Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

21 hours ago, Arsenija рече

Pomaže Bog , Oče Savo . 

Danas sam pročitala odlomak iz knjige u kojoj je izmedju ostalog mnogo puta pomenuto da svaki čovek treba da služi Bogu ? 

Šta se  pod tim terminom podrazumeva u pravoslavlju ? 

Kako čovek da zna da li služi Bogu ili samo onako živi i radi , ne sluzeci nikom narocito , ako tako mogu da se izrazim  ? 

Unapred se zahvaljujem na odgovoru  .

Svako dobro .

Бог нас је створио како би преко човека васцелу творевину увео у вечно постојање. Човек је створен као Божији сарадник и зато је трагедија човековог пада заправо неприродни начин постојања који нас удаљује од нашег смисла и циља постојања. Када говоримо о служењу Богу пре свега сматрам да треба да мислимо на саслуживању Богу у овој тајни спасења целе твари. Да бисмо се исцелили и вратили у богомдани (евхаристијски, литургијски) начин постојања потребно је да се изборимо са одређеним нашим природним енергијама које функционишу погрешно и које нас одводе на пут смрти, далеко од заједнице коју Бог жели да имамо са њим. Ове енергије су страсти које треба вратити својој природној сврси, циљу. Отуда је читав хришћански живот, практични (делатни) тј. труд у врлинама, и ноетички (умни) усмерен ка томе да пројавимо своје позитивно настсројење (вољу и намеру) према Богу и вечном животу. Да бисмо изашли из живота у греху и страстима јако је важно да духовно разумемо да тај начин живота није оно што човека чини потпуном личношћу. Човек у греху и страстима пада испод биолошког нивоа, јер животиње немају ни греха ни страсти јер немају слободну вољу и личност као човек и нису створене као икона Божија. Човек који уместо да себе духовно реализује као икону Божију и постаје налик демонима промашује свој смисао живота и већ и овде и сада улази у реалност вечне духовне смрти - пакла.

Зато Богу служимо пре свега када се држимо његових заповести љубави. Будући да те заповести није лако чинити уколико смо сам својим интелектом свесни да тако треба, важно је да разумемо да човек не може да чини добро уколико се не бори против порива своје пале природе. Опет и у тој борби не помаже ниједна техника сама по себи јер човек својим подвигом треба да отвори срце за Божију благодат која му помаже да се васпостави лик Божији у њему у свој својој лепоти. Зато чинити само добра дела без правог настројења и без свести да са-рађујемо Богу у тајни спасења васцеле творевине није само по себи спасоносно. Отуда поред труда у практичним врлинама, морамо да водимо и умну борбу тако што ћемо неговати трезвоумље, духовну пажњу која подразумева борбу да не примамо негативне мисли и не дозволимо им да се развију у страсти и грех. Без ове борбе нема постојаности у духовном животу и васцела традиција Цркве нас томе учи. Очишћењем ума, тј. враћањем ума у његово природно функционисање отвара постор за добијање истинског знања Божијег које не стичемо гомилањем информација у глави, већ деловањем Духа Светога који на чудесан начин отвара наше духовне очи да видимо не само материјални свет око себе у свом истинском значењу и међуповезаности свега, већ и да познамо неизрециве тајне, по мери своје љубави и смирења.

[Архимандрит Сава Јањић]

6 hours ago, grigorije22 рече

Juce sam imao raspravu sa jednim likom koji izgleda pripada Aretemijevoj grupi. Covek napao da sam ili na zadatku ili obmanut od djavola. Zakacili smo se oko novih dokumenata i kao dokaz za svoje tvrdnje dao mi je ovaj snimak. U prva tri minuta se vidi da posednuti govori da su mobilni telefoni i elektronski pasosi sam pakao. Kako mi treba da se odnosimo prema recima i tvrdnjama koje izgovaraju posednute osobe prilikom egzorcizma? Da li mi treba sve ono sto govori posednuta osoba da prihvatimo kao istinu?

Ниједна ствар није лоша сама по себи и важно је са каквом је намером користимо и на какав начин. Ниједан човек није створен зао, па ни демони. Али прихватање погрешног избора чини да се зло манифестује као видљиво и приметно у овом свету. Тако је и са мобилним телефонима и докуметима са чиповима. Све зависи како их користимо и са којим циљем.

Овакви снимци и поруке дубоко узнемирују и морамо да водимо рачуна да чувамо мир и спокој у души. Бог се огледа у миру срца и добром настројењу према свима и свему око нас. Наравно, много тога има лошег и штетног у животу који нас окружује, али нас Бог учи да познамо истинску природу твари, а не да се везујемо за оно што је периферно и доносимо олако судове. Ако будемо око себе гледали само завере, непријатеље, опасности, зло и несреће, плашим се да ћемо тешко задобити мир Божији који долази у тишини. То не значи да треба наивно да прихватамо све што нас окружује, али против онога што бива по лошем настројењу и што препознајемо као духовно штетно, треба да се боримо чувањем душевног мира у срцу, добрим мислима и избегавањем доношења суда. Управо та потреба да о свему донесемо суд је главни извор немира у срцу и зато морамо да се учимо да посматрамо свет око себе не просуђујући (да имамо сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања, како нас учи Лествичник). Сваку ствар треба да користимо разумно и са добром намером не везујући се за ништа материјално колико је год то могуће и онда нећемо имати штете од тога. 

Лично сматрам да треба избегавати снимке које приказују поседнута лица и слушање онога што говоре. Сами никада не можемо знати да ли је реч само о душевној болести или поседнућу, али било како било доношење судова на основу речи које долазе из стања дубоке поремећености је јако опасно и уводи нас у свет палих духова. Бог од нас жели да живимо у духовној радости као деца, не детињећи умом, већ безазлено посматрајући оно што нас окружује уз благодарност Богу на свему, трудећи се да умом стално пребивамо у сећању на Бога и све што је премудро створио.

[Архимандрит Сава Јањић]

7 hours ago, Vrhovac рече

Pomaže Bog oče,

jedno pitanje vezano za današnju 19 nedelju po duhovima:

Ko su naši neprijatelji?

hvala

Реч непријатељ (ἐχθρός) долази од јелинске речи (ἔχθω - мрзети). Непријатељ је онај који нас мрзи из одређених разлога и у тој мржњи нам наноси патњу и бол. Господ на више места под непријатељем сматра самог ђавола као исконског мрзитеља рода људскога. Зато можемо рећи да они који уместо љубави, као богомданог односа који би човек требало да има према другом човеку, прихвате мржњу и живе у њој и спроводе је у дело, постају слични демонима. Мржња је неприродан начин постојања и сама уништава онога који мрзи, као што љубав према ближњем, па чак и непријатељима, духовно изграђује човека.

Господ нас учи: "Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима." Мт 5.43-45

Истинска љубав није само љубав према ономе што је нама слично и према онима који нам чине добро, већ и према сваком човеку и твари Божијој. Господ нас учи да у сваком човеку видимо икону Божију и када поједини људи направе погрешан избор и почну да неприродно делују по мржњи чинећи зло другима, треба да им се супротставимо не мржњом, гневом или осветољубивошћу, већ праштањем и чињењем добра. То је јако тешко зато што ми по палој својој природи делујемо по принципу да прихватамо само оно што нам одговара, а оно што је непријатно одбацујемо и желимо да се заштитимо. Зато је љубав према непријатељима заповест која надилази нашу природу и можемо је задобити само уколико задобијемо дух љубави Божије. Онај који чини добро непријатељима то чини благодатним дејством Духа Светога, а онај који узвраћа мржњом и злобом постајући сличан својим непријатељима по злу човек је који није познао љубав Божију и Духа Светога. 

Већ смо говорили да хришћански живот није вежбање у моралу, већ васпостављање природног и богомданог односа према ономе што нас окружује у садејству Божије благодати. Истинска доброта долази само од онога који је једини Добар по себи, а наше је да отворимо срце за његово деловање трудећи се у добру колико до нас стоји. У оној мери колико отворимо срце за Бога у тој мери ће се и његова доброта, љубав, мудрост и сви други дарови пројављивати. То неће бити нешто наше, већ дар Божији. Зато људи који напредују истински у Божијем добру, у божанским врлинама све више осећају колико су они сами по себи ништавни и пролазни и неспособни за било шта добро и да све оно што добро и корисно бива кроз њих долази једино од Бога. Светитељи, што више напредују у врлини и чак чине чуда, они се још више смиравају јер виде да су само сарадници Божији у чудесној тајни спасења света, смиравају се благодарећи Бога за све.

[Vrhovac]

21 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Већ смо говорили да хришћански живот није вежбање у моралу, већ васпостављање природног и богомданог односа према ономе што нас окружује у садејству Божије благодати.

Какав је случај са односом према ономе што нас окружује када су у питању градови.

Конкретно мислим на похоту очију, расејаност, губљење пажње, чување чула вида.

Рецимо данас сам са напором држао пажњу на светој литургији, али после тога, у вреви и гужви градској, скапирао сам да ми исто толико труда треба да останем сабран.

Бура помисли и утисака и онај осећај да су то све моје мисли, да морам да се позабавим свиме што ми одвуче пажњу.

Шта би у пракси значило "вјером ходимо а не гледањем" и колико демони трују ум чешће него што би могли и помислити, уз то прикривајући се и обмањујући нас да су те и такве  мисли наше?

Колико је човек пуштен на милост и немилост стихијама овог света у случају да нема развијеног унутрашњег човека, у случају да није што каже апостол " човек у Христу"?

Како би изгледало то васпостављање природног и богомданог односа? 

захваљујем на одговору

[Arsenija]

Oče , želim da Vas pitam nešto za kraj i biće mi veoma drago ako mi odgovorite...

Želim da radim nešto korisno ... Da pročitam nekoliko knjiga , da naučim neki strani jezik ... da se usavrsavam u struci ... a ne da gubim vreme sa ljudima koji i ne poznajem i koji me uopšte ne vole .

Da li možete da nam kažete nešto o tvrdoglavosti ? Kakav je to greh ? 

Naime , pre nego sto se moja Baba upokojila ,  rekla je da je srećna što su joj svi unucici dobri , a ima nas desetak  ... osim mene , naravno . Poslednje što je rekla je bilo upravo to - Srećna je zbog svih , samo je tužna zato što sam ja tvrdoglava ... i zato joj je mnogo žao . 

Da li postoji neka razlika izmedju gordosti i tvroglavosti ? 

Unapred se zahvaljujem na odgovoru .

Svako dobro svima .

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 10/30/2016 at 14:56, Kratos рече

Pomaže Bog o.Savo imao bih jedno pitanje vezano za Hristove reči iz Jevanđelja po Mateju:

Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši. 19 Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskom.

O kojem zakonu ovde Hristos govori?

Апостол Павле нас учи у Јев 10.1 и Кол 2.17 да је сав закон сенка будуће стварности. Зато је и старозаветни закон предат Јеврејима како би их припремио за долазак самог Сина Божијег у телу који сам представља испуњење сваког закона. Неки тумачи су под словцем (у оригиналу се помиње слово јота, јев. јод) видели усправну линију крста, а под титлом (цртом) водоравну (нпр. Теофилакт, Зигабен и др). Дакле, сам Син Божији је дошао у телу и испунио закон показавши нам да је он пуноћа Закона. Зато се закон који је дат само као сенка будуће стварности завршава и испуњава у Христу и сједињењем свих у Христу.

[Архимандрит Сава Јањић]

19 hours ago, Vrhovac рече

Какав је случај са односом према ономе што нас окружује када су у питању градови.

Конкретно мислим на похоту очију, расејаност, губљење пажње, чување чула вида.

Рецимо данас сам са напором држао пажњу на светој литургији, али после тога, у вреви и гужви градској, скапирао сам да ми исто толико труда треба да останем сабран.

Бура помисли и утисака и онај осећај да су то све моје мисли, да морам да се позабавим свиме што ми одвуче пажњу.

Шта би у пракси значило "вјером ходимо а не гледањем" и колико демони трују ум чешће него што би могли и помислити, уз то прикривајући се и обмањујући нас да су те и такве  мисли наше?

Колико је човек пуштен на милост и немилост стихијама овог света у случају да нема развијеног унутрашњег човека, у случају да није што каже апостол " човек у Христу"?

Како би изгледало то васпостављање природног и богомданог односа? 

захваљујем на одговору

Царство небеско је у нама, у нашим срцима и да бисмо живели у присуству Божијем у нашим срцима неопходна нам је пажња, односно оно што велики делатници молитве називају трезвоумљем. Ми највећи део свога времена проводимо расејано и без пажње, олако примамо разне помисли и делујемо према ономе што нам оне говоре и тако улазимо у конфликте, нервозу и налазимо се у сталном духовном немиру и пометњи. Дубоко осећамо унутрашње незадовољство и пројектујемо га на друге, на околности у којима живимо и тиме се наше незадовољство још више појачава. 

Духовни живот према учитељима исихазма (тиховања) је стални напор да саберемо ум на оно што радимо у овом тренутку и да то чинимо сталним сећањем на Бога. Учествовање на богослужењима, читање молитава, духовних књига, практиковање Исусове молитве, све то има за циљ да сабере наш расејани ум и уведе га полако у унутрашњу клијет срца. Св. Теофан Затворник, велики делатник молитве, о молитви говори као о сталном стајању ума у срцу у присуству Божијем. Наравно, неко ће рећи да је то привилегија само оних који живе у усамљености, далеко од вреве градова, међутим није тако. Као што они који живе усамљено могу да живе у сталној вреви својих помисли и страсти и бораве у константној духовној расејаности, тако и они који живе у градовима, међу својим породицама и на послу могу да живе сабраним животом. Молитва о којој говоримо није молитва у којој набрајамо пред Богом шта нам је потребно или разговарамо са њим, већ тихо предстојање пред Богом сабраних мисли. Бог зна унапред шта нам је потребно и зато не треба да размишљамо ни о томе шта смо другачије могли да урадимо у прошлости, нити да унапред бринемо шта ће да буде у будућности. Веома је важно да, када год имамо времена, вежбамо пажљиво читање молитава било из молитвеника или Исусове молитве. Јако је добро да имамо правило које редовно упражњавамо, да не буде много дугачко али да га не пропуштамо. Када читамо нпр. Св. Писмо да читамо полугласно ако смо сами и полагано, концентришући се на сваку реч. Важни је да не размишљамо на начин како смо навикли јер ћемо отићи у маштање и расејаност. Слично је и на богослужењима, треба пажљиво пратити све што се догађа и спречавати ментални ток мисли које нас одвлаче у расејаност. Св. Исак Сирин говори о распећу ума. Постепеним сабирањем ума и вежбањем духовне пажње уз благодатну помоћ Божију (а не по сили неке посебне технике) човеку се отвара срце за Бога и пажња постаје интензивнија и природна, тако да човек може да ради разне послове, а да буде унутрашње сабран у срцу. Многи учитељи молитве говоре о томе. 

Оно што желим да кажем јесте да се и монаси у манастирима и људи у градовима суочавају са истим подвигом, како сабрати свој ум и најпре трудом, а потом и уз помоћ Божију отворити простор за деловање благодати Божије. Притом је јако важно да се саветујемо са онима који се труде на истом делу и да не мислимо да се благодат Божија манифестује (засигурно не у овом почетном стању) у виду неких посебних осећања усхићења и духовног узбуђења. То је јако опасно и треба се враћати закључавању ума у речи молитве и тихом пребивању ума пред Господом. 

Нажалост, живимо у времену када се ова древна духовна дисциплина сматра нечим што нема места у данашњем времену, неком врстом православне јоге или будизма, међутим толико је много места у Св. Писму и код отаца који нам говоре да је царство небеско у нама и да без труда и борбе против лоших мисли у срцу у нама не може да заживи благодат Духа Светога. Веома је важно да пазећи на своје мисли истовремено упознајемо и дубине пада човековог. Зато духовно здрав пут у молитви смирава још више и развија љубав према ближњима. Људе који нам чине неправду и зло не доживљавамо као непријатеље већ као оне који и сами страдају од лоших мисли  и страсти и којима је потребна духовна помоћ. Молитвени живот је неодвојив од практичног хришћанског живота - милостиње, помагања ближњима и вршења свих заповести Господњих. Заправо ове заповести је немогуће испунити без духовне борбе јер све почиње од мисли и ако не саберемо свој ум и срце у Христу, врлинска дела ако их има неће бити чињена са правим настројењем и неће водити нашем духовном сазревању и ослобођењу од греха и страсти. 

Изнад свега без унутрашњег духовног живота нема ни пуноће евхаристијског живота. Данас живимо у времену када се евхаристијска теологија одваја од аскетске, као да је реч о две различите ствари. Нити постоји здрав подвиг без евхаристијског живота, нити има евхаристијског живота без подвига. То је толико јасно код многих Светих отаца. Евхаристијски живот није само да отворимо уста и примимо причешће, већ да живимо евхаристијском реалношћу и даље и да тајну литургије проживљавамо и опитујемо у породици, на послу, свуда где се налазимо. Дубина тајне евхаристије јесте у томе да смо сви позвани да будемо једно у Христу и да једино у Христу и кроз Христа можемо да друге видимо као део сопственог постојања. Ми се спасавамо само кроз друге и са другима, а не као индивидуе јер смо један Хлеб Господњи, једно Тело Христово. Да бисмо живели том реалношћу морамо да се боримо против својих страсти које нас индивидуализују, које нас одвајају од других и чине да себе доживљавамо као нешто посебно и своје интересе, жеље и страсти као нешто што служи само нама. Суштина греха јесте у томе што човека удаљује од тајне Христове и одваја га од других на разне начине. Ако гледамо сваки грех или страст у дубини ћемо наћи управо овај смисао. Исто тако, свака врлина нас охристовљава, повезује, отвара нам нове видике и изграђује свест да истински постојимо једино у Христу тј. једино у заједници Тела Христовог, Цркви. Ово није теоретско богословље, већ оно што се дубоко опитује нашим животом у подвигу. Зато нам подвиг помаже као средство (а не циљ да угађамо Богу) да бисмо живели у евхаристијској стварности сваки тренутак и да бисмо на сваком месту, у граду, у вреви, на послу, у породици, манастиру, опитовали ту тајну да смо створени да живимо тако да будемо једно у Христу и да је то тајна будућег века коју већ и овде и сада доживљавамо по мери своје љубави, тј. по мери колико смо своје срце отворили за Бога, а самим тим и за ближње јер ово двоје је неодвојиво. 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 10/31/2016 at 20:04, Arsenija рече

Oče , želim da Vas pitam nešto za kraj i biće mi veoma drago ako mi odgovorite...

Želim da radim nešto korisno ... Da pročitam nekoliko knjiga , da naučim neki strani jezik ... da se usavrsavam u struci ... a ne da gubim vreme sa ljudima koji i ne poznajem i koji me uopšte ne vole .

Da li možete da nam kažete nešto o tvrdoglavosti ? Kakav je to greh ? 

Naime , pre nego sto se moja Baba upokojila ,  rekla je da je srećna što su joj svi unucici dobri , a ima nas desetak  ... osim mene , naravno . Poslednje što je rekla je bilo upravo to - Srećna je zbog svih , samo je tužna zato što sam ja tvrdoglava ... i zato joj je mnogo žao . 

Da li postoji neka razlika izmedju gordosti i tvroglavosti ? 

Unapred se zahvaljujem na odgovoru .

Svako dobro svima .

Трудите се да увек радите нешто корисно, пре свега за душу. Ако немате неки конкретан посао понављајте молитву. Важно је да искупљујемо време, како нас учи Апостол и да га мудро користимо. Тврдоглавост  долази од гордости и сви се мање више боримо са том слабошћу. У Св. Писму се говори о тврдовратости не баш у лепом контексту Д.ап 7.51 "Тврдоврати (σκληροτράχηλοι) и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви." Важно је да будемо упорни у расудљивом држању заповести Господњих, али ако инсистирамо увек на свом ставу и када видимо да смо у криву, нисмо на правом путу и треба да се поправимо и мало спустимо врат

[Goran123]

Pomaze Bog Oce, da li je u redu da objavim apel za pomoc u kome se musliman obraca za pomoc svome djetetu ali umjesto Bog govori Alah( npr. hvala Alahu)?

Evo prenosim apel:

Pozdrav-Selam

 

Zovem se Elvis Zigonja, imam 31 godinu, ozenjen sam sa Dzenanom Omicevic Zigonja koja ima 29 godina. Mi imamo dva sina Ajdin 6 godina i Emin 4 godine.

Ajdin je rodzen u Februara 12/2010 god. sa dijagnozom rascijep kicmenog stuba. Ajdin trenutno ima 6 godina i 4 mjeseca. Dosadasnje lijecenje koje je vodzeno u nasoj drzavi Bosni nije na zadovoljavajucem nivou. Ajdin je imao 5 operacija koje nazalost nisu urodile plodom.

Ajdin je operisao 3 puta kilu ili bruh, takodze je operisao i ahilovu tetivu da bi se ispravila nogica. U julu 2011 operisao je kicmu, jednu od najtezih operacija da bi se zaustavio rascjep kicmenog posta koja na zalost nije uradzena dobro i to smo saznali na pregledu na klinici Acibadem u Turskoj gdje smo svog sina odnijeli na nasu inicijativu sumnjajuci u dosadasnje lijecenje u nasoj zemlji. Na pregledu na klinici Acibadem(Turska) kod dr.Ozeka je ustanovljeno niz nepravilnosti u Ajdinovom lijecenju i cak mu je prijetila paraliza donjeg tijela ,jer kicmena mozdina je mogla da pukne svaki momenat.

Nakon niza uspjesnih akcija u prikupljanju sredstava za Ajdinovu operaciju, Ajdin je operisan Novembra 11.2015 na klinici Acibadem u Turskoj. Operacija je prosla dobro i sto je najvaznije kicmena mozdina je spasena i Ajdin ce ostati hvala Allahu na nogama,sto nam je i bio cilj.

Operacija,bolnicki troskovi,smjestaj i prevoz su nas kostali oko 30.000 eura i mi nismo imali nikakvu pomoc od nase drzave .Na sve zahtjeve i molbe smo odbijeni. Ajdin ce imati jos operacija jer Ajdin ima vidnu Skoliozu , a operacijom ce se ispraviti kicmeni stub i ugraditi fiksator koji ce drzati kicmu.

Nakon obavljene kontrole Maja 18 / 2016, dr Ozek je sa svojim timom donio zakljucak da je kicmena mozdina hvala dragom Allahu dobro i Ajdin se odlicno oporavio nakon operacije. Vecina misica do koljena je aktivna i sad slijedi jacanje podkoljenica i njihovih misica.

Ono sto je zabrinjavajuce ,SKOLIOZA je jos izrazenija nego prosli put i doktor je savjetovao da do slijedece kontrole koja je zakazana za novembar 2016 mi uradimo snimke u Bosni i da posaljemo doktoru Ozeku .On ce po tome ocijeniti stanje i najvjerovatnije odrediti datum operacije koja je neophodna za ispravljanje Ajdinove kicme. Receno nam je da ce operacija kostati oko 45.000.00 eura i da ce na operaciji ucestvovati tim doktora. Sad nam predstoje fizikalne vjezbe, banje i sve za jacanje Ajdinovih misica ispod koljena da bi se Ajdin pripremio ako Bog da za nadamo se zadnju operaciju u njegovom zivotu i da bi mogao normalno da hoda.

Ni za ovu operaciju mi nemamo nikakvu pomoc od drzave, ali se uzdamo u Boziju pomoc i u pomoc dobrog naroda da se prikupi dovoljno da se Ajdin operise. Za svu dosad pomoc u nasoj borbi nismo dobili nikakvu pomoc od drzave , sve smo uspjeli uz pomoc humanitarnih akcija i dobrog naroda.

STRANICE PREKO KOJIH SE MOZE JOS POMOCI

www.gofundme.com ukucate na pretrazivanju Ajdin Žigonja i izbacit ce vam kako mozete donirati vasu pomoc za lijecenje. www.citydeal.ba kliknete opciju popularno i Ajdin je medzu prvima na listi,kupovinom vaucera preko ove stranice donirate 5 km za lijecenje Ajdina(sav iznos ide za lijecenje Ajdina)

Za sve dalje informacije o Ajdinovom slucaju,stanju ili bilo koja pitanja , mozete kontaktirati oca od Ajdina ,Elvis Zigonja Grupi na Facebook POMOZIMO AJDINU ZIGONJI

 

Da li je u redu Oce da ga objavim?

 

Oprostite

[Архимандрит Сава Јањић]

5 minutes ago, Goran123 рече

Pomaze Bog Oce, da li je u redu da objavim apel za pomoc u kome se musliman obraca za pomoc svome djetetu ali umjesto Bog govori Alah( npr. hvala Alahu)?

........

Da li je u redu Oce da ga objavim?

Oprostite

Када нешто преносите као нечији апел или линк, није уобичајено да се мењају туђе речи. Алах значи Бог и наши православни хришћани Бога називају Алах. Али ако ви нешто шаљете у своје име било би боље да користите наше речи.

[Goran123]

Hvala Oce

[Arsenija]

On 11/2/2016 at 15:48, Архимандрит Сава Јањић рече

Трудите се да увек радите нешто корисно, пре свега за душу. Ако немате неки конкретан посао понављајте молитву. Важно је да искупљујемо време, како нас учи Апостол и да га мудро користимо. Тврдоглавост  долази од гордости и сви се мање више боримо са том слабошћу. У Св. Писму се говори о тврдовратости не баш у лепом контексту Д.ап 7.51 "Тврдоврати (σκληροτράχηλοι) и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви." Важно је да будемо упорни у расудљивом држању заповести Господњих, али ако инсистирамо увек на свом ставу и када видимо да смо у криву, нисмо на правом путу и треба да се поправимо и мало спустимо врат

Hvala Vam na odgovoru . 

[Goran123]

Pomaze Bog Oce Savo, imam jedno pitanje: 

Kako crkva gleda na psihicke poremecaje i bolesti, kakav stav ima kada je rijec o lijecenju lijekovima? (npr. lijecenje opsesivno-kompluzivnog poremecaja i sl.)

[Архимандрит Сава Јањић]

Ово је доста уопштено питање и пре него што нешто конкретније кажем сматрам да је важно да разјаснимо неке појмове. О овоме смо већ више пута говорили, али није лоше да се и понови. Човек је створен као тело и душа. Само тело није човеково биће и иако душа даје живот телу, ни она сама не може да постоји за себе. Св. Григорије Палама нас учи да када кажемо да је Бог створио човека по своме образу, под појмом човека не мислимо ни саму душу ни само тело, већ на обоје заједно. Душа је сила живота која је створена да живи у хармонији са телом. Обично сматрамо да су душа и тело два одвојена ентитета, међутим они чине једну психосоматску целину и међусобно зависе једно од другога. Души је потребно тело да би могла да преко човекових чула доживљава свет око себе, међутим када се душа одвоји од тела она више не може да функционише сама по себи без тела. Такође, тело без душе је мртво и одлази у прах. Платонистички појам душе која је самосталан ентитет и која само привремено борави у телу и служи се њиме (као неки затвореник у телу) је хеленистичко философско учење и није својствено аутентичном хришћанству, јер овим се обесмишљава значај васкрсења на коме је заснована наша вера у Христа. Св. Јустин Философ каже у свом спису о Васкрсењу упорођује душу и тело као два вола у јарму, ни један посебно не могу да ураде свој посао, већ само заједно. Важно је да разликујемо тело и плот човекову, јер није зло у телу које нам је Бог подарио, већ у сили греха која као паразит влада човековом плоти. Флоровски нас мудро подсећа да је тело без душе леш, а душа без тела фантом.

Човекова душа зато и те како зависи од неуролошких процеса у нашем организму, али и наш начин живота који је производ наше слободне воље и те како утиче на човеково физичко здравље. Зато у психичким болестима и поремећајима треба имати у виду да су важни фактори и наслеђе и биохемијски процеси, али исто тако и наш начин живота који утиче на ове процесе. Неки људи психичке болести сматрају казном Божијом, међутим то је јако погрешно. Као и све болести и ове болести долазе од човекове пале природе и саставни су део нашег живота у овом времену и простору. Истовремено и неприродан живот у греху и страстима изазива поремећаје у човековој психи и доприноси стању болести. Бог воли човека али ми људи својим поступцима удаљујемо се од Бога и доживљавамо последице таквог стања, па то пројектујемо у свом уму као казну Божију. Не оставља нас Бог, већ ми њега. То је потпуно другачија перспектива. Покајање зато није "покора" тј. задовољавање или умиривање увређеног Бога, већ лечење човекове душе кроз покајање, промену начина функционисања нашег ума. Зато душевне болести треба озбиљно схватити и важно је да се човек обрати не само свом исповеднику, већ и по потреби лекару који може да му помогне уколико је у питању проблем који је последица одређених биохемијских промена у самом човековом мозгу или нервном систему. Али суштински је важна промена човековог начина живота и повратак Богу. Духовно оздрављење се одражава на човеково тело, његов мозак и нервни систем и чини да човек или потпуно оздрави или барем лакше носи болест.

Опсесивно-компулсивни поремећаји обухватају разне видове понашања које човека уводе у бројне проблеме. Психологија већином приступа саветовању, когнитивно-бехавиоралним терапијама или чак примени лекова који ублажавају ова стања. У корену ових поремећаја су увек мисли на које човек реагије на неприродан начин (стално понављање одређених рутина "ритуала" како би се сачували од онога чега се плашимо нпр. често прање рука, проверавање да ли су просторије закључане и сл). Постоје врло озбиљне сексуалне опсесије или самоповређивање (чупање косе, грицкање ноктију и сл). Дакле, у корену ових проблема су помисли, а суштина православне психотерапије јесте вођење једног трезвеног начина живота у коме избегавамо прихватање помисли које нам се намећу и од нас траже да учинимо ово или оно. Читава традиција православне молитве као једног духовног процеса у коме човеков ум и срце живе у континуираној свести о Божијој присустности, има за циљ да спречи разорно деловање помисли које нас вуку у одређене лоше навике, страсти или отворене грехове. Помисли активирају машту и када човека обузме маштање и стална брига шта све може да се деси или шта би било да нешто није било изазивају често разне врсте опсесивно-компулсивних поремећаја којим се човеков ум удаљује од срца као духовног центра нашег бића и безумно лута и долази на сумануте идеје. Када човек живи у духовној сабраности помисли се не задржавају и човек их само региструје и оне пролазе као ветар, али у стању духовне расејаности човеков ум скаче са једне ствари на другу и живи у континуираном одсуству заједнице са Богом, обитава у свом виртуелном свету и самим тим има све поремећеније односе са ближњима.

Све болесне душевне навике које су последица било наслеђа или траума изазивају соматске поремећаје у човековом неуробиолшком систему и промена таквог стања није једноставна. Зато је могуће да се поред духовне психотерапије, живота у молитви, духовном трезвењу и вршењу заповести Господњих такође прибегне и одређеним лековима уколико то може да ублажи симптоме ових поремећаја. Поред синтетичких лекова много је и биљних лекова јер је Бог дао да у природи постоји све оно што може да помогне човеку. Оно што је важно јесте да знамо да лекови и саме психо-терапије које дају психијатри, а које имају за циљ да човек рационално разуме свој поремећај и да га разреши, све то само по себи не може да помогне, уколико не примењујемо и духовну терапију. Традиција православне молитве, тиховања ума и срца генерише сталну позитивну енергију у души која утиче и на нас и на оне око нас и нимало не смемо да потцењујемо значај ове терапије која једино може да донесе потпуно исцелење. Човек кроз молитву и евхаристијски начин живота јача своју заједницу са Богом и благодат Божија враћа склад у поремећене човекове душевне енергије. Психолози и неуролози могу евентуално да помогну да се ублаже симптоми али без неутралисања деструктивног деловања помисли на човеков ум и срце у духовном смислу опсесивно-компулсивни поремећаји неће нестати сами од себе.  

 

[lab_man]

Nadovezao bih se na predhodni post Pontifex Emeritusa i pitao bih  Vas, oče Savo, o stavu Pravoslavne Crkve prema radu Svetog Ipolita Rimskog "Izloženje o Hristu i antihristu na osnovu Svetog pisma" objavljenog na https://svetosavlje.org/izlozenje-o-hristu-i-antihristu-na-osnovu-svetog-pisma/ u kome se nedvosmisleno navodi da će Antihrist, kada bude dosao na zemlju biti Jevrejin-iz plemena Danova. 

Isto tako, zanima me da li se citiran deo Jovanovog Jevandjelja, odnosno Hristove reči u njemu  ''Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.'' (Јн 5:43) odnosi direktno na Judeje?

Hvala Vam puno