Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[НиколајСвесрпски]

Помаже Бог Оче Саво!!! Како одговорити родитељима на питања:
Шта ће ти толике иконе у соби није ово Црква?
Зашто претерујеш у посту?
Зашто идеш често у Цркву? ( и ако то често није често)....и на слична питања. Свако добро од Господа Вама и Братији манастира Дечани.

[w.a.mozart]

Oče Savo, blagoslovite! Zanima me vaš stav o batinama tj. da li decu treba tući ili ne :bendoff:

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, на канону евхаристије приликом епиклезе користе се ријечи: "Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка". Како се можемо сјећати "другог и славног доласка" с обзиром да се он још није десио?

 

На грчком језику овај део молитве гласи:

Μεμνημένοι τοίνυν τῆς σωτηρίου ταύτης ἐντολῆς καὶ πάντων τῶν ὑπὲρ ἡμῶν γεγενημένων, τοῦ Σταυροῦ, τοῦ Τάφου, τῆς τριημέρου Ἀναστάσεως, τῆς εἰς οὐρανοὺς Ἀναβάσεως, τῆς ἐκ δεξιῶν Καθέδρας, τῆς δευτέρας καὶ ἐνδόξου πάλιν Παρουσίας.

 

Треба имати у виду да је облик Μεμνημένοι (партицип перфекта номитатива множине мушког рода од глагола μιμνήσκομαι) означава са генитивом који му следи не само сећање, већ и подсећање. Дакле подсетивши се те спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, односно треба да збуде по обећању Господњем.... Ми живимо у сталном очекивању Другог доласка Господњег, васпостављања Царства Божијега и вечног живота, као крајњег стања искупитељсгог домостроја спасења, када ће Господ доћи у слави да суди живима и мртвима (Еф. 1, 20-23, 1Цол 5, 1-11). Подсетивши се свега тога ми у Св. Литургији узносимо хвалу и благодарност Богу и приносимо дарове ради свих и за све.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče, neretko ljudi koji se bave naukom imaju stav da je nauka jedno a crkva, odnosno religija drugo. Ja mislim da su te dve stvari neodvojive ako verujemo u Boga koji nam je dao um, da sami razmišljamo istražujemo svet koji je stvorio za nas i radimo na zajedničkom dobru. Zapravo sve su nekako pokušaji da se crkva etiketira kao nešto što protivureči nauci,  i nauka je podstaknuta  različitim stavovima i nisu svi naučnici nužno nereligiozni, recimo po pitanju Darvina, zar je njegova teorija jedina naučna teorija o postanku i kraj svih saznanja , mislim da nije. Sama crkva se vekovima uporedo sa verom bavila i naučnim radom zar ne ? Da li sam ja možda samo naivčina koja koja spaja nešto što je ipak nespojivo ili su te dve stvari prožete medju sobom ?

 

Наука има за циљ да емпиријски докаже одређене претпоставке, а вера се односи на оно што верујемо и духовно опитујемо. Дакле реч је о два потпуно различита искуства. Иако је савршенство света само по себи један од најлепших позказатеља Божије премудрости, Господ не жели да наш избор да ли ћемо прихватити његову љубав или не услови, односно наметне на силу. Зато се није пред свим људима показао у својој слави као што је то учинио на Тавору пред тројицом изабраних ученика, зато није сишао са крста и сл.. Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности која одлучује да верује или не већ би наша вера била условљена фактичком датошћу. Дубоко мислим да вера и наука зато нису супротстављене уколико се свака од њих креће у својим оквирима. Наука која на основу врло ограничених искустава и знања тврди да Бог не постоји и да је све што се око нас дешава производ природних збивања засигурно превазилази своје оквире и претвара се у идеологију, што смо могли да видимо у време комунистичког безбожја. С друге стране када вера покушава да своје принципе наметне науци или да гуши развој науке у страху да ће је она угрозити долазимо у ситуацију у којој се Римокатоличка црква нашла од почетка Ренесансе до пред наше време када је између Цркве и науке постојала стална тензија и када су научници јавно прогањани, са истом суровошћу са којом су касније безбожни атеисти прогањали верујуће. 

 

Православна Црква је у својој традицији много више била окренута личном познању Бога, а не толико напорима да објасни како свет функциониште. Нас пре свега интересује ко је Бог који је створио свет и како можемо да остваримо заједницу са њим, а не толико да објаснимо у детаље законе природе. То свакако не значи да наша Црква негира позитивно знање, али засигурно питању знања приступа са другог аспекта. Дакле, ако желимо да проникнемо тајне света у коме живимо ми евхаристијски и молитвено узрастамо у познању Христа и познајући Христа познајемо његову творевину на начин који је више интуитиван него рационалан. На Западу је дуго времена преовладавао рационалистички приступ знању при чему све мора бити јасно дефинисано. У том процесу великим делом је маргинализовано лично познање Бога.

 

Лично јако волим науку и врло радо погледам неки добар документарац о тајнама универзума, биолошким и научним достигнућима. За верујућег човека наука није искушење и опасност већ само може још више да нас утврди у вери јер видимо како се после сваког научног открића отвара још већи бездан непознатог. Човеков ум је створен за две врсте познања у којима постоје различите методе. Наше рационалне способности веома су важне да се организујемо у видљивом свету и овладамо знањима и умећима који су неопходни за нормално функционисање нашег друштва. У том процесу сазнања веома је важна активност интелекта, учење, прикупљање информација, њихова селекција и обрада из чега извлачимо рационалне закључке. Тај процес је богомдан и сасвим природан. Међутим, у личном познању Бога пут је сасвим другачији и православна духовна традиција, коју је вековима посебно чувало монаштво, чврсто се заснива на аскетској борби за очишћење ума и борби са страстима, нарочито самољубљем и свим оним што из њега произилази. Напредујући у очишћењу ума и срца уз пуни евхаристијски живот хришћани урастају у познању Бога и задобијају "ум Христов" који им омогућава да у живој заједници са Богом познају и свет око себе, али не на рационалан начин, већ у светлу Божијег домостроја спасења. 

 

Наука и вера, дакле, не искључују једна другу. Научник проводи време у анализама и експериментима настојећи да емпиријски провери и докаже своје хипотезе, а хришћанин боготражитељ у потрази за живим Богом, ослобађа и молитвено обрезује свој ум од страсних помисли, духовно стражи над својим умом и зауставља жамор помисли да би као у бистрој води у којој се слегне (житејским бригама) узмућени песак могао да види и Бога и себе и свет који га окружује. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo,blagoslovite.

Upravo sam danas procitao ovaj komentar (koji cu na kraju citirati),koji me je podsetio na neka moja razmisljanja o Hriscanstvu kao religiji i atmosferi koju ona nosi sa sobom,kada sam ranije citao pouke nekih otaca,uglavnom asketa.Prvo sto sam do tada primetio je neka za mene tada (a iskreno i sada) preterana ozbiljnost i to me je dosta onako,da kazem sokiralo.Nikada mi nije bio jasan taj neprijateljski stav mnogih otaca prema prici,smehu,igranju,pevanju...iako su to aktivnosti kojima ljudi skoro uvek iskazuju neku pozitivnu stranu svoje licnosti i koje su sasvim prirodne coveku,od rodjenja.Kasnije sam video u praksi,posmatrajuci ljude iz crkve a pogotovo na ovom forumu da to nije bas tako,da i oni znaju da se nasale,zabave i slicno.

Na primer,mislim da je sv.Justin Popovic govorio da se Hristos nikada nije smejao.Meni je to iz pocetka bilo sumnjivo.Na primer,ona prica iz Jevandjelja kad se igrao sa decom,kazu da su ona tada skakala po njemu,igrala se...jednom recju ga obozavala.A svi znamo na kakve ljude se deca najvise "lepe".Ili ona prica kada je Isus bio na svadbi,gledao sam crtac na tu temu,nekako mi je nelogicno da je bio tako ozbiljan...Pa kao sto sam rekao na pocetku,da citiram tekst koji me je danas naveo da ponovo razmislim o svemu tome i naravno,da cujem vase misljenje na ovu temu:

"Hrišćani predstavljaju Isusa žalosnog i jadnog. Da je on zaista bio takav čovek, niko se ne bi trudio da ga razapne na krst. Ljudi bi ga voleli i poštovali. Proglasili bi ga svecem. Ali, on je bio čovek koji je voleo proslave - voleo je da slavi male stvari u životu - zabavu i druženje sa prijateljima. Davao je drugačiji ton religiji. To je bilo neprihvatljivo, nešto što se nije moglo tolerisati. Morali su da ga razapnu na krst. Morali su da ga zaustave. Morali su da mu kažu da se smiri! Bio je toliko opasan da je bilo riskantno da mu dopuste da živi. Morali su da ga unište. I onda su stvorili svog Isusa, onakvog kakvog bi oni voleli da je bio pravi Isus - žalosnog, jadnog, na krstu. Nije slučajno da je Hrišćanstvo uzelo krst kao simbol. Smrt kao simbol? Raspeti čovek kao simbol? To mora da vas ražalosti!

Kada dođete u crkvu, atmosfera je vrlo tužna. Atmosfera je kao na groblju, mora da bude takva. Crkva je stvorena oko krsta, a ne oko Hrista! Zato ja Hrišćanstvo zovem "krstanstvo". Prostor koji je stvoren u crkvi se nalazi oko krsta. Sklonite krst i Hrišćanstvo će nestati. Neka Hrist zapleše i Hrišćanstvo će nestati. Neka uzme sviralu, neka zasvira, zapeva, onda će se svi vaši biskupi, nadbiskupi, pape i sveštenici zaprepastiti: "Šta ovaj čovek radi?" I opet će ga razapeti. Oni veruju samo u raspeti život, oni mogu da veruju samo u leš. Oni su protiv života. Ljudi koji su odlučili da se Isus razapne su takođe bili biskupi i sveštenici i nadbiskupi. Ali, u to vreme ih nisu tako nazivali - nazivali su ih rabini - ali bila je ista vrsta ljudi, nije bilo nikakve razlike" Ošo (mudrost peska)

Hvala vam i svako dobro od Gospoda.

 

Коментар који сте цитирали не изгледа ми да потиче из наше православне традиције. То свакако не значи да је наша вера, вера туге, муке, бола, страдања, да у њој нема радости. Не било тога. Христова проповед и учење Цркве које представља наставак живот историјског присуства Његовог на земљи сваком речју доносе наду и радост. Покајање у хришћанској традицији није приношење наше муке и бола неком далеком и суровом Божанству које од нас тражи да му стално приносимо умилостивљење и жртве како би нас у својој увређеној части помиловао и поштедио вечног мучења. Покајање је дубока унутрашња спознаја пута светлости и живота услед чега долази до преображаја нашег живота, мењања нашег умног склопа (μετάνοια - meta+noia, преумљење). Ми приносимо молитве и жртве не као умилостивљење, већ као израз наше љубави и благодарности (евхаристија).

 

Св. Јован Златоуст говори да се Христос никада није смејао (Беседе на Јеванђеље по Матеју 6,6 PG и беседа на посланицу Јеврејима 15, 8 PG). У јеванђељима нигде немамо запис да се Господ смејао или шалио, али се помиње да је плакао, уздисао, осећао бол. Св. Ава Јустин у беседи на Рођење Св. Јована Крститеља том 1, беседа 3 пише: "Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим." Св. Ава овде у потпуности прати Св. Јована Златоуста. 

 

Треба имати у виду да Господ засигурно није ноншалантно шетао Јудејом на начин како то можемо видети у неким холивудским верзијама Његовог живота. Христос у тим филмским остварењима личи на савременог револуционара, хипика, на Исуса Христа супер-звезду (Jesus Christ Superstar) по истоименитој рок-опери. Христова радост је другачија. У разговорима са облагодаћеним људима, посебно старцима подвижницима, можемо да осетимо ту неизмерну љубав и топлину радости која зрачи из њиховог срца. Хришћанска радост је пута унутрашње радости која је различита од необуздане радости и грохотног смеха. Лице Божијих угодника је увек насмејано без гримасе и извештачености. Њихове шале су увек примерене и поучне и у њима никада нема оне ироније и вулгарности која често прати обичан хумор. 

 

У време свог земаљског живота Христос је волео не само децу већ и сваког човека, и праведника и грешника који се каје и бори се да нађе пут ка светлости и радости. Исто тако, Христова туга није била она мрачна и тешка туга која обремењује срце које живи у безнађу и очајању. Свети оци подвижници су зато сковали посебну реч - χαρμολύπη (хармолипи, радостотворна туга). У тој атмосфери радостотворне туге писана је богослужбена поезија, сликане су православне иконе у њој се изражава цео православни етос.

 

Господ нас позива да изиђемо из овога света, али не на начин да физички нисмо у њему јер је то немогуће, него да не будемо овладани овим светом и сујетом овог света. То значи да као хришћани треба да живимо у овом свету као ходочасници, путници који су стално свесни да иду ка Царству небеском. Све чиме се бавимо: науком, сликарством, музиком, градитељством, укратко било којом професијом, треба прихватати  и обављати у светлости Христовог еванђеља, све на духован начин просуђујући и расуђујући. Зло не лежи у самој творевини, већ у злоупотреби те творевине и њеном бунту против Бога и његове љубави. Савремена култура и цивилизација великим делом су саздани као материјални израз тог бунта, али исто тако, све око нас треба да стално заквашујемо смислом наше вере у Господа. Циљ хришћанства није, дакле, да преобрази физички овај свет и да створи савршено људско друштво као царство небеско у овом простору и времену. Зато свим вредностима друштва које нас окружује прилазимо тражећи дубљи смисао који води вечном животу. Слушамо музику, читамо књижевност, бавимо се науком, градимо и стварамо, не ради личне сујете или беспослице, већ сагледавајући и сведочећи у сваком сегменту онога што нас окружује премудрост у тајни сакривену. 

 

Када сам прошле године имао прилику да обиђем већи број музеја у Италији осећао сам дубоко унутрашње испуњење гледајући у тим уметничким радовима одраз божанског стваралаштва и љубави према творевини као дару Божијем. Сасвим је сигурно да многи уметнички радови нису направљени у том душевном настројењу, али ми својим приступом уметности дајемо тим делима други смисао и доживљавамо је као слављење Бога. Тако је и са музиком, посебно оном музиком која је и стварана у Божијем надахнућу и љубави према Богу као што је то случај код Јохана Себастијана Баха. Ако ништа друго у уметности увек проналазимо тежњу и вапај ка Богу, ка вечности јер је уметност пре свега покушај да се досегне оно што превазилази људске биолошке оквире. Правилан приступ уметности помаже нам зато да уметничка дела доживљавамо као значајан подстицај за благодарење Богу и не представља само по себи сметњу у духовном животу.

 

У коментару који сте цитирали осећа се посебна нелагодност у вези симбола крста. Крст је за Цркву симбол не мучења и страдања већ победе над смрћу јер је Господ смрћу смрт победио. Тај симбол ужаса и страха, јер су у антици на крсту разапињани разбојници и бунтовници, постао је симбол радости и вечног живота. Зато ми православни хришћани Распетог на крсту не представљамо као неког јадника коме је и самом потребна наша помоћ, већ као Бога и Цара славе, који на крсту стоји ширећи руке у загрљају да обухвати васцели свет и творевину. Погелдајмо само разлику између нашег познатог студеничког распећа и неких готичких распећа. Разлике су огромне. Студенички Христос је победилац смрти, који осећа бол у страдању, не зато што је по нужности овладан тим болом, већ зато што сам жели да буде по свему једнак нама. То је бол љубави, а не очаја и патње. Али његово лице зрачи унутрашњом радошћу и тријумфом, па се чак и Св. Јован Богослов у подножју крста благо осмехнуо јер је видео да смрт његовог љубљеног учитеља није крај већ почетак. На готичким распећима слика је потпуно другачија: измучено и мршаво тело Господа, згрчено у боли и патњи. Запад је увек посебно наглашавао реалност Христовог страдања што никада не смемо да изгубимо из вида. Христос је заиста пострадао, заиста умро на крсту, а пре тога претрпео мучења, шибања. Сетимо се само филма Мела Гибсона "Страдање Христово" који је у потпуности иконографски гледано одраз средњовековне западне традиције Христа паћеника. Цео филм је усресређен на страдање које је приказано у крајњој графичкој реалности (која се вероватно не разликује много од поступака којим су Римљани кажњавали своје осуђенике).

 

Православна Црква никада није негирала реалност Христовог страдања на крсту као што су то чиниле неке секте (нпр. докетисти, по којима је Христос привидно страдао или муслимани (који на пример верују да пророк Иса није пострадао на крсту већ да је жив узнесен телом на небо). У савршеној равнотежи халкидонске формуле о личности Христовој у две природе, божанској и људској, нема места за претеривања било које врсте. Запад је историјски више наглашавао Христово страдање и муку, док је Исток увек страдање гледао у светлости Васкрсења. Потенцијална опасност за Запад је стога увек била у томе да се Христос исувише хуманизује и претвори у човека хуманисту, револуционара, страдалника, док је Исток историјски много више имао проблема са монофизитским тенденцијама по којима је у сједињењу две природе Божанство толико надсенило његову човечност да је страдање више шематски приказивано (обратити пажњу на коптску и сиријску иконографију). Хвала Богу, православни Исток је успео да очува чврсту доследност Халкидонској вери, иако и дан данас за православне сусрет са реалношћу Христовог страдања делује донекле саблажњиво и неправославно, посебно када се прикаже ван ширег контекста Његовог домостроја спасења. Зато на православним распећима стоји често натпис Цар славе, као ознака победника над смрћу и подсетник да његово страдање није био пораз већ вољни акт љубави Бога који смрћу побеђује смрт.

[Andre Williams]

Оче благословите.

 

Можете ли ми рећи да ли се неко од братије бави пчеларством. Ако да, колико имате пчелињих заједница?

 

Којим се још делатностима баве дечански монаси?

 

Хвала.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче игумане, да ли би могли чути ваше мишљење у вези ових питања. Одговорите овде да би људима било лакше и прегледније везано за ваше постове.

https://www.pouke.org/forum/topic/30612-%D0%B3%D0%B4%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BA%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/#entry983766

 

https://www.pouke.org/forum/topic/30660-%D1%80%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B0%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0/#entry985500

 

Ако смо ми сви у Цркви кинонија (заједница), где је онда она. Да ли је заједница остала на чисто формалном, где ми по аутоматизму представљамо Литургијску заједницу само тиме што смо присутни на Литургији?

Где је та заједница после?

Колико се неко дружи са неким из цркве?

Колико помажемо нашој браћи и сестрама у цркви када им је потребна помоћ?

Колико свештеници и народ знају да некоме треба помоћ?

Зар није и кинонија, ако Марку требају дрва за зиму, а Петар зна да Јован има вишак који му не треба, па узме од Јована и да Марку?

Зар није кинонија и разговор?

Ретке су цркве у којима свештенство буде са народом после уз кафу или чај и лепо ћаскање. (зар то исто није кинонија)

Мени је на пример много лепо кад видим на овој нашој форумској кинонији када једни другима помажу. Неко постави питање у статусу и врло брзо добије одговор. Некоме затреба нека помоћ, или добије одговор или му се конкретно помогне. У томе је по мени лепота заједнице љубави, а и смисао.

 

Већ сам на једном месту претходно рекао да је веома важно да се евхаристијска заједница коју имамо на Св. Литургији мора стално преносити на све сфере нашег живота како бисмо живели у евхаристијском поретку. На пример, у манастиру је све засновано на томе и смисао манастирског правила живота (богослужења, разна послушања, заједнички обеди, послушање настојатељу итд) јесте да цео наш живот буде у литургијском поретку. Другим речима, манастирски живот у општежићу продужетак је св. Литургије и представља, колико је то могуће, слику оне стварности којој тежимо и којом ћемо у потпуности да заживимо у есхатолошком Царству Божијем. 

 

Исти принципи требало би да вреде и за породични живот и парохије. Ситуација у којој на богослужење долазимо заједно, али после богослужења наша дружења и живот настављамо, не у заједници оних са којима се причешћујемо, већ са најчешће другим људима, и то на основу заједничке професије, социјалне структуре и интересовања, представља озбиљну аномалију. Најбоље би било када би нашу парохију интензивније доживљавали као своју проширену породицу, да наше радости буду радости свих нас у парохији, као и да заједно делимо тугу и налазимо решења за наше невоље и тешкоће. Ми православни, често се постидимо када видимо да поједине секташке заједнице, које чак и немају уопште евхаристију у предањском смислу, поседују много већу унутрашњу кохезију и упућеност једних на друге. Човек је биће заједнице и тражи да припада заједници. Управо је разлог што многи одлазе у секте у томе што неки у нашој Цркви не доживљавају свуда заједницу која би их носила, у којој би могли да осете смисао свог постојања и која би им могла да помогне у случају било каквих животних тешкоћа. 

 

Колико ће једна парохија заиста живети пуним плућима зависи и од свештеника, али и од иницијативе самих верника. Врло је често свештенику јако тешко да нешто организује уколико не постоји мотивација парохијана, али  не смемо да бежимо и од чињенице да и сами свештеници понекад свој лични живот и породицу предпостављају парохији. Наравно, свештеници имају породице за које морају да се брину, али и та породица је део парохије и свештеник је отац и пастир не само својој породици, већ и свим својим парохијанима за које је одговоран пред Богом. Када ово функционише на прави начин свештенику је породица велики ослонац и подршка у пастирском раду и тада свештеник ништа не губи од квалитета свог породичног живота, већ, штавише, са целом својом породицом је у активном раду у својој парохији. 

 

Ми се окупљамо на богослужења у парохијске цркве, али не само да бисмо узнели хвалу и благодарност Богу, већ и да бисмо заједнички помогли оним члановима парохије који су немоћни, који су болесни, у било каквој невољи. Посебно је важна брига о старима. Добар део старијих особа не може да дође у храм на службу јер нема снаге или могућности. Зато је важно да се о свакоме води брига, да се за старије особе обезбеде седишта у цркви и да се за оне који су теже покретни барем после службе обезбеди хлеб, млеко и све што је потребно. После литургије важно је да се заједнички седне и разговара, да се организују активности, секције, посебан рад за омладину итд. Хришћане је давнина одликовало да су пред Богом сви били једнаки и заједно без обзира на своје социјално порекло и материјалне могућности. Они којима је Бог више дао позвани су да своју љубав према Богу показују тако што ће више помагати оне који су у оскудици. Могу се такође организвати акције прикупљања помоћи за сиромашне људе и ван парохије, посећивање болесних у болницама уз волонтерски рад и много тога другог. 

 

У хришћанском животу на Истоку и на Западу развиле су се извесне особености које опет за собом вуку и специфичне проблеме. Западни менталитет је још од времена Римске империје био увек више практичан и много је пажње посвећивао организацији у Цркви, тако да су се кроз векове на западу посебно развијале социјалне и харитативне активности. Исток је увек по природи био спекулативнији. Наравно, и на Истоку имали смо бројне добротворне установе, не само у Царском граду, већ и посвуда (сетимо се само установа Василија Великог у Кападокији). Ипак је с временом на Истоку више остао акценат на молитви и литургијском животу. У 20том веку у Грчкој под утицајем западних мисионара долази до интензивнијег лаичког организовања и у Православној Цркви и то у виду хришћанских братстава и сестринстава који су развили озбиљну мисионарску, харитативну и издавачку делатност. У новије време након пада комунизма све је више ових активности и у Руској Цркви.

 

На просторима на којима делује СПЦ веома је мало или готово уопште нема харитативних установа које делују под окриљем Цркве (болница, сиротишта, старачких домова, народних кухиња итд). Великим делом то је последица комунизма који је Цркву довео у тешко материјално стање, али, руку на срце, изгледа ни пре тога ситуација није била суштински другачија. Након 20так година од пада комунизма ситуација се исувише споро мења, уз сво дужно поштовање према Епархијама и парохијама које улажу огромне напоре да помогну болеснима, сиромашнима, зависницима од дроге и другима. Зато је ово једна веома важна тема за нашу Цркву и њено сведочење у времену галопирајућег секуларизма. Код римокатолика и протестаната наилазимо на много боље организовану харитативну делатност. Имамо и праксу да млади људи сами волонтерски помажу при болницама, социјалним центрима  да би послужили Богу и ближњима. Тамо је доста развијена свест да ако нешто желимо да учинимо за Бога да треба имати више осећаја за ближње који су у невољи. Међутим, рационализам и секуларизам у западним конфесијама довели су до тога да се Црква почела претварати у невладину хуманитарну организацију, да је понестало духовне соли и данас је много апела да се учини повратак духовним коренима.

 

Сматрам зато да је веома важно да се млади људи који улазе у активнији црквени живот подстичу да поред бављења молитвом и читања аскетске литературе посебну пажњу посвете и активном раду на помоћи другима. Није потребно да се увек чека иницијатива свештеника или Епископа већ ако група људи која има ентузијазма уложи труд и пастири ће препознати ту активност као корисну и добру. Брига о другима у парохији показује да постоји развијена црквена свест јер нам није свеједно што је нека старица у постељи немоћна, што је неко дете болесно у болници, што нам нека сиромашна породица нема средстава да купи огрев или школује децу. Ако не размишљамо о томе, и само се бавимо високопарним теолошким причама или не дао Бог црквеним трачевим,а треба да се добро запитамо колико смо стварно изградили евхаристијску свест, а колико заправо сами себе и једни друге обмањујемо.

 

Хришћанска Црква било на Истоку или на Западу у древна времена једнако је била посвећена литургијском и евхаристисјком животу, као и помоћи сиромашнима и болеснима. Штавише, харитативне активности нису биле споредног карактера, већ су биле органски и логичан наставак евхаристијског скупа и литургијског живота црквених заједница. Различити менталитети који су се стицајем одређених историјских и културних збивања развили на Истоку и Западу више се тичу акцента који се даје на одређени сегмент црквеног живота и било би неправедно рећи да је реч о потпуном раздвајању ова два органски међузависна сектора живота Цркве. Као што је човек биће саздано од душе и тела тако нема ни целовите и функционалне црквене заједнице (парохије, епархије) уколико литургијски живот није употпуњен добротворним радом и то не само професионално запослених лица, већ самих чланова парохија, добровољаца, који на тај начин активно изражавају своју љубав према Богу и ближњем. 

 

Зато увек пред собом морамо да имамо речи Господње: "Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте." Мт. 25, 34-40

 

[Архимандрит Сава Јањић]

   

Da se i ja zahvalim na ovom odgovoru iako nisam postavio pitanje a odgovoricu i zasto. Veoma drago mi je bilo kad sam procitaovas odgovor oce jer je u skladu sa onim sto sam citao od svetih otaca na temu duse , tela i svega onoga sto se desava sa telom i dusom posle smrti do konacnog suda. Ali ima teologa, hriscana na ovom forumu koji tvrde da to nije tako, da dusa ne postoji... Pa eto , buduci da znam da vas veoma cene nije zgoreg ponoviti ovaj vas odgovor ne bi li preispitali svoje misljenje.

 

Искрено не верујем да постоје теолози који не верују у постојање душе. Разлика је у томе што ми хришћани не верујемо у платонистички концепт душе по коме је душа сама по себи вечна и по коме тело представља тамницу душе, те га се требамо ослободити да бисмо постали слободни. Хришћани то никада нису прихватили. Душа не може вечно постојати без тела и зато мора да буде Васкрсења тела да бисмо се оцелотворили у Христу након његовог Другог доласка и Свеопштег Васкрсења. Нажалост, платонистички концепти су прилично ушли у хришћанску свест и многи хришћани постављају питање шта ће нам уопште васкрсење тела када је душа духовна и сама по себи као бестелесна може да оствари већу заједницу са Богом.

 

Хришћани су увек веровали да је човек нераскидиви спој душе и тела. Смрт је зато неприродна јер не може постојати потпуно аутономно и целовито постојање душе након смрти без тела, као што не може бити човековог тела без душе. То наравно не значи да се човек после телесне смрти у потпуности дезинтегрише јер душевни састав човеков не подлеже трулењу и наставља да на известан начин носи слику, отисак (холограм) човекове личности до свеопштег Васкрсења. То стање душе пре свеопштег васкрсења хришћани су називали уснућем и сном јер као у сну задржавамо одређени ниво свести, али не функционишемо у потпуности као целовита и слободна личност. Зато душе након смрти не могу да осете ни пуно блаженство заједнице са Богом, нито пуну муку одсуства те заједнице, већ живе у сталном ишчекивању Васкрсења Христовог и то у једном потпуно другачијем поимању времена од оног што имамо у овом свету. Након васкрсења, наша тела као и целокупна материја неће бити онакви какви су у овом свету. Биће промењени, преображени, али ће постојати и добиће обличије на основу слике коју чува човекова душа. Треба имати у виду да душа није нематеријална, већ је само сроднија анђелској природи и њена материјалност је другачија од материјалности тела и видљиве природе. Човек својим психофизичким саставом представља мост између видљиве и невидљиве творевине, душом и душевним особинама ближи је анђелском свету, о коме толико мало знамо, а својом телесношћу рекапитулира васцелу видљиву творевину. Зато је човек и створен и зато је Син Божији постао човек, а не анђео, да би васцелу видљиву и невидљиву творевину кроз себе вечно сјединио са својим Оцем у Духу Светоме.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo,hvala vam,najlepse.I moram priznati das sam iznenadjena,da je teorija evolucije ipak dosta lako prihvatljiva medju pravoslavnim teolozima,pa eto I od strane vas(naravno mislim na evoluciju na nacin na koji ste objasnili,evoluciju iza koje stoji Bog kao Tvorac svega)

Ipak i u naucnim krugovima,ona se I dalje opovrgava,bas sam citala ovih dana dokaze protiv(da ne duzim ovde o tome).

I mislim da izmedu coveka I zivotinja posoji oduvek crta,I da majmun nije mogao biti nas predak/niti je to sa sigurnoscu potvrdjeno naucno,bas kao ni prelazak jedne u drugu vrstu,niti mislim da ce ikad biti dokazano,jer nauka nema mogucnost direktnog posmatranja u ovom slucaju,a kao sto otac Serafim kaze,prirodni zakoni pre I posle greha su drugaciji,sto se takodje ne uzima u obzir.

Takodje,nacin na koji biblija opisuje poreklo zene npr. jeste potpuno suprotno teoriji evolucije,a mislim da iako bogonadahnut tekst,u nekim kljucnim stvarima,je konkretan,jer zasto bi bilo naglaseno kako zena nije nastala iz praha,vec od Adama.Mnogima je tesko zamisliti takvo kreiranje sveta kao sto je opisano biblijom,zbog ropstva naucnoj misli.I sto je danas nauka prakticno moderna srednjovekovna crkva/religija(sto ne znaci da treba odbaciti nauku I ostati u mraku iracionalnog tamo gde je to ocito,to ni slucajno)

Meni su mnoge stvari zamislive,jer kao sto kaze Gospod da i od kamenja moze podici decu Avramu,....a kamol i stvarati na nacin koji nam je/ili nauci cudan(jer nauci je stosta cudno,kad je vera u pitanju) Osim toga,ko je u sebi pronasao takvog kreatora(po uzoru na svog Tvorca,ocito mu je na koliko cudesan,nekad logicki neobjasnjiv nacin,se neke stvari osmisljavaju,a potom realizuju.

Covek je,kao sto rekoste veoma  siroko bice,koje u sebi sadrzi I materijalno,kao I duhovno.U njemu je sadrzano sve sto I u citavoj zivoj I nezivoj prirodi,zivotinjsko,kao I andjeosko I bozansko,…pa necemo valjda tvrditi da smo postali evolutivno od andjela,ako imamo andjeoskog duhovnog u sebi….covek je od mnogo cega satkan,sto ne svedoci o njegovom poreklu,vec upravo da bi sve u ljubavi sazeo u sebe,kao sebi blisko,da bi bio car nad svom prirodom,a sasud duhovnog I bozanskog.Tako bar ja shvatam.Koliko je to iskoristio,drugo je pitanje.

I svakako da je adaptacija,kao I evolucija proces koji se desavao I desava se,ali na takav nacin da vrsta prelazi u vrstu,tesko,niti dokazivo,bar za sad …

Slazem se sa ovim zakljuckom na kraju u potpunosti(da covekovo stvaranje jos nije zavrseno....),ali se ne mirim jos uvek sa ovim sto rekoste za sam kraj ,da pravoslavni nemaju problem sa teorijom evolucije(cak I kad ona ukljucuje Boga),jer nije sve jedno kako covek vidi Boga,pa samim tim ni svoje poreklo I nastanak od Boga.U tom smislu nije dobar ni kreacionisticki-naucni ili protestanski stav,koji ukljucuje Tvorca,ali neodredjeno govori o Njemu ili na pogresan nacin.Sa teor.evolucije  je imao problem I otac Serafim Rouz(I to bas ovakvom,sa Bogom kao uzrokom),I Sv.Jovan Sangajski,I jos dosta pravoslavnih,pa i sama imam taj problem.

Dok sam citala prepisku izmedju Rouza I Kalomirosa,u recima oca Serafima sam zaista naisla na eho svog uverenja,I dozivljaja ove problematike.

Ali,Iskreno imala sam potrebu da medju danasnjim teolozima od poverenja, pronadjem odjek na svoje uverenje,no ocigledo je vama blizi stav Aleksandra Kalomirosa.Iako ne mogu promeniti pogled na ovu stvar,bez obzira sto cenim vase misljenje po mnogim pitanjima I postupcima,od srca se zahvaljujem na ovom iscrpnom objasnjenju I trudu koji ste ulozili.Pomenite u molitvama.

 

Треба да препустимо науци да истражује у оквирима својих могућности постанак света, живота на земљи и коначно настанак човека. Вероватно ће за нашег живота још много тога новог бити доказано и објашњено. Као што сам рекао, за нас хришћане, важно је да је свет створио Бог из своје неизмерне љубави и да је човек круна творевине која обједињује видљиву и невидљиву творевину. Човек је упућен на Бога и без заједнице са Богом постаје смртан и пропадљив.

 

Треба бити јако опрезан према ригидном протестантском креационизму као и према уско схваћеној теорији еволуције која негира постојање Бога. Извештај о настанку света и човека у Библији треба разумевати на духован начин. На пример, постанак жене од ребра Адамовог показује да је жена створена да би била у заједници са човеком и да зависи од њега, као што је мушкарац упућен на жену као део себе. Свето Писмо се не бави биологијом и анатомијом, већ указује на однос између човека и Бога и човека и жене. Верујем да морамо бити отворени за дубине тајне Божије и да не покушавамо да на основу Св. Писма потврђујемо или оповргавамо научна достигнућа. Једноставно, то су два потпуно различита света и два различита искуства. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче Саво!!! Како одговорити родитељима на питања:

Шта ће ти толике иконе у соби није ово Црква?

Зашто претерујеш у посту?

Зашто идеш често у Цркву? ( и ако то често није често)....и на слична питања. Свако добро од Господа Вама и Братији манастира Дечани.

 

За почетнике у вери веома је важно да буду одмерени и да не претерују у изражавању своје побожности, нарочито уколико живе у средини која нема разумевања за њихово обраћење. Обраћеници би одједном да узлете у Царство небеско и то треба разумети јер су многи од нас то прошли. Родитељима и ближњима треба да покажемо да је наша вера искуство које ће нас као личности још више обогатити и приближити њима и другима. Зато је много корисно да обраћеници поред молитава и читања духовних текстова посебну пажњу посвете већој бризи о својим родитељима и ближњима, да им буду послушнији у свему ономе што се не коси са учењем наше Цркве и да показују већу одговорност у животу (у школи, на послу и сл).

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, blagoslovite! Zanima me vaš stav o batinama tj. da li decu treba tući ili ne :bendoff:

 

Будући да нисам родитељ не могу да дам најбољи савет али лично мислим да је реч испуњена љубављу много јачи аргумент од страха који се остварује батинама или другим видовима кажњавања. Свако дете и те како осећа и тражи љубав. Проблем настаје када од детета тражимо нешто што сами не испуњавамо. Дете види јаз између онога што од њих тражимо и нашег понашања и онда то доживљава као атак на своју слободу и личност. Зато верујем да је најбољи начин да се задобије ауторитет љубави код деце да будемо доследни ономе што говоримо и да покажемо детету да га волимо и подржавамо због њега самог, а не због неких наших циљева и амбиција које имамо и које желимо да остваримо преко деце.

[w.a.mozart]

hvala najlepše 8086.gif

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче благословите.

 

Можете ли ми рећи да ли се неко од братије бави пчеларством. Ако да, колико имате пчелињих заједница?

 

Којим се још делатностима баве дечански монаси?

 

Хвала.

 

Пчеларством се бави наш архиђакон Кирило. Имамо 75 кошница које у току лета држимо у манастиру, а у току зимских месеци у нашем метоху у Великој Хочи код Ораховца где је топлија клима. Имамо кестенов, липов, ливадски мед. Пчеларство је традиција у Дечанима и наши претходници су се такође бавили овим благословеним и лепим послом. 

Иначе поред пчеларства имамо и друга послушања. Наш економ јеромонах Данило задужен је за манастирску фарму (имамо краве, овце и козе) и правимо сир у манастирској млекари. Такође, у манастиру имамо дуборезачку радионицу коју води јеромонах Димитрије и иконописачку радионицу у којој ради јеромонах Серапион. Јеромонах Петар је библиотекар и главни гостопримац. Он је задужен и за издавачку делатност. Остала братија су ангажована у администрацији манастира, организовању радника (у сезони запошљавамо 20так радника већином са Косова), набавци, у кухињи итд. 

[Пг]

Помаже Бог, оче. Благословите.

 

На  овом форуму је покренута тема:

"Да ли мрсите за време поста, када одете у госте?", а ради се о следећем:

"сматрам да је пост кад не увредиш некога а не шта ћеш јести у датом тренутку, тако да ја не одбијам ништа, нити говорим да постим."

 

И имао бих још једно питање, а тиче се наших упокојених.

"Пошто је наш ближњи бесмртан, њему је и тамо, с оне стране земаљског живота потребна наша помоћ и подршка. Дакле, шта он од нас очекује и како можемо да му помогнемо?

Наше покојнике, наравно, не занима више ништа земаљско. Скупи споменици, раскошне даће и остало њима нису потребни. Потребно им је само једно – наша ватрена молитва за упокојење њихове душе и за опроштај њихових хотимичних и нехотичних грехова. Сам покојник више не може да се моли за себе. Светитељ Теофан Затворник каже да су преминулима молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“."

 

Мене занима ово што сам подебљао, тј. колико је могуће помоћи покојнику а првенствено мислим на оне који су за живота били одвојени од Цркве(нису били крштени) јер, ако добро знам, за њега не може да се моли на Литургији(Ali to ime se ne sme napisati na cedulji koja se odnosi u oltar za vreme službe. Zašto? Možda je to moguće ako zaista želite? Naravno, Bog nikada nije bio formalista i birokrata. Njemu ni ta cedulja u principu nije potrebna. Ali zašto bismo mi sami radili ono što protivureči Pravoslavnoj veri? Prema pravoslavnom učenju Bog prima samo slobodnu veru. Taj čovek koji se upokojio nije bio kršten, jer nije želeo. I sada, posle njegove smrti, Bog uvažava slobodnu volju tog čoveka.)

[Nina 777]

Треба да препустимо науци да истражује у оквирима својих могућности постанак света, живота на земљи и коначно настанак човека. Вероватно ће за нашег живота још много тога новог бити доказано и објашњено. Као што сам рекао, за нас хришћане, важно је да је свет створио Бог из своје неизмерне љубави и да је човек круна творевине која обједињује видљиву и невидљиву творевину. Човек је упућен на Бога и без заједнице са Богом постаје смртан и пропадљив.

 

Треба бити јако опрезан према ригидном протестантском креационизму као и према уско схваћеној теорији еволуције која негира постојање Бога. Извештај о настанку света и човека у Библији треба разумевати на духован начин. На пример, постанак жене од ребра Адамовог показује да је жена створена да би била у заједници са човеком и да зависи од њега, као што је мушкарац упућен на жену као део себе. Свето Писмо се не бави биологијом и анатомијом, већ указује на однос између човека и Бога и човека и жене. Верујем да морамо бити отворени за дубине тајне Божије и да не покушавамо да на основу Св. Писма потврђујемо или оповргавамо научна достигнућа. Једноставно, то су два потпуно различита света и два различита искуства. 

To je jesu dva razlicita sveta I iskustva,kao sto su uostalom razliciti nacini I putevi poznanja istine,ali je istina uvek jedna.Ili vi hocete da kazete da se nekim delom istine bavi nauka,nekim filozofija,a nekim vera.Ipak od svih ovih puteva,rekla bih, oko vere je najsire I u sebe moze da smesti I naucni I filozofski pogled,ali ne I obrnuto.I na kraju bi trebalo da se usklade tamo gde je moguce,jer istina nije relativna,ona je jedna I apsolutna.

Vi kazete da treba biti oprezan prema rigidnom protestantskom kreacionizmu I usko shvacenoj teoriji evolucije.A za vas je ona eventualno prihvatljiva(ukoliko se ukljuci Bog koji stoji iza svega),iako jos nije nista dokazano,niti je na nivou naucnog zakona,ova teorija se neprestano opovrgava,a nigde kod Svetih otaca ne postoji ni u naznakama misao kako je covek evolutivno uznapredovala zivotinja.Neko je tamo kod bloga rekao,pa I SvetI Jovan Zlatousti je tvrdio da je zemlja ravna ploca,pa se neko odlicno dosetio kako je Sveti Jovan tvrdio upravo onako kako je tvrdila nauka njegovog vremena,bas kao sto danasnji pravoslavni evolucionisti tvrde onako kako tvrdi nauka naseg vremena.

Kazete da bibliju treba da shvatimo duhovno,a bas sam se pitala da li pod tim podrazumevate alegorijsko,simbolicno shvatanje,I kada sam dobila ovaj vas odgovor o prici o postanku Eve,videla sam da upravo na to mislite.Slazem se da Bozija objava o nastanku Eve ima znacenje koje ste dali,ali ne mislim da to iskljucuje I njeno stvarno znacenje.Tako su objasnjavali I mnogi Sveti Oci,I otac Serafim o tome pise u ovoj prepisci sa Kalomirosom,I nikako ne mislim da je otac Serafim imao rigidan kreacionisticki stav.

Kao sto sam vec I rekla,mislim da nauka nikada nece uci u tajne postanja,niti ce ikada dokazati kako vrsta prelazi u vrstu,niti da je covek(biol.dimenzija coveka) iz majmuna,I nadalje jos nizih formi postao.Vecina njihovih dokaza je vec opovrgnuta.I bas kao sto je pitanje tvorac ili ne?pitanje vere,tako je I pitanje nacina stvaranja?pitanje vere,jer nauka nema pristup tom vremenu,drugo ne bavi se problemom greha,I promenama u prirodi I celokupnoj stvorenoj stvarnosti ,koje su nastale sa izborom za greh.Nauka zbog ovog  zanemarivanja duhovnog problema,pada prirode,pravi omaske u svom umovanju,tako I medicina,psihologija npr.nazvace nesto prirodnim,sto hriscanska duhovnost naziva palom prirodom,nauka ne moze da shvati da ja posle godinu dana pijem Bogojavljensku vodu kao sa izvora,jer ne razume da se blagodacu tvar preobrazava,itd…Moje poverenje prema nauci je veoma ograniceno,prihvatam one bas ocite zakone I naucne aksiome,I stvari koje su naucnom oku dostupne(u koje ne ubrajam ovo pitanje)

Moj prijatelj, koji je teolog,kada sam poslala ovo sto I vama I vas odgovor,saglasio se sa mojim misljenjem,I vezano za neka vasa objasnjenja,odreagovao na sl.nacin,gde je jako lepo objasnio to sto je po meni sporno.

Ne bih ulazio baš u detaljnu analizu mišljenja koja si mi poslala; uopšteno rečeno, poražava to nedostajanje stanovišta sa kojeg se TE procenjuje.. ona se kod njih ustvari podrazumeva - jer je i sama istina vere oblikovana tom pretpostavkom. Evolucija je činjenica, a ono što je pitanje vere je postojanje i uloga Boga (Boga-Pokretača procesa evolucije) To je potpuno sabrano u tezi koja izvesnost traži u samoočiglednoj istini prirode: "Bog je tvorac softvera po kojem funkcioniše stvorena priroda i po kojem se prirodnim putem odvijaju kozmički, geološki i biološki procesi i to u vremenskim periodima koji traju milionima godina."Ovde je ustvari na jedan sumiran (ateistički) opis sveta prirode samo dodata preambula vere da je Bog tvorac. Kao da se time mišljenje čini hrišćanskim. Šta zaista govori iskaz da 'Bog postepeno, milionima godina, kroz razne forme oblikuje čoveka od praha zemaljskog i konačno mu udahnjuje životni duh'? - osim što ugrađuje biblijski  terminološki repertoar u evolucionistički kontekst, kao da time on postaje hrišćanski.

I šta predstavlja taj relacijski sistem: tvorac softvera - funkcionisanje prirode - prirodni procesi - trajanje u milionima godina, ako ne prosto prevođenje sistema prirode u dogmatski sistem…međutim, u tom dogmatskom sistemu nedostaju sami dogmatski događaji po biblijskom otkrivenju: Bog je tvorac sveta i čoveka - postojanje sveta i čoveka počiva na Zavetu/Savezu – trajanje  nije vreme evolutivnog procesa nego vreme istorije spasenja; to vreme delimo na pre Pada i posle Pada, i pre Hrista i posle Hrista i na sadašnji trenutak kao uvek-poslednji trenutak Hristovog obećanog drugog dolaska -  jer "procesi" koji se dešavaju u svetu i vremenu su greh i blagodat.. međutim, evolucionistiška hronometrija je potpuno nespojiva sa psihometrijskim doživljajem vremena kao nade u obećanje..A šta je suštinski kontekst TE ako ne to da dogmatski događaji i procesi (greh i blagodat) realno ne postoje, nego da se čitavo postojanje i istorija odvijaju po imanentnim zakonima prirode nezavisno od zakona greha. 

 

Završni stav da "Pravoslavlje nema suštinski problem sa evolucijom kao naučnom teorijom, već samo sa evolucijom koja negira potrebu za Bogom i Tvorcem" ustvari sadrži kompleks problema. Jer - teorija evolucije negira potrebu za Iskupiteljem od greha i smrti - i pravoslavlje ili ima suštinski problem sa teorijom evolucije, ili nema potrebu za Iskupiteljem od greha i smrti.

Sama teorija evolucije mi se čini kao dovoljno konzistentna i konsekventna misao i u tom smislu sa njom nemam problem kao sa njenom pravoslavnom verzijom. u svakom slučaju, ispovedam veru u Raj kao "prirodni habitat" i potrebu za Iskupiteljem.

 

Sve u svemu meni je blizak ovakav stav,I mislim da je takav pravoslavan I svetootacki,…danas mi se cini da je moderno medju savremenim teolozima praviti razne miksove I biti elastican,cak I tamo gde ta elasticnost I kompromisi odvode od Istine I ponekad ljudi sa takvom intelektualnom sirinom kao sto je vasa(slava Bogu za to)dopustaju da ih upravo ona,a ne duhovna dubina,vodi u nekim stvarima, I mislim da to moze biti prepreka ka Istini.

Ne zamerite molim vas ako u mom pisanju ima previse slobode,sve je to samo iz razloga ljubavi prema Istini I prema Crkvi.I naravno,konsultujem se,da ne bih bila samouverena,ali dok ima ljudi Svetih,kao I savremenika verskih autoriteta koji isto misle I osecaju,spokojna sam u tom svom nacinu misljenja I ne predstavlja mi prepreku u duhovnom zivotu zajedno sa svom bratijom I koja ima drugacije uverenje,narocita dok nam je isti cilj.

Pozdrav vama I bratiji manastira Decani ,I ne zamerite ako sam presla neku meru,jer zaista nemam losu nameru.