Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 4 часа, prave vrijednosti рече

Pomaze Bog oce Savo !

Vjerovatno mnoge interesuje kao i mene samoga da li se ima neka predstva o tome kako ce sve to biti u Carstvu Nebeskom.

 Kao sto sam naveo citat,tako sam nasao i u molitvi

:"Hriste Boze kome se u svako vreme i svakoga casa klanjaju i koga slave na nebu... "..

 

Dali to znaci da ce ljudi tamo neprestano slaviti Boga kao Andjelske sile ? 

Ako je to tako ,u kome obliku,formi i na koji nacin ce to da bude ? Kako da shvatimo to ?

(Jer sada Gospoda slavimo u Bogosluzenju,molitvama,pjesmama,psalmima,svojim djelima,cesto gvorimo :"Slava ti Boze"...itd...)

У нашем начину постојања у овом времену и простору, са ранама грехова које носимо у својој палој природи тешко је разумети како ће игзледати постојање будућег века. Кључни проблем за то јесте наше доживљавање себе као аутономне јединке, индивидуе која је одвојена и од Бога и од других и чињеница да живимо у оквирима закона биологије овога света. Они који Духом Светим опитују заједницу са Богом још и у овом животу кушају од те неизрециве тајне. Сетимо се само сведочанства апостола Павла о томе како је био однесен до трећег неба (2 Кор 12.1-6) или сведочанстава бројних светитеља кроз историју наше Цркве. Будући да тајне које човек опитује у Богу може да изрази само преко искустава (слика и облика) садашњег света и века, човечје речи никада нису довољне да би изразиле тајну будућег постојања. У књизи Откровења постоји читав низ символичних слика (призора) које указују на Царство Божије, које ће бити васпостављено као ново небо и земља (погледати главе 21. и 22 Откровења). Ове слике не можемо разумети умом палог човека и самовољно тумачити и зато је књига Откровења књига запечаћена тајна коју могу да духовно проникну само они који су опино познали Бога у Духу Светоме. 

Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) 

Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања.

Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула.

Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици.

У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот.

"И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8)

Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. 

 

[Ana B.]

 

[Aleksandar Cvetkovic]

Pomaze Bog oce Savo, ja ne ulazim ovde cesto, pa imam tri pitanja koja me muce. 1.Kako Bog moze da umre? 2. Zasto Bog zeli da nas kroji po svojoj meri, saljuci nam iskusenja? 3. Kako je nastao sv. Duh? 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 2 часа, Aleksandar Cvetkovic рече

Pomaze Bog oce Savo, ja ne ulazim ovde cesto, pa imam tri pitanja koja me muce. 1.Kako Bog moze da umre? 2. Zasto Bog zeli da nas kroji po svojoj meri, saljuci nam iskusenja? 3. Kako je nastao sv. Duh? 

Бог вам помогао брате Александре,

1. Бога не може да савлада смрт јер је вечан, бесмртан и творац живота. Али у својој неизмерној љубави према човеку и васцелој творевини Бог је постао човек по природи, родивиши се од Пресвете Богородице, не престајући да буде Бог. Тако је Богочовек Христос добровољно пострадао на крсту, умро и био погребен, али пошто смрт нема силе над Богом она је поражена. Својим васкрсењем Христос Бог је обновио човека и отворио нам врата вечног живота.

2. Бог нам не шаље искушења, већ искушења долазе од наше пале природе и наше одвојености од Бога по чијем смо образу и подобију створени. Бог је човека створио са љубављу и за вечни живот. Али када човек на ту љубав Божију није узвратио благодарно, желећи да буде бог сам по себи, човеков живот постао је трагедија и људски род се по наслеђу из поколења у поколење суочава са болестима, разним страдањима и коначно физичком смрћу.  Бог је, дакле, свет створио савршено, али злоупотребом наше слободе која је дар Божије љубав, човек је унео поремећај у свет и свакодневно умножава патњу у свету. Пала човекова природа исцељена је у Христу и заједничарењем у Христу, Цркви Божијој, већ закорачујемо у вечни живот у коме нема ни бола, ни туге ни уздисања.

3. Дух Свети није настао, већ вечно постоји као Дух Божији, који нам се у нашем времену Христом даје и који нас обликује као Тело Христово - Цркву Божију.

[Aleksandar Cvetkovic]

Meni ponovo nije jasno. Evo citiracu jednog brata sa foruma. "Onda Hristos nije Bog ili nije umro jer, oci kazu da su covecanska i bozanska priroda u Hristu neslivene i nerazdeljive. Ako je samo covecanska umrla onda su se prirode razdelili sto bi pak znacilo da na krstu vidimo mrtvog coveka a ne mrtvog Boga." https://svetosavlje.org/tacno-izlozenje-pravoslavne-vere/54/?pismo=lat

[Aleksandar Cvetkovic]

2. I drugo pitanje, ako je dao slobodu, zasto je onda uslovljava, to je malo kontradiktorno.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 1/1/2017 at 13:33, Aleksandar Cvetkovic рече

Meni ponovo nije jasno. Evo citiracu jednog brata sa foruma. "Onda Hristos nije Bog ili nije umro jer, oci kazu da su covecanska i bozanska priroda u Hristu neslivene i nerazdeljive. Ako je samo covecanska umrla onda su se prirode razdelili sto bi pak znacilo da na krstu vidimo mrtvog coveka a ne mrtvog Boga." https://svetosavlje.org/tacno-izlozenje-pravoslavne-vere/54/?pismo=lat

Мислим да је Св. Јован Дамаскин врло лепо објаснио да природа не може да постоји безипостасно и да су две природе у ипостаси Христа сједињене тако да не подразумевају разноипостасност (што је био проблем у Несторијанизму на пример). Ми верујемо у Бога који се оваплотио и који је пострадао и умро на крсту, али који је и васкрсао и над којим смрт није тријумфовала. Од Дјеве у пећини витлејемској није рођена људска природа Христова или Христос као човек по ипостаси јер би онда Дјева била Христородица, а не Богородица. У Витлејему је рођен сам Бог који је истовремено нерођен као предвечни Син Божији. Наш ум не може да разуме рационално ову тајну и отуда парадокси: нерођени бива рођен, вечни постаје смртан, нестрадални постаје страдалан, неописиви постаје описив итд. Зато је на крсту заиста пострадао предвечни Син Божији и то пре свега захваљујући томе што је пре тога примио вечно у своју ипостас страдалну и смртну људску природу. Иако су божанске ипостаси нераздељиве и не постоје једна без друге, на крсту ипак није пострадао Отац или Дух Свети. Оваплоћени Син Божији, Христос пострадао је и био погребен не само својом слободном вољом и пристанком, већ благовољењем Оца и садејством Духа Светога и ни уједном тренутку није био одвојен од Оца и Духа. Све у Светој Тројици бива јединствено јер божанске ипостаси имају јединствену природу (суштину) и једну јединствену вољу, што и чини Бога једним и троипостасним Богом истовремено. Зато је Отац Христа подигао (васкрсао) Духом Светим и зато је смрт поражена јер није имала власти над Богом. Да Бог није постао човек и сам примио смрт смртност људске природе не би била савладана и људска природа би остала у вечном лавиринту смрти. Оваплоћени Син Божији, дакле, није пострадао да би задовољио неку нужност која постоји изнад Бога, што је апсурд, или што је још апсурдније да би исплатио ђаволу дуг за човеков пад, већ да би исцелио човекову природу тако што ју је учинио способном да живи ван власти смрти која је активирана у нашем начину постојања прародитељским падом. Из тог разлога није било довољно само оваплоћење Бога, већ је било потребно да Бог и пострада нас ради. Ово никако не сме да се разуме у категоријама јуридичког размишљања, већ у смислу исцелења човека од смрти.

Учествујући по својој природи у тој обновљеној и исцељеној човечијој природи Христовој, као удови Тела Христовог и сателесници Христови и ми постајемо баштиници ове победе тј. новог начина постојања. На крају Христос се у телу узноси на десну страну Бога Оца тј. уводи људску природу у пуно достојанство вечне заједнице са Богом.

[Аурор]

пре 1 сат, Muramasa рече

ali kako će Bog osuditi nedostatak ljubavi ili gordost?

Pa evo, rece da si ugledao izlazak iz juridickog nacina razmisljanja... 

Bog ne nastupa sa pozitivnom namerom da kazni zbog necega, covek sam oseca lose zbog svog greha, sto rece neki mudar covek: 'We are not punished for our sins, but by them'. 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 3 часа, Muramasa рече

Sad kada vidim izlazak iz juridičkog načina razmišljanja, poželeo sam da pitam kako bi izgledala osuda na Strašnom sudu za grehe koje nije moguće jurudički osuditi. Meni je jasno kako bi izgledala osuda za konkretna dela poput krađe ili ubistva, ali kako će Bog osuditi nedostatak ljubavi ili gordost?

Велики проблем настаје када о суду Божијем размишљамо у јуридичким категоријама, моралистички. Нажалост, такве идеје су последица пројекције човекове пале природе и поимањеа праведности, оправдања, казне, праштања и др на Бога. Хвала Богу да ће он судити свету, а не човек или неки бог по слици човека. 

Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније  доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота.

Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога.

Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела,  доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу.

Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост.

Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости.

Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни:

Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."

 

[александар живаљев]

On 12/28/2016 at 17:36, Архимандрит Сава Јањић рече

Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило.

Нацртали сте мене.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 9 минута, Muramasa рече

Kako onda razumeti ovo što priča o. Justin? Ovaj njegov drug ne deluje kao neko ko mrzi Boga, nego kao neko ko se muči protiv svoje volje.

"Пише о једном догађају један Свети Отац: Била два друга. Један од младости своје решио да се одрекне света и уживања светских и да постане монах. А други, његов друг од младости, почео да исмева Еванђеље Господа Христа и веру. И заиста, овај први се замонаши и постаде монах. Онај други оде својим путем, ружећи све што је Христово, што је еванђелско. Деси се да тај младић умре пре монаха, и овај његов друг монах, тужан и сетан што му је друг такве душе отишао на онај свет, стаде се молити Богу да му покаже где је душа његовог друга у ономе свету, шта је са њом. – Ето, он није веровао у Тебе, Господе, он је Твоје Еванђеље одбацивао, вери се Твојој ругао, шта је с њим? Неколико дана молио се монах од свег срца плачући и молећи Господа да му открије ту тајну. Једнога дана тајна му би откривена. Његов друг дође, јави му се. А он монах, одмах га упита: Молим те, реци ми како ти је горе? Како се осећаш? – О, то ли хоћеш да сазнаш? Мени, мени је врло тешко и претешко. – Па добро, у чему је твоја тешкоћа, шта ти је тешко? – То се не може описати – одговара младић. – А што? – Зато што моје патње, моје муке, превазилазе све што људске речи могу описати. Али када већ хоћеш ја ћу ти показати само један делић моје патње. Тада он подиже крај од своје хаљине и показа му ногу. И монах угледа огромног црва који нагриза ногу. И удари страшан смрад, ужасан смрад, тако да монах скочи, полете да изађе из келије, отвори врата, излете из келије и побеже чак ван манастира. Његовог друга нестаде, а смрад се разли по целоме манастиру и то такав смрад, да су монаси морали да напусте манастир и да траже уточиште далеко на другом месту. А овај монах који се молио да му се јави тај друг, целог живота није могао да спере са руке своје смрад који је наишао на ту руку од присуства тог несрећног младића."

https://zivimeshaton.wordpress.com/2012/01/23/да-ли-сте-чули-чувену-беседу-св-јустина/

Ово је духовно виђење слично причи о убогом Лазару и богаташу у Еванђељу, и зато као и еванђелска прича има дидактички карактер. Они који су изабрали дела таме добро знају паклено стање у коме живе. Донекле се може упоредити са паклом који пролазе зависници од тешких дрога. Они су дубоко свесни ужасног стања у коме живе и у луцидним тренуцима чак могу да саветују друге да не иду њиховим путем, али су себе и своје тело већ толико учинили зависним од дроге да не могу без ње и неретко завршавају трагично. Паклено стање у души које почиње већ и у овоме животу производ је погрешне употребе човекове слободе, а не Божије жеље да некога кажњава или мучи. 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 3 минута, Muramasa рече

U čemu je onda tragedija ako uvek mogu da promene svoje stanje, ako njime nisu zadovoljni?

Ako sam ja odlučio da teram inat i da ne odem na zabavu (ili u ženikov zamak), valjda sam procenio da će mi taj inati biti veće zadovoljstvo nego da sam prisustvovao.

Колико ја ово могу да разумем, они могу да промене ово стање само у овоме животу. Без тела човек није потпун, иако не нестаје као личност и привремено у рају или аду доживљава по бројним сведочењима из црквене традиције предукус вечне радости или вечне патње до васкрсења, када ће  опет добити тело и самим тим вечни удео у Царству Божијем или у вечном мраку. Трагедија оних који су направили погрешан избор у овоме животу и чекају вечни удео након коначног суда јесте у томе што без тела и могућности задовољења лажних потреба које су прихватили као део своје природе кроз страсти и грехове, већ осећају предукус вечне патње. Имао сам прилику да упознам човека који живи у стању душевног пакла још у овоме свету и не може да се покаје јер је потпуно паралисан грехом и свестан је да то стање неће нестати након телесне смрти. То је јако тешко искуство и још ми је та болна слика пред очима.

Зато, користимо време које имамо и искупљуј мо га трудом да заживимо оним животом који нам је Бог даровао, а не трчећи за залудним фантазијама овог пролазног света и века. 

[Агница]

Колико ја ово могу да разумем, они могу да промене ово стање само у овоме животу. Без тела човек није потпун, иако не нестаје као личност и привремено у рају или аду доживљава по бројним сведочењима из црквене традиције предукус вечне радости или вечне патње до васкрсења, када ће  опет добити тело и самим тим вечни удео у Царству Божијем или у вечном мраку. Трагедија оних који су направили погрешан избор у овоме животу и чекају вечни удео након коначног суда јесте у томе што без тела и могућности задовољења лажних потреба које су прихватили као део своје природе кроз страсти и грехове, већ осећају предукус вечне патње. Имао сам прилику да упознам човека који живи у стању душевног пакла још у овоме свету и не може да се покаје јер је потпуно паралисан грехом и свестан је да то стање неће нестати након телесне смрти. То је јако тешко искуство и још ми је та болна слика пред очима.

Зато, користимо време које имамо и искупљуј мо га трудом да заживимо оним животом који нам је Бог даровао, а не трчећи за залудним фантазијама овог пролазног света и века. 

Помаже Бог оче Саво! Опростите што овако упадам,али мене интересује како мислите да овај човјек кога помињете не може да се покаје,није ли могућност за покајање отворена до нашег последњег даха,као покајање разбојника с десне стране?

Благослов Господњи на све вас у светим Дечанима,и на светом Косову и велики поздрав из Р. српске! Помените и опростите!

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 6 часа, Агница рече

Помаже Бог оче Саво! Опростите што овако упадам,али мене интересује како мислите да овај човјек кога помињете не може да се покаје,није ли могућност за покајање отворена до нашег последњег даха,као покајање разбојника с десне стране?

Благослов Господњи на све вас у светим Дечанима,и на светом Косову и велики поздрав из Р. српске! Помените и опростите!

Да се прецизније изразим, није имао снаге да се покаје, толико је био парализован очајањем и тежином ранијих грехова. Нисам после ништа чуо о њему, али то је јако страшно стање. Страсти и грех раслабљују човекову вољу и могу до те мере да је паралишу да се човек једноставно препушта очајању. Рекао ми је да би толико волео да може да заплаче, али није могао. Читао сам му молитву пред Св. Краљем. Надам се да је помогло, али помоћ Божија и молитве светитеља делују само онолико колико је човек у стању да отвори своје срце за њих. Грех је као артериосклероза, закрчује срце и коначно га затвара за светлост и радост Божију и остаје само мрак. Бог да га сачува.

Људи често погрешно верују да Бог мимо наше слободе делује и олако живе у греху говорећи да је Бог милостив и да ће им опростити, али ствари су много компликованије. Бог делује по слободи јер нема љубави без слободе. Бог увек хоће да опрости, односно да прими у свој загрљај оне који су посрнули. Проблем је у томе што човек често не долази себи и не креће ка очинском дому да би га отац примио у тај загрљај (сетимо се еванђелске приче о блудном сину).

[Архимандрит Сава Јањић]

On 1/1/2017 at 13:40, Aleksandar Cvetkovic рече

2. I drugo pitanje, ako je dao slobodu, zasto je onda uslovljava, to je malo kontradiktorno.

Човек је створен по лику и подобију Божијем. По већини отаца лик Божији се превасходно  односи на слободу, а подобије на способност да постанемо подобни Богу (Лепо је прочитати кратак преглед учења св. Иринеја Лионског о лику и подобију http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=1969:--------&catid=56)

Слобода која је дата човеку није апсолутна, јер је једино слободан у апсолутном смислу Бог, будући нестворен, непромењив и вечан. Човекова слобода је релативна, односно тачније речено релациона и зависи од нашег односа према Богу. Једино у Христу задобијамо праву слободу, заједничаримо у оној слободи којом нас је Христос ослободио (уп. Гал 5.1). Човек не одлучује слободно када ће се родити, ни када ће по природи овога света и века завршити свој живот на земљи. Наша слобода се креће у ограниченим координатама створеног света тј. простора и времена у коме живимо, јер смо створена бића. Ипак, за човека кажемо да поседује слободу и да може да доноси слободне одлуке, за разлику од животиња које делују по нагонима, одређеним матрицама понашања које су природно уграђене у њихову природу. Човек своју слободу може да користи природно, тј. афирмативно у односу на вољу Божију или неприродно, негативно у односу на Бога. Узрастањем у Христу исцељујемо нашу вољу која се преусмерава ка свом природном циљу. У заједници са Богом партиципирамо у његовој апсолутној слободи, као што истинско (по)знање задобијамо једино задобијајући "ум Христов" (уп. (1Кор. 2.14-16).

Ако бисмо поставили питање зашто човеку није дата апсолутна слобода, која ничим није условљена, то би значило да постављамо питање зашто Бог човека није створио као бога по природи, односно, зашто није створио другога Бога поред себе што је апсурд. Човек је, међутим, створен потенцијално као бог тј. са могућношћу да себе оствари као син Божији. Прародитељским падом, човекова воља долази под тиранију страсти и грехова и најчешће се у жељи да реализује своју слободу манифестује негативно, не само у односу на Бога и ближње, већ и у односу на природну околину (еколошки проблем). Св. Максим посебно говори о овој гномичкој вољи "која не само да бира између добра и зла, него оклева и пати, јер су њене одлуке замагљење незнањем и маштањем". Пали човек зато живи у дисхармонији и са Богом и са светом око себе, не осећа узајамну повезаност свега створеног и себе доживљава не као личност, већ као аутономну јединку (индивидуу) и непрестано покушава да постане бог сам по себи. У томе је трагедија палог човека који непрестано кроз историју покушава да пресазда свет на своју слику и прилику, али сви ти покушаји се пре или касније завршавају неуспехом због саме ограничености и дефекта пале човекове природе. Ово видимо у примерима настајања и пропасти царстава, разних идеологија и система овога света. Одрицањем од наше пале воље која делује у тиранији нашег псевдо-ја (рационалног ума), дакле, својевољним осиромашењем Христа ради, прихватањем "сиромаштва расуђивања при богатству расуђивања" (по речима Св. Јована Лествичника) улазимо у домен истинске слободе у Христу и узрастамо у обожењу благодаћу Божијом. 

Предлажем да прочитате леп текст блаженопочившег оца Јована Мајендорфа на тему слободне воље по Св. Максиму Исповеднику
http://www.verujem.org/maksim_ispovednik/majendorf_maksim.htm