Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[коЖељ њацИ]

 

[Архимандрит Сава Јањић]

["Tamo daleko"]

2 hours ago, Жељко рече

 

Svakog smernog pravoslavca svakako boli cinjenica da 4 pravoslavne crkve od 14 , ne ucestvuju na Sv.Saboru koji su ako se nevaram svi osim Jerusalimske Patrijarsije potpisali dogovor o ucescu u januaru ove godine. Dakle pravoslavni predstojatelji ovih 10 crkava cine 3/4 od ukupnog broja pravoslavnih predstojatelja u vaseljeni. Svi znamo da je RPC najbrojnija, ali u ovom kontekstu, ne radi se o "svim pravoslavnim hriscanima", vec o njihovim (nasim) predstojateljima , s toga ova prva recenica zvuci pomalo bombasticno... Znacaj Sabora moze biti sagledan ishodom Sabranja a ne toliko kvantitetom ucesnika.

["Tamo daleko"]

 

Pardon--Antiohijska Patrijarsija, a ne jerusalimska

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Текст који је јуче прочитао на заседању Православног Сабора на Криту Епископ Западноамерички Максим. 

Саопштење представника СПЦ у име младих теолога, православне омладине из Србије и Америке

 

Достављамо текст саопштења које су представници Српске Православне Цркве, а у име младих теолога, православне омладине из Србије и Америке, прочитали на пленарном заседању Сабора:

 

"Начин на који данас постимо (када једемо само одређену врсту хране, а другу избегавамо) поништио је све остале врсте поста, које проналазимо у предању и које демонстрирају креативну природу хришћанског поста (на пример, у нашој традицији проналазимо: 1) потпуно уздржање од јела, 2) пост до средине поподнева, 3) смањење јела како би се сачувао новац за добротворне сврхе или 4) уздржање, не од хране, него од омиљених активности, итд). 

 

Оно што је било важно био је разлог за пост, а не његово трајање, које је директно зависило од тог разлога. Такође, право значење поста почивало је не у врсти хране, него у уздржању. Нажалост, укусна и луксузна јела често бивају прихваћена од стране наше Цркве као посна јела, под претпоставком да не садрже забрањене састојке. На тај начин, Црква омогућава богатим хришћанима да буду добри хришћани, будући да они могу да посте месецима, користећи различите врсте скупих намирница, док сиромашни хришћани постају лоши хришћани, пошто понекад узму мало сира или јаја, уколико не желе да једу, по више од шест месеци годишње, само две до три врсте јела која себи могу да приуште.

 

Још један проблем за тренутно разумевање поста наше Цркве представљају вегетаријанци и вегани. Шта Црква да чини са великим бројем вегетеријанаца и вегана који ионако никада не једу месо? На основу црквених посних прописа, ти људи већ посте све време. На тај начин, наше тренутно разумевање поста онемогућава овим људима, да, с времена на време, узму учешћа у заједничком подвигу Цркве, јер за Цркву они ионако стално посте.

 

Такође, пост како га сада разумевамо, са периодима поста на којима Црква инсистира (што углавном чини више од пола године) није реално изводљив за различите категорије хришћана (као што су нпр. стари и болесни), који, са друге стране, будући хришћани, имају жељу да испуне заповести своје Цркве. На тај начин непотребно стварамо унутрашњи конфликт код ових људи.

 

Надаље, наш типик није у складу са важећим прописима о посту. Дозволите да наведем само један пример: Празник Преображења Господњег (6. августа). Важан аспекат значења овог празника јесте то да он представља знамење коначног свеопштег васкрсења. Међутим, начин на који практикујемо пост тога дана (дозвољена је само риба, али не и месо, јаја и сир) у супротности је не само са значењем овог празника, већ и са начелом да Господњи празници не могу бити „подређени“ другим празницима. Као што вам је познато, византијски цар Лав VI Мудри (886-912) био је тај који је укинуо празнични карактер Преображења, забранио месо, које је на овај празник дотад било допуштено, и припојио 5 дана поста који су претходили Преображењу Успењском посту. Ипак, знамо да су чак и читав век касније неки наставили да прослављају празник Преображења исправно, као не-посни дан. Зашто не бисмо тако чинили и данас?

 

Поврх тога, нарочито је важно истаћи да je у 12. веку (дакле, чак тако касно!) византијски каноничар Теодор Валсамон инсистирао на томе да су само пост средом и петком, као и Велики пост обавезни, установљени свештеним канонима, док сви остали постови нису били обавезујући. Према тома, историја наше Цркве показује нам да умножавање и проширење посних периода никада није представљало једногласну и неупитну праксу.Дугачак пост, исто као и „дуге молитве“ нисунужно знамење побожности, већ такође могу битии разлог за осуду (довољно је подсетити сеХристових речи у Мк 12, 40 и Лк 20, 47).

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Православни сабор на Криту данас је завршен уз похвалне речи Васељенског Патријарха. Ипак, одсуство представника 2/3 православног света доводи под знак питања његов свеправославни значај. Званичан захтев СПЦ да сабор остане отворен, како би се за неколико месеци наставио саборни процес новим седницама, уз учешће четири Патријаршије које нису учествовале у овом сабрању, наишао је, нажалост, на неразумевање организатора, што баца сенку на цели догађај. Инсистирање организатора да се тако озбиљна питања закључе за само шест радних дана, крајње је проблематично, тако да овај сабор поставља много више питања него што је успео да их реши. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

4 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Православни сабор на Криту данас је завршен уз похвалне речи Васељенског Патријарха. Ипак, одсуство представника 2/3 православног света доводи под знак питања његов свеправославни значај. Званичан захтев СПЦ да сабор остане отворен, како би се за неколико месеци наставио саборни процес новим седницама, уз учешће четири Патријаршије које нису учествовале у овом сабрању, наишао је, нажалост, на неразумевање организатора, што баца сенку на цели догађај. Инсистирање организатора да се тако озбиљна питања закључе за само шест радних дана, крајње је проблематично, тако да овај сабор поставља много више питања него што је успео да их реши. 

Da li je samo SPC uožila takav zahtev?

[коЖељ њацИ]

On 25.06.2016 at 20:59, Архимандрит Сава Јањић рече

Православни сабор на Криту данас је завршен уз похвалне речи Васељенског Патријарха. Ипак, одсуство представника 2/3 православног света доводи под знак питања његов свеправославни значај. Званичан захтев СПЦ да сабор остане отворен, како би се за неколико месеци наставио саборни процес новим седницама, уз учешће четири Патријаршије које нису учествовале у овом сабрању, наишао је, нажалост, на неразумевање организатора, што баца сенку на цели догађај. Инсистирање организатора да се тако озбиљна питања закључе за само шест радних дана, крајње је проблематично, тако да овај сабор поставља много више питања него што је успео да их реши. 

На руским православним сајтовима су већ по прилично у текстовима лоше настројени према одржавању сабора на криту а сад после учешћа СПЦ наилази се и на осуђивање Срба.

Нисмо ли као Црква одласком на Крит узроковали лоше односе са Русима? С друге стране да нисмо отишли да ли бисмо тиме нарушили односе са осталим ПЦ које су присуствовале?

На који начин би могли некако изгладити те односе сада, пре свега мислим на СПЦ?

Колика је реална опасност од неког могућег раскола због Критског Сабора?

Како се планира реализовати спровођење одлука сабора на Криту уколико ове 4 патријаршије које нису присуствовале не буду желеле да прихвате одлуке сабора, а већ постоје наговештаји о томе?

Да ли је било наговештаја на критском сабору о могућем неком скоријем одржавању новог великог сабора?

[Архимандрит Сава Јањић]

On 6/27/2016 at 22:11, Жељко рече

На руским православним сајтовима су већ по прилично у текстовима лоше настројени према одржавању сабора на криту а сад после учешћа СПЦ наилази се и на осуђивање Срба.

Нисмо ли као Црква одласком на Крит узроковали лоше односе са Русима? С друге стране да нисмо отишли да ли бисмо тиме нарушили односе са осталим ПЦ које су присуствовале?

На који начин би могли некако изгладити те односе сада, пре свега мислим на СПЦ?

Колика је реална опасност од неког могућег раскола због Критског Сабора?

Како се планира реализовати спровођење одлука сабора на Криту уколико ове 4 патријаршије које нису присуствовале не буду желеле да прихвате одлуке сабора, а већ постоје наговештаји о томе?

Да ли је било наговештаја на критском сабору о могућем неком скоријем одржавању новог великог сабора?

Ово мало изгледа као питања за интервју:) Разумем да је много интересовања и очекујем да ће они који су позванији и по чину и по образовању изнети своје утиске о Сабору на Криту, његовим дометима и последицама. 

Лично сматрам да је поред свих контроверзних ставова на Криту започео један важан процес, који ће, надам се, с временом допринети дефинисању суштинских тема и створити услове за једно свеобухватније разумевање и сведочење православне еклисологије на неком будућем Сабору, у коме ће по могућности учествовати све православне помесне Цркве. Наша помесна Црква је зато и званично тражила да Сабор остане отворен и да се у наредном периоду озбиљније поради на понуђеним документима, али, како смо видели све је ипак завршено за шест радних дана.

Имајући у виду дискусије које су већ започеле, посебно у грчким црквеним медијима, сматрам да тек предстоји један озбиљан богословски дијалог и рад. Сабор на Криту је директно или индиректно отворио низ важних питања и можда је то и највећи допринос овог сабрања које је за неке од помесних Цркава Велики и Свети Сабор, а за друге само пред-саборска конференција. У историји Цркве Велики Сабори често нису били догађаји од неколико дана, већ низ саборовања, уз бројне несугласице и полеммике, које су на крају ипак бивале крунисане тријумфом православне истине. Сви сабори су такође на известан начин морали да прођу и рецепцију од пуноће Цркве тј. верног народа, тј. морали су да буду препознати као Васељенски, Велики и Свети и да заживе у практичном животу Цркве као аутентичан израз апостолске вере Католичанске Цркве. Сетимо се само Првог Васељенског Сабора 325. који је и поред Никејског ороса оставио много конфузије посебно међу источним епископима (од којих многи нису били аријанци). Од Никеје 325. год до Конастнтинопољског, Другог Васељенског 381. године Црква је пролазила кроз велику буру у којој је јасно потврђена пуноћа Некејског веровања.. Ова криза није била знак слабости Цркве, већ је пројавила Цркву као живи организам, Тело Христово.

По мом мишљењу кључно питање на овом Сабору било је на који начин разумемо да смо Једна Света Саборна и Апостолска Црква, а да истовремено прихватамо историјско постојање и других „цркава“ (односно, конфесија и заједница). Колико је последњи документ Сабора о односу Православне Цркве према хришћанском свету изнео јасан и свеобухватан еклисиолошки став, већ је постало тема озбиљних богословских дискусија. Поред тога, мислим да је јако важно што је речено да Православна Црква није федерација или конфедерација аутокефалних Цркава, али и да се њено јединство не темељи на окупљању око једне смртне личности, јер је њена глава Христос. Штета је што се није разговарало о другим темама, које нису биле предвиђене у предсаборској конференцији у Шамбезију, нпр. разумевање првенства на васељенском нивоу (о чему постоје различити ставови), начин признавања аутокефалија итд. 

Иако је Сабор формално закључен, овај догађај више доживљавам као један динамички процес и почетак нечег много свеобухватнијег, него као конкретан догађај од шест дана у Колимбарију. Најважније је да не можемо говорити о никаквом расколу јер Православна Црква живи у сталном литургијском саборовању, које није ни најмање угрожено чињеницом да у овом Сабору нису учестовале све помесне Цркве.

 

 

 

[коЖељ њацИ]

2 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Ово мало изгледа као питања за интервју:)

Ко се једном у млеко опече и у јогурт дува.

 

Јасно ми је све.

Нисам мислио овај пут нигде преносити одговоре, јер сам видео како је то претходно злоупотребљено. Очекивао сам овако један уопштен одговор.

Мада ова питања која сам поставио су питања која тренутно муче све нас који се сматрамо православним Хришћанима.

У сваком случају хвала на одговору.

 

 

[александар живаљев]

Оче игумане,

Благодарим на трезвеном хришћанском оптимизму. Искрено, друго од Вас нијесам очекивао, познати сте по томе што га улијевате у све нас.

Можда није вријеме, али имам потребу да подијелим неке утиске.

3 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Наша помесна Црква је зато и званично тражила да Сабор остане отворен и да се у наредном периоду озбиљније поради на понуђеним документима, али, како смо видели све је ипак завршено за шест радних дана.

Епископ западноамерички Максим отворено је у својим Белешкама са Сабора иступио против идеје, како каже "отвореног сабора". Стиче се утисак да делегација наше помјесне цркве није била јединствена и да је то у великој мјери допринијело релативном неуспјеху Сабора.

 

3 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Поред тога, мислим да је јако важно што је речено да Православна Црква није федерација или конфедерација аутокефалних Цркава, али и да се њено јединство не темељи на окупљању око једне смртне личности, јер је њена глава Христос.

Нажалост, Правилник о раду и организацији Сабора није био тако конципиран, већ управо "конфедеративно". Дај Боже, да у догледно вријеме буде овако као што је речено на Сабору.

[Архимандрит Сава Јањић]

33 minutes ago, александар живаљев рече

..... Нажалост, Правилник о раду и организацији Сабора није био тако конципиран, већ управо "конфедеративно". Дај Боже, да у догледно вријеме буде овако као што је речено на Сабору.

Овде бих био мало прецизнији. Мислим да је управо Васељенски Патријарх у својој беседи на Педесетницу у Ираклиону изговорио следеће речи о православном јединству:

Ἡ ἐκκλησιαστικὴ ἑνότης μας δὲν ἀποτελεῖ ὁμοσπονδια-κήν τινα μορφήν, οὔτε πηγάζει ἀπὸ τὴν συσπείρωσιν πέριξ κάποιου ἀνθρωπίνου προσώπου. Ἡμεῖς εἰς τὴν Ἀνατολὴν δὲν ἔχομεν Πάπαν. Ἡ ἑνότης μας πηγάζει καὶ ὁλοκληροῦται ἀπὸ τὴν κοινὴν πίστιν μας, ἡ ὁποία ταυτίζεται μὲ τὴν σωτηρίαν, μὲ τὴν αἰώνιον ζωήν. «Αὕτη ἐστὶν ἡ αἰώνιος ζωή», νὰ γινώσκωμεν τὸν Πατέρα, καὶ Ὃν ἀπέστειλεν Ἰησοῦν Χριστόν, τὸν Βασιλέα τῶν βασιλευόντων καὶ Κύριον τῶν κυριευόντων, ὅπως ἀπεικονίζεται καὶ εἰς τὴν Ὀρθόδοξον Εἰκονογραφίαν μας.

Наше црквено јединство није неки облик федерације, нити извире из окупљања око неке човечје личности. Ми на Истоку немамо папу. Наше јединство извире и употпуњује се нашом заједничком вером, која се поистовећује са спасењем, са вечним животом. "Ово је вечни живот" да познамо Оца и Онога кога је послао, Исуса Христа, цара над оним који царују и Господа над оним који господују, као што се приказује и у нашој православној иконографији.

Ово је један од лепших цитата који ми је остао у памћењу са Сабора.

(цео текст на више језика https://www.patriarchate.org/-/2016-06-19-homily-pentecost)

Иначе, лично сам заиста оптимиста, дугорочно гледајући:) Повод за све велике Саборе била је својеврсна криза. Потом су дефинисани проблеми и евентуална погрешна учења, након чега је после мање или више времена долазило до разрешења и пуније пројаве саборне свести благодатним дејством Духа Светога. Зато мислим да је од приче о детаљима шта се све догађало на Сабору у Колимбарију и шта је ко рекао много важније да усмеримо пажњу на чињеницу колико су усвојени документи заиста изразили пуноћу саборне свести Цркве и којим питањима треба указати додатну пажњу и проверити их православним предањем. Сваки Велики православни сабор представља органски наставак претходних сабора и треба да се ослања на претходно искуство Цркве, а и изнад свега мора да прође рецепцију пуноће Цркве, тј. верног народа.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 6/21/2016 at 22:30, Goran Kovacevic_10753 рече

Pomoz Bog Oče, sta znaci kad osoba vec duze vrijeme ne osjeca Blagodat Svetoga Duha, ni na Liturgiji, ni u licnim molitvama?

Веома је важно да знамо да се опит благодати Духа Светога не може свести на осећања. Осећања у нашој палој природи подложна су страстима и веома лако можемо да погрешимо у расуђивању и да паднемо у духовну обману тј. прелест. Зато је важно да живимо духовним подвигом којим очишћујемо свој ум и срце и да се истовремено удаљујемо од живота у греху. Није добро да сами расуђујемо да ли осећамо деловање благодати јер уколико нисмо претходно доживели деловање Духа Светога нећемо моћи да правилно расудимо. Једна од најважнијих ствари у умној борби јесте да не расуђујемо сами на основу наших личних чула и менталних перцепција. Стално просуђивање и осуђивање и себе и других води у маштање и нећемо бити у стању да задобијемо чист ум, а у сталној смутњи помисли нећемо моћи ни да се изборимо са својим слабостима. Господ нам каже да будемо као деца, да посматрамо све око себе без доношења суда, држећи се Господњих заповести и сабирајући свој ум на речи молитве. То је ништа друго него живот у смирењу јер Св. Јован Лествичник смирењем назива одсуство расуђивања при богатству расуђивања, тј. када човек свесно не жели да просуђује оно што види и чује већ стално свој ум и срце окреће Богу. Човек у палом стању заправо живи у сталној виртуалној реалности, концептуализује све око себе, смешта све што доживи чулима у одређене менталне категорије, живи у сталном сећању на прошлост или у бризи за будућност и није свестан садашњег тренутка, није у стању да истински воли, а нити да осети љубав других. Тек када човек задобије чистоту ума у коме не бесне помисли и машта и окуси почетак стварне молитве у његовом срцу ће моћи да се ”осети” деловање благодати Божије. Као што месец не може да се огледа на немирној води пуној таласа, тако и ми морамо да смиримо свој ум да би се у њему огледао лик Божији. Ово су само основне контуре умне борбе о којој су посебно писали филокалијски оци и која није намењена само монасима већ свим хришћанима. 

Док се не смири ум, док не престане стално чаврљање помисли у нашој глави и буде замењено сталним (или барем што чешћим сећањем) на Бога, наш ум остаће неспособан да осети дејство Духа Светога. Без обзира колико задобијемо интелектуалног знања о богословљу Духа Светога нећемо осетити без практичног духовног живота. Интелектуално знање веома је често само сурогат који човека у суштини оставља и даље у незадовољству, немиру и далеко од Бога. Апостол Павле нас у Првој посланици Коринћанима учи да наша вера не сме да буде у ”мудрости људској” него у ”сили Божијој”, и наша проповед, наше сведочење хришћанске вере да не буде у ”убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе” (уп. 1 Кор 2. 4-5). Дух Свети не делује у срцу у коме владају грех, страсти и стална бура помисли. Зато је наша борба у томе да омогућимо Богу да Духом својим Светим делује у нама и да заиста постанемо обиталиште Божије. ”Царство небеско се с напором осваја и подвижници га задобијају”, каже Господ у Мт. 11.12. 

У почетку духовног живота Бог нам даје тзв. бесплатну благодат, која нас подстиче на врлину и у којој с лакоћом хитамо на молитву и свако добро дело. Међутим, с временом ова благодат се повлачи како бисмо ми сами слободним избором и трудом задобили благодат Духа Светога, кроз евхаристијски живот тј. живот у заједници и љубави са другима у Цркви, борећи се против својих слабости којима повређујемо и друге и себе, посебно против гордости, осуђивања и мржње, а онда и свих осталих грехова који долазе из ових страсти. Овај ”ход кроз пустињу” некада је тежак и болан и субјективно осећамо да нас је Бог напустио. Али, није тако. Из живота многих светитеља знамо да је Бог стално присутан и да у таквом ”благодатном очају”  нисмо напуштени. Важно је да покажемо веру и трпљење и да принуђујемо себе на заповести љубави, борећи се против свог самољубља и чувајући свој ум и срце од сујетних жеља и помисли. Као што родитељ полако пушта дете да само научи да хода, не држећи га више, тако и Бог нас узводи на пут духовне зрелости. Зато не треба да се оптерећујемо личним осећањима, већ да чврсто верујемо да је Бог живо присутан у литургијској заједници и штавише да је присутан у нашим срцима и стално је са нама јер крштењем смо умрли старом човеку и родили смо се у Христу добивши дар Духа Светога. Сада је потребно да тај дар активирамо слободним трудом и напором како бисмо опитно доживели заједницу са Богом. 

Неки мисле да се Бог једино опитује у заједници и да лични духовни живот представља извесну спиритуализацију хришћанства на којој посебно инсистирају монаси. Међутим није тако. Ако не савладамо своје слабости и не будемо се борили против греха и страсти, смиривали свој ум и задобијали чистоту срца уз Божију помоћ, нећемо моћи да живимо у љубави са ближњима. Човек који је овладан страстима и чији је ум препун помисли и жеља не трпи заједницу и зато без подвига нема ни евхаристијске заједнице. Исто тако сам подвиг без евхаристијског живота у Цркви само је обична људска метода која може да пружи неке резултате али нас не изводи из сфере пролазног живота и не може нас сјединити са Богом. 

Велика је заблуда када верујемо да можемо да променимо свој живот и сачувамо се од живота у греху тј. неприродног начина живота само силом своје воље. Наша воља такође мора да оздрави и без очишћења ума и срца молитвом и духовном борбом уз стално вршење заповести Господњих заувек ћемо остати овладани својим страстима и нећемо моћи да осетимо љубав Божију која нам се стално пружа. Данас живимо у свету у коме је духовна борба готово заборављена, а она је од суштинске важности да бисмо могли да живимо евхаристијским животом, тј. да остваримо живу заједницу једни са другима у Христу Господу.

[kamila]

Postovani oce Savo,

Mozete li da kazete sta znaci kad covek ima potrebu za ispovest da kaze sve uvrede nepravde koje je pocinio. I sta znaci kad covek ima potrebu za molitvom, da stalno izgovara molitve obracajuci se se Bogu i Bogorodici.  Zahvaljujem vam na vasoj paznji.

["Tamo daleko"]

 

Dragi oce igumane Savo,

Beskrajno blagodarim na ovim bogonadahnutim recima I pravim nebozemnim poukama za svakog Pravoslavnog (a I inoslavnog) Hriscanina!

Kako bismo, mi roditelji najbolje mogli posvedociti svojoj deci, osim naravno prvenstveno svojim licnim primerom, da se ”Царство небеско се с напором осваја и подвижници га задобијају”, каже Господ у Мт. 11.12

Pre svega, ziveci u ovom I ovakvom svetu kada su cak I duhovni, eklisijalni termini prosto izvitopereni tj. razvodnjeni, na primer, sloboda (pravo izbora, egocentricnost itd.) - naspram istinske, odgovorne slobode, potom pojam teologija svega I svacega, misleci na efemerne konotacije, "politicka teologija", I druge; sve to kao posledica  (nezadravog) sekularizma ili kao sto znate pojam ikona  je osobito pretrpela razne medijske I kulturoloske izmene znacenja te reci. Da ne duzim, ali poenta je da nam rasvetlite i mozda usmerite na apologetske tekstove koji bi bili najadekvatniji , srazmerno ovom nasem vremenu I uslovima u kojem zivimo, gajeci decu Pravoslavnim nacinom zivota.

Oprostite na mozda konfuznom upitu, na brzinu pisem...

Jos jednom, iskreno hvala za sve!