Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Савво, веома ме занима Ваш став, и духовни опит, о светости Франциска Асишког? 

Да ли се он може, од стране православних, прихватити као свет и преподобан?

Или је он заправо обичан (и надпросечан) прелешћеник?

 

 

 

Унапрад благодарим!

 

Православна Црква није препознала Франциска из Асизија као светитеља. То свакако не значи суд о њему или било ком другом човеку јер коначни суд је само у рукама Божијим. Франциско је на основу онога што је познато о њему био заиста једна духовно-револуционарна појава у времену када је секуларизација, посебно у монашким редовима, била толико узнапредовала да су се изгубили еванђелски идеали. Живот у сиромаштву, служење сиромашнима и проповедање еванђеља били су оно што је Франциска и његове следбенике учинило веома важним фактором духовне консолидације у времену дубоке моралне и духовне кризе на простору хришћанског Запада. И данас, посебно у Италији, све може да се критикује осим Франциско који је за њих и један толико поштован, како ми је један Италијан рекао, као код нас Срба Свети Сава. 

 

У Православној Цркви светитељ није човек који само живи моралним животом, већ онај кога Црква препознаје као човека који је још у овом животу постао сасуд Духа Светога јо и који се обожио нетварним божанским енергијама да је сам постао извор исцељења и духовног препорода оних око њега. Светитељ је зато пре свега онтолошка појава, а не само етичка. Светитељство је далеко од сваког морализма и надилази често све етичке норме. И поред многих заједничких традиција, поимање светитељства на хришћанском Западу је у многим стварима другачије него код нас у Православној Цркви. То се посебно може видети из процедуре беатификације и коначно проглашења светитељства. Овакав рационални приступ питању светитељства је нама сасвим стран јер у Православној Цркви светитеља пре свега препознаје народ Божији, а црквена јерархија само потврђује оно што је верни народ препознао. То није и не може бити истражни процес у коме се тражи минимум добрих дела или заслуга.

 

Такође, ако неко није проглашен за светитеља то не значи да такав човек није достигао одређени степен заједнице са Богом. Узрастање у пуноћу мере раста Христовог је динамички процес и сви ми хришћани, неко више, а неко мање, идемо тим путем надилазећи билошки и опитујући евхаристијски начин постојања. Сви хришћани су потенцијално светитељи јер крштењем сви умиремо старом човеку и постајемо нова твар. Наравно, колико ћемо актуелизовати овај дар, зависи од нашег подвига у љубави и евхаристијском начину живота у коме човек надилази своје себично и самољубиво "ја" и задобија благодат Духа Светога у којој сваког човека види као свог брата и у сваком човеку, пријатељу или непријатељу, поштује лик Божији. То је управо оно што је срж евхаристијског начина постојања и што сведочимо учествујући у једној чаши и доживљавајући и проживљавајући тајну Божију да смо сви позвани да будемо један хлеб - једно Тело Христово - Црква.

 

Дубоко верујем да благодат Светог Духа може да делује и ван институционалних и конфесионалних граница видљиве Цркве и да они који нису упознали аутентично хришћанско предање али живе по Еванђељу могу задобити вечни живот. Ипак, верујем да то не бива на основу погрешних учења која немају основу у апостолском и светоотачком предању или "благодатног дејства" које долази од њихових тајни, већ искључиво посебним деловањем љубави Божије јер Дух Свети дише где хоће и све оживотворава и уводи у тајну спасења на неизрецив начин.

 

Када говоримо о Цркви пре свега мислимо на заједницу верних коју имамо у Телу и Крви Христовој и зато је заједничарење у једној чаши кључни критеријум за разумевање да ли ова или она хришћанска традиција партиципира у пуноћи у благодати Божијој. Међутим, Црква је изнад свега козмолошки догађај, радионица спасења васцеле твари и у том контексту њене границе надилазе и време и простор и велика је грешка у том смислу Цркву ригидно поистовећивати само са видљивом историјском институциојом Цркве. То нипошто не значи да треба прихватити конфесионални релативизам, већ да треба бити отворен за тајну Божију. Можемо зато говорити о Цркви и ономе што је позвано да буде Црква и што је још у процесу промене. На крају ће све бити сједињено у Христу и као Црква ући ће у вечно постојање. Колико ћемо сви препознати Христа као свог Бога и радовати се вачној заједници са њим зависи од избора који смо направили у овом животу. Држање вере и предање наше Цркве Православне велика нам је утеха да нећемо залутати и да ћемо наставити да живимо у заједници са Господом нашим и у вечности.

 

Рекао бих да можемо да говоримо о томе да они који живе у пуноћи јединства Православне - Једне и једине Апостолске Цркве имају пуноћу дарова за спасење и аутентично учење које узводи вечном животу, који почиње још и у овом времену и простору. Они који живе ван институционалног јединства са Православном Црквом, посебно они који је нису никада ни упознали, мислим да ипак могу да посредно учествују у животу Цркве и њеним даровима. Да будем јаснији, истинито вероисповедање и православни етос који се чува у Православној Цркви, без обзира на одређене наслаге које су с временом прихваћене из других традиција, омогућавају најдубљи степен заједнице са Богом. Неправославна учења и предања отежавају познање Бога, али то само по себи не може да заустави благодатно дејство љубави Божије које нема граница, посебно ако човек отвори своје срце и труди се да следујући Св. Писму и ономе што је добро у његовој традицији тежи ка заједници са Богом. 

 

Од неправославних хришћана врло често много можемо да научимо и да се често постидимо јер и поред свог богатства вере и предања које нам даје наша Црква врло често живимо далеко од Бога и тиме навлачимо на себе још већи суд Божији. Чим почнемо да судимо о другима и да их смештамо у рај или пакао, већ смо изашли из благодатне заједнице Божије и наше лично спасење је под знаком питања. То је велики проблем код оних који ревнују не по разуму и који под видом верности Православљу постају мрзитељи свега другачијег и судије свима и свакоме. Чврсто верујем да сваки православни хришћанин мора да верује да ће се сваки човек спасти пре нас самих. Како... не можемо да знамо али морамо да суд Божији препустимо Његовој љубави која је изнад свих нама разумљивих правила и логике. Лично бих волео да се сви људи спасу и да се сви радујемо вечно соцерцавајући лице Господа нашега, јер сви смо саздани по његовом образу и нераскидиво смо повезани јединством наше људске природе коју је Господ узео и исцелио победивши силу смрти.

[Васијан]

Поштовани Оче, неизмерно благодарим на одговору!

Опростиће те ми, имам још једно питање које се надовезује на ваш одговор.

Закључио сам из вашег одговора да Господ по својој неизмерној слободи и неограничености може слободно да делује и општи са сваком личношћу понаособ (без обзира којој конфесији или религији припадала), али да је само пуноћа и целовитост Христова присутна искључиво у Православној Цркви и њеним Тајнама (=Евхаристији првенствено као Тајном свих Тајни) и да ту пуноћу не можемо наћи нигде сем у Ортодоксији. Такоће сам схватио из вашег одговора да је та пуноћа благодати, истинитости и светости Цркве Правиславне апсолутно условљена у исправној и правој вери. Тиме закључујем да су Свете Тајне присутне само у Православној Цркви и да у другим хришћанских црквама (римокатоличкој идт.) оне не постоје.

 

Да ли су моји закључци која сам извукао из вашег, веома садржајног и душекорисног, одговора исправни ?

 

                                                                                                Поздрављам Вас у Господу желећи свако добро, 

                                                                                                просећи ваше молитве пред кивотом Св. Краља!

[Драгана Милошевић]

Оче Саво, благословите.

У ноћи између 1. и 2. марта, погинуо ми је сестрић. Небојша је имао само 15 годиница, буквално дете.

Читајући акатист за упокојене схватих да дете није могло да почини тешке грехе. Некако ми речи молитве не иду тј, не одговарају уз детињу душу.

Како се заправо треба молити у овом случају?

 

Пошто смо на прагу поста, шта поручујете форумашима? 

[Архимандрит Сава Јањић]

Поштовани Оче, неизмерно благодарим на одговору!

Опростиће те ми, имам још једно питање које се надовезује на ваш одговор.

Закључио сам из вашег одговора да Господ по својој неизмерној слободи и неограничености може слободно да делује и општи са сваком личношћу понаособ (без обзира којој конфесији или религији припадала), али да је само пуноћа и целовитост Христова присутна искључиво у Православној Цркви и њеним Тајнама (=Евхаристији првенствено као Тајном свих Тајни) и да ту пуноћу не можемо наћи нигде сем у Ортодоксији. Такоће сам схватио из вашег одговора да је та пуноћа благодати, истинитости и светости Цркве Правиславне апсолутно условљена у исправној и правој вери. Тиме закључујем да су Свете Тајне присутне само у Православној Цркви и да у другим хришћанских црквама (римокатоличкој идт.) оне не постоје.

 

Да ли су моји закључци која сам извукао из вашег, веома садржајног и душекорисног, одговора исправни ?

 

                                                                                                Поздрављам Вас у Господу желећи свако добро, 

                                                                                                просећи ваше молитве пред кивотом Св. Краља!

 

Тачније речено, ништа створено не може да уђе у заједницу са Оцем Небеским осим преко Христа, Оваплоћеног Логоса Божијег, и благодатним дејством Духа Светога. Будући да је Црква Тело Христово, ништа не може да уђе у вечност осим преко Цркве. Спасење није само питање доброг живота, већ онтолошке промене, предуслов спасења је умирање старом човеку и рађању у Христу, при чему постајемо нова твар и улазимо у реалност будућег века. У вечну заједницу љубави са Богом не улазимо појединачно као индивидуе, већ као личности, тачније речено једино у Христу, као Црква, која представља континуитет Христовог историјског постојања у овоме свету благодаћу Духа Светога који нас непрестано конституише као једно Тело, као заједницу у којој смо истоврено и један и многи. Црква зато није само конфесионална заједница, већ козмолошки догађај, радионица спасења у којој се све створено кроз Христа преводи у вечност, као што је творачким дејством Логоса Божијег све што је створено преведено из ништавила у постојање. Кроз Цркву Бог ствара нови свет, пресаздава га у Христу и финализује своју предвечну намеру. Али од исправне вере и те како зависи колико ћемо учествовати у евхаристијској заједници Цркве и колико ћемо јасно опитовати тајну Христову у свету.

 

Ово су неке од основних поставки које нам дају границе за размишљање. Чињеница да Православна Црква и поред бројних заједничких традиција нема евхаристијско општење са хришћанским Западом већ скоро десет векова, јасно указује да евхаристијски наша Црква не признаје пуну црквеност и валидност тајни неправославних заједница. Да није тако, онда бисмо зајеничарили у тајнама и поред одређених богословских разлика. Чак и крштење неправославних хришћана мора бити оснажено миропомазањем, и то само у случају ако је обављено у исправној форми (тј. трократним погружењем, или по икономији барем трократним поливањем). Другим речима, неправослвне тајне имају реалност само потенцијално. 

 

Тајну Цркве сам увек условно речено гледао на начин који би се могао представити дијаграмом у облику круга. У центру би била пуноћа заједнице са Христом у којој имамо пуноћу истине, пуноћу благодатног дејства Духа Светога. То сведоче Свети оци од апостолских времена до данас и потпуно би било апсурдно ово доводити у питање јер би се тиме релативизовала борба Цркве за очување аутентичног лика Христовог у богословљу, борбе против јереси и разних заблуда. Друге хришћанске традиције које су раније или касније одступили од Цркве, изгубиле су пуноћу учествовања у Цркви, али с обзиром да неке од њих имају много тога заједничког са Православљем, оне учествују посредно и периферално у Цркви као козмолошком догађају, али не и у самом јединству Тела Христовог. Тачније, оне су позване да се врате у јединство Цркве и у оној мери у којој враћају људе пуноћи истине отварају простор за благодатно дејство Духа Светога. Са тим заједницама немамо евхаристијско јединство јер је предуслов за то заједничарење у истини, што и поред свих добрих жеља немамо. Ипак, заједничаримо условно речено у традицијама које хришћански Запад чува од времена када је живео у оквирима историјске Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.

 

Ништа што постоји не може да изађе из реалности постојања Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве јер Христос је пострадао за све људе и васцелу твар и све што постоји сјединиће са Собом и принети Богу Оцу. Што се више удаљујемо од непрекинутог континуитета учења и благодатног деловања Цркве, све више постајемо туђи Христу и пуноћи истине у њему и његово благодатно дејство постаје огањ који пали. Идући још даље од центра, преко одвојених православних заједница ка периферији круга, улазимо у домен монотеистичких религија (јудаизма и ислама) и коначно у религиозне системе који немају чак ни појам о једном личном или уопште било каквом личном Богу. У овим религијама које су плод човека, а не богооткровења наилазимо на бројне заблуде и аномалије, али и у њима видимо тежњу људи који су у њима рођени да досегну Бога и нађу смисао овога света. Дакле, све што више идемо ка периферији, учествовање у козмолошкој тајни Цркве је мање и све више се губи познање Бога и деловање животворне енергије Духа Светога је блеђе, светлост готово да се губи, иако никада не постаје потпуни мрак јер бисмо морали да прихватимо да негде постоји потпуно одсуство деловања Божијег, односно одсуство Тајне Цркве, а то мислим да није могуће. Бог је свуда присутан и свуда ће бити присутан али ће се човеков субјективни доживљај Божијег присуства разликовати од оне мере у колико је прихватио заједницу са њим.

 

Православна Црква има, дакле, централно место у домостроју спасења али и обавезу да хришћанске традиције које су изгубиле пуноћу истине врати јединству са Црквом, пре свега подстичући их да се врате својој традицији коју су неговали пре одступању из јединства са Црквом. Те заједнице условно зовемо црквама, иако је Црква само Једна. Зовемо их "црквама" потенцијално гледајући њихово јединство са Телом Христовим (које су неке од њих у прошлости имале) али у коме ипак сада не учествују. Ипак и преко њих се шири реч Божија и еванђеље иако не и пуноћа истине која долази једино из Једне Саборне и Апостолске Цркве. Ове заједнице иако нису директно укључене у благодатну заједницу Цркве ипак посредно учествују у тајни спасења света у оној мери у којој указују на оне истине које ове заједнице једномислено држе са Православном Црквом.

 

Мера у којој ми учествујемо у Православној Цркви као појединци се огледа не само у исправној вери, већ и у томе колико смо истински укључени у евхаристијски начин живота и колико живимо Духом Светим. Само исправно веровање није гаранција спасења. Црква није идеолошка организација, већ заједница љубави оних који живо доживљавају једне друге као део једног Тела Христовог и то потврђују заједницом у једној Чаши. Отуда оне групе које чак и чувају учење Православне Цркве али не живе у евхаристијском јединству не учествују у пуноћи благодати Цркве (реч је о разним расколничким групама одвојеним од Цркве). Тајне у другим хришћанским заједницама и условно речено црквама, имају дејство само у оној мери у којој су оснажене благодатним дејством Духа Светога у Цркви и зато приликом преласка у Православље неке тајне се често не понављају, већ се по снисхођењу оснажују и потврђују.

 

Будући да велики број хришћана који су рођени и васпитани ван Православне Цркве не познају њена учења, њен етос, сматрам да они нису аутоматски искључени из Божијег плана спасења. Из плана спасења нису искључени и други који нису хришћани и следују разним верским системима широм света или живе у негацији постојања Божијег. Верујем да благодат Духа Светога делује на известан начин и у њима али не на начин како то бива у пуноћи Тела Христовог, тј. светотајински у Цркви Православној, већ педагошки и посредно, упућујући их посредно ка пуноћи истине. Они који се држе Светог Писма, учења отаца древне Цркве и свих оних традиција које су нам још заједничке, неоспорно узрастају духовно и дубоко верујем да у дан доласка Господњег постоји могућност да по мери своје љубави препознају Христа као благотворну светлост и вечно живе са њим у радости. То би био њихов коначан повратак Цркви, иако живот ван пуноће истине, ван Цркве, носи огроман ризик да човек не препозна Христа у Онај радостни и страшни дан. Евентуално спасење неправославних и посебно нехришћана, према целокупном светоотачком предању наше Цркве не може бити резултат њихових погрешних учења или заблуда и није последица њиховог моралног живота који може само да поспеши духовно обраћење. Зато и кажемо да ван Цркве нема и не може бити спасења јер спасење једино бива у Христу који је један и неподељен.

 

Погрешна учења замагљују тајну Христову и отежавају пут спасења али они који за та погрешна учења нису непосредно одговорни и који су их примили из незнања или једноставно зато што нису упознали пуноћу истине, аутоматски не бивају искључени из плана спасења. Наравно, то никако не значи да Православна Црква треба да престане да сведочи своју истину као што кажу они који релативизују Цркву, већ да ту истину треба сведочити пре свега сопственим примером и подстицањем неправославних да се врате оним предањима својих старих која су била православна, и подстицањем нехрићана да разумеју да њихове човекосвтоврене вере представљају само бледи израз људског двига ка Богу у односу на богооткривену истину у Христу. Зато неправославнима говоримо да је добро што верују у Христа али да имају нека неисправна учења која треба да исправе (као што је говорио Св. Старац Силуан). Нехришћанима говоримо да оно чему теже преко својих предања представља само сенку оне пуноће истине коју је открио не човек, него сам Оваплоћени Син Божији.

 

Овакав став је суштина дијалога између Православне Цркве и Римокатолика јер се настоји пробити читав низ историјских наслага како би се дошло до заједничког става и сагласности о основним истинама наше вере. Учествовање Православне Цркве у међуверском дијалогу много је допринело да се одређене древне традиције полако поново откривају на Западу који поседује огромно богатство хришћанског наслеђа из првиог миленијума хришћанства. Зато хришћане на Западу не треба подстицати да копирају Грке или Русе и друге православне, већ да буду оно што су њихови древни хришћански преци били и да верују на начин како су они веровали у својој традицији пре прекида заједнице са Црквом. Ово је сасвим другачија перспектива од дијалога који тражи минимум сагласности и успоставља неко вештачко јединство или пак од потпуног одсуства дијалога. Неправославни у Православљу треба да познају пуноћу свог предања кога су изгубили, а не да Православље виде као неку источну и њима културно далеку варијанту хришћанства. Наравно, у том процесу и ми православни морамо да будемо спремни да исправимо неке погрешке које су настале последњих векова код нас (најчешће под западним утицајима) и које замагљују централни значај евхаристије. Треба се вратимо аутетничном схватању еклисиологије која не сме бити замагљена етнофилетизмом. Ови проблеми, који се посебно огледају у нашој ситуацији у тзв. дијаспори, суштински не угрожавају благодатно деловање наше Цркве али га ипак отежавају и угрожавају мисију Цркве у времену када Православље треба да одигра кључну улогу у васпостављању јединства других хришћанских заједница са Једном Светом и Саборном Православном Црквом.

 

Иако видим да неки православни богослови и јерарси данас критикују предсаборски текст "Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света" морам да кажем да он мени изгледа врло пажљиво састављен и да по мом мишљењу избегава две крајности: 1) с једне стране синкретистички екуменизам који релативизује јединство Цркве и њено место у свету, а 2) с друге стране ригидни конфесионализам који све неправославне хришћане сматра заувек одсеченим од Цркве и верује да у тим заједницама не постоји ама баш никакво благодатно дејство Духа Светога.

 

Текст овог документа на више језика доступан је на сајту Московске Патријаршије. https://mospat.ru/en/2016/01/28/news127362/ Српски превод сам нашао на http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/ctenie/vera-svetih/1032-odnos-pravoslavne-crkve-prema-ostalom-hriscanskom-svetu

 

Међу критичким тоновима посебно место заузима став Митрополита Лимасолсог Атанасија http://www.pravoslavie.ru/srpska/91030.htm који као бивши Светогорац изражава и гледиште већине светогорских монаха о овом питању. Лично, нисам схватио предсаборски документ као текст који пропагира синкретистички екуменизам већ да изражава потребу одговорности за јединство са Црквом у које православне "конфесије" или "цркве" треба да уђу. Аутентични православни икуменизам је не само дубоко светоотачки утемељен, већ представља одговорност и обавезу Цркве да сведочи истину на сваком месту и у свако време, али нипошто негирајући или релативизујући православно веровање о тајни Цркве. Претпостављам да ће документ вероватно претрпети одређене језичке редакције како не би био погрешно схваћен, али да ће суштина остати јер не угрожава аутентични православни став о Цркви. Искрено бих волео да се о Цркви мало више говори у козмолошком контексту радионице спасења васцеле твари, али вероватно због могућих опасности да се то у народу протумачи као релативизовање Православне Цркве, ово питање које је више богословско, није нашло места у документу који је пре свега пасторалног карактера.

 

На нашим просторима критички став је изнео о. Никодим Богосављевић који поставља питање оправданости израза "хришћански свет" https://goo.gl/7UZH0g. Без намере да правим апологију предсаборског текста, овај израз сам схватио као услован. Ако Цркву гледамо као један козмолошки догађај који васцелу твар преводи у вечност, онда можемо говорити о историјској Цркви (као пуноћи Тајне Христове) и о тзв. хришћанском свету као заједницама које не учествују у пуноћи истине, односно које потенцијално учествују у тајни Цркве. У том контексту можемо говорити и о нехришћанском свету или атеистима који сами по себи нису искључени из тајне спасења иако је они не познају или је потпуно негирају и Христа доживљавају не као светлост истине, него као огањ који изазива њихов гнев. Ако Цркву гледамо искључиво са уско конфесионалне позиције онда имамо низ терминолошких проблема. Не умањујући ни најмање значај православног вероисповедања морам рећи да ригидан приступ поимања Цркве води и ка ригидном односу према онима који не учествују у пуноћи њене тајне. Тиме се Црква неизбежно своди са нивоа једног козмолошког, надвременог и надпросторног догађаја, тајне спасења свега света, на ниво историјске институције у овом времену и простору. Црква је ипак нешто много више од онога што је видљиво иако свест о томе ни најмање не умањује уникатност улоге Православне Цркве у историји као најпотпунијег израза Једне Цркве, Једног Тела Христовог. Црква наставља да постоји и након овога света и наставиће да постоји у вечности као заједница свих светих у Христу. Историјски аспект постојања Цркве у овом времену и простору само је једна димензија много веће и надумне тајне Христове.

[Јанко]

По том веровању, Адам би моралним усавршавањем постао Христос и тако би као Човекобог извршио спасење свега створеног.

 

Помаже Бог и благословите.

Слажем се да морал не може и не сме бити полазна основа, нити је он основа охристовљења.

Ако сам схватио, ви такође одбијате и могућност сједињења "несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно" Друге Ипостаси Свете Тројице и Адама у рају?

Након Адамовог (никад постојећег, хипотетичког) остајања у послушности Богу, да ли би се - кроз заједничарење са Богом који је сваког дана долазио и разговарао са њим, једење од Дрвета Живота ( = Причешће - "Христос је Дрво Живота, који једу од њега не умиру") и уздизање у меру раста Христовог - могло говорити о "загрљају и сједињењу" Сина и Адама? Или се Син није могао сјединити са човеком Адамом који би одрастао без греха, већ је морао добити само једну ћелију у стомаку неке мајке - Богородице да би се оваплотио (чиме, чини ми се, ограничавамо самог Бога)?

Унапред хвала на додатном појашњењу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите.

У ноћи између 1. и 2. марта, погинуо ми је сестрић. Небојша је имао само 15 годиница, буквално дете.

Читајући акатист за упокојене схватих да дете није могло да почини тешке грехе. Некако ми речи молитве не иду тј, не одговарају уз детињу душу.

Како се заправо треба молити у овом случају?

 

Пошто смо на прагу поста, шта поручујете форумашима? 

 

Примите моје искрено саучешће сестро Драгана. Бог душу да му упокоји у рајским насељима. Знам да у оваквим моментима човеков разум не може да нађе никакав смисао и логику али морамо да нађемо снаге да препустимо све Богу и да чврсто верујемо да је ваш сестрић у наручју Божијим и да ћемо и ми тамо отићи када дође наше време. Страдање деце увек је било највећи испит наше вере. По својој слабости овај живот видимо као једини, а он је само предворје вечног живота. Молите се Богу колико год успете да нађете снагу, молите се за сестрића али молите се и њему јер невина деца су као анђели који добијају велику слободу пред Богом. Молитва ће вам вратити спокој и учврстити веру јер овакве тужне тренутке једино вером можемо да пребродимо. Човеков ограничени ум у таквој ситуацији не помаже.

 

Налазећи се пред почетком Великог Поста важно је да увек имамо на уму да телесни пост, уздржање од одређених јестива представља само један аспект овог подвига. Циљ овог периода јесте да кроз богослужења, појачану молитву, избегавање светских расејаности колико је у нашој моћи познамо потпуније своју слабост и немоћ и обратимо се Господу у смирењу и покајању. Када је човек сит, обезбеђен, безбрижан и докон, по својој палој природи не види ништа даље од овог пролазног света. Груб је према другима, а снисходљив према себи. Постом ускраћујемо телу да бисмо душу подстакли на праштање, на љубав према ближњима, на саосећање према онима који пате и страдају. Морамо се чувати лицемерја у коме често држимо до последњег слова правила исхране у посту, а ближњима "једемо џигерицу" и наносимо им бол. Једна груба реч "тежа" је од многих мрсних јестива. Да бисмо се оспособили да више осећамо другог и волимо га као самог себе добро је да нешто себи ускратимо. То је сав смисао поста - вежбање у љубави, вежбање у праштању, у смирењу. Сама храна нема никаквог значаја за Бога, али има за нас јер нам отежава срце и вуче нас ка земљи.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог и благословите.

Слажем се да морал не може и не сме бити полазна основа, нити је он основа охристовљења.

Ако сам схватио, ви такође одбијате и могућност сједињења "несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно" Друге Ипостаси Свете Тројице и Адама у рају?

Након Адамовог (никад постојећег, хипотетичког) остајања у послушности Богу, да ли би се - кроз заједничарење са Богом који је сваког дана долазио и разговарао са њим, једење од Дрвета Живота ( = Причешће - "Христос је Дрво Живота, који једу од њега не умиру") и уздизање у меру раста Христовог - могло говорити о "загрљају и сједињењу" Сина и Адама? Или се Син није могао сјединити са човеком Адамом који би одрастао без греха, већ је морао добити само једну ћелију у стомаку неке мајке - Богородице да би се оваплотио (чиме, чини ми се, ограничавамо самог Бога)?

Унапред хвала на додатном појашњењу.

 

Бог вам помогао брате Јанко,

 

С једне стране рекли смо већ да је Бог будући надвремен и вечан пред-знао Адамов пад, те зато је благоизволео предвечном својом вољом да се Син Његов Јединородни оваплоти и постане човек да би све створено сјединио у себи и увео у заједницу са Богом.

Све остало су спекулације и ментална гимнастика у стилу шта би било када би било. Наравно, Бог није ничим ограничен али јасно је да Адам није могао моралним усавршавањем постати Христос. Ово је питање онтологије. Можемо да само размишљамо у оквирима граница богословља.

 

Адам има човечију ипостас и човечију природу, а Бог Логос своју божанску ипостас и божанску природу. Да ли је Адам могао да ипостасно постане Бог Логос, односно да ли је Бог Логос могао да се оваплоти на неки неисказан начин у Адаму јесте крајње исходиште вашег питања. То би било могуће једино уколико би се поништила Адамова ипостас а његова природа била узета Богом Логосом те била ипостасно сједињена са божанском природом Божијом "несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно". Богословље наше Цркве, међутим, не познаје сједињење ипостаси по природи на овај начин већ једино ипостасно сједињење природа. Управо један од кључних проблема са несторијанством је био што је Несторије са својим следбеницима веровао у својеврсно сапостојање - Бога Логоса и човека Исуса и у међусобно сапрожимање (перихорезу) ове две личности. Отуда је за њега Пресвета Дјева била Христородица јер је родила ипостас човека Исуса са којим се сјединио Бог Логос, предвечно рођени од Оца, а не од Дјеве у времену. То је била кључна грешка. Христос је и Бог и човек. Бог по божанској ипостаси и природи, а човек САМО по природи, коју је принела у својој утроби Пресвета Дјева. Оваплоћени Син Божији НЕМА човечију ипостас јер је једна личност, једна ипостас Бога Логоса, а не биће са две ипостаси. Зато је оно што се родило од Дјеве Христос Бог који се очовечио, а не човек Христос који се обожио. Родила се ипостас Бога Логоса телесно, иако је та ипостас по својој божанској природи предвечно рођена од Оца. Зато кажемо да је Пресвета Дјева Марија Богородица, а не Христородица.

 

Тако је и у овом нашем хипотетичком размишљању. Размишљајући о томе да је Адам могао да постане Христос морамо да имамо у виду да Христос може имати само једну ипостас, или ипостас Адама или Ипостас Бога Логоса. Знамо да створено у вечно може да преведе само Бог као личност, а не човек који је створен ни из чега. Човек не може ипостасно да сједини у себи своју човечију и божанску природу, а Бог може да сједини своју божанску са човечијом природом, што је Бог Логос учинио оваплотивши се од Дјеве. То је огромна разлика.  Адам је могао једино да се обожи божанским енергијама и постане бог по благодати, као светитељи, али дефинитивно није могао да постане Бог по природи. Да ли је тајну спасења васцеле твари могао да изврши обожени човек или је то могао само Бог који је постао човек мислим да је јасно из предања наше Цркве. У вечност може да уведе само онај који је по природи вечан и бесмртан. Адам је створен за вечност и бесмртност, али будући створен ни из чега, потенцијално је био подложан смрти и пролазности, што се и активирало његовим падом.

 

Зато бих закључио да је у сваком случају Бог Логос требало да се оваплоти без обзира на Адамов пад јер само оно што је бесмртно и вечно може да вечним и бесмртним учини оно што је створено.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Адам је створен за вечност и бесмртност, али будући створен ни из чега, потенцијално је био подложан смрти и пролазности, што се и активирало његовим падом

 

Blagoslovi oče,

 

Ovo mi je jako lepo složeno.

 

Grešna priroda čoveka i stari adam samo sa jednom prirodom a lepo ste objasnili da nije mogao dobiti dve, dakle grešna priroda čoveka bi i dalje stajala, visila u vazduhu sve vreme i čini mi se to je ustvari i osnov verovanja da bi se Logos Božanski ovaplotio i bez aktiviranja grešne prirode, tj.greha starog adama.

 

Zato je bilo potrebno Telo, onoga koji i fizički može pobediti smrt i tim nama darovanim Telom kao dar i blagodat, faktički pobedonosno zapečati prepreku, koja ponavljam nije ni morala da se aktivira ali je definitivno tu od samog početka.  (Oboženje čoveka je po meni faktički i bio cilj stvaranja)

 

Još jedna zanimljivost jeste možda i odgovor smisla stvaranja a to je da je Bog hteo i izvoleo da sam čovek po svojoj neograničenoj slobodi pristupi u večnu zajednicu, jer bi se tako izgubio sam moguć robovlasnički odnos izmedju tvorca i stvorenog. Dakle po slobodi je na nama, da li večnu zajednicu ili ne, Bog je tu da sačeka našu odluku, što je po meni jedna neverovatno ljubav, jer je ispunjava sloboda stvorene ličnosti u medjusobnom odnosu Stvoritelja i stvorenog čoveka.

 

Zamislite kad bi mi mogli nešto da stvorimo i da sačekamo da se to stvoreno samo po svojoj ljubavi i slobodi odluči da li će živeti sa nama u zajednici zauvek ili će otići na neko drugo mesto.? Veću ljubav od toga ne nadjoh.

 

Eto napisah nekako kako ja gledam na te stvari a na vama je da nas upravite i podučte ako ima nekakva sanjarska greška.

[Јанко]

Бог вам помогао брате Јанко,

 

С једне стране рекли смо већ да је Бог будући надвремен и вечан пред-знао Адамов пад, те зато је благоизволео предвечном својом вољом да се Син Његов Јединородни оваплоти и постане човек да би све створено сјединио у себи и увео у заједницу са Богом.

Све остало су спекулације и ментална гимнастика у стилу шта би било када би било. Наравно, Бог није ничим ограничен али јасно је да Адам није могао моралним усавршавањем постати Христос. Ово је питање онтологије. Можемо да само размишљамо у оквирима граница богословља.

 

Адам има човечију ипостас и човечију природу, а Бог Логос своју божанску ипостас и божанску природу. Да ли је Адам могао да ипостасно постане Бог Логос, односно да ли је Бог Логос могао да се оваплоти на неки неисказан начин у Адаму јесте крајње исходиште вашег питања. То би било могуће једино уколико би се поништила Адамова ипостас а његова природа била узета Богом Логосом те била ипостасно сједињена са божанском природом Божијом "несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно". Богословље наше Цркве, међутим, не познаје сједињење ипостаси по природи на овај начин већ једино ипостасно сједињење природа. Управо један од кључних проблема са несторијанством је био што је Несторије са својим следбеницима веровао у својеврсно сапостојање - Бога Логоса и човека Исуса и у међусобно сапрожимање (перихорезу) ове две личности. Отуда је за њега Пресвета Дјева била Христородица јер је родила ипостас човека Исуса са којим се сјединио Бог Логос, предвечно рођени од Оца, а не од Дјеве у времену. То је била кључна грешка. Христос је и Бог и човек. Бог по божанској ипостаси и природи, а човек САМО по природи, коју је принела у својој утроби Пресвета Дјева. Оваплоћени Син Божији НЕМА човечију ипостас јер је једна личност, једна ипостас Бога Логоса, а не биће са две ипостаси. Зато је оно што се родило од Дјеве Христос Бог који се очовечио, а не човек Христос који се обожио. Родила се ипостас Бога Логоса телесно, иако је та ипостас по својој божанској природи предвечно рођена од Оца. Зато кажемо да је Пресвета Дјева Марија Богородица, а не Христородица.

 

Тако је и у овом нашем хипотетичком размишљању. Размишљајући о томе да је Адам могао да постане Христос морамо да имамо у виду да Христос може имати само једну ипостас, или ипостас Адама или Ипостас Бога Логоса. Знамо да створено у вечно може да преведе само Бог као личност, а не човек који је створен ни из чега. Човек не може ипостасно да сједини у себи своју човечију и божанску природу, а Бог може да сједини своју божанску са човечијом природом, што је Бог Логос учинио оваплотивши се од Дјеве. То је огромна разлика.  Адам је могао једино да се обожи божанским енергијама и постане бог по благодати, као светитељи, али дефинитивно није могао да постане Бог по природи. Да ли је тајну спасења васцеле твари могао да изврши обожени човек или је то могао само Бог који је постао човек мислим да је јасно из предања наше Цркве. У вечност може да уведе само онај који је по природи вечан и бесмртан. Адам је створен за вечност и бесмртност, али будући створен ни из чега, потенцијално је био подложан смрти и пролазности, што се и активирало његовим падом.

 

Зато бих закључио да је у сваком случају Бог Логос требало да се оваплоти без обзира на Адамов пад јер само оно што је бесмртно и вечно може да вечним и бесмртним учини оно што је створено.

 

Бескрајно благодарим на појашњењу.

Дакле, као што су различите ипостаси Тројице и не нестају у Једном, тако и ипостас Адама не може тек тако (тј никако) да се укине. Зато не би могло бити једноипостасног Богочовека са две природе. Двоипостасно биће са две природе (сем Бога у Три Ипостаси али једном природом) не знамо, а даље спекулисати нема смисла.

Дакле, у спекулацијама овог типа најдаље се може ићи дотле да би Адам и Ева били Богородитељи, тј да би се Христос могао тада оваплотити кроз Еву и принети сву постојећу природу Оцу.

[Кратос]

O.Savo zašto je Adam u Hristovog  geneologiji nazvan Sinom Božijim?

 

 38 Sina Enosovog, sina Sitovog, sina Adamovog, sina Božijeg.(Luka,3,38)

 

Drugo recimo interesuje me po pitanju ovaploćenja recimo u SZ kada Avram sreće Trojicu čoveka on im se klanja kao Bogu i kaže:

 

I reče: Gospode, ako sam našao milost pred Tobom, nemoj proći sluge svog. 4 Da vam donesem malo vode i operite noge, te se naslonite malo pod ovim drvetom. 5 I izneću malo hleba, te potkrepite srce svoje, pa onda pođite, kad idete pored sluge svog. I rekoše: Učini šta si kazao.(1,Mojsijeva 18,4)

 

Ovde očigledno Avram sreće Svetu Trojicu,obraća im se sa Gospode,kaže da potkrepite srce svoje(jednina) ne kaže srca vaša.E sad me interesuju ako je ovaj događaj bio stvaran, a mi hrišćani verujemo da jeste zar nije to onda ovaploćenje Boga?

[Архимандрит Сава Јањић]

Бескрајно благодарим на појашњењу.

Дакле, као што су различите ипостаси Тројице и не нестају у Једном, тако и ипостас Адама не може тек тако (тј никако) да се укине. Зато не би могло бити једноипостасног Богочовека са две природе. Двоипостасно биће са две природе (сем Бога у Три Ипостаси али једном природом) не знамо, а даље спекулисати нема смисла.

Дакле, у спекулацијама овог типа најдаље се може ићи дотле да би Адам и Ева били Богородитељи, тј да би се Христос могао тада оваплотити кроз Еву и принети сву постојећу природу Оцу.

 

Па управо се тако и догодило. Од пада Адама и Еве и почетка размножавања људског рода имамо непрекинуту линију родослова све до Пресвете Богородице која је бесемено зачела и родила Христа, Оваплоћеног Бога Логоса. Стога су Адам и Ева у том контексту заиста прародитељи Христови по телу. Зато бисмо пре могли да размишљамо о томе да је свакако било планирано да се Христос појави преко Адама и Еве и чак и да није било прародитељског пада. То се засигурно не би догађало на начин карактеристичан нашој палој природи, већ на неки други неисказан начин.

 

Овде морамо да имамо у виду дубоку символичност повести о првом човеку и његовом паду и најмање два усмена предања која су записана и сабрана у коначни текст повести о стварању по некима после Вавилонског ропства 7.век пре Христа, а по другима чак и пре. Можемо да разумемо да је Адам пре пада био својеврсна саборна личност. Адам долази од јеврејске речи (adamah) што значи прах земаљски, земља, а Ева (hayya) означава живот. Адам и Ева означавају у дубљем смислу целовитост човека који је створен од праха земаљског који носи животни потенцијал. У самом почетку повести о првом човеку Адам и Ева, уколико идемо дубље испод наративног нивоа, нису сасвим индивидуално диференцирани. Ева је према повести о Постању настала од самог Адама (од његовог ребра) и није створена на исти начин као Адам, тако да пре можемо говорити о колективном људском роду који у Адаму и Еви поседује оно што ће се после човековог пада манифестовати као различитост полова. Занимљиво је да приликом развоја човечијег фетуса такође не долази одмах до диференцирања полова. У Божијем стварању све је у динамици и покрету. Библијски текст нам то саопштава не на научан или спекулативно философски начин већ једноставним наративом који крије много дубље тајне. Еденски врт и све у њему и надасве Адам и Ева на известан начин су издвојени у метаисторијском простору од остале творевине и улазе у нашу историју практично тек падом.

 

Живописна повест о Адаму, Еви, забрањеном плоду и змији крије надасве дубоку тајну о човековом покушају да своје постојање заснује на себи и својој природи, а не на заједници са Богом. Тек након пада човек се у потпуности индивидуализује и активирањем смрти почиње и размножавање људског рода које је последица човекове тежње да надиђе смрт преко свог потомства. Ипак, оно што је рођено не представља наставак живота родитеља, већ настаје нова личност. Човек је трагично разједињен падом. Рађање у боловима је такође последица пада (Постање 3.16) Бог им облачи "кожне хаљине" и човек постаје пропадљив, подложан страстима, болести и старењу. Саборност људског рода се губи и имамо након пада Адама и Еву као јасно подељене индивидуе који функционишу у границама пале биолшке природе, а после њих њихове потомке који устају један на другога, људе који траже заједницу са Богом кроз разне култове чувајући дубоко, условно речено, у неком архетипском сећању, заједницу са Богом коју су изгубили, али коју ће по обећању Божијем опет доживети.

 

Дакле, Бог је по својој премудрости и поред пада првог човека све усмерио ка свом предвечном циљу да сам Син Божији уђе у овај свет и да поставши човек, Духом Светим освети и спасе све створено и коначно преведе у вечну заједницу са Богом Оцем. Смисао целокупног стварања јесте да оно што је створено и што је сабрано у Адаму као микрокозмосу, а што је потом разједињено падом, преко оваплоћеног Сина Божијега буде поново сабрано и уђе у вечно постојање. Зато је домострој спасења и коначно пре-обликовање света које ће уследити након Другог доласка Господњег коначан завршетак и оцелотворење стварања по предвечној вољи Божијој. Историја човека почела је колективним човеком - Адамом - падом долази до индивидуализације људског рода и све се завршава сабирањем свих у Христу, Новом Адаму. Св. Максим Исповедник у 41 Амбигви, настављајући Св. Григорија Богослова говори о пет подела (διαιρέσεις) које су настале падом човека: "нестворена и створена природа, духовна и чулна природа, небо и земаља, рај и икумена, мушко и женско". Христос као оваплоћени Бог Логос улази у историју, у наше линеарно време и простор, да превазиђе ове разлике и помири их у својој личности. Отуда је тајна будућег постојања управо у јединству свега у Христу где неће бити ни мушког ни женског, где неће бити разлике између Еденског раја и осталог света, ни разлике између неба (анђелског духовног света) и земље (видљивог материјалног света), а самим тим ни разлике између духовне и чулне природе, и коначно, где неће бити разлике између нествореног и створеног. Господ Христос у својој личности надилази полне разлике те они који се у Христа крсте улазе у постојање у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, по речима Апостола. Идући од краја до почетка разлика, у Цркви престаје разлика између Едена и овога света јер Христос нас уводи у нови живот у коме нисмо од овога света иако живимо у њему. Анђели и људи у Цркви као простору живих обитавају заједно, а одуховљењем чула они који су ушли у меру висине раста Христовог надилазе и ову разлику. Коначна завршница јесте обожење свега у Христу у коме ћемо сви живети као нова твар вечна и непропадљива. Христос као колективна личност, који се у нашем свету након свог домостроја спасења опитује као Црква, радионица је спасења и довршења стварања света. Он је алфа - почетак свега и омега - крај свега али крај који нема и не може да има краја.

[Архимандрит Сава Јањић]

O.Savo zašto je Adam u Hristovog  geneologiji nazvan Sinom Božijim?

 

 38 Sina Enosovog, sina Sitovog, sina Adamovog, sina Božijeg.(Luka,3,38)

 

Drugo recimo interesuje me po pitanju ovaploćenja recimo u SZ kada Avram sreće Trojicu čoveka on im se klanja kao Bogu i kaže:

 

I reče: Gospode, ako sam našao milost pred Tobom, nemoj proći sluge svog. 4 Da vam donesem malo vode i operite noge, te se naslonite malo pod ovim drvetom. 5 I izneću malo hleba, te potkrepite srce svoje, pa onda pođite, kad idete pored sluge svog. I rekoše: Učini šta si kazao.(1,Mojsijeva 18,4)

 

Ovde očigledno Avram sreće Svetu Trojicu,obraća im se sa Gospode,kaže da potkrepite srce svoje(jednina) ne kaže srca vaša.E sad me interesuju ako je ovaj događaj bio stvaran, a mi hrišćani verujemo da jeste zar nije to onda ovaploćenje Boga?

 

Појам "син Божији" се у Светом Писму користи у разним контекстима: за Адама (Лк. 3.38), за анђеле, за Ситове синове (bene ha'elohim), цареви Израиља се називају "синови Божијим" итд. Овај назив се појављује и у разним митологијама и религијама. Стога овај израз у ширем смислу означава некога ко је посебно близак Богу. У ужем смислу, јединородни Син Божији је сам оваплоћени Бог Логос, Исус Христос, друга ипостас Свете Тројице.

Што се тиче сусрета Авраама са три анђела, реч је о виђењу, а не о оваплоћењу Свете Тројице. Бог се јавио у виду три анђела и Авраам им се обраћа као једном Богу јер у њима опитује живо присуство Божије.

[grigorije22]

Да управо тако, постоји јасна разлика између Еденског врта и осталог света јер у противном зашто би се посебно помињао рајски врт као посебно место које је Бог засадио за Адама. Еден је био праслика будућег царства пре свега због односа човека са Богом који је давао смисао и квалитет човеку и природи око њега. Лично мислим да ће васцела твар сједињена у Христу бити промењена у Царству небеском толико да наши појмови могу да буду само једна груба скица будуће реалности. Узмимо само човека. Знамо да неће бити ни мушког ни женског, ни народа, ни језика, људи ће бити попут анђела али телесни и сви ће бити једно у Христу. Каква ће то бити телесност у вечности не можемо да јасно знамо у перспективи овог времена и простора, али то засигурно није повратак прародитељском рајском врту, већ надилажење свега онога што је било и што јесте сада.

 

Чињеница је да у Светом Писму (Пост 1, 29-30) стоји да је човеку и животињама Бог дао да једу биљну храну. Код Исаије 11.6-9 и 65. 25 говори се о визији будућег века где ће месоједи живети у миру са биљоједима, где ће краве и медведи пасти траву заједно. Наравно, ово мислим да не треба схватити буквалистички као и многе друге визије пророка. Бог према књизи Постања у 9.3 после Потопа даје људима да могу да једу сву храну и животињску и биљну по први пут. Као и много тога у књизи Постања и правила исхране за човека и животиње су символичног смисла и мислим да треба бити јако опрезан пре него што се доносе коначни закључци. Сигурно је да у рајском врту није било смрти која подразумева духовну одвојеност човека од Бога и телесно пропадљивост и смртност човековог тела. Адам је према библијском извештају истовремено и појединачна и колективна личност. Ова промена и раздељеност је настала тек падом Адамовим. Што се тиче бесловесне твари, она је пре пада такође учествовала у благодатном односу Бога према човеку и животиње и биљке осећале су вероватно на посебан начин присуство Божије пре пада као што у нашем времену осећају присуство светога човека и благодати Божије, али мислим да то не значи да можемо рећи да пре пада није било равнотеже у екосистему која почива на сталном динамичком кретању материје у биљном и животињском свету.

Da li mozete da pojasnite kako je to Adam istovremeno bio i pojedinacna i kolektivna licnost. Da li je to mozda po uzoru na Svetu Trojicu? Da je covecanstvo imalo jednu volju kao sto ima Sveta Trojica. Zbog cega kod Svetih otaca nema pomena o tome da je Adam jedan i u isto vreme kolektivan?

 

 I imao bih jos jedno pitanja u vezi evolucije. Ako prihvatimo evoluciju coveka mi prihvatamo postajanje koadamita i preadamita. Ali zar tako ucenje nije osudjeno kao jeres na jednom od Crkvenih sabora?

[Архимандрит Сава Јањић]

Da li mozete da pojasnite kako je to Adam istovremeno bio i pojedinacna i kolektivna licnost. Da li je to mozda po uzoru na Svetu Trojicu? Da je covecanstvo imalo jednu volju kao sto ima Sveta Trojica. Zbog cega kod Svetih otaca nema pomena o tome da je Adam jedan i u isto vreme kolektivan?

 

 I imao bih jos jedno pitanja u vezi evolucije. Ako prihvatimo evoluciju coveka mi prihvatamo postajanje koadamita i preadamita. Ali zar tako ucenje nije osudjeno kao jeres na jednom od Crkvenih sabora?

 

Знамо из Светог Писма и светоотачких сведочанстава да је човек пре пада по много чему другачији него после њега. Читав библијски извештај о Еденском врту је веома символичан и никако га не смемо буквално тумачити. Најважније је да извучемо основне закључке: Човек је живео у непосредној заједници са Богом; у намери да постане бог мимо Бога, злоупотребом слободе, изгубио је заједницу са Богом и постао је смртан и пропадљив. По мом мишљењу кључ за могуће разумевање Адама у пре-падном стању јесте тајна нашег постојања у будућем веку. У Христу, Новом Адаму, ћемо бити сви и један и многи, неће бити ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина итд. Сам Христос је тајна саборног постојања које у овоме свету имамо у евхаристијском животу у Цркви где смо и појединци и једно у Христу, колико је то могуће у овоме свету и веку. Ипак небески Јерусалим је много више од Еденског раја и зато се ми не надамо повратку у стање пре пада, већ гледамо унапред и верујемо да ћемо у Христу имати пуноћу постојања коју је Бог благоволео од вечности.

 

Зато, говорећи о Адаму многи оци и богослови говоре пре свега о Човеку, о људском роду и његовом паду. Један је Адам у Едену и из њега је (од ребра) настала Ева. Она није биолошки рођена од Адама, али није ни створена према библијском наративу на исти начин као Адам, већ је символично речено од Адамовог тела. Мислим да ово можемо разумети као свеукупност људског рода у личности Адама, али не као стварање више појединачних људи у смислу како људи постоје после пада. Имена Адама и Еве су, како смо видели, символична - означавају земљу и живот. Читава повест настанка човека зато је обавијена великом тајне и тешко је можемо рационално усклађивати са савременом науком, која једноставно не поседује довољно информација о настанку човека, већ на основу одређених налаза формира научне претпоставке и теорије. Дефинитивно мислим, а то и Свето Писмо каже да Адам означава почетак људског рода и отуда је апсурдно говорити о ко-адамитима тј. људима који су створени заједно са Адамом (о чему су говорили неки пагански критичари хришћанства), а поготово о пре-адамитима тј. постојању човека пре Адама. Условно прихватање еволуције као својеврсног програма Божијег стварања не подразумева аутоматски прихватање ових претпоставки. Повест о Адаму и Еви била је као дечија прича за горде неоплатоничаре који су исмејавали оне који верују у то и зато су излазили са новим теоријама, слично као што данас имамо научнике који потпуно одбацују повест о стварању човека.  Ипак, шта је Еденски врт, каква је његова коорелација са осталом творевином и много тога другог из ових првих глава Постања, обавијено је велом тајне за наш рационални ум.

 

Цела хронологија стварања прве и друге главе је необична због испреплитања два усмена предања која библичари условно зову јахвистичким и елохистичким, тј. у зависности од терминологије која се користи. У другој глави Постања, након стварања човека, Бог засађује врт у Едену "И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и онде намести човека, ког створи." 2.8. Еден је, дакле, посебно засађен за човека и на известан начин издвојен је из остале творевине. Каква се тачно реалност постојања описује у 2. и 3. глави Постања јако је тешко рећи. Постоје разноврсна тумачења, али треба да се држимо оних основних чињеница које сам на почетку одговора поменуо. Шта тачно значи "И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих." 3.21 такође је тешко рационално објаснити. У последњим стиховима 3. главе помиње се само изгнање Адама. За човека се користи једнина (Ева се час помиње, час се не помиње) "И рече Господ Бог: Ето, ЧОВЕК поста као један од нас (᾿Ιδοὺ Αδαμ γέγονεν ὡς εἷς ἐξ ἡμῶν) знајући шта је добро шта ли зло; али сада да не пружи руку своју и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи. И Господ Бог изагна ГА (καὶ ἐξαπέστειλεν ΑΥΤΟΝ κύριος ὁ θεὸς) из врта едемског да ради земљу, од које би узет; " 3.22-23. Коначно Бог поставља херувима (у Септуагинти херувиме) са пламеним мачем "да чува пут ка дрвету од живота" 3.24. 

 

Очигледно, човеков пад био је и духовна и физичка деградација човека који је по свему судећи предвиђен да живи као колективна личност у заједници са Богом. Тек после пада, још док су били у Едену Адам и Ева постају свесни своје голотиње и осећају стид, а тек након изгона из Едена, на почетку 4. главе Постања видимо да је Ева затруднила. Реалност њиховог живота у Едену била је надполна и они се индивидуализују у полном смислу тек након излаза из Едена. Једна традиција дакле говори о настанку свега и човека на крају коме је Бог дао да се размножава и заправо прескаче повест о Едену и Паду, а друга мистичнија обухвата живот Адама и Еве у Едену, њихов пад и изгон. Обе традиције нису контрадикторне када се схвате на прави начин. Епизода у Едену показује да је човек створен као посебно биће које је живело у непосредној заједници са Богом. Човек је створен да влада целом творевином и да она преко њега уђе у лични однос са Богом. Историја Адама и Еве након пада и сва потоња историја људског рода у домену је палог света и тек од тада мислим да можемо говорити о неким нама познатим биолошким и антрополошким законима постојања. Људски род се умножава као последица пада. У Христу ће сви бити сабрани у нови начин постојања. Веома је важна ова паралела Еден - Адам  и Вишњи Јерусалим - Христос (Нови Адам). У том контексту о првом човеку можемо понајбоље резоновати једино из перспективе Есхатона јер ни у једном тренутку не смемо да изгубимо из вида намеру тј. циљ стварања човека.

[Кратос]

Појам "син Божији" се у Светом Писму користи у разним контекстима: за Адама (Лк. 3.38), за анђеле, за Ситове синове (bene ha'elohim), цареви Израиља се називају "синови Божијим" итд. Овај назив се појављује и у разним митологијама и религијама. Стога овај израз у ширем смислу означава некога ко је посебно близак Богу. У ужем смислу, јединородни Син Божији је сам оваплоћени Бог Логос, Исус Христос, друга ипостас Свете Тројице.

Што се тиче сусрета Авраама са три анђела, реч је о виђењу, а не о оваплоћењу Свете Тројице. Бог се јавио у виду три анђела и Авраам им се обраћа као једном Богу јер у њима опитује живо присуство Божије.

 

Posle mu se javi Gospod u ravnici mamrijskoj kad seđaše na vratima pred šatorom svojim u podne. 2 Podigavši oči svoje pogleda, i gle, tri čoveka stajaše prema njemu. 

 

Pismo kaže tri čoveka.Avram ih tako vidi.Sprema im hranu,ugošćuje ih.