Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Рапсоди]

Оче Саво хвала.

[Milan Nikolic]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Можемо се само надати да ће временом Бог донети решење које ће усагласити западну и источну Цркву. Проблеми су сложени и мислим да решење може бити само у извесној изненађујућој једноставности, тј. у схватању нечега што све поједностављује и недвосмислено објашњава.

 

Приметно је да питање Филиоквеа, укључујући Паламу и све остале, код источних богослова има антилатинску основу. Свакако је то оправдано све док је у циљу тога стриктно очување монархије Оца.

 

Међутим, чињеница је и то да проблем Филиоквеа није заокружена прича. Треба почети од суочења са парадоксом да и Син произлази ,,из природе Светога Духа''.

 

Има превише парадокса у проблему Филиоквеа у досадашњим становиштима. Чини ми се да смо заправо надомак решењу и да треба наставити у том правцу.

[Zoran Đurović]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Можемо се само надати да ће временом Бог донети решење које ће усагласити западну и источну Цркву. Проблеми су сложени и мислим да решење може бити само у извесној изненађујућој једноставности, тј. у схватању нечега што све поједностављује и недвосмислено објашњава.

 

Приметно је да питање Филиоквеа, укључујући Паламу и све остале, код источних богослова има антилатинску основу. Свакако је то оправдано све док је у циљу тога стриктно очување монархије Оца.

 

Међутим, чињеница је и то да проблем Филиоквеа није заокружена прича. Треба почети од суочења са парадоксом да и Син произлази ,,из природе Светога Духа''.

 

Има превише парадокса у проблему Филиоквеа у досадашњим становиштима. Чини ми се да смо заправо надомак решењу и да треба наставити у том правцу.

Милан мудро збори, а иначе је поукашима познато да ми нисмо у некој љубави. Рекло би се и супротно. 

Мени су ствари јако једноставне - не треба да будемо паметнији од Максима. Наиме, ако за њега филиокве нису јерес, зашто су за нас? Можемо само да се препиремо око интерпретација, а оне немају никакав утицај на побожност баба. Наиме, оне верују у Оца, Сина и Светога Духа, а само ће теолози ићи у пакао који компликују ове ствари.   

Миланова опаска је добра јер види и повратно Духа као "узрока" Сина. Наиме, повратно је и Син "узрок" Оца, јер овај не може бити Отац а да нема Сина. Прича о узрокованости је прича, како се мени чини, у доброј мери већ мишљена код Августина, иако је он увек остао резервисан и скроман, па је позивао просвећеније од њега да кажу неку реч (не спадам у такве) - прича о релацијама. Идентитет се има у релацији: Отац је отац само Сина и Син је син само Оца. Иако је овај, Син, рођен од Оца, и у том смислу је Отац већи од њега, Отац је једнако "роб" Сина, јер је релацијски одређен. Само име Дух Свети није релацијско. Због тога је Августин покушао да га одреди као копулу, свезу између Оца и Сина, али никако као њихов производ. Покушао је и овде да мисли однос. Као и Милан (безбожни  ).

Све ове проблеме имамо, као и оци што су их имали, због језика (тада су морали да одвоје природу, фисис и ипостаси, личности, а који су били једнозначни појмови), али смо ми, данас, мало слободнији у разумевању архи, принципа, начела, тако да је оно више у персоналистичком односу схваћено. Стари су зато имали проблем да разумеју извор, јер се уводила временска дистанца као и умањење природе Првог, односно некакво одељење и истечење, а ми сада (неки) покушавамо да размишљамо у том кључу. Па и монархија је јерес, ако ћемо мак на конац! И то осуђена. Било да је савремено називамо адопционизмом или модализмом.

Никако ми није намера да кажем како од Оца нису Двојица (иако се име Духа Светог ни на који начин не може везати за Оца, па тако остаје да "виси" у ваздуху), него позивам да се више размишља у релационом кључу, а не пуке монархије која може да асоцира на монократију или тиранију.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Blagoslovite.

 

Jesu li Dvojica od  Oca podjednako bespocetni i isti po vlasti iako razlicitih Ipostasi, te se onda uvodim u misao čemu opšte monarhija, kad se anarhija između samih Ipostasi ne može uspostaviti.?

 

Dakle čemu načelo, čemu uzrok Ipostasi,kad nas to uvodi u nikada čoveku moguće vidljive same Božje suštine?

 

Nijedna Ipostas ne deluje samostalno bez neposrednog odnosa sa drugom Dvojicom, Ipostasi deluju kao Jedan.

 

Ako je Sin od Oca i Sveti Duh od Oca a Otac bespočetan kao što je to i Duh i Sin, ne vidim mesta monarhiji, osim ako želimo nekako da razumevamo Boga u Ikonomiji.

 

Molim vas praštajte ako je i svako slovo van dogmi ali me istinski zanima čemu monarhija i čemu uzrok, kad je očigledno da se govori o samoj Božjoj suštini, koja je zaista nama i našem umu neshvatljiva.

[Кратос]

Само име Дух Свети није релацијско

 

Ja mislim da jeste ipak relacijsko i da je itekako vezano za Oca.Sveti  je zato što je od Oca.Zašto se ne zove na primer Duh samo?Tu onda ne bi bilo nikakve relacije,odnosa ovako sveti upućuje na onoga koji je svet od koga Duh i ima biće.

[Milan Nikolic]

Пре него што се о.Сава избори са ''косовским историчарима'' и јави на тему, желео бих да у следећој поруци изнесем своје мишљење у циљу решења проблема.

[Чунга Лунга]

Oce Savo, da li mi treba ili ne treba da trazimo ovim pisanim putem da blagoslovite?

 

Ovo pitam jer vidim da skoro svi pocinjemo sa ''Oce Savo, blagoslovite'', ali nigde ne vidim da je neki Vas odgovor poceo sa ''Bog neka blagoslovi'' ili tako nesto... Nema ljutnje, samo pitam, kao obican covek obicnog coveka, jer ne znam da li uzalud trazimo da blagoslovite ili ne...

[Milan Nikolic]

Једноставним увођењем улоге Светога Духа у рађању Сина, уз сапратеће посредовање Сина у исхођењу Светога Духа, поништава се посредништво у узрочности која - као јединствена узрочност - припада једино Оцу. Син се рађа у исхођењу Светога Духа, а Свети Дух исходи кроз рађање Сина.

 

Дух Свети није узрокован од Сина, али Своју целосност добија кроз рађање целосног Сина. Ни Син није узрокован од Светога Духа, али Своју целосност добија у исхођењу целосног Светога Духа.

 

Иако су енергије Божије садржај самих личности Свете Тројице, ове енергије се не узимају посебно у објашњењу о ипостасним својствима. Енергије Божије ступају у теологију накнадно и двојако, као вечно љубавно и стваралачко сапрожимање Свете Тројице.

 

Божански поредак могуће је објаснити једино разликом између равни суштине и равни ипостаси код сваког од Три Божанских Лица. Ту јасно видимо поредак Првога, Другога и Трећега без примеса субординације и томе сличног.

 

Ипостасна својства - узрочност, рађање и исхођење - се не могу разумети у потребној мери без божанског поретка. Тако ни божански поредак не можемо разумети без јасне разлике између равни суштине и равни ипостаси.

 

У вези разликовања у божанском поретку треба рећи да, као што постоји конкретна разлика између рађања и исхођења, тако постоји и конкретно разликовање за свако Лице Свете Тројице у разлици између равни суштине и равни ипостаси у међусобном прожимању. Суштина Божија је једнака (и једна) за сва Три Лица, међутим у равни ипостаси уз раван суштине видимо поредак прожимања.

 

Овакав поредак јасно показује ,,како је'' Отац Први, Син Други и Свети Дух Трећи. Дакле, ипостасна својства и божански поредак само заједно показују, уједно, принцип једне узрочности која је Ипостас Оца, једну и једнаку суштину за сва Три Лица Свете Тројице и Њен божански поредак.

 

Конкретан приказ свега овога могуће је саставити у неколико пасуса. Међутим, да бисмо то јасније пренели можемо направити и сликовит приказ, попут неких које су већ износили Оци Цркве.

[Архимандрит Сава Јањић]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Можемо се само надати да ће временом Бог донети решење које ће усагласити западну и источну Цркву. Проблеми су сложени и мислим да решење може бити само у извесној изненађујућој једноставности, тј. у схватању нечега што све поједностављује и недвосмислено објашњава.

 

Приметно је да питање Филиоквеа, укључујући Паламу и све остале, код источних богослова има антилатинску основу. Свакако је то оправдано све док је у циљу тога стриктно очување монархије Оца.

 

Међутим, чињеница је и то да проблем Филиоквеа није заокружена прича. Треба почети од суочења са парадоксом да и Син произлази ,,из природе Светога Духа''.

 

Има превише парадокса у проблему Филиоквеа у досадашњим становиштима. Чини ми се да смо заправо надомак решењу и да треба наставити у том правцу.

 

Начин на који верујемо у Једног Бога, а истовремено у Оца, Сина и Духа Светога је логички парадокс за нас људе јер је реч о надумној тајни. Ипак, Бог се открио кроз Сина Свога јединороднога, који је постао човек и зато једино у Христу и кроз Христа познајемо Оца и живимо у заједници Духа Светога. Када ми православни кажемо да верујемо у једног Бога пре свега мислимо, како уосталом стоји у символу вере, "у једнога Бога Оца Сведржитеља..." (εἰς ἕνα θεὸν Πατέρα παντοκράτορα), после у наставку Символа вере исповедамо веру и у "једнога Господа Исуса Христа Сина Божијег..." (Καὶ εἰς ἕνα κύριον Ἰησοῦν Χριστόν, τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ τὸν μονογενῆ), и коначно "и у Духа Светога, Господа животворног..."  (Καὶ εἰς τὸ Πνεῦμα τὸ Ἅγιον, τὸ κύριον, τὸ ζῳοποιόν). Дакле, верујемо у једног Бога, али пре свега зато што је Отац један и он се једини помиње као ἕνας θεὸς (један Бог), док Сина и Духа Светога исповедамо у ипостасно зависном односу од Оца који је извор и узрок њихиовог личног постојања (ипостаси) и у символу вере користимо за њих реч Господ (κύριος).

 

Разлика у ипостасној узрочности не постоји на нивоу јединствене суштине Божије јер бисмо пали у субординационизам, а монархија Оца у том случају свела би се на аријанство. Аутентична ипостасна монархија Оца у источној традицији ничим не унижава Сина и Духа као Бога, већ је кључни фактор наше вере у једног библијског Бога, а не у три бога. Такође, ово је посебно важно зато што у великој мери утиче и на друга питања нашег хришћанског живота, јер је тријадологија кључ и за христологију и еклисиологију.

 

Очинство Бога Оца је онтолошке природе, а не моралне или символичке. И пагански Јелини су имали појам Бога као Оца за Зевса коме су се обраћали у својим молитвама „πάτερ Ζεῦ“, али управо у моралном смислу и у смислу свемоћи. Код источних отаца, посебно Кападокијаца, „Очинство“ превасходно не долази од творачке силе Бога Оца, иако Он преко свог предвечног Сина ствара све видљиво и невидљиво, и својим Духом све оживотворава. Ово је ниво икономије, времена. На вечном нивоу Отац је пре свега Један Бог Сведржитељ (Пантократор). У латинском преводу стоји “Credo in unum Deum Patrem omnipotentem” (верујем у једнога Бога Оца свемогућег). Изрази ὁ θεὸς παντοκράτορ и deus omnipotens немају идентично значење. У латинском преводу нагласак је на „моћи, власти“ (potestas) што је појам  посебно карактеристичан за западно богословље (посебно за еклисиологију), а у источној традицији нагласак је на онога који собом држи у заједници љубави. 

 

Ово можда изгледа као споредна терминолошка разлика, али у великој мери утиче на различите путеве источног и западног богословља, што се, на пример посебно пројављује у схватању првенства у Цркви. На Западу се првенство посебно од почетка Средњег века сводило нарочито на ауторитет (auctoritas) и власт (potestas), а на Истоку, први је онај који држи у заједници љубави, што налазимо код Св. Игнатија Богоносца и нарочито Св. Иринеја Лионског. У западном смислу акценат је на деловању, а у источном у заједничарењу, на западу се пре свега истиче примат, а на истоку саборност. Ипак у новије време и западни теолози се више враћају источним изворима. На пример у свом делу о Св. Тројици и Карл Ранер тврди „Бог је Отац“ при чему наглашава библијско поимање Бога као личности, а не као суштине. Код Ранера смо већ и у ранијим дискусијама на форуму видели и преиспитивање и других учења Римокатоличке цркве на начин који је веома одважан (на пример његова занимљива реинтепретација чистилишта и сл).

 

Бог Отац није Отац сам по себи (што и само његово име говори), већ зато што вечно рађа свог јединородног Сина, којим све држи и вечно исходи Духа Светога који почива на Сину и својствен му је. Отуда је икона Бога Пантократора заправо икона Христа са знаком „Онај који јесте“ (Εγώ εἰμι ὁ ὤν – Ја сам Онај који јесте, 2 Мој 3.14). То је наш библијски Бог, Један Бог Отац кога је објавио Син његов јединородни. Зато се на Литургији Св. Василија у молитви анафоре молимо: „Оче  Господа  нашега  Исуса  Христа, Великога Бога и Спаса, наде наше, Који је слика Твоје доброте, печат истоветни, Који показује у себи  Тебе  Оца,  Логос  живи,  Бог  истинити,  предвечна  Премудрост,  Живот,  Освећење,  Сила, Светлост истинита, преко Кога се јави Дух Свети Дух Истине, Дар усиновљења, Залог будућег наслеђа, Првина вечних добара, животворна Сила, Извор освећења …“ Молитва анафоре је најстарији део Литургије и цела је упућена Богу Оцу коме се обраћамо као Црква, Тело Христово кроз Сина у заједници Духа Светога. 

 

Један озбиљан проблем јесте што је Запад, посебно са св. Августином Бога Оца поистоветио на својеврстан начин са божанством (divinitas) тј. божанском природом. Истина у најранијој никејској формули се каже да „Син исходи из Оца, то јест из суштине Очеве“ „Πιστεύομεν εἰς ἕνα κύριον Ἰησοῦν Χριστόν, τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ, γεννηθέντα ἐκ τοῦ Πατρὸς μονογενῆ, τοὐτέστιν ἐκ τῆς οὐσίας τοῦ Πατρός“. Овај додатак „из суштине Очеве“ је у Цариградском символу 381. елегантно изостављен због врло важних разлога. У Никеји је имало смисла да се то помене, не зато што се Син рађа из суштине (јер се Син вечно рађа из Ипостаси Оца, а не из божанске суштине) већ да би се нагласило јединство суштине Оца и Сина које су Аријанци толико упорно и агресивно оспоравали. После, победом над Аријанцима овај додатак показао се као сувишан јер ствара конфузију да ипостаси произлазе из суштине Божије. 

 

Треба имати у виду да се аријанство на Истоку појавило управо зато што је од почетака постојала снажна традиција да је Бог Један зато што је Отац Један али Аријанци су да би очували на свој начин ово веровање отишли у крајност и јерес, у којој су Сина свели на нешто што је мање Бог него Отац (на твар), а Духа Светога су сматрали својеврсном божанском силом. На тај начин су веровали да су утврдили источно веровање у једног библијског Бога. За Аријанце, али исто тако, морамо да кажемо, и за многе правоверујуће источне оце израз „једносуштан - ὁμοούσιος“ као потпуно нови термин, био је проблематичан јер је код многих доживљен као негација монархије Бога Оца, а поред тога источњацима је све то личило на неку врсту савелијанства, где је Бог заправо један Бог који се јавља у различитим модусима (аспектима) у виду Оца, Сина и Дух Светога (дакле не јединственог Тројичног Бога, већ Бога који је монада са три обличја која немају суштинско биће), чему је много допринео латински термин за ипостас (persona) што за источњаке није изражавало пуноћу бића већ својеврсну маску. Ипостас, насупрот томе, има пуни онтолошки идентитет и није само име или обличје под којим се јавља један Бог. Бог има ипостасну реалност и зато је личност, али опет не верујемо у три Бога јер верујемо у три Ипостаси зато што су ипостаси Сина и Духа узрочно поизлазе из Оца (Син рађањем,  а Дух Исхођењем) и Отац је њихов ипостасни узрок. Зато кажемо да је Бог један зато што је Отац један иако је Бог Тројица. Да нема Оца као узрока и начала ипостасног јединства били бисмо тритеисти.

 

Ово није био проблем само за аријанце, већ и за правоверне источне оце посебно због ригиднијих омоусијанаца, који су толико пренаглашавали једносушност као главни фактор јединства Божијег (видећи код источњака прикривени тритеизам) да је постојала опасност да се изгуби древна источна традиција монархије Бога Оца као извора личног начина постојања Сина и Духа Светога. За Цркву Син је Бог зато што је вечно рођени Син Очев, а Дух Свети је Бог зато што вечно исходи из Оца и нису три Бога, већ три ипостаси које свој узрок имају у Богу Оцу и заједно са њим деле без умањивања, потпуно јединствену и непромењиву суштину (природу).

 

Другим речима, само помињање Оца подразумева однос са Оним коме је Отац тј. са Сином. Имена Личности Свете Тројице означавају однос и заједницу, којој је извор Отац. Дакле, кључни фактор јединства је ипостас Оца, а не само чињеница да су све три Личности Божије једносушне. Зато су источни оци видели као веома опасно учење да се Син рађа из божанске природе, а Дух исходи из ње, а то су управо заступали они који су сматрали да је Бог Отац заправо идентичан са божанском природом (ὀυσία). И Син и Дух Свети су из Ипостаси Очеве и то вечно, што аутоматски одбацује аријански субординационизам, али у ако би постојала природна узрочност Сина и Духа од Оца то би умањивало њихово божанство. За источне оце зато није био проблем узрочни однос Сина према Оцу јер је он Син Очев, него субординационализам на нивоу природе јер су управо Аријанци умањивали Сина по природи и по времену (Познате су њихве крилатице Ἦν ποτε ὅτε οὐκ ἦν – Било је када га није било и Πρὶν γεννηθῆναι οὐκ ἦν – пре него што се родио није био). За њих је Син Божији био Бог али не предвечни и једносушни. У решавању ових проблема су посебну улогу одиграли Кападокијци и отуда и у Символу вере који је еволуирао од Никеје (325) до Цариграда (381) имамо изостављање речи да је „Син из природе Очеве“ већ се једноставно каже да је од Оца, при чему видимо да се началство и Божије јединство са нивоа природе прецизније изражава у личности Оца као ипостасног узрока Сина и Духа.

 

Ево поређења два дела Символа вере на Првом и Другом Васељенском сабору:

 

Никеја 325

Πιστεύομεν εἰς ἕνα κύριον Ἰησοῦν Χριστόν, τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ, γεννηθέντα ἐκ τοῦ Πατρὸς μονογενῆ, τοὐτέστιν ἐκ τῆς οὐσίας τοῦ Πατρός, θεὸν ἐκ θεοῦ ἀληθινοῦ, γεννηθέντα, οὐ ποιηθέντα, ὁμοούσιον τῷ Πατρί

 

Цариград – 381

Καὶ εἰς ἕνα κύριον Ἰησοῦν Χριστόν, τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ τὸν μονογενῆ, τὸν ἐκ τοῦ Πατρὸς γεννηθέντα πρὸ πάντων τῶν αἰώνων, φῶς ἐκ φωτός, θεὸν ἀληθινὸν ἐκ θεοῦ ἀληθινοῦ, γεννηθέντα οὐ ποιηθέντα, ὁμοούσιον τῷ Πατρί·

 

Победа никејске једносушности, схваћене на прави начин, смирила је источне Оце који су предањски чврсто држали реру у Личног Бога. Такође је помогла да се изгуби подозрење да „једносуштост“ представља притајени савелијанизам. Овај период од 325 до 381 био је богословски врло интензиван у јаснијем и прецизнијем разумевању јединства Божијег у ипостаси Оца, што је кључно за православну тријадологију. На Западу је и даље, имплицитно преовладао став да је суштина тј. природа примарни фактор јединства. Наравно, то није погрешно учење да је и суштина фактор јединства, јер Св. Тројица имају исту суштину. Ипак, разлика у томе да ли приоритет у јединству Божијем има ипостас Оца или природа (суштина) је утицало на различите токове источное и западне тријадологије. У том контексту приоритета природе Божије као главног фактора јединства Божијег, Filioque не само да није био проблематичан за Запад, већ се сматрало да потуније изражава јединство Божије. На Западу је и данас Тројединство на нивоу природе која повезује три личности Св.Тројице заправо коначна реалност која Бога чини једним Богом. 

 

Врло је важно нагласити да источно учење о Оцу као ипостасном узроку не може да се преслика на ниво божанске природе. Узрочност на ипостасном нивоу чини Сина Сином Божијим и Духа Духом Божијим, али Отац није узрок божанске природе у Сину и Духу, коју им даје зато што би је само он по превасходности имао као једина Личност Божија која је Бог по себи (autotheos). Син је исте суштине као Отац и зато је са њим једносуштан ὁμοούσιους, али узрочно није из суштине Очеве на начин као што ипостасно бива рођен од Оца као узрока. Света Тројица заједничари у јединственој природи Божијој, која у свакој Личности Божијој постоји у својој пуноћи и то на основу њихове ипостасне заједнице. Различитост по ипостаси и једнакост по суштини су истовремено фактор јединства. Ово је веома важно. Отац рађајући Сина не узрокује вечно његову суштину, која је заједничка Св. Тројици. Отац узрокује τρόπος ὑπάρξεως тј. начин постојања природе (односно ипостас) Сина и Духа, али не и њихову суштину (ὁυσία). Нарочито је Св. Григорије Богослов наглашавао да узрочност није ствар суштине него личности. Ово није сасвим јасно код свих православних богослова који често помињу да Отац даје божанску природу Сину и Духу Светоме (рецимо налазимо то и код Паламе), али засигурно, када они тако кажу нити кажу, нити мисле о томе у узрочном смислу тј. да божанску суштину има Само Отац јер би на тај начин неизбежно дошли у неку врсту субординационизма по коме је само Бог Отац Бог по себи, а Син и Дух само посредно. Као и у питању Духа који од Оца исходи кроз Сина по енергији, о чему смо говорили ових дана и у овом случају мисли се на јединство непромењиве природе, а не порекло у узрочном смислу.

 

Проблем Filioque је великим делом проузрокован својеврсним мешањем Очеве Ипостаси са божанском природом (суштином) и мешањем ипостасних веза Оца (са Сином и Духом Светим) са саопштавањем божанске природе од Оца. У том смислу Filioque је сасвим логичан онима који имају овакав приступ. Ово се често повезује и са самим редоследом божанских личности. Наравно,Син није други по реду зато што добија природу од Оца јер онда би и Дух Свети био трећи по реду зато што би је по тој логици добијао од Сина. У ситуацији мешања ипостаси и божанске суштине и имајући у виду светописамско сведочанство да Дух исходи вечно из Оца, објашњење да Дух Свети исходи из Оца и Сина као једног принципа (извора) постаје једино логично решење за западну тријадологију јер су Отац и Син једносушни. Зато је Filioque и уведено као кључни аргумент против аријанства. На Истоку то није било потребно јер је јединство Божије било разумевано превасходно у ипостаси Оца, а не у природи. Такође, Исток је много јасније правио разлику између ипостаси и суштине, посебно од када су велики Кападокијци врло јасно рашчистили терминолошку конфузију, која је до њих постојала, посебно у александријској традицији нпр. код Св. Кирила на кога су се после позивали и монофизити, помињући ону његову чувену изреку "Μία φύσις του Θεού Λόγου σεσαρκωμένη" где он, наравно, не мисли на једну оваплоћену природу Бога Логоса, већ на ипостас Логоса који се оваплотио.

 

Превасходност суштине (природе Божије) над ипостаси у западној традицији је, дакле, суштинска разлика у односу на православну тријадологију. Све Три Личности Божије имају божанску суштину једнако и потпуно али она у њима узрочно не зависи нити исходи од Оца. Такву монархију источна тријадологија не познаје. Пре свега, већ смо рекли да природа не постоји без ипостаси и пре ипостаси нити постоји као нешто што по превасходности поседује само Отац и предаје је Сину и Духу Светоме јер би у том случају имали субординацију на нивоу природе. Господ каже „Отац је већи од мене ὁ πατήρ μου μείζων μού ἐστι“ (Jн 14.28) и овде се не мисли у икономијском смислу тј. да је Син постао мање Бог од Оца својим оваплоћењем, већ се ово односи на узрочни ипостасни однос, јер је Син од Оца вечним рађањем. Али Господ такође каже “Отац и ја једно смо -  ἐγὼ καὶ ὁ πατὴρ ἕν ἐσμεν“ Јн. 10.30 где се мисли на равночасност, равноначалност и равновечност по суштини (природи). Заправо, суштина Божија постоји само и једино у реалности ипостасне заједнице Три Божанске личности и Божанске ипостаси не извиру из божанске суштине (природе) која би постојала сама по себи. Зато верујемо у Бога који је личност, а не нека апстрактна суштина у којој се пројављују три Личности Божије. 

 

Ово су све веома важне ствари које су везане за проблем Filioque, јер заједница Свете Тројице у којој имамо и узрочну различитост по ипостаси и једнакост и пуну равночасност по суштини има врло озбиљне последице и за наше разумевање еклисиологије, али то је посебна тема коју сам у претходним пасусима само узгред поменуо. 

 

Збуњује ме ваша примедба јер кажете: „Међутим, чињеница је и то да проблем Филиоквеа није заокружена прича. Треба почети од суочења са парадоксом да и Син произлази ,,из природе Светога Духа''.“

 

Син Божији не произилази из природе Светог Духа, већ је једносуштан Духу као што је једносуштан Оцу. Он се само икономијски, у времену, објављује Духом Светим, јер без Духа Светога не би било ни Оваплоћења Сина Божијег, Духом Светим Отац је објавио Сина као Господа и Бога његовим ученицима, и коначно, Духом Светим је васкрсао Сина након његове крсне смрти. Цркву, која је Тело Христово управо Дух Свети води и надахњује и преко Духа нам се дају благодатни дарови (χαρίσματα). Дух Свети својим деловањем чини да је Христос Тело Цркве, а сви кроз Христа, тј. охристовљењем, у заједници Духа Светога, која држи (конституише) Цркву улазимо у вечну заједницу са Оцем небеским.

 

Овај икономијски ниво је сасвим нешто друго од нивоа вечности (иманентне тројичности) где нити Дух Свети узрочно и ипостасно происходи из Сина ни директно ни посредно, већ једино од Оца, али где Дух Свети вечно почива на Сину и својствен му је и није само Дух Очев, већ и Дух Синов.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo, da li mi treba ili ne treba da trazimo ovim pisanim putem da blagoslovite?

 

Ovo pitam jer vidim da skoro svi pocinjemo sa ''Oce Savo, blagoslovite'', ali nigde ne vidim da je neki Vas odgovor poceo sa ''Bog neka blagoslovi'' ili tako nesto... Nema ljutnje, samo pitam, kao obican covek obicnog coveka, jer ne znam da li uzalud trazimo da blagoslovite ili ne...

 

Ово је најлакше питање. Наравно да желим да вас све Бог благослови, али одговори који дајем нису лични одговори већ расправљамо о одређеним темема. Добијам и личне поруке и наравно да их пишем на уобичајен начин, Бог вас благословио, Помаже Бог и слично и потписујем. Одоговори на теме су више дискусионог типа. Праштајте у сваком случају ако сам тиме некога увредио.

[Архимандрит Сава Јањић]

Милан мудро збори, а иначе је поукашима познато да ми нисмо у некој љубави. Рекло би се и супротно. 

Мени су ствари јако једноставне - не треба да будемо паметнији од Максима. Наиме, ако за њега филиокве нису јерес, зашто су за нас? Можемо само да се препиремо око интерпретација, а оне немају никакав утицај на побожност баба. Наиме, оне верују у Оца, Сина и Светога Духа, а само ће теолози ићи у пакао који компликују ове ствари.   

Миланова опаска је добра јер види и повратно Духа као "узрока" Сина. Наиме, повратно је и Син "узрок" Оца, јер овај не може бити Отац а да нема Сина. Прича о узрокованости је прича, како се мени чини, у доброј мери већ мишљена код Августина, иако је он увек остао резервисан и скроман, па је позивао просвећеније од њега да кажу неку реч (не спадам у такве) - прича о релацијама. Идентитет се има у релацији: Отац је отац само Сина и Син је син само Оца. Иако је овај, Син, рођен од Оца, и у том смислу је Отац већи од њега, Отац је једнако "роб" Сина, јер је релацијски одређен. Само име Дух Свети није релацијско. Због тога је Августин покушао да га одреди као копулу, свезу између Оца и Сина, али никако као њихов производ. Покушао је и овде да мисли однос. Као и Милан (безбожни  ).

Све ове проблеме имамо, као и оци што су их имали, због језика (тада су морали да одвоје природу, фисис и ипостаси, личности, а који су били једнозначни појмови), али смо ми, данас, мало слободнији у разумевању архи, принципа, начела, тако да је оно више у персоналистичком односу схваћено. Стари су зато имали проблем да разумеју извор, јер се уводила временска дистанца као и умањење природе Првог, односно некакво одељење и истечење, а ми сада (неки) покушавамо да размишљамо у том кључу. Па и монархија је јерес, ако ћемо мак на конац! И то осуђена. Било да је савремено називамо адопционизмом или модализмом.

Никако ми није намера да кажем како од Оца нису Двојица (иако се име Духа Светог ни на који начин не може везати за Оца, па тако остаје да "виси" у ваздуху), него позивам да се више размишља у релационом кључу, а не пуке монархије која може да асоцира на монократију или тиранију.

 

Без сумње Св. Максим је указао на начин решавања питања Filioque и зато ћемо га опет поновити у случају да неки нису обратили пажњу: 

 

исмо Св. Максима Исповедника презвитеру Марину у коме Максим говори о специфичном гледању на исхођење Духа Светога на Западу: „Што се тиче првог питања они (Римљани) изнели су такође као сведочанства латинске оце, наравно као и Св. Кирила Александријског у његовом тумачењу Јеванђеља по Јовану. На основу тога показали су да они не сматрају Сина узроком Духа. Они, наравно, знају да је Отац једини узрок Сина и Оца, једнога по рађању, а другог по исхођењу, али су објаснили да други (Дух) произлази (προϊέναι) (не ἐρχεται) кроз Сина објашњавајући то јединством и непромењивошћу божанске природе“ ("Καί τό μέν πρῶτος, συμφώνους παρήγαγον χρήσεις τῶν Ῥωμαίων Πατέρων· ἔτι γε μήν καί Κυρίλλου Ἀλεξανδρείας, ἐκ τῆς πονηθείσης αὐτῷ εἰς τόν εὐαγγελιστήν ἅγιον Ἰωάννην ἱερᾶς πραγματείας· ἐξ ὧν, οὐκ αἰτίαν τόν Υἱόν ποιοῦντας τοῦ Πνεύματος, σφᾶς αὐτούς ἀπέδειξαν· μίαν γάρ ἴσασιν Υἱοῦ καί Πνεύματος τόν Πατέρα αἰτίαν· τοῦ μέν κατά τήν γέννησιν· τοῦ δέ, κατά τήν ἐκπόρευσιν· ἀλλ ̓ἵνα τό δι ̓αὐτοῦ προϊέναι δηλώσωσι· καί ταύτῃ τό συναφές τῆς οὐσίας καί ἀπαράλλακτον παραστήσωσι." PG 91,136 A-B)

 

Кључни је цитат који у извесном смислу може да створи утисак посредне улоге Сина у исхођењу Духа Од Оца налази се у Максимовим Одговорима Таласију LXIII, PG 90, 672 C „Τό γάρ Πνεῦμα τό ἅγιον ὥσπερ φύσει κατ᾿ οὐσίαν ὑπάρχει τοῦ Θεοῦ καί Πατρός, οὕτως καί τοῦ Υἱοῦ φύσει κατ᾿ οὐσίαν ἐστίν, ὡς ἐκ τοῦ Πατρός οὐσιωδῶς, δι' Υἱοῦ γεννηθέντος, ἀφράστως ἐκπορευόμενον“ (Свети Дух као што је по природи и суштини од Оца, тако је и од Сина по природи и по суштини, јер он исходи од Оца по суштини и неисказано кроз Сина који је рођен). Имајући у виду објашњење Св. Григорија Паламе (и објашњењима у његовим Аподиктичким словима) неисказано исхођење Духа кроз Сина можемо разумети само у контексту јединства природе и исхођења κατ’ ἐνέρεγιαν, али никако у ипостасном смислу јер би у противном св. Максим био контрадикторан речима које је упутио Марину, кога јасно уверава да је Отац јединствени узрок Сина и Духа Светога и да западни оци произлажење Духа Светога кроз Сина објашњавају јединственошћу и непромењивошћу божанске природе.

 

Монархија Оца тј. из кога се рађа вечно Син и исходи Дух Свети подразумева ипостасну зависност и узрочност, али није иста узрочност Сина од Оца и Оца од Сина. Отац се рађа од Сина у смислу добијања личног начина постојања (ипостаси) и самим тим он је Отац Сину. Не бива обрнуто да Син рађањем чини узрочно Оца јер Син није узрок (начало, извор) ипостаси Оца нити ико, да знам, од Св. Отаца говори о томе на такав начин. Зато ми је проблематично када кажете "Наиме, повратно је и Син "узрок" Оца, јер овај не може бити Отац а да нема Сина" Наравно, разумем да хоћете да кажете оно што сам и рекао у претходном посту да је Отац Отац зато што има свог Сина који се из њега вечно рађа, али реч је о различитим узрочностима. Исто тако, ако бисмо прихватили ту логику ипостас Оца није основа за јединственост Божију и неопходно морамо да идемо на божанску природу. Изгледа да наводите воду опет у правцу Августина

 

Опет би се вратио на молитву Анафоре и код Златоуста и код Василија. У Литургији иначе најстарије молитве су упућене Оцу. Један од разлога зашто савремени литургичари инсистирају на изостављању молитве трећег часа пред освећење дарова, која је иначе касније унешена да би се нагласио смисао епиклезе, јесте та што је она упућена Сину, а цео канон Евхаристије је упућен Оцу те се ствара својеврсна конфузија. То не значи никако да не можемо да се молимо Сину и пре свега Исусова молитва је упућена Сину, али молећи се Сину ми се истовремено пре свега молимо Богу Оцу кроз Сина у Духу светоме јер у противном тешко бисмо и себи и другима могли објаснити како се молимо Једном Богу,  а не тројици богова.

 

Што се тиче осуде монархизма као јереси, што помињете, треба да имамо у виду да се то не односи на ипостасни монархизам Оца о коме говоримо и који су посебно дефинисали Кападокијци. 

 

Постоји наиме модалистички монархизам по коме је Отац једна Личност која делује у различитим модусима (тј. час као Отац, или Син или Дух Свети). То је управо Савелијанизам или како је касније назван и Патрипасианизам јер је заправо страдањем Христа на крсту страдао Бог, па је онда по тој наопакој логици модалиста страдао Отац. Овај модализам нема везе са Кападокијцима и њиховим учењем о монархији Оца као урзока и извора ипостаси тј. начина личног постојања Сина (по вечном рођењу) и Духа (по вечном исхођењу).

 

Други је тзв. динамички монархизам по коме је Бог један и неодвојив и један по природи и по коме Син није савечан Оцу већ је Исус Христос на својеврсан начин усињен (адопционизам) и дата му је божанска приророда ради испуњења спасења. По неким адопционистима то се десило на крштењу, а по другим приликом вазнесења. 

 

Обе ове јереси потичу из 2. века и немају никакве везе са Православљем и рани оци су их одмах одбацили.

 

Монархизам, истина у данашњем менталитету звучи прилично тирански, али у тријадолошком смислу нипошто није тако. Плашим се да приступате мало сентиментално. Наравно да Августиново схватање Духа Светога који исходи вечно од Оца и Сина као спона њихове љубави (nexus amoris) звучи јако блиско данашњем менталитету, али проблематично је када личне психолошке односе пројектујемо на вечни тријадолошки ниво. Овај Августинов став је управо за источне оце унижавао Духа Светога који постаје спона Оца и Сина и на известан начин секундаран по природи, пошто западна тријадологија повезује ипостасно порекло са давањем божанске природе. Ако Дух Свети добија природу од Оца и Сина као једног принципа, неизбежно он постаје на својеврстан начин другоразредни Бог чиме долазимо на границе субординационизма. Мислим да је зато монархија Оца у ипостасном (не природном) смислу управо кључ. Покушаћу да нађем у Ранеровом учењу о Св. Тројици како он на ово гледа јер је он један од западних богослова који истиче Монархију Оца. Можда би то био један од начина приближавања две тријадологије? Ако ви стигнете, јер боље познајете кретања у западној теологији било би то врло занимљиво.

[Дејан]

Oče Savo, juče je na Prvoj TV bila emisija o posednutima, demonizovanim, gde su svoja iskustva podelili i neki sveštenici

http://www.prva.rs/web-tv/emisija/srpske-misterije/22215/srpske-misterije---zaposednuti.html

 

Ne znam da li ste odgledali emisiju, kakvo je vaše mišljenje o ovim stvarima?

 

Meni sveštenici iz ove emisije nisu ulili poverenje u ispravnost svog delovanja

[Milan Nikolic]

Збуњује ме ваша примедба јер кажете: „Међутим, чињеница је и то да проблем Филиоквеа није заокружена прича. Треба почети од суочења са парадоксом да и Син произлази ,,из природе Светога Духа''.“

 

Сами сте рекли да су енергије природна происхођења на које се односи и посредништво Сина у исхођењу Светога Духа, тј. израз ,,кроз Сина''. Ако кажемо да Син учествује у исхођењу Светога Духа на такав начин, онда видимо да се ту мисли на природу.

 

Управо да би се разјаснило то питање увео сам претпоставку о парадоксу да тако исто може Свети Дух да има улогу у рађању Сина, будући да природа коју поседују јесте заједничка. Овде је само битно да избегавамо значење узрочности.

 

Међутим, показује се да то није лако објаснити, односно да до сада ни немамо коначно објашњење. У циљу објашњења тога навео сам неке своје претпоставке које желим да буду суочене са мишљењем других.

[Zoran Đurović]

 

Без сумње Св. Максим је указао на начин решавања питања Filioque и зато ћемо га опет поновити у случају да неки нису обратили пажњу: 

 

исмо Св. Максима Исповедника презвитеру Марину у коме Максим говори о специфичном гледању на исхођење Духа Светога на Западу: „Што се тиче првог питања они (Римљани) изнели су такође као сведочанства латинске оце, наравно као и Св. Кирила Александријског у његовом тумачењу Јеванђеља по Јовану. На основу тога показали су да они не сматрају Сина узроком Духа. Они, наравно, знају да је Отац једини узрок Сина и Оца, једнога по рађању, а другог по исхођењу, али су објаснили да други (Дух) произлази (προϊέναι) (не ἐρχεται) кроз Сина објашњавајући то јединством и непромењивошћу божанске природе“ ("Καί τό μέν πρῶτος, συμφώνους παρήγαγον χρήσεις τῶν Ῥωμαίων Πατέρων· ἔτι γε μήν καί Κυρίλλου Ἀλεξανδρείας, ἐκ τῆς πονηθείσης αὐτῷ εἰς τόν εὐαγγελιστήν ἅγιον Ἰωάννην ἱερᾶς πραγματείας· ἐξ ὧν, οὐκ αἰτίαν τόν Υἱόν ποιοῦντας τοῦ Πνεύματος, σφᾶς αὐτούς ἀπέδειξαν· μίαν γάρ ἴσασιν Υἱοῦ καί Πνεύματος τόν Πατέρα αἰτίαν· τοῦ μέν κατά τήν γέννησιν· τοῦ δέ, κατά τήν ἐκπόρευσιν· ἀλλ ̓ἵνα τό δι ̓αὐτοῦ προϊέναι δηλώσωσι· καί ταύτῃ τό συναφές τῆς οὐσίας καί ἀπαράλλακτον παραστήσωσι." PG 91,136 A-B)

 

Кључни је цитат који у извесном смислу може да створи утисак посредне улоге Сина у исхођењу Духа Од Оца налази се у Максимовим Одговорима Таласију LXIII, PG 90, 672 C „Τό γάρ Πνεῦμα τό ἅγιον ὥσπερ φύσει κατ᾿ οὐσίαν ὑπάρχει τοῦ Θεοῦ καί Πατρός, οὕτως καί τοῦ Υἱοῦ φύσει κατ᾿ οὐσίαν ἐστίν, ὡς ἐκ τοῦ Πατρός οὐσιωδῶς, δι' Υἱοῦ γεννηθέντος, ἀφράστως ἐκπορευόμενον“ (Свети Дух као што је по природи и суштини од Оца, тако је и од Сина по природи и по суштини, јер он исходи од Оца по суштини и неисказано кроз Сина који је рођен). Имајући у виду објашњење Св. Григорија Паламе (и објашњењима у његовим Аподиктичким словима) неисказано исхођење Духа кроз Сина можемо разумети само у контексту јединства природе и исхођења κατ’ ἐνέρεγιαν, али никако у ипостасном смислу јер би у противном св. Максим био контрадикторан речима које је упутио Марину, кога јасно уверава да је Отац јединствени узрок Сина и Духа Светога и да западни оци произлажење Духа Светога кроз Сина објашњавају јединственошћу и непромењивошћу божанске природе.

 

Монархија Оца тј. из кога се рађа вечно Син и исходи Дух Свети подразумева ипостасну зависност и узрочност, али није иста узрочност Сина од Оца и Оца од Сина. Отац се рађа од Сина у смислу добијања личног начина постојања (ипостаси) и самим тим он је Отац Сину. Не бива обрнуто да Син рађањем чини узрочно Оца јер Син није узрок (начало, извор) ипостаси Оца нити ико, да знам, од Св. Отаца говори о томе на такав начин. Зато ми је проблематично када кажете "Наиме, повратно је и Син "узрок" Оца, јер овај не може бити Отац а да нема Сина" Наравно, разумем да хоћете да кажете оно што сам и рекао у претходном посту да је Отац Отац зато што има свог Сина који се из њега вечно рађа, али реч је о различитим узрочностима. Исто тако, ако бисмо прихватили ту логику ипостас Оца није основа за јединственост Божију и неопходно морамо да идемо на божанску природу. Изгледа да наводите воду опет у правцу Августина

 

Опет би се вратио на молитву Анафоре и код Златоуста и код Василија. У Литургији иначе најстарије молитве су упућене Оцу. Један од разлога зашто савремени литургичари инсистирају на изостављању молитве трећег часа пред освећење дарова, која је иначе касније унешена да би се нагласио смисао епиклезе, јесте та што је она упућена Сину, а цео канон Евхаристије је упућен Оцу те се ствара својеврсна конфузија. То не значи никако да не можемо да се молимо Сину и пре свега Исусова молитва је упућена Сину, али молећи се Сину ми се истовремено пре свега молимо Богу Оцу кроз Сина у Духу светоме јер у противном тешко бисмо и себи и другима могли објаснити како се молимо Једном Богу,  а не тројици богова.

 

Што се тиче осуде монархизма као јереси, што помињете, треба да имамо у виду да се то не односи на ипостасни монархизам Оца о коме говоримо и који су посебно дефинисали Кападокијци. 

 

Постоји наиме модалистички монархизам по коме је Отац једна Личност која делује у различитим модусима (тј. час као Отац, или Син или Дух Свети). То је управо Савелијанизам или како је касније назван и Патрипасианизам јер је заправо страдањем Христа на крсту страдао Бог, па је онда по тој наопакој логици модалиста страдао Отац. Овај модализам нема везе са Кападокијцима и њиховим учењем о монархији Оца као урзока и извора ипостаси тј. начина личног постојања Сина (по вечном рођењу) и Духа (по вечном исхођењу).

 

Други је тзв. динамички монархизам по коме је Бог један и неодвојив и један по природи и по коме Син није савечан Оцу већ је Исус Христос на својеврсан начин усињен (адопционизам) и дата му је божанска приророда ради испуњења спасења. По неким адопционистима то се десило на крштењу, а по другим приликом вазнесења. 

 

Обе ове јереси потичу из 2. века и немају никакве везе са Православљем и рани оци су их одмах одбацили.

 

Монархизам, истина у данашњем менталитету звучи прилично тирански, али у тријадолошком смислу нипошто није тако. Плашим се да приступате мало сентиментално. Наравно да Августиново схватање Духа Светога који исходи вечно од Оца и Сина као спона њихове љубави (nexus amoris) звучи јако блиско данашњем менталитету, али проблематично је када личне психолошке односе пројектујемо на вечни тријадолошки ниво. Овај Августинов став је управо за источне оце унижавао Духа Светога који постаје спона Оца и Сина и на известан начин секундаран по природи, пошто западна тријадологија повезује ипостасно порекло са давањем божанске природе. Ако Дух Свети добија природу од Оца и Сина као једног принципа, неизбежно он постаје на својеврстан начин другоразредни Бог чиме долазимо на границе субординационизма. Мислим да је зато монархија Оца у ипостасном (не природном) смислу управо кључ. Покушаћу да нађем у Ранеровом учењу о Св. Тројици како он на ово гледа јер је он један од западних богослова који истиче Монархију Оца. Можда би то био један од начина приближавања две тријадологије? Ако ви стигнете, јер боље познајете кретања у западној теологији било би то врло занимљиво.

 

Драги мој, оче Саво, хвала на одговору. Ја сам само мало сурфовао овде, па сам приметио ствари о којима се говори. Одговор је леп и паметан. Лепо сте приметили кад говорим о "повратној" узрочности да то није исто и што она Очева. Наравно да о раном монархијанизму све потписујем што сте рекли. Али, стекао сам био утисак да овде сви све знају, тако да сам то био узео здраво за готово.

Наравно да ћу се јавити поново, "јер ми је лепо бити и беседити са вама овде".

Свака част на борби са Шиптарима!

Сваки благослов Божији желим да сиђе на вас (овде неки посумњаше да нема благосиљања, па да и то поменемо, а не само у нашим тајним молитвама)!

[Volim_Sina_Bozjeg]

Овај икономијски ниво је сасвим нешто друго од нивоа вечности (иманентне тројичности) где нити Дух Свети узрочно и ипостасно происходи из Сина ни директно ни посредно, већ једино од Оца, али где Дух Свети вечно почива на Сину и својствен му је и није само Дух Очев, већ и Дух Синов.

 

 

Sad mi je jasnije kad mogu da uočim greške kad neko pomeša Ipostasnu monarhiju i jednu suštinu Boga.  Pre ova dva vaša odgovora, tekstovi koji su bili postavljeni nisu mi dovoljno jasno razdvajali monarhiju Ipostasi od Jedne zajedničke Božje suštine.

 

To mi stvori konfuziju koja se jasno videla na mom pitanju, pa sam u tom momentu pomislio da i treba biti tako formulisano. (pitanje)

 

Blagodarim.