Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, juče je na Prvoj TV bila emisija o posednutima, demonizovanim, gde su svoja iskustva podelili i neki sveštenici

http://www.prva.rs/web-tv/emisija/srpske-misterije/22215/srpske-misterije---zaposednuti.html

 

Ne znam da li ste odgledali emisiju, kakvo je vaše mišljenje o ovim stvarima?

 

Meni sveštenici iz ove emisije nisu ulili poverenje u ispravnost svog delovanja

 

Нажалост не могу да погледам видео. Када га покренем каже ми да видео није доступан у региону у коме се налазим. Вероватно су нас виртуелно пребацили у Албанију. Често сам приметио да ми компјутер као земљу порекла аутоматски препознаје Албанију. Шта да радимо, статусни сукоб између Срба и Албанаца води се и на дигиталном плану

[Дејан]

Нажалост не могу да погледам видео. Када га покренем каже ми да видео није доступан у региону у коме се налазим. Вероватно су нас виртуелно пребацили у Албанију. Често сам приметио да ми компјутер као земљу порекла аутоматски препознаје Албанију. Шта да радимо, статусни сукоб између Срба и Албанаца води се и на дигиталном плану

Da, to je tačno, kada je  o. Ivan bio kod vas u Dečanima, fb je izbacio upozorejne da se na profil  ulogovao neko iz Albanije

[Дејан]

https://youtu.be/J41fDvmO0m0

možda sa youtuba može da se pogleda @@Архимандрит Сава Јањић,

[Архимандрит Сава Јањић]

Сами сте рекли да су енергије природна происхођења на које се односи и посредништво Сина у исхођењу Светога Духа, тј. израз ,,кроз Сина''. Ако кажемо да Син учествује у исхођењу Светога Духа на такав начин, онда видимо да се ту мисли на природу.

 

Управо да би се разјаснило то питање увео сам претпоставку о парадоксу да тако исто може Свети Дух да има улогу у рађању Сина, будући да природа коју поседују јесте заједничка. Овде је само битно да избегавамо значење узрочности.

 

Међутим, показује се да то није лако објаснити, односно да до сада ни немамо коначно објашњење. У циљу објашњења тога навео сам неке своје претпоставке које желим да буду суочене са мишљењем других.

 

Да али не у узрочном смислу. То је велика разлика. Веза испостаси по природи и енергијама није узрочног карактера. Идеја о било каквој улози Оца у рађању Сина је нешто потпуно ново. Волео бих ако бисмо нашли неки извор за ово. Мени звучи крајње нелогично, не у томе што је Дух мање Бог од Сина него зато што ипостасно Син се рађа у узрочном смислу само од Оца и Дух Свети узрочно исходи само из Сина. Син условно речено исходи кроз Оца само по енергији тј. у пројавном смислу као Дух Синов, а ли не узрочно. Јако је важно да се истакне јасна разлика између ипостаси и природе. У ипостасном нивоу постоји узрочни однос и монархија Оца,  а у нивоу суштине Божије тј. природе не постоји Монархија Оца без обзира на њихов поредак (τάξης). 

 

Тријадологија је јако комплексно питање и толико далеко од наших умних способности да је разумемо и сасвим објаснимо. Углавном се ослањамо на изворе великих отаца. Оно што је суштински важно за све нас као вернике јесте зашто верујемо у једнога Бога, а не Тројицу. Источна традиција да је то због тога што је Отац један као ипостасни извор Сина и Духа даје одговор на наше питање. Наравно, све три личности Св. Тројице имају исту суштину, али укоилко бисмо суштину поставили као приоритетну онда би наш Бог био један Бог као апстрактна суштина, а не као ипостас (личност). Зато је ипостас Оца који је узрок Сина и Духа у начину личног постојања толико важна за разумевање, колико је то могуће нашем ограниченом уму, зашто верујемо у Једног, а не у три Бога. Наравно, постоји међусобна веза између ипостаси. Отац не би био Отац без Сина и Духа, Син без Оца и Духа, ни Дух без Оца и Сина, али ове узајамне ипостасне везе не би требало доводити у исти ниво са Оцем који је узрок ипостаси Сина и Духа. Код Св. Отаца се нигде не спомиње да је на исти начин Син узрок Оца или Духа или Дух да је извор Сина и Оца. Ово је тајна јединства у Тројици где је узрок Отац, али који јесте ЈЕДАН Бог само зато што вечно рађа Сина и исходи Духа. То је онолико колико можемо да разумемо из светоотачког предања. Наш језик је немоћан да изрази пуноћу ове тајне на други начин и зато користимо терминологију оних који су уронили у ове духовне тајне дубоким опитним искуством Бога.

[Архимандрит Сава Јањић]

možda sa youtuba može da se pogleda @@Архимандрит Сава Јањић,

 

Хмм... цео видео је у некој "готичкој" атмосфери која подсећа на хорор филмове истеривача духова. Ово је јако озбиљна тема  и мислим да би било добро да Епархије одреде људе који су проверени у свом духовном животу да се баве овим проблемима. Није све за свакога, као ни исповедање. Нажалост, данас се "истеривање злих духова" подразумева као нешто што може да ради сваки свештеник, а по најчешће је то занимација самозваних духовника који неретко и сами имају духовних проблема. У Цркви су од најранијих времена постојали егзорцисти који су имали посебан дар за то. Данас, ми свештеници углавном читамо молитве за здравље или Василијеве молитве за опседнуте духовима, иако треба бити јако опрезан са овим молитвама и читати их са великим духовним смирењем. Директно обраћање нечистим духовима од стране свештеника је могуће, имамо то у оглашењу пред крштењем и у молитвама за оне који су опседнути злим духовима, али потребна је посебна припрема и одговарајући начин духовног живота. 

 

Увек се сетим синова Скеве Јудејца Д.ап. 19. 14-17. Потребно је да као свештеници живимо врло интензивним духовним животом и пројавимо посебне духовне дарове да бисмо се могли бавити истеривањем духова, а да не бисмо наудили сами себи "Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју." (Еф. 6.12).

 

Иначе, питања опседнутости нимало не треба потцењивати. Деловање демона у свету је врло реално и потребно је посебно искуство. Не знам како је у другим православним црквама, али претпостављам да би они који имају ову харизму требало да помогну онима који немају довољно искуства. У противном може да буде штете и за онога који је опседнут и за онога који олако и самоуверено приступа борби са духовома поднебесја. Такође је неопходно и расуђивање и сарадња са психијатрима који живе православним животом јер сваки случај оваквог понашања није неопходно опседнуће, већ може бити последица и психозе. 

[Дејан]

@@Архимандрит Сава Јањић, Bilo mi je vrlo odbojno što sveštnik radi te stvari i ako mu je episkop rekao da ne radi.

A znam za jednog sveštenika u NS koj je bi baš poznat po tome, al je vladika Irinej , kako sam čuo, rekao da se prestane sa tom praksom.

[Архимандрит Сава Јањић]

Драги мој, оче Саво, хвала на одговору. Ја сам само мало сурфовао овде, па сам приметио ствари о којима се говори. Одговор је леп и паметан. Лепо сте приметили кад говорим о "повратној" узрочности да то није исто и што она Очева. Наравно да о раном монархијанизму све потписујем што сте рекли. Али, стекао сам био утисак да овде сви све знају, тако да сам то био узео здраво за готово.

Наравно да ћу се јавити поново, "јер ми је лепо бити и беседити са вама овде".

Свака част на борби са Шиптарима!

Сваки благослов Божији желим да сиђе на вас (овде неки посумњаше да нема благосиљања, па да и то поменемо, а не само у нашим тајним молитвама)!

 

Морам да признам да је дијалог са албанским "историчарима" много већи проблем за мене од тријадологије. Јуче смо имали "историјски симпозијум" на улицама Дечана и вероватно сте могли да видите атмосферу. Ко није видео може да погледа репортажу РТС на мом youtube каналу https://youtu.be/vXBp2meebco

 

У сваком случају, врло занимљива "историјска презентација" реалности у овом делу Косова и Метохије. За нас ово није ништа ново после 4 оружана нашпада и више оваквих и сличних протеста, али многи ово нису раније видели, па ево прилике. Замолио сам екипу из Митровице да сниме. Од тријадологије до дечанских "историчара" јако је велики јаз морате да признате. Дечански монаси се вековима боре да опстану у крајње тешким условима живота, али уздамо се Бога и молитве Св. Краља Стефана.

 

За оне који су мало више заинтересовани како је то раније изгледало, нпр у 19. веку предлажем књигу Јанићија Поповића о Животу Срба на Косову и Метохији крајем 19. века и Плач Старе Србије дечанског игумана Серафима Ристића. Ево ставио сам на интернет па можете преузети 17 мегабајта. Врло занимљива два списа. Дечански игуман о. Серафим је сакупио бројна сведочанства о страдању Срба из свог времена и отрпилике подсећа ме на оно што се и данас дешава, само што више нисмо у Османској царевини.

 

http://d.pr/f/12lLh 

 

Дубоко ме задивљује хришћанска стаменост и храброст нашег народа који је опстајао и у много тежим условима него што је то сада.

 

Наравно срећан и благословен Никољдан (иначе моја слава) и велики братски поздрав и благослов свим члановима форума.

[DankaM]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Samo hrabro, Bog je sa vama.

 

Znate, mi ovde "gore", pogotovo u Beogradu, slabo znamo kako je na Kosovu. A iskreno, pocinjem da mislim da nas i ne zanima dovoljno

Igrom slucaja sam upoznala dvojicu divnih momaka iz Mitrovice, i postala malo upucenija. Zaista je bilo...tuzno iskustvo, samo slusati o tome. 

Obecali su da ce nas odvesti do Vaseg manastira kad budemo dosli na radionicu koju oni povremeno odrzavaju u Mitrovici. Unapred se radujem tome.

 

Izvinjavam se, znam da je tema "Pitajte...", ali trenutno mi je bas u glavi situacija u kojoj se nalazite, pa morala sam da ubacim cestitke, zelje i pozdrave  

Srecna Vam slava!  

[Milan Nikolic]

Да али не у узрочном смислу. То је велика разлика. Веза ипостаси по природи и енергијама није узрочног карактера. Идеја о било каквој улози Светога Духа у рађању Сина је нешто потпуно ново. Волео бих ако бисмо нашли неки извор за ово. Мени звучи крајње нелогично, не у томе што је Дух мање Бог од Сина него зато што ипостасно Син се рађа у узрочном смислу само од Оца и Дух Свети узрочно исходи само из Сина. Свети Дух условно речено исходи кроз Сина само по енергији тј. у пројавном смислу као Дух Синов, али не узрочно. Јако је важно да се истакне јасна разлика између ипостаси и природе. У ипостасном нивоу постоји узрочни однос и монархија Оца, а у нивоу суштине Божије тј. природе не постоји Монархија Оца без обзира на њихов поредак (τάξης).

 

Приметио сам, колико ми се чини, да сте овде направили неколико пермутовања па вас молим да проверите и потврдите. Проверите речи које сам горе (променио) подебљао и подвукао да ли се у вашем тексту правилно односе.

 

У вези следећег што сте написали: ,,Идеја о било каквој улози Светога Духа у рађању Сина је нешто потпуно ново. Волео бих ако бисмо нашли неки извор за ово'' - волео бих и ја да нађем конкретне светоотачке цитате на које се позвао, рекавши ,,говорише стари'', свети Николај Жички.

 

И Николај каже да Свети Дух има Своје ,,дејство'' у вечном рађању Сина. Свети Николај се у следећој молитви, по контексту којим иде - у Молитвама на језеру -, обраћа Богу Оцу: ,,У Твом неузнемиреном девичанству, дејством Духа Свесветог, родио се Син. То је рађање Бога одозго. Како горе, тако доле, - говорише стари. Оно што се десило на небу, десило се и на земљи. Оно што се десило у вечности, десило се и у времену. Мио си ми, љубави моја, зато што си ми тајна. И свака љубав гори и не сагорева док тајна траје. Откривена тајна сагорена љубав. Кунем Ти се вечном љубављу као што се Ти мени кунеш вечном тајном.''(IX)

 

Питање је у којој мери ,,опитно искуство Бога'', како сте навели, треба утицати на опште црквено исповедање? Да ли је та могућност присутна искључиво услед нужности због изазова (подела) које Црква има?

 

Моје је мишљење да ако не треба (без разлога) улазити у ,,дубине тајни'', онда због конкретне нужности, а то је услед стварања неправославног учења које је већ направило поделе, треба приступити благочестивом расуђивању и објашњењу датог проблема. Ово објашњење, како мислим, не треба оставити површно, ни на удару двосмилености - разних тумачења, него треба бити у потпуности јасно.

 

Тако мислим да је Цркви неопходно сазвати васељенски Сабор који би на првом месту разматрао питање Филиоквеа и свега везано за тај проблем. Не знам када би то било могуће да се деси, не видим ни почетак, предсаборске расправе по том питању, али верујем да ће до тога доћи кроз наредне деценије.

[Архимандрит Сава Јањић]

Приметио сам, колико ми се чини, да сте овде направили неколико пермутовања па вас молим да проверите и потврдите. Проверите речи које сам горе (променио) подебљао и подвукао да ли се у вашем тексту правилно односе.

 

У вези следећег што сте написали: ,,Идеја о било каквој улози Светога Духа у рађању Сина је нешто потпуно ново. Волео бих ако бисмо нашли неки извор за ово'' - волео бих и ја да нађем конкретне светоотачке цитате на које се позвао, рекавши ,,говорише стари'', свети Николај Жички.

 

И Николај каже да Свети Дух има Своје ,,дејство'' у вечном рађању Сина. Свети Николај се у следећој молитви, по контексту којим иде - у Молитвама на језеру -, обраћа Богу Оцу: ,,У Твом неузнемиреном девичанству, дејством Духа Свесветог, родио се Син. То је рађање Бога одозго. Како горе, тако доле, - говорише стари. Оно што се десило на небу, десило се и на земљи. Оно што се десило у вечности, десило се и у времену. Мио си ми, љубави моја, зато што си ми тајна. И свака љубав гори и не сагорева док тајна траје. Откривена тајна сагорена љубав. Кунем Ти се вечном љубављу као што се Ти мени кунеш вечном тајном.''(IX)

 

Питање је у којој мери ,,опитно искуство Бога'', како сте навели, треба утицати на опште црквено исповедање? Да ли је та могућност присутна искључиво услед нужности због изазова (подела) које Црква има?

 

Моје је мишљење да ако не треба (без разлога) улазити у ,,дубине тајни'', онда због конкретне нужности, а то је услед стварања неправославног учења које је већ направило поделе, треба приступити благочестивом расуђивању и објашњењу датог проблема. Ово објашњење, како мислим, не треба оставити површно, ни на удару двосмилености - разних тумачења, него треба бити у потпуности јасно.

 

Тако мислим да је Цркви неопходно сазвати васељенски Сабор који би на првом месту разматрао питање Филиоквеа и свега везано за тај проблем. Не знам када би то било могуће да се деси, не видим ни почетак, предсаборске расправе по том питању, али верујем да ће до тога доћи кроз наредне деценије.

 

Наравно брате Милане у времену тј. у домостроју спасења Логос, Син Божији се рађа као човек од Пресвете Дјеве посредством Духа Светога. "Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те" Каже Арханђел Гаврило Пресветој Богородии. И не само то, Духом Светим бива објављен свету као Син Божији, Духом Светим га апостоли и ученици препознају као Сина Божијег, Духом Светим га Отац небески васкрсава из мртвих и Духом Светим бива узнесен. Улога Духа Светога у домостроју спасења је суштински важна. Све заправо бива благовољењем Оца, деловањем Сина и наитијем (духовним озарењем) Духа Светога. 

 

Ми смо претходних дана говорили од надвременом рођењу Сина од Оца и вечном исхођењу Духа од Оца и наравно у том контексту Дух Свети не учествује у вечном рађању Сина. Реч је о личним односима између божанских личности (ипостаси) који имају специфичне називе, али не могу се разумети на људски начин. Лепо је прочитати одељак о ипостасним својствима Св. Тројице из Догматике Св. Аве Јустина.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve26.htm

 

Користим прилику да свима који данас славе Св. Николу као свог заштитника пожелим срећну и благословену славу.

[Milan Nikolic]

Ми смо претходних дана говорили о надвременом рођењу Сина од Оца и вечном исхођењу Духа од Оца и наравно у том контексту Дух Свети не учествује у вечном рађању Сина.

 

Схватили смо да Син има одређену улогу у исхођењу Светога Духа. То нико не спори, ни Палама ни други, с тим што се наглашава да та улога не садржи смисао узрочности.

 

Тако исто треба рећи да и Свети Дух има својеврсну улогу у рађању Сина, такође без значења узрочности. Говоримо о иманентном нивоу Тријадологије и сматрам да је битно расветлити то на који начин објаснити учествовање Сина у исхођењу Светога Духа, и Светога Духа у рађању Сина.

 

Списи које до сада имамо, укључујући списе аве Јустина, не расветљују тај специфичан проблем. Свуда се до сада провлачи непотпуно разумевање које искрсава у наше време, уз тврдњу аве Јустина да Син произлази из суштине Очеве и сличних изјава које изискују додатна објашњења.

 

Једном речју, нама фали потпуна слика која би одвојила све недоумице. Управо у том циљу навео сам пример, претпоставку и парадокс да и Свети Дух учествује у вечном рађању Сина.

 

Нама можда овај проблем није приоритетан јер смо у великој мери помирени са ситуацијом поделе између западне и источне Цркве. Међутим, ако се покаже да та ситуација нужно мора бити превазиђена, у смислу опстанка саме Цркве услед непредвидивих историјских околности, онда ћемо бити приморани да проблематику ове поделе доведемо до решења.

 

Можемо испитати како Син и Свети Дух имају посебна сопствена ,,дејства'' у међусобном произлажењу од Оца. Можемо ипак рећи да то питање није могуће истражити, али овакав став биће исти као и пређашњи ставови отаца који нису слутили до каквих изазова ће Црква доћи, па су ипак таква питања која су била приписивана потпуном агностицизму дошла на дневни ред црквеног разматрања.

 

Мислим да је кључно за почетак предложити латинима да у поспешењу дебате уведемо питање улоге Светога Духа у вечном рађању Сина од Оца. Тиме ћемо проблем Филиоквеа свести на потребно нивелисање које ће заокружити питање узрочности, тако да сагласност буде потпуна.

[Volim_Sina_Bozjeg]

ma.....

[Архимандрит Сава Јањић]

Схватили смо да Син има одређену улогу у исхођењу Светога Духа. То нико не спори, ни Палама ни други, с тим што се наглашава да та улога не садржи смисао узрочности.

 

Тако исто треба рећи да и Свети Дух има својеврсну улогу у рађању Сина, такође без значења узрочности. Говоримо о иманентном нивоу Тријадологије и сматрам да је битно расветлити то на који начин објаснити учествовање Сина у исхођењу Светога Духа, и Светога Духа у рађању Сина.

 

Списи које до сада имамо, укључујући списе аве Јустина, не расветљују тај специфичан проблем. Свуда се до сада провлачи непотпуно разумевање које искрсава у наше време, уз тврдњу аве Јустина да Син произлази из суштине Очеве и сличних изјава које изискују додатна објашњења.

 

Једном речју, нама фали потпуна слика која би одвојила све недоумице. Управо у том циљу навео сам пример, претпоставку и парадокс да и Свети Дух учествује у вечном рађању Сина.

 

Нама можда овај проблем није приоритетан јер смо у великој мери помирени са ситуацијом поделе између западне и источне Цркве. Међутим, ако се покаже да та ситуација нужно мора бити превазиђена, у смислу опстанка саме Цркве услед непредвидивих историјских околности, онда ћемо бити приморани да проблематику ове поделе доведемо до решења.

 

Можемо испитати како Син и Свети Дух имају посебна сопствена ,,дејства'' у међусобном произлажењу од Оца. Можемо ипак рећи да то питање није могуће истражити, али овакав став биће исти као и пређашњи ставови отаца који нису слутили до каквих изазова ће Црква доћи, па су ипак таква питања која су била приписивана потпуном агностицизму дошла на дневни ред црквеног разматрања.

 

Мислим да је кључно за почетак предложити латинима да у поспешењу дебате уведемо питање улоге Светога Духа у вечном рађању Сина од Оца. Тиме ћемо проблем Филиоквеа свести на потребно нивелисање које ће заокружити питање узрочности, тако да сагласност буде потпуна.

 

Сво време говоримо о иманентној тројичности. Отац је ипостасни извор, начало и узрок - Сина по рађању и Духа Светога по исхођењу. Зато је узрок (ἀιτία) ипостаси Сина и Духа. Син нема ни директну нити посредничку улогу у узрочном смислу у вечном исхођењу Светог Духа (јер бисмо на крају отишли у Filioque) или у погрешно тумачење неких источних отаца, који говоре условно о исхођењу Духа кроз Сина. Како видимо видимо код Св. Максима и Паламе, они то поимају само у пројавном смислу, по енергији и чињеници јединствене непромењиве природе (ὁυσιόδως). Нигде нисам нашао да ико помиње било какву, узрочну (директну) или индиректну улогу Духа Светога у вечном рађању Сина. Њихова једина веза јесте, да је по јединству божанске природе Дух Свети својствен Сину и на њему почива. За православне оце који следују кападокијској тријадологији јако је важно очување једино-началности Оца као извора, узрока ипостаси Сина и Духа Светога, јер је то главни темељ нашег поимања Бога као једног Бога Оца Сведржитеља, који је један Бог само са својим Сином и Духом Светим. У том смислу говоримо о Богу као Тројици и Тројици као Једном Богу. Тројичност без једноначалија Оца била би тритеизам, а једноначалије без Тројичности, аријански монизам (ἀρχή μονότατος). 

 

Поновио бих мој пасус који сте навели, где ми се случајно поткрао lapsus calami:

 

Идеја о било каквој улози Светога Духа у рађању Сина је нешто потпуно ново. Волео бих ако бисмо нашли неки извор за ово. Мени звучи крајње нелогично, не у томе што је Дух мање Бог од Сина него зато што ипостасно Син се рађа у узрочном смислу само од Оца и Дух Свети узрочно исходи само из Сина  Оца. Свети Дух условно речено исходи кроз Сина само по енергији тј. у пројавном смислу као Дух Синов, али не узрочно. Јако је важно да се истакне јасна разлика између ипостаси и природе. У ипостасном нивоу постоји узрочни однос и монархија Оца, а у нивоу суштине Божије тј. природе не постоји Монархија Оца без обзира на њихов поредак (τάξης).

 

Чињеница да неки православни оци понекад недовољно терминолошки прецизно говоре да Син и Дух произлазе из суштине Очеве, не значи да произлазе из Оца који је сам по себи суштина, природа Божија. Ипостас долази једино из ипостаси јер ипостасна веза означава начин на који једна личност постоји у односу на друге. Они, дакле, јесу од Оца у смислу начина постојања (τρόπος ὑπάρξεως) али не смислу суштине по којој су равноначални и једносушни. Божанске ипостаси разликују само њихови међусобни односи (σχέσεις) који су јасно дефинисани. Суштинска важност кападокијске тријадологије јесте што је управо ставила ипостас у централни план и зато Filioque, који је произишао из традиције у којој је суштина примарна није проблематичан за Запад, и не нарушава јединство Божије. За источну тријадологију ово је јако проблематично јер Бога своди на суштину, а личности Божијие на нешто секундарно, што је исток увек подсећало на својеврсан модализам. Мислим да је у томе суштина неразумевања. Тренд врћања личном и живом Богу Оцу на Западу код неких богослова веома је охрабрујући знак да се враћамо, не само источној, већ библијској традицији поимања Једнога Бога. 

[Milan Nikolic]

То што сте нагласили да ,,ипостас долази једино из ипостаси'' кључно је у циљу усаглашавања са латинима. Неопходно је још много тога разјаснити.

 

Било би добро да се по овој теми укључе на форум неки од представника римокатолика из Србије и иностранства. Неко ко ће одлучно и искуствено допринети решењу проблема.

[Zoran Đurović]

Морам да признам да је дијалог са албанским "историчарима" много већи проблем за мене од тријадологије. Јуче смо имали "историјски симпозијум" на улицама Дечана и вероватно сте могли да видите атмосферу. Ко није видео може да погледа репортажу РТС на мом youtube каналу https://youtu.be/vXBp2meebco

 

У сваком случају, врло занимљива "историјска презентација" реалности у овом делу Косова и Метохије. За нас ово није ништа ново после 4 оружана нашпада и више оваквих и сличних протеста, али многи ово нису раније видели, па ево прилике. Замолио сам екипу из Митровице да сниме. Од тријадологије до дечанских "историчара" јако је велики јаз морате да признате. Дечански монаси се вековима боре да опстану у крајње тешким условима живота, али уздамо се Бога и молитве Св. Краља Стефана.

 

За оне који су мало више заинтересовани како је то раније изгледало, нпр у 19. веку предлажем књигу Јанићија Поповића о Животу Срба на Косову и Метохији крајем 19. века и Плач Старе Србије дечанског игумана Серафима Ристића. Ево ставио сам на интернет па можете преузети 17 мегабајта. Врло занимљива два списа. Дечански игуман о. Серафим је сакупио бројна сведочанства о страдању Срба из свог времена и отрпилике подсећа ме на оно што се и данас дешава, само што више нисмо у Османској царевини.

 

http://d.pr/f/12lLh 

 

Дубоко ме задивљује хришћанска стаменост и храброст нашег народа који је опстајао и у много тежим условима него што је то сада.

 

Наравно срећан и благословен Никољдан (иначе моја слава) и велики братски поздрав и благослов свим члановима форума.

Okacih na moj FB video. Hvala!