Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Банатски деран]

Оче Саво,

Обзиром да је данас почео пост, да ли је дозвољено мужи и жени да имају однос у току поста "са циљем" да жена остане трудна.
Извињавам се ако питање није на месту.

 

[T'pol]

Oce Savo blagoslovite,

U vezi sam vec 5 meseca sa covekom i osecam duboku ljubav prema njemu. To je meni prvi muskarac posle mog razvoda pre 11 godina. Vec prvog meseca je poceo da me razocarava. Dopisuje se sa drugim zenama i odgovara na ljubavne poruke I brani svoje postupke. Ostavljala sam ga ali se ipak nekako spojimo ponovo I uvek neki novi sok sa njim. Smatram da iako nismo u braku da to nije u redu ponasanje. Covek je stvoren za jednu zenu i mora da postoje neke granice u vezi. Mislim da on nema osecaja jer da ima ne bi to radio meni. Zao mi je sto je takav I nece se promeniti. Slama me iznova, i uticalo je na moje zdravlje. Volela bih da mi Bog posalje pravog coveka da se ponovo udam, molite se za mene. Sanja 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 8. 8. 2016. at 0:11, обученаусунце рече

Оче Саво,

Имам једно сложено питање. Да ли знате зашто се  од јавности а и од Цркве крије чињеница да се за трансплантације узимају искључиво органи од живих донора? Донор мора бити жив, мора имати крвоток, рад срца, дисање и све животне функције, али је у бесвесном стању. За то време његова душа још увек није трајно растављена од тела. Зашто се говори о донирању органа "после смрти"  ако у тренутку узимања органа донор још увек није мртав, а његово тело није леш? Да ли је живот човека целина колика год она била, или је живот човека тек поједини или одређени орган? Ако се сматра се да је човек жив док је и последња његова ћелија жива, зашто то не важи за доноре?  Да ли је у питању култ жртвовања људских живота у име медицине? Да ли има суштинске разлике између трансплантација и канибализма (и једно и друго је уношење људског меса у организам другог човека) ?  У чему је разлика између права на живот нерођеног  ембриона чија душа је везана за тело већ од прве оплођене ћелије и права на живот донора чија је душа везана готовим још увек  живим органима у којима тече његова крв и који имају читаве одељке живог нервног система? Да ли је донор уопште упокојена особа? Или је његова душа заробљена живим деловима свога тела у туђем телу? Чији живот живи трансплантирани пацијент, свој или туђи? Каква је судбина његове душе која је призивала туђу смрт и узела нечији живот и туђе делове тела? Ако ми као верници верујемо да нас само Бог може позвати к себи, и ако верујемо да нас наша вера у Бога уз молитве исто тако и може оживети, онако како је Христ оживео Лазара из смрти после 4 дана, онда како се с том могућношћу коју нам нуди наша вера може ускладити чин масакрирања живог тела „донора“ ради трансплантације донорских органа и остатака живота и наде донора у нечије туђе тело? Зар је тело важније од душе која је с њим повезана? Зар је трансплантациони програм важнији и претежнији и од наше вере у Бога и Божју моћ да нас врати у живот, камоли и излечи? Није ли смрт лични интимни доживљај који не сме бити силом ремећен, скрнављен и додатно отежан? Слобода воље је такође дата човеку од Бога.
Молим Вас да ми одговорите на ово сложено питање.

Унапред хвала од Јане

Expand  

Упутио бих вас на текст о трансплатацији органа на сајту СПЦ који даје одговоре и на ваша питања http://www.spc.rs/sr/ukratko_o_transplantaciji

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 10. 8. 2016. at 16:51, Arsenija рече

Pomaze Bog , Oce Savo . 

Da li mozete da nam kazete kakav odnos pravoslavni hriscani treba da imaju prema tetovazama ... i da li je tetoviranje greh ?

Sve cesce se moze videti da ljudi tetoviraju likove Svetih ,  manastire , razne krstice , brojanice ... To nije samo nacin ukrasavanja tela , vec i oblik izrazavanja ... 

Da li je to u duhu nase vere ?

Unapred se zahvaljujem na odgovoru . Svako dobro .

Expand  

Просто не видим никаквог смисла тетовирања у хришћанском животу. Реч је о бизарној пракси која није у духу наше вере и коју би хришћани требало да избегавају. Морам да кажем да тетоваже не видим као украшавање тела, већ више као облик егзибиционизма. Хришћани треба да се украшавају врлинама.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 12. 8. 2016. at 19:04, Саласије рече

  On 11. 8. 2016. at 22:17, Aleksandar Stojkovic рече

Ako Bog sve zna unapred, onda je svejedno sta god da uradimo, on ce znati, i sloboda samim tim i ne postoji...

Извинјавам се што "упадам", али предзнање не угрожава слободу.  Бог све зна, али човек сам слободно одлучује. Богу је познато дал ћу сутра учинити добро или зло, али до мене је избор.  Предзнање или свезнање није предестинација.

Expand  

Сасвим се слажем, Божије свезнање не ограничава нашу слободу нити на било који начин ограничава нашу слободу одлуке. 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 14. 8. 2016. at 8:13, Банатски деран рече

Оче Саво,

Обзиром да је данас почео пост, да ли је дозвољено мужи и жени да имају однос у току поста "са циљем" да жена остане трудна.
Извињавам се ако питање није на месту.

Expand  

Најбоље би било да се консултујете са вашим парохијским свештеником.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 14. 8. 2016. at 9:41, T'pol рече

Oce Savo blagoslovite,

U vezi sam vec 5 meseca sa covekom i osecam duboku ljubav prema njemu. To je meni prvi muskarac posle mog razvoda pre 11 godina. Vec prvog meseca je poceo da me razocarava. Dopisuje se sa drugim zenama i odgovara na ljubavne poruke I brani svoje postupke. Ostavljala sam ga ali se ipak nekako spojimo ponovo I uvek neki novi sok sa njim. Smatram da iako nismo u braku da to nije u redu ponasanje. Covek je stvoren za jednu zenu i mora da postoje neke granice u vezi. Mislim da on nema osecaja jer da ima ne bi to radio meni. Zao mi je sto je takav I nece se promeniti. Slama me iznova, i uticalo je na moje zdravlje. Volela bih da mi Bog posalje pravog coveka da se ponovo udam, molite se za mene. Sanja 

Expand  

Господ да вас укрепи сестро Сања. Ако желите да нађете супружника веома је важно да то буде стабилна особа која разуме тајну брака. Брачни живот је много више од осећања и подразумева одговорност и жртву и то од обоје супружника. 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 13. 8. 2016. at 14:43, grigorije22 рече

Oce Savo, znam da je o ovome vec bilo reci ali me zanima vase misljenje. Ako budete imali vremena da pogledate ovaj film, u njemu se pominju mnogi starci koji su imali dar prozorljivosti i koji govore da su ne samo dokumenta vec i nove tehnologije poput kompjutera i mobilnog telefona delo satane. Da li je u istoriji bilo slicnih primera da veliki duhovni autoriteti za napredak u nauci govore da je delo djavolsko?

Expand  

Технологија и научна открића сама по себи нису зли и могу да се увек употребе на добро. Наш проблем јесте што у коришћењу савремене технологије губимо слободу и постајемо зависни од ње до те мере да занемарујемо људе око себе и губимо заједницу са Богом. Најбоље је уколико све користимо разумно и са мером. Да бисмо успели у томе потребно је да наш живот пре свега буде заснован на молитвеној трезвености и пажњи. У одсуству пажње и молитве западамо у униније и користимо савремену технологију да бисмо побегли из реалности у којој живимо у виртуалну реалност. На тај начин неизбежно још више упадамо у страсти и неумерено коришћење технологије постаје зависност која нас ограничава као слободне личности. Ако живимо у молитвеној трезвености, трудећи се да будемо свесни и савесни у сваком тренутку савремену технологију као и све друго око нас можемо да користимо разумно и расудљиво. Проблем је у нама, а не у стварима око нас. Чак и ако би човек живео на потпуно пустом острву, довео би себе до лудила уколико не би водио рачуна о својим мислима и делима.

Веома је важно да не упаднемо у параноју у којој свуда видимо дело нечастивога, три шестице, печате и сл. Одрицање од Бога је вољни чин и злоупотреба савремене технологије може да доведе до тога као и погрешно коришћење свега онога што нас окружује. Свети оци то називају страстима, тј. погрешном употребом наших природних енергија (дејстава) која нам је Бог дао да бисмо узрастали у познању Бога и љубави према ближњима. 

[Тања1]

  On 15. 8. 2016. at 6:46, Архимандрит Сава Јањић рече

Наш проблем јесте што у коришћењу савремене технологије губимо слободу и постајемо зависни од ње до те мере да занемарујемо људе око себе и губимо заједницу са Богом.

Најбоље је уколико све користимо разумно и са мером. Да бисмо успели у томе потребно је да наш живот пре свега буде заснован на молитвеној трезвености и пажњи.

Expand  

Оче Саво, опростите што упадам, јутрос сам срела три младе жене, прва  гура дечија колица напред једном руком, а у другу носи мобилни, исто нешто ради на телефону и тетура се десно и лево неравном стазом. Друга са дечаком од 4,5 година, треба преко мотоциклистичке/ бициклистичке стазе, између две оштре кривине, прелази је са потпуним фокусом на мобилни телефон, апсурд је да се на сред стазе сави да узме дете за руку све гледајући у мобилни. Трећа је морала телефонирати, јер се аутомобил покварио, али опет са фокусом на све друго, најмање на дечака од 5,6 година. То је свакодневна слика данашњих мајки. Ручају за компјутером, возе бицикло и пишу смс-ове...Ја сам пролетос пала  са бицикла због тога што сам хтела да се јавим човеку на мобилни и задобила лаке повреде (бицикл је иначе мој еколишки избор за рекреацију у природи), ето да не буде само други, него свако  на свој начин.  Црква врло одговорно указује на реалне опасности, пердрасуде, заблуде и мане савремених информационих технологија у свакодневном хришћанском животу, али то ради површно. Требало би да буде више анализа цркве, па и поредбене анализе, какве би биле последице и токови.  У прилици сам да прочитам стандардне, или како их ја зовем аутомат-одговори. Суштински сте битно детаљни у одговорима, дакле, заинтересована сам прочитати више о проблематици, треба ми за један пројекат, стога нека књига би могла бити од вриједности да прочитам, можете ли ми молим Вас препоручити везано уз тему. Између осталог, овај Ваш јако добар текст о молитви помогао ми је раније. Хвала.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 15. 8. 2016. at 11:42, Тања1 рече

Оче Саво, опростите што упадам, јутрос сам срела три младе жене, прва  гура дечија колица напред једном руком, а у другу носи мобилни, исто нешто ради на телефону и тетура се десно и лево неравном стазом. Друга са дечаком од 4,5 година, треба преко мотоциклистичке/ бициклистичке стазе, између две оштре кривине, прелази је са потпуним фокусом на мобилни телефон, апсурд је да се на сред стазе сави да узме дете за руку све гледајући у мобилни. Трећа је морала телефонирати, јер се аутомобил покварио, али опет са фокусом на све друго, најмање на дечака од 5,6 година. То је свакодневна слика данашњих мајки. Ручају за компјутером, возе бицикло и пишу смс-ове...Ја сам пролетос пала  са бицикла због тога што сам хтела да се јавим човеку на мобилни и задобила лаке повреде (бицикл је иначе мој еколишки избор за рекреацију у природи), ето да не буде само други, него свако  на свој начин.  Црква врло одговорно указује на реалне опасности, пердрасуде, заблуде и мане савремених информационих технологија у свакодневном хришћанском животу, али то ради површно. Требало би да буде више анализа цркве, па и поредбене анализе, какве би биле последице и токови.  У прилици сам да прочитам стандардне, или како их ја зовем аутомат-одговори. Суштински сте битно детаљни у одговорима, дакле, заинтересована сам прочитати више о проблематици, треба ми за један пројекат, стога нека књига би могла бити од вриједности да прочитам, можете ли ми молим Вас препоручити везано уз тему. Између осталог, овај Ваш јако добар текст о молитви помогао ми је раније. Хвала.

Expand  

Да, нажалост ово је постао стил живота. Пријатељи се окупе за столом и онда сваки гледа у свој мобилни, четује, чита вести. Одсутност је постала болест многих људи. Веома је важно да се поштују основна правила: треба избегавати употребу телефона у возилу, поготово на бициклу, на улици, приликом обеда, а нарочито је важно искључити мобилне телефоне у цркви. Потреба да се стално буде доступан и да одговарамо на сваки позив или поруку показује у суштини да је човек данашњег времена усамљен и уместо да гради личне односе са ближњима у непосредној комуникацији, сати се проводе на фејсбуку, у четовању најчеће потпуно бизарног садржаја, читању вести које немају значај за нас и сл. Ова оптерећеност електронском комуникацијом заправо је само показатељ губитка способности за личну комуникацију и својеврсан бег од стварости. Наш ум постаје испуњен буком информација, звукова којим као да желимо да избегнемо сусрет са самим собом и стањем у коме се налазимо. Молитвена трезвеност је управо потпуно супротна томе и заснована је на православној традицији исихазма где чувамо ум од сувишних информација и живимо свесни сваког тренутка у молитвеној пажњи. Као што постоји пост у коме не једемо одређену врсту хране, данас је много важније уздржавање од сувишних информација. Сваки слободан тренутак уместо да користимо да се забавимо са телефоном треба искористити да барем прочитамо у себи неколико Исусових молитава.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 12. 8. 2016. at 14:50, Balthasar рече

Драги оче Саво,

Занима ме шта данас мислите о својој књизи ,,Екуменизам и време апостасије" и ако можете да нам мало подробније објасните шта Вас је навело да мислите како сте мислили о тој теми, шта Вас је навело да промените мишљење и како је изгледао пут тог рекао бих преумљења?

Ово је данас јако занимљива тема, с обзиром да антиекуменистички табори и даље постоје и јако је мало оних који такво мишљење мењају. Ви сте очигледно учен човек, па бих волео да знам како се тако ученом човеку догоди таква заслепљеност, како то да данас не мислите тако (ако не мислите)?

Срдачно,

Марко Ђурђевић
студент ПБФ-а

Expand  

Ова књига настала је у време када сам се посебно интересовао за ову тему и под великим утицајем литературе тадашње Руске заграничне цркве и једне умереније групе грчких старокалендараца (тзв. Кипријановаца). Свој став о синкретистичком екуменизму нисам ни најмање променио, већ бих радије рекао да је мој став еволуирао, што је сасвим природно с обзиром да је прошло од тада 20 година. 

Сама идеја екуменизма, односно прецизније речено синкретистичког екуменизма, како се он развијао у току 20века није аутентично дошла из православне традиције. Православно предање предходних векова једноставно не познаје овакав вид међу-религиозног дијалога и о томе сам писао у првим поглављима поменуте књиге. Ево карактеристичног одељка (цитат из књиге):

"У древној Цркви реч οικουμενικος (васељенски) коришћена је у значењу привођења свих народа у пуноћу и чистоту истине Православне Католичанске Цркве. Отуда је тај часни атрибут придодат називу Цариградске Патријаршије. Данас се овај израз користи у сасвим супротном значењу остварења спољашњег јединства хришћанских (али, у последње време чак и нехришћанских) конфесија жртвовањем пуноће богочовечанске истине "компромису љубави", са крајњим циљем остварења савршеног људског друштва, својеврсног раја на земљи, али без Бога.
Порекло ове идеје није тешко утврдити. Она је рођена у окриљу рационалистичког и хуманистичког Запада и потпуно је била страна начину размишљања православних хришћана све до почетка овога века када улази у Православну Цркву..."

За разлику од Православних цркава које су се придружиле тзв. Светском савету цркава ССЦ средином прошлог века Римокатолици су били и остали много доследнији својој еклисиологији, о чему сам писао пре пар недеља говорећи о два кључна документа Другог ватиканског сабора о екуменизму 

https://pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?do=findComment&comment=1478124

Уосталом, Ватикан не учествује у ССЦ пре свега зато што себе доследно сматра једном и једином Црквом и зато што јединство свих хришћана види у заједници са Римским епископом, што је јасно дефинисано у кључним документима Другог ватиканског сабора (Lumen gentium и Unitatis redintegratio као и папске енциклике из 1995 "Ut unum sint". Учешће православних у екуменском покрету у почетку је било мотивисано жељом за сведочењем православне вере и засигурно је допринело да се западни богословски кругови више заинтересују за Православље. 

На сабору на Криту ове године могли смо да чујемо и те како снажне резерве према учешћу Православне Цркве у ССЦ јер се показало да је ова организација превазиђена, па, као што рече један од првојерарха "у њу више ни протестанти не верују". Рукополагање жена, потпуно непредањски однос према основним темељима хришћанског морала и др. показују да православно сведочење у ССЦ није допринело томе да се протестанти врате православној традицији. Ова организација и њене одлуке данас немају апсолутно никакав значај ни утицај на живот Православне Цркве и њеног верног народа. Дијалог са Ватиканом је такође у озбиљној кризи. 

До сада сам имао прилику да упознам више бивших римокатолика и протестаната који су постали православни, а и читао сам сведочанстава многих обраћеника на православље. Општи закључак јесте да се нико од њих није обратио због учешћа Православне Цркве у екуменском покрету, већ превасходно захваљујући упознавању са богатим литургијским наслеђем наше Цркве, исихастичком традицијом на којој почива православна духовност и православном уметношћу. Штавише, ти обраћеници су пут ка Православљу остварили управо тако што су осећали потребу да радикално раскину са својим хришћанским  традицијама у којима нису више налазили никакав смисао. Међу њима је јако много озбиљних људи, богослова, игумана, монаха, лаика. Подвукао бих речи једног од савремених грчих јерараха, Митрополита Николаја Месогејског који је врло јасно и истинито рекао: "Ако наш екуменизам није апостолски и пророчки, не може да буде ни православан ни црквени" (Αν ο οικουμενισμός μας δεν είναι ιεραποστολικός και προφητικός, δεν μπορεί να είναι Ορθόδοξος και εκκλησιαστικός). Сведочење православља пред неправославнима не подразумева употребу језика мржње јер је то негација наше вере и Човекољубивог Господа, али и те како подразумева да јасно морамо да посведочимо истину коју смо наследили, а не да је разблажујемо у двосмислености. Овде треба да се подсетимо бесмртних речи Св. Максима Исповедника:

"Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде." Epistol XII; P.gr.t. 91, col. 465 C.

Пред Православном Црквом је велики изазов да дефинише свој модел екуменизма, односно, како га данас обично називамо православног икуменизма, и да озбиљно преиспита лутање по лавиринтима ССЦ и сличних организација које се више баве собом и процедуралним питањима него суштинским питањима важним за наше спасење. Постојање овог проблема могло се видети на сабору на Криту где је документ о односу Православне Цркве према хришћанском свету с правом изазвао доста контроверзи. И сам сам био изненађен колико је много епископа који имају озбиљан проблем да неправославне заједнице уопште и назову "црквама", посебно у грчком свету, па је на крају прихваћено да Православна Црква "признаје  историјски назив других хришћанских Цркава и вероисповести које се не налазе у заједници са њом", при чему "историјски назив" јасно не подразумева пуноћу светотајинске реалности у овим заједницама. Спајање првобитног нацрта документа о односу према хришћанском свету са једним прилично превазиђеним и застарелим документом о учешћу Православне Цркве у ССЦ довео је до једног амалгама који је подстакао више саборских отаца да захтевају да се цело питање поново конципира и да се озбиљније и одговорније дефинише однос Православне цркве према неправославнима. Чињеница да се то није догодило и поред снажног и јавног захтева СПЦ да Сабор остане отворен  и да се ово и друга питања додатно размотре, довело је до тога да је овај документ остао да виси у ваздуху (као уосталом и много тога другога) те није ни чудо да се више угледних епископа и богослова јавно оградило од овог документа.

Имајући све ово у виду, веома је веома важно да Православна Црква што пре и што јасније изрази начин сведочења и циљеве икуменског дијалога са хришћанским заједницама које су мање или више одступиле од аутентичног предања Цркве. У противном, имаћемо све већу конфронтацију између два екстремна табора: првог, који хрли у васпостављање заједнице са неправославним хришћанима по сваку цену, а с друге стране јачање псевдо-зилотских група које су ревновање за истину претвориле у борбу против саме Црке. Православно предање нам јасно указује како се треба односити према неправославнима и у наше време то су потврдили бројни духоносни делатници православне истине и живота од којих је неке Црква већ прибројала броју светитеља. С друге стране, главни корифеји синкретистичког екуменизма међу православнима нити су до сада препознати као светитељи, нити се њихов аутиритет и име препознају у верном народу.  

Пре двадесет година управо сам нагласио овај проблем проналаска средњег пута (цитат из књиге): 

"Сетићемо се само колики су утицај имале својевремено тзв. "писма бола" поглавара Руске заграничне цркве митрополита њујоршког Филарета (1965-1985) који је од 1966 године започео активну антиекуменистичку борбу својим отвореним писмима поглаварима Помесних Православних Цркава и другим епископима у којим је упозоравао на свејерес екуменизма и чињеницу да он припрема долазак Антихриста. Мада су ова писма имала веома позитиван одјек међу једним бројем православних Цркава, ипак, званичан став свих помесних Цркава на овај "глас вапијућег у пустињи" био је и остао ћутање. Са истим одговором сусрели су се и отац Јустин Ћелијски и отац Филотеј Зервакос који су упозоравали верни народ, али и јерархију на опасности екуменистичке странпутице. У њиховим текстовима, као и у делима Св. Владике Николаја Српског и архиепископа Аверкија Џорданвилског, можемо да пронађемо живи и аутентични став Православне Цркве према екуменизму и реформи Православља. И отац Јустин и Филотеј Зервакос имали су разумевања за оне који су се одвојили од званичне Цркве у знак протеста против екуменизма, модернизма, све већег секуларизма и сарадње са безбожним властима, мада сами никада нису пошли тим путем нити га начелно одобравали, настојећи да избегну још веће расколе и смутњу. Ипак до краја нису престали да сведоче речи будности и истине. Овакав став можемо с правом рећи, представља царски, средњи пут, који се с једне стране отворено супротставља прелести екуменизма, а с друге стране избегава стварање неразборите панике и пометње новим расколима, а поготово екстремистичке "хиперправославне" ставове појединих зилота. Другим речима, они су увек имали у виду потребу да се православна истина без икаквих улепшавања с љубављу проповеда неправославнима, али не путем лажних "дијалога љубави" већ активним православним живљењем, следовањем Светим Оцима, светим Васељенским Саборима. "Хиперправославност" појединих зилота у великој мери одудара од духа Отаца, који су у питањима вере били строги, али није им недостајало способности да покажу љубав, не према јереси, јер она заслужује само мржњу и осуду, већ према људима који су сами жртве велике духовне обмане. Претерани зилотизам у борби са екуменизмом наноси више штете истини Православља него ли користи. Данас је нажалост много ревнитеља Православља који олако проглашавају све екуменисте за јеретике. Било је људи, који су храбро исповедали пред јеретицима истину да је једино Православна Црква истинска Црква Христова. Нажалост у последње време све је више оних који то или прећуткују или отворено поричу. Ту они већ улазе у границе јереси, јер прећутати истину човекоугодништва ради равно је одрицању од истине. Ако се, пак, на тај начин настоји да се неко придобије за Православље, тај метод је сасвим погрешан. Управо оштра светоотачка реч истине разблажена једном искреном богочовечанском љубављу према ближњим најјаче је оружје борбе против сваке неистине и јереси....

Отац Филотеј Зервакос представља једну од најзначајнијих духовних личности грчког Православља у овоме веку. Живећи у дубоком осећају светоотачког православног предања он је непрестано упозоравао вернике на стагнацију квалитета духовног живота, на савремене опасности модернизма и екуменизма. Мада до краја живота није прекидао општење са званичном Грчком Црквом, он је имао разумевања за оне који су устрајали у одбрани традиције и старог календара. Ипак озбиљно је критиковао оне међу њима који су пали у крајњи зилотизам и прогласили званичну новокалендарску Цркву за безблагодатну и тако повели већину старокалендараца на пут странпутице. Сличног става били су још неке значајније духовне личности Грчке познате по разборитом традиционализму, као нпр. о. Јоил Јанакопулос и о. Епифаније Теодоропулос који су сматрали екстремизам старокалендараца једнако опасним као и екуменизам. Између те две крајности потребно је по њиховом мишљењу исповедати православну веру пред неправославнима."

Дакле, иако сам пре двадесет година писао о проблему синкретистичког екуменизма, који је Св. Ава Јустин с правом и сасвим тачно назвао "свејерес", и те како сам био свестан проблема псевдо-зилотизма који је једнако опасан проблем. Сви смо позвани да ревнујемо за истину, али по разуму. Нажалост, данас тзв. зилотски покрети у Србији (секте Артемијеваца и Акакијеваца) представљају трагичан пример људи који иду потпуно супротним путем од оног којим су ишли велики духовни горостаси нашег времена као што су Св. Ава Јустин, Св. Владика Николај или велики грчки старци као о. Пајсије Светогорац, Порфирије Капсокаливијски, о. Епифаније или о. Филотеј Зервакос. Ревновање за истину без духовног расуђивања и у наше време се показује као духовна странпутица и заблуда. 

Ако бих се поново бавио овом темом, изоставио бих неке непотребне пасусе који скрећу пажњу од суштине проблема и више нису актуелни и посебно бих посветио пажњу проблему антицрквеног псевдо-зилотизма који је тренутно код нас на овим просторима много акутнији од проблема синкретистичког екуменизма. Посебно важно место би припало начину православног сведочења истине у данашњем времену.

[Anika]

Помаже Бог, оче Саво.

Имам неколико питања, ако бисте били љубазни:

1. Да ли треба исповедати љубав према екстремним спортовима?

2. Какав однос би требало да имамо према хомосексуалцима?

3. Зашто људи имају потребу да своје најинтимније тренутке деле на друштвеним мрежама/форумима? Мислим подједнако на моменте испуњене срећом, као и на оне тужне. Чему то?

Хвала унапред.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 15. 8. 2016. at 16:31, Anika рече

Помаже Бог, оче Саво.

Имам неколико питања, ако бисте били љубазни:

1. Да ли треба исповедати љубав према екстремним спортовима?

2. Какав однос би требало да имамо према хомосексуалцима?

3. Зашто људи имају потребу да своје најинтимније тренутке деле на друштвеним мрежама/форумима? Мислим подједнако на моменте испуњене срећом, као и на оне тужне. Чему то?

Хвала унапред.

Expand  

Бог вам помогао, ево одговора, укратко!

1. Мислим да хришћани немају потребе да се баве екстремним спортовима. Свесно изглагање животној опасности и то без потребе, није у духу наше вере. Ако се неко бави спортом најбоље је да изабере активности које помажу очувању здравља.

2. Православна Црква осуђује грех, али нас учи да ми не осуђујемо и не мрзимо оне који греше. Већ сам писао о овоме https://pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?page=59#comment-1060815

3. Лепо је да људи поделе са пријатељима неке заједничке тренутке радости, али качење интимних момената и фотографија на фејсбук странице и то пред очи бројних непознатих људи који могу да имају лоше намере није ни мудро ни преппоручљиво. Постоје други начини како да оно што желите да поделите учините доступним само за ужи круг пријатеља и родбине.

[Дејан]

  On 15. 8. 2016. at 19:36, Архимандрит Сава Јањић рече

1. Мислим да хришћани немају потребе да се баве екстремним спортовима. Свесно изглагање животној опасности и то без потребе, није у духу наше вере. Ако се неко бави спортом најбоље је да изабере активности које помажу очувању здравља.

Expand  

Oče Savo, u današnje vreme je svaki sport, ako se sa njim bavimo profesionalno, ekstreman. Ne toliko u smislu da ste u opasnosti da padnete ili sletite sa litice, već u smisli fizičke zahtevnosti gotovo svakog sporta. Evo recimo Djoković, njegova uloga za sve nas u Srbiji je ogromna. Kako u uveseljavanju naroda, tako i u svakom aspektu. Dobar glas o nama, politički, ekonomski benefiti. On je human, daje dobarm primer itd. Ali, on je veliki stradalnik, mlad momak, živi kao vojnik, njegovo telo je već sada u ozbiljno lošem stanju koliko god delovalo suprotno. Svaki profesionalni sportista je u toj situaciji. I dzdistkinja sa kosova je profi sportista, ja sam se bavio rekreativno tim sportom, baviti se profesionalno tim sportom je sve sem zdravo. Eto, vladika Jovan skače iz padobrana, da li on nehrišćanski stavlja sebe u rizik?

E sad, ako zaista postoji potreba, podtoji li granica gde bi hrišćanin trebao da stane.

Neko bi mogao , a to naš narod često radi, da zaključi da hrišćani ne treba da idu u specijalne jedinice, ili da se bave nekim ekstremnim ali humanim i preko potrebnim poslovima zato što je to rizično.

I za vas je rizično što živite na Kosovu

Dakle , koji su razlozi potrebni da bi neko odlučio da uzme malo veči rizik na sebe?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 15. 8. 2016. at 21:44, Дејан рече

Oče Savo, u današnje vreme je svaki sport, ako se sa njim bavimo profesionalno, ekstreman. Ne toliko u smislu da ste u opasnosti da padnete ili sletite sa litice, već u smisli fizičke zahtevnosti gotovo svakog sporta. Evo recimo Djoković, njegova uloga za sve nas u Srbiji je ogromna. Kako u uveseljavanju naroda, tako i u svakom aspektu. Dobar glas o nama, politički, ekonomski benefiti. On je human, daje dobarm primer itd. Ali, on je veliki stradalnik, mlad momak, živi kao vojnik, njegovo telo je već sada u ozbiljno lošem stanju koliko god delovalo suprotno. Svaki profesionalni sportista je u toj situaciji. I dzdistkinja sa kosova je profi sportista, ja sam se bavio rekreativno tim sportom, baviti se profesionalno tim sportom je sve sem zdravo. Eto, vladika Jovan skače iz padobrana, da li on nehrišćanski stavlja sebe u rizik?

E sad, ako zaista postoji potreba, podtoji li granica gde bi hrišćanin trebao da stane.

Neko bi mogao , a to naš narod često radi, da zaključi da hrišćani ne treba da idu u specijalne jedinice, ili da se bave nekim ekstremnim ali humanim i preko potrebnim poslovima zato što je to rizično.

I za vas je rizično što živite na Kosovu

Dakle , koji su razlozi potrebni da bi neko odlučio da uzme malo veči rizik na sebe?

Expand  

Да тачно је да свако професионално бављење спортом у великој мери ставља здравље нашег тела пред изазов. Основна мисао којом сам се руководио јесте да нас Господ учи да љубимо ближње као сами себе (Мк 12.31 "Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема"). Обично говоримо о љубави према другима, али Господ нас учи да љубимо и сами себе, односно да се одговорно бринемо о свом телу које је створено да буде храм Духа Светога (уп. 1Кор 6.19), као и о својим душевним силама, трудећи се да их користимо са циљем којим су нам дате, да узрастамо у заједници са Богом и у љубави према ближњима.

С друге стране, све оно што угрожава наше здравље (живот у греху, преједању, препијању, стресу, нервози, гневу, мржњи итд) показује одсуство те здраве љубави према самоме себи и карактеристичо је за живот у страстима и разним врстама зависности (од зависности од алкохола, дувана, наркотика, па до зависности од адреналина, допамина, окситоцина...).  Нездрава љубав према самом себи (самољубље, које је мајка свих страсти) манифестује се и на друге начине, као претерана брига за тело, угађање телу мимо природних потреба, кроз идолатрију тзв. здравог живота.

Мислим да као хришћани треба да тражимо средину и развијамо свест да нисмо створени да живимо сами за себе и да неодговорним односом према себи угрожавамо оне који нас воле и можемо да им нанесемо бол и патњу. Зато без разумне љубави према себи нема ни љубави према ближњима, ни обрнуто, не можемо волети Бога и ближње уколико не водимо рачуна о самом себи. Овде је потребно расуђивање и свест о томе зашто радимо оно што радимо, да ли је то нешто што је наша стварна телесна или душевна потреба, која нам помаже да потпуније остваримо себе као личност у Христу или су разлози у нашим страстима.

У Еванђељу по Јовану 15.13 стоји "Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје." Ово је највећа љубав, саможртвена у којој полажемо душу за ближње своје и таква љубав без обзира на излагање ризицима не представља неразумно излгагање животној опасности већ свесну жртву да бисмо помогли ближњем. Сам пример те узвишене саможртвене љубави дао нам је Господ који је узео грехе света и пострада на крсту нас ради.

Надам се да се можемо сложити да уз сво поштовање професионално бављење спортом, посебно екстремним дисциплинама, не представља полагање душе за ближње своје без обзира на племените намере многих спортиста који, између осталог, такође добро и зарађују у току своје спортске каријере.  Они који су позвани у рат и одлазе не зато што желе да ратују већ да би заштитили своје ближње и своје светиње и испунили своју дужност, не жртвују свој живот узалудно, али они који својевољно траже живот у авантурама и опасностима засигурно то не чине Христа ради. Не бих ишао далеко у појединачне, а посебно не у личне примере, јер сваки од нас мора да расуди за себе шта је исправно.