvatimo kao istinu?
 

 

[Vrhovac]

Pomaže Bog oče,

jedno pitanje vezano za današnju 19 nedelju po duhovima:

Ko su naši neprijatelji?

hvala

 

 

[Кратос]

Pomaže Bog o.Savo imao bih jedno pitanje vezano za Hristove reči iz Jevanđelja po Mateju:

Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši. 19 Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskom.

O kojem zakonu ovde Hristos govori?