Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Zoran Đurović]

4 minutes ago, Bokisd рече

"Августин заступа став да и они који су ван Цркве (у то време се не помиње израз "ван видљивих граница Цркве" што је производ данашњег времена) могу имати љубав и врлину. Они су тиме оправдани по Августину и духовно повезани са Црквом."

Алилуја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! 

8 путах ставих! Изгледа да Дух почиње да се прима!

Григорије Богослов има и сјајну опсервацију на Атанасијево мирење супростављених страна, и користи слику умивања, где вода која ти користи иде једнако ван. И излаже да су и добре душе из разних разлога у јересима и расколима, што се разликује од Кип става да су вани само лисице и змије. Алфејев на то примећује и да нису аутоматски у јереси они који изговарају одређене формуле, јер је вера дубља од речи у којима се исповеда. И, како вели Григорије, због терминолошке оскудице, западни кад пробају да пребаце гр изразе упадају у смешне или плачевне ситуације. 

Мислим да си ово из Гр прочитао код Десеја? Ава је стара кајла...  

[Bokisd]

11 minutes ago, Zoran Đurović рече

Алилуја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! Алилуја!

8 путах ставих! Изгледа да Дух почиње да се прима!

Григорије Богослов има и сјајну опсервацију на Атанасијево мирење супростављених страна, и користи слику умивања, где вода која ти користи иде једнако ван. И излаже да су и добре душе из разних разлога у јересима и расколима, што се разликује од Кип става да су вани само лисице и змије. Алфејев на то примећује и да нису аутоматски у јереси они који изговарају одређене формуле, јер је вера дубља од речи у којима се исповеда. И, како вели Григорије, због терминолошке оскудице, западни кад пробају да пребаце гр изразе упадају у смешне или плачевне ситуације.

Мислим да си ово из Гр прочитао код Десеја? Ава је стара кајла...

Dobro oce, nikad nisam ni negirao da postoji 'crkvenost' kod inoslavnih i naglasavao sam, da su u mnogim stvarima i ucenjima i obredima, rimokatolici nama pravoslavnima, najblizi hriscani. Stalno se pominju razlike, ali, postoji i dosta slicnosti, kao deo zajednickih hiljadu godina., to ne moze 'gumicom' da se izbrise.

Samo je problem u 'priznavanju' tajni u sustinskom znacenju.

Ali, nema veze, bitno je da smo se slozili u nekoj stvari. 


 

[Bokisd]

30 minutes ago, Bokisd рече

Ova izreku sv.Avgsutina, vrlo je slicna i izreci sv.Grigorije Bogoslova za sestru sv. Vasilija.

Jos dok  je sv.Makrina zivela u svetu, pokazivala je velike vrline i podvige, ravne hriscanskim vernicima, gde je sv. Grigorije opisao njeno zivljenje kao ( parafraza ), 'nije od nas, ali je po zivljenju, kao sa nama '.

Vrlo slicno rasudjivanje, koje imaju ova dva oca, i kao sto kazete o.Savo, da poentiram ( vasom recenicom ) :

"Августин заступа став да и они који су ван Цркве (у то време се не помиње израз "ван видљивих граница Цркве" што је производ данашњег времена) могу имати љубав и врлину. Они су тиме оправдани по Августину и духовно повезани са Црквом."

 

 

Ali, smejem se samom sebi, mislio sam da sam ovu poruku postavio u temi o.Zorana, nisam ni znao da je ovo tema o.Save.

I sad gledam u temi o.Zorana, pa, gde mi je, bre, moja poruka, malo pre sam je napisao.  Kad ono, gle, evo je ovde.

Ne vredi, prolupao sam, moram malo da uzmem timeout....

 

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Посегао сам за овим јер си навео погрешно текстове.

Сада, не треба да ми говориш о тајнама које су неспасењске ван цркве. То је тачно, са једном битном оградом. Најпре треба да прихватиш Аг став да он говори о правим тајнама које постоје ван граница официјалне цркве, ма што то да значи. Не можеш да разумеш Аг ако учитаваш твоје идеје. Дакле, Аг каже да једнако крштава аријанац и Сава Јанић. Јер крштење није од њих, него од Христа. Хр. крштава. То је реалност. Оно објективно. И то у твоју главу не може да уђе. Аг не меша никакве планове како би ви хтели. Логика за демолирање кипријановско-донатистичких идеја је једноставна: злочинац католик не чини део цркве, али даје валидно крштење - јеретик не чини део цркве, даје валидно крштење. Ви у Аг видите неког збрканог мислиоца, који би мешао онтологију и етику, али то није тако. Аг вас пита ко заиста (онтолошки) припада цркви? Њој стварно не припадају ни јеретици ни злотвори. И формална припадност једној цркви није оно што даје валидност тајни, него је Хр тај који крштава. Ено вам пример оног глумца, кога је Хр крстио. Никакав бискуп или архимандрит га није крстио и "ојачао" му "некомплетно" крштење миропомазањем. 

Ево, као професор, да вам кажем: када се налазите пред стварима које вам изгледају ван логике, односно ван су вашег мисаоног света, онда узмите хладно да промислите то шта се говори, а не шта би то по вама могло да значи. Зато морате да прихватите Аг став о постојању тајни ван цркве, било да хоћете да кажете нешто про или контра. Али, најпре да се то разуме. Јер Аг није мислио као вл. Атанасије или о. Сава. Због тога си ти упао у грешку да натегнеш Аг у смислу да он прихвата формалну страну тајни. То једноставно није тачно. Једном већ кад си кренуо из те претпоставке, ниси могао да разумеш како он може да заступа спасење ван цркве, јер си се везао за Аг ставове који тврде супротно, али који су, како сам покушао да вам кажем у једном делу мотивисани пастирским разлозима. 

Интересантно је и следеће, да је Аг много ближи једној страни Кип размишљања него ви и Василије (не Васијан Безбожни, него Велики). За Кип гину једнако расколници и јеретици. Он то мотивише физичком везом са официјалним владикама. Ван Ковчега нема спасења. Без обзира да ли си због вере или из канонских несугласица ван општења. И то је доследно и исправно мишљење. Ја зато и волим Кипријана. Ви никад нисте могли да разумете моје аргументе када сам вам говорио о расколима, јер се не држите Кип теологије. Помешали сте је са Василијевом. Када тупите о једној цркви, ја вам укажем на расколе, ви елегантно пређете преко тога без да објасните како су у расколничким црквама евхаристије једнако валидне. Оне по Кип не могу да постоје. Кип и Аг се овде приближавају зато што се смртни грех види у рушењу љубавне везе, раскидању јединства, па ма како да је оно мотивисано. Због тога Аг, као добри пастир (уосталом као и моја недостојност), говори јеретицима и расколницима да су у смртној опасности. Али тиме Аг, као ни ја, не негира сакраменте (увек у строгом кругу) и да јеретици могу бити свеци, чак иако не уђу формално у православну цркву (нпр. Исак Сирин).        

Мислим да читав наш неспоразум произлази из једне просте чињенице - да ли су свете тајне - пројава Тајне Христа у Цркви и самим тим неодвојиве од Евхаристије и јединства у Цркви које се манифестује у њој, или постоје неодвојиво од тог контекста, тј. постоје по себи. Од правдања прихватљивости крштења ван Цркве, кренуло се у тврдње да су и остале тајне, па чак и евхаристија аријанаца дело које савршава Христос и тако даље, да се питам где је свему томе крај. Читава прича која нас је преко Августина потпуно непотребно одвукла у правцу посматрања постојања тајни ван контекста Евхаристије, и њихове евентуалне спасоносности ван евхаристијске заједнице Цркве, а све уз мешање са етиком, води дискусију у потпуни апсурд. Мешају се различити нивои, онтологије спасења и врлинског живота добрих људи, који постоје и ван Цркве. Постојање праксе која је у потпуности резултат икономијског настојања како да се јеретици приведу у јединство Цркве, представља се као еклисиолошки принцип који је заправо и октроисан 2Ватиканским концилом. Ако данас у Православљу преовлађује примена икономије, као што је случај и у многим другим питањима (рецимо питањима другог брака код лаика или мешовитог брака и сл.) то се може разумети једино под одређеним пастирским околностима, јер доста је данас православних који су примљени из инославних конфесија само миропомазањем или само одрицањем од латинских јереси (у Русији), а много је и мешовитих бракова па би ригидно негирање мешовитих бракова довело до велике пометње. Али примена икономије аутоматски не поништава акривију и не може да постане темељ нове еклисиологије. Питање је увек, докле може да се иде у икономију, а да она не постане правило за себе. Ово је један од највећих изазова нашег времена.

Убеђење да је крштење код оних који су у јереси, не само валидно, већ и потпуно дејствено и спасоносно (без обзира да ли ће онај који их прима и врши остати или неће у јереси) и не само у случају да га примају деца по рођењу или људи који су несвесни, већ они који свесно верују њиховим заблудама, сматрам за потпуно страно Цркви у целом контексту њеног догматског и канонског искуства. Ако је у овој дискусији у питању лична одбрана Августина или можда пре личног тумачења Августина, нема смисла да се више мешам. Али ако се настоји одбранити овај став као став Цркве који је постојао и пре него што су га подржали неки православни поборници синкретистичког екуменизма у двадесетом веку (и упорно га покушавају наметнути свима, као што је било у Баламанду 1994.) мислим да је то слепа улица и морам да кажем да овакво учење води у правцу опасног демонтирања православне еклисиологије. 

Хвала Богу код нас у СПЦ инославни се примају барем уз миропомазање (које духовно оснажује и потврђује вредност инославног обреда као знамења), иако примера потпуног крштења римокатолика има и од стране епископа који су међу нашим водећим богословима. Лично сам саслуживао у једном таквом крштењу ван наше Епархије, а чуо сам и о другим случајевима где нисам био присутан. Ова традиција је посебно код нас и везана за пример Св. Симеона Немање који је из латинске јереси ушао у Цркву, крштењем како свуда стоји (по некима само миропомазањем јер ову праксу саветује Св. Сава), али у сваком случају и код њега и код Св. Саве јасно видимо шта они сматрају под Црквом и ту тешко може бити икакве двојбе. Да је Немањино крштење у Рибници од латинских клирика било спасоносно, зашто би се било какав обред вршио у храму Св. Петра у Расу или је можда наш родоначелник требало да сачека данашње богослове да му саопште да је могло да прође и без тога.

Ако би неки православни јерарх или свештеник устврдио да су инославне тајне истините (дакле и валидне и спасоносне, а не само сенка и обележје који упућују ка заједници у Цркви) и да није потребно да се инославни присаједине Цркви да би живели у пуноћи заједнице Духа Светога и наде на спасење, ту би се већ прешле црвене границе јер овакви ставови излазе ван саборног јединства Цркве. Није да нема покушаја али ово остају као изоловани случајеви. Видећи реакцију епископа на Криту на покушај да се инославне заједнице назову Црквама у светотајинском смислу, могу да кажем да оваква веровања за сада постоје само као приватна мишљења и не могу да прођу саборну проверу ни епископата ни народа. Свест огромне већине православних јерарха и богослова јесте да свете тајне постоје само у контексту евхаристијског јединства и општења у Цркви, што и чини нашу Цркву оним што јесте. Најбољи доказ да је тако јесте да немамо ниједног канонског епископа или свештеника који би са амвона прогласио intercommunio и то било прихваћено. Православна Црква, па чак и тамо где се икономија више примењује (из ових или оних пастирских разлога) не дозвољава римокатоличко причешће чак ни на самртној постељи, а камоли у другим случајевима, а причешћивање римокатолика у Православним Црквама је канонски забрањено и они који га понекад свесно или несвесно примењују немају за то саборну подршку и играју се Цркве. Ово су чињенице, а спекулације да ли ако будиста некога крсти у име Св. Тројице да ли ће ту бити валидне тајне улази у домен римокатоличког богословског science fiction-a које произилази управо из одвојености њиховог светотајинског живота од истинске Евхаристије и Цркве која на њој почива.

[Zoran Đurović]

20 minutes ago, Bokisd рече

Ali, smejem se samom sebi, mislio sam da sam ovu poruku postavio u temi o.Zorana, nisam ni znao da je ovo tema o.Save.

I sad gledam u temi o.Zorana, pa, gde mi je, bre, moja poruka, malo pre sam je napisao.  Kad ono, gle, evo je ovde.

Ne vredi, prolupao sam, moram malo da uzmem timeout....

 

Освести се. Ја вам нон-стоп говорим да сте у раљама Духа Светога. Зато говорите и против себе. Невероватна је количина тог материјала који сте изнели сви овде, и који говори против ваших личних убеђења, да би то било случајно. 

[Леон Професионалац]

Погледао сам пар његових видео клипова и колико сам могао да закључим на први поглед оно што он говори нема везе са хришћанством, и изазива немир. Да није трагично, било би чак и забавно. Не могу да разумем да то неко узима за озбиљно.

Сјајно!

Петровић никада није докторирао на РГФ како је дуго причао. Приверио сам на РГФ. Такође, РГФ се оградио од њега у сваком смислу.

Прија хришћанима када говори против еволуције о креационизму, има ту неких доказа, али се везао, чини ми се, за суботаре па на тренутке делује као хришћанин а на тренутке као Јевреј.

Погледајте клип у коме прети да ће да потопи Холандију. :-)

[Bokisd]

41 minutes ago, Zoran Đurović рече

Освести се. Ја вам нон-стоп говорим да сте у раљама Духа Светога. Зато говорите и против себе. Невероватна је количина тог материјала који сте изнели сви овде, и који говори против ваших личних убеђења, да би то било случајно.

Bice dobro, oce, samo malo doslo do zamora materija. Nije navikla ova moja glava na toliko naprezanja. 

Pa, i oni monasi ave Antonija Velikog igrali malo 'lopte', ce popucaju strune skroz.....



 

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, Леон Професионалац рече

Сјајно!

Петровић никада није докторирао на РГФ како је дуго причао. Приверио сам на РГФ. Такође, РГФ се оградио од њега у сваком смислу.

Прија хришћанима када говори против еволуције о креационизму, има ту неких доказа, али се везао, чини ми се, за суботаре па на тренутке делује као хришћанин а на тренутке као Јевреј.

Погледајте клип у коме прети да ће да потопи Холандију. :-)

У сваком случају на форуму свако може да отвори тему. Ја бих волео да ови моји одговори остану концентрисани на питања и одговоре везаним за конкретне ствари из живота Православне Цркве. Никога не изазивам на дуел нити бих заиста имао времена да улазим у ширење дискусије овде о темама које иду у јудаизам, суботаре или потапање Холандије!! За ово последње бих нарочито морао да се припремим:)

[Иван ♪♫]

@Архимандрит Сава Јањић

Oče Savo, da li mogu da Vas zamolim da mi u kratkim crtama objasnite šta je to krštenje i šta miropomazanje? Kako u tim svetim tajnama deluje Duh Sveti, a šta čini čovek?

(Probao sam da potražim na internetu, ali nisam našao ništa detaljno.)

Hvala

[Архимандрит Сава Јањић]

2 hours ago, Иван ♪♫ рече

@Архимандрит Сава Јањић

Oče Savo, da li mogu da Vas zamolim da mi u kratkim crtama objasnite šta je to krštenje i šta miropomazanje? Kako u tim svetim tajnama deluje Duh Sveti, a šta čini čovek?

(Probao sam da potražim na internetu, ali nisam našao ništa detaljno.)

Hvala

Има јако много литературе на интернету. Ко разуме енлески можда је најконцизније написано на православној википедији.

https://orthodoxwiki.org/Baptism

https://orthodoxwiki.org/Chrismation

Крштење је пре свега тајна умирања старог човека и рађања новог у Христу што символизује трократно погружење у име Оца, Сина и Духа Светога. У православној пракси Источне цркве крштењу одмах следује миропомазање - давање печата, дара Духа Светога освећеним миром (по угледу на апостолску праксу полагања руку након крштења уп. Д.ап. 8.14-17). Ове две тајне су заправо пројава јединствене тајне новог живота у Христу која врхуни у Евхаристији. Зато се у православној традицији одмах по крштењу и миропомазању новокрштени по могућности причешћује и почиње са евхаристијским животом. Ова пракса се брзо развила у раној Цркви, што показује свест да су и крштење и миропомазање суштински од најранијих времена били везани за Евхаристију и добро је да се врше, када је год то могуће, у оквиру Литургије. Одвајање крштења од миропомазања (конфирмације) која се у западној пракси ране Цркве и данас у римокатоличкој пракси примењује, на известан начин замагљује везу између ових тајни и Евхаристије, што је вероватно допринело да се развије схватање да тајне могу да постоје независно од евхаристијске заједнице у Цркви, да се оне поделе и категоризују и коначно да се по новој римокатоличкој еклисиологији прихвати постојање спасоносног и освећујућег дејства тајни у заједницама које су одвојене од Цркве.

Све свете тајне у Православној Цркви, а тајне су све оно што човека свештено у Цркви узводи ка вечном животу у Христу (а не само 7 тајни по угледу на западно учење), сабирају се у Евхаристији, која даје пуни смисао овим тајнама јер је воља Божија да се све створено оцркви, тј. сједини у Христу. Евхаристија је зато тајна у којој се сједињује и небеска и земаљска Црква, и људи и анђели, то је простор који надилази сваки простор и време које је изнад сваког времена - то је укратко тајна будућег века и нашег вечног постојања. Тако да и крштење и миропомазање и исповест и свештенство и монаштво и тајна брака бивају потврђени учешћем у евхаристији јер нас воде и узводе ка вечном животу. То нису тек неки обреди иницијације над индивидуама које врше свештеници као појединци, већ тајна Цркве коју савршава свештеник са присутним народом (отуда и јектеније и молитве на које народ одговара са амин). У свим тајнама човек улази онтолошки у контекст заједнице, и не живи више за себе. Издвајање тајни из евхаристијског контекста, и свођење евхаристије на само једну од тајни, довело је до бројних погрешних схватања у светотајинском животу. Једино је тајна свештенства остала да се врши само у оквиру Литургије, а остале су под утицајем највише западне праксе почеле да се врше независно, као приватни обреди по угловима цркава или капелама. Новију литургијску обнову наше Цркве карактерише управо враћање читавог светотајинског живота у литургијски контекст, не само крштења и миропомазања, већ и брака и монаштва. Што се тиче покајања (исповести) треба знати да у православним требницима (традиционалним) нема формуле "Ја ти опраштам грехове твоје или ... разрешавам те од грехова твојих..." као код римокатолика већ се свештеник моли да се покајнику опросте грехови и да му се подари дух покајања (формула опраштања постоји једино можда још у руским требницима где се увукла под западним утицајем "Ego te absolvo a peccatis tuis....). Опроштај грехова бива од самим причешћем и зато покајање има свој пуни смисао само када враћа човека који је посрнуо у евхаристијску заједницу. 

Важно је знати да свете тајне немају аутоматско дејство по себи ни у Цркви, а поготово не "тајне" ван Цркве. Свете тајне су резултат синергије између Бога и човека. Крштени човек је крштен и добија дар Духа Светога крштењем и миропомазањем, али од његовог живота зависи колико ће се тај дар Духа Светога пројавити или ће остати сакривен. Света Евхаристија није магични лек који делује и на оне који не знају шта примају, па се неко може причестити на живот вечни или на суд и осуду. Уколико хришћанин не отвори своје срце и не промени живот да би се у њему пројавило деловање Св. Духа, свете тајне саме по себи не спасавају. Овде треба правити разлику "тајнама" ван Цркве код инославних (о чему данима дискутујемо) јер конкретно тајна крштења код инославних има вредност само као знаменовање, знак и залог, али постаје дејствена не само врлинским животом, већ пре свега повратком у евхаристијску заједницу Цркве.

Црква Духом Светим може да надопуни све оно што није савршено и сви они случајеви који се не могу лако људски расудити улазе у домен црквене икономије, као простора слободе где делује "благодат Божија која исцељује слабости и допуњује недостатке." (из молитве рукоположења) Зато у Православној Цркви немамо увек одговоре на сва конкретна питања и сваки Епископ има слободу да примени икономију по свом расуђивању држећи се граница које је Црква већ одредила.

Христос у Духу Светоме савршава тајну спасења свега створеног и васцела твар треба да постане Црква и дође у загрљај Оца Небескога. Коначно, тајна над тајнама, из које извиру сва свештенодејства у Цркви јесте тајна Христа који је будући предвечни Син Божији постао човек, да би човека учинио вечним, и богом (по благодати).

 

[Иван ♪♫]

@Архимандрит Сава Јањић

Hvala puno na detaljnom odgovoru, dosta mi je jasnije sad.

Inače, hteo sam ranije da Vam pošaljem reči podrške, ali ne umem lepo da sročim, ipak ovom prilikom: čuvajte se dole na Kosovu, i Gospod nek vas čuva.

 

[RYLAH]

Још једном, свим посетиоцима ове теме:

Ово није тема за препуцавања или расправе, ово је тема на којој превасходно о. Сава Јањић даје пастирске савете у вези са постављеним питањима. Уколико постављач и уређивач теме уђе у неке дебате, то је у реду, тога смо имали на овој теми, али ово није тема која се пре свега бави дебатама.

Такође, што се тиче шарлатана који се зове Мирољуб Петровић (није никакав доктор, није чак ни завршио факултет ако се не рачуна оно његово неакредитовано што он зове факултет), о њему на овом сајту постоји неколико тема, неке од њих су и у секцији за неозбиљне теме, углавном тамо где се стављају његови највећи цитати и бисери. Нема, дакле, потребе, да расправу о таквом лику преносимо и на ову тему.

Молим још једном све да се врате начину разговора који је овде замишљен и предвиђен. Хвала.

[Ивановић]

Поштовани оче Саво,

У Црној Гори су недавно завршени парламентарни избори. Велики проблем који неки виде је тешка смјењивост власти на Истоку у односу на западне земље. Да ли је можда разлог различити приступ према властима који се развијао на православном Истоку и на римокатоличком и протестантском Западу? Како да православни хришћанин избјегне јалове политичке расправе које стварају врло често гњев и мржњу? Какав треба бити однос православних према властима?

[Архимандрит Сава Јањић]

7 hours ago, Ивановић рече

Поштовани оче Саво,

У Црној Гори су недавно завршени парламентарни избори. Велики проблем који неки виде је тешка смјењивост власти на Истоку у односу на западне земље. Да ли је можда разлог различити приступ према властима који се развијао на православном Истоку и на римокатоличком и протестантском Западу? Како да православни хришћанин избјегне јалове политичке расправе које стварају врло често гњев и мржњу? Какав треба бити однос православних према властима?

Избори у Црној Гори још једном су показали дубоку подељеност друштва у коме гласачи нису само бирали политичке представнике већ на известан начин и један однос према своме идентитету који је дубоко заснован на православном хришћанском, тј. светосавском предању. Митрополит Амфилохије је дао врло одличан интервју у самој изборној ноћи говорећи управо о тој подељености која већ деценијама представља највећу рану нашег народа на том простору. Нажалост, ови избори су још једном показали да друштвима на Балкану владају режими и да се не бирају средства како да се власт по сваку цену задржи. Процес систематског подривања православног светосавског идентитета у ЦГ се нажалост наставља. Ево линка за интервју од пола сата, за оне који нису чули: https://www.youtube.com/watch?v=grZZ5gMegyQ

Што се тиче политичког живота у већински православним и већински римокатоличко-протестантским друштвима, треба одмах да кажем да хришћанство у историји до данас није створило свој модел друштва. Црква се појавила у контексту једне паганске империје, наставила је да постоји у хришћанској империји, а потом у разним видовима монархија до времена данашњих демократија. Развој либералне демократије западног типа своје корене има у античкој демократији грчких полиса или Римске Републике, а у новије време у тековинама француске револуције. У сваком случају савремена демократија, иако један од најфункционалнијих видова друштва (када функционише како треба) није посебно била везана за хришћанство иако је њеном развоју много више погодовао протестантизам, него римокатоличанство. Римокатоличанство је од раног средњег века остало дубоко везано за апсолутистичке монархије и само је функционисало као папска монархија. Француска револуција задала је Римокатоличкој цркви јак ударац, који је докрајчио монопол цркве у више држава, посебно где је претходно већ био дубоко дестабилизован реформацијом. Протестантизам се са својом прагматичношћу, радном етиком и егалитарним менталитетом показао као врло погодна основа за развој секуларизованих западних демократија. Најбољи пример видимо у различитом историјско-културном и политичком развоју Северне и Јужне Америке. Док је Северна Америка кренула путем изградње републике и демократије, Јужна је под јаким утицаје Римокатоличке Цркве, шпанске и португалске круне, показала прилично неуспеха у изградњи демократских друштава. И данас демократија у европским земљама које су већински римокатоличке много теже функционише од оних где преовлађују протестанти, иако је јако тешко говорити о хришћанским земљама у Западној Европи јер живимо у једном пост-хришћанском друштву где је хришћанство сведено на маргине и држава функционише на темељима секуларизма. У принципу лично сматрам да хришћаство и те како може да добро функционише у савременим демократијама и да монархија није природни хабитат за Цркву. И један и други систем носе своја искушења али и у једном и другом систему Црква мора да нађе начина да очува своју независност и аутентично сведочанство, а не да буде средство политичких кругова и идеологија.

Што се тиче православног Истока, Црква је у Ромејској империји од почетка фунционисала као важан фактор стабилности државе. Међутим колико је на Истоку моћ царева над Црквом често била толико јака да је Црква једва успевала да одржи самосталност (цезаропапизам), тако је и Црква на Западу сама постала држава која је силом духовне власти и ауторитета римских папа наметала не само духовне већ и политичке циљеве западним монархијама (папоцезаризам). Оба ова модела су се показала као велики изазов за Цркву да остане оно што јесте. На Истоку цареви су често сами мењали патријархе, наметали верску политику, сазивали саборе и огромне привилегије које је Црква имала зависиле су од њихове благонаклоности. На Западу је у циљу опстанка Цркве на развалинама Западног царства и темељима нових варварских краљевина било веома важно да се очува духовни утицај римске катедре. То је вероватно и један од кључних разлога зашто је управо од петог века надаље дошло до јачања папске власти на Западу и крајем миленијума до развијања још већег ауторитета папа. Средњовековни римокатолицизам развио је такво учење да уколико римски првосвештеник неког владара екскомуницира, сви околни владари могли су без икаковог греха да нападну његову земљу. Овај страх од анатеме Рима који је систематски развијан у средњовековном периоду посебно је развијан новим учењем о чистилишту и пакленим мукама. Сцене паклених мука су све живописније осликаване на зидовима цркава тако да је средоњвековни човек на западу држан у константном страху. Читава ова структура почела је да се руши кроз реформацију као природну реакцију на папски апсолутизам, а потом и кроз револуције 19. века које су огромну моћ Римокатоличке цркве свели на маргине друштвеног утицаја у Европи и Америци, тако да је данас главно тежиште римокатоличанства у Јужној Америци и на мисионарским просторима. 

Пад Источног Царства под исламску власт и нестанак хришћанског Ромејског царства након више од 1000 година био је огромна трагедија, али истовремено сачувао је Православну Цркву у смирењу и сиромаштву, што је било значајно за очување еванђелског учења и предања Цркве која није била изложена утицајима који су постојали на Западу. Посебно искушење за Православну Цркву на просторима Османског царства био је настанак етнофилетизма у 19. веку. Паралелно са тим, развој руске царевине довео је до јачања нове царске Цркве, која је од 18. века и Петра Великог потпуно сведена на ниво државног департмана и стављена под чврсту контролу државне администрације. У периоду комунистичке власти над већински православним народима могли смо да видимо сву погубност једног атеистичког система који је антихристовски подривао комплетно предање Цркве, настојећи да промени душу народа и од њих направи поклонике једног система који је дубоко стран православном етосу. Црква је у овом времену показала и поред много слабости, још више дивних примера исповедништва и мучеништва. И дан данас Црква у Русији је у служби хомегенизације тзв. Руског света и стабилности најпространије државе на свету иако савремена Русија покушава да обнови своју некадашњу моћ на темељима вредности које су веома важне за Православну Цркву. Јако је важно да у том процесу Црква сачува себе од утицаја идеологије и политике. Све су ово били фактори који су довели до тога да у 20. веку уђемо са читавим низом специфичних проблема које тек треба да решавамо. Црква у нашем времену и те како има обавезу да свету објави наново еванђеље Христово и укаже да хришћани живе само као путници у овоме свету и да је суштински смисао нашег постојања да се определимо за вечне вредности Царства небеског, а не за пролазне политичке или националне идеологије које долазе и пролазе. Православна Црква данас више није само Црква на Истоку, већ је присутна широм света што захтева јачање једне васељенске свести о јединству наспрам ранијих уско-националних концепата који су у ранијим вековима имали своју улогу, а данас постају анахронизам.

Зато бих рекао да је став Цркве према секуларним властима најбоље је осликан у посланици Диогнету из 2. века. Незаборавне речи из ове посланице упућују да ми хришћани живимо у овоме свету али нисмо од овога света и путујемо ка нашој истинској отаџбини, Царству небеском које ће у пуноћи бити пројављено након Другог доласка Господњег, Последњег суда и васкрсења мртвих. Зато бих овај кратки и крајње шематизовани преглед завршио речима из ове посланице која нас стално упућује како да као хришћани живимо у овоме дубоко подељеном свету:

…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.
Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.
Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.
У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.
Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.
Бораве у телу, али не живе по телу.
На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.
Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.
Воле све (људе), а сви их гоне.
Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.
Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.
Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.
Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.
Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.
Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.
Посланица Диогнету 5, 1-17.

[Bokisd]

Da, pitam.

Oce, kako uskladjujete svoje obaveze kao iguman manastira Visoki Decani, sa ostalim mnogobrojnim ( obavezama ) ?