Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

1. Када кажете да умиремо потпуно и да васкрсавамо не само телесно, да ли хоћете да кажете да и душа у тренутку човекове овоземаљске смрти умире са телом?

 

2. Ако је есхатон већ наступио за оне који су отишли са овог света, да ли то значи да се Други Христов долазак већ збио? Јер, Апостол каже да ће мртви васкрснути о Христовом Другом доласку  (1Кор. 15,23; 1Сол. 4,16). А за Други долазак је везан и Свеопшти суд, па се, следствено томе, и он десио?

 

Уклолико сте о овоме већ негде говорили на овој теми, молим да укажете на та места. Могуће је да сам због преопширности дискусије нешто пропустио, па се унапред извињавам.

 

Пре свега, опет понављам, реч је о хипотетичком размишљању, па стога у том контексту и одговарам на ваша питања. 

 

Питање бр.1. Када кажете да умиремо потпуно и да васкрсавамо не само телесно, да ли хоћете да кажете да и душа у тренутку човекове овоземаљске смрти умире са телом?

 

Што се тиче душе и тела, мислим да смо већ доста о томе говорили. Као полазне основе држим се незаборавних речи блаженопочившег о. Георгија Флоровског да је тело без душе леш, а душа без тела фантом. Дакле, ни тело само по себи, ни душа нису потпуни човек. Човек је психофизичка целина и једино као психофизичка целина улази у Царство небеско. Знамо да они који је живели у Христу у овом животу настављају да живе у Христу и после смрти. На који начин, нико не може тачно да каже. Зато за некога кажемо да се упокојио у Христу, да се благо (добро) упокојио (блаженопочивши). 

 

Оно што такође знамо из целог контекста Св. Писма и отачког предања да душа сама по себи (дакле, схваћена платонистички) не носи човекову личност јер би то обесмислило потребу васкрсења. Отуда и ово размишљање да се ово питање може сагледавати са два нивоа времена. У нашем линеарном (историјском) времену човек умире стварно и реално (о. Хопко то посебно наглашава). Шта је са човековом личношћу, да ли и она умире? Ово је питање које је јако важно. Постоји тенденција да се човекова личност сведе или на психофизичке (биолошке и хемијске процесе, као што чине неки научници) или на душу у платонистичком смислу. Међутим, као хришћани верујемо да је обоје погрешно и да наша личност постоји само у заједници са Богом, која се у зависности од наше слободе може изразити позитивно или негативно. Крштењем ми умиремо старом човеку и већ заправо заснивамо постојање своје личности на Богу "Не живим ја него живи Христос у мени" каже Апостол Павле у Гал 2.2. Дакле, личност не преживљава као нешто што је везано за душу, наша личност наставља да живи у Богу на основу заједнице, односа који имамо са Христом. Из перспективе нашег времена обично кажемо да упокојени осећа непотпуну радост или непотпуну патњу, што се доводи у везу са привременим судом и привременим постојањем до свеопштег васкрсења када ће Бог васкрснути новог човека, не само тело, већ целог човека као нову твар.

 

Ово је став који је се може наћи код више отаца и древних и савремених, иако у св. Писму и најранијим  немамо конкретних индикација о неком привременом стању у коме душе (између телесне смрти и васкрсења) чекају Христа, већ се заправо смрт одмах види као ново рађање и наставак живота у Христу. У акатисту за упокојене у 11 кондаку певамо: „Смрти, где ти је жалац, где ти је пређашњи мрак и страх? Ти си одсада жељена, јер сједињујеш нераздвојно са Богом. Ти си велики мир и тајанствено славље. Апостол кличе: "Желим да умрем и будем са Христом". Зато гледајући на смрт као на пут који води у вечни живот, ми кличемо: Алилуја!“ Апостол говори о телесној смрти као добитку, као заједници са Христом Фил 1.21.23 „Јер је мени живот Христос и смрт добитак…. имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље“ Апостол говори о живом сусрету са Богом, и не указује на било какав привремени период неког полупостојања у коме ће га чекати. О овоме се почиње говорити тек касније, а у средњем веку се на западу формализује несрећно учење о Чистилишту.

 

Имајући у виду да време у овом нашем свету и време у коме обитавају анђели и у коме ћемо живети у вечности, који се зове вечност (еон), не протиче на исти начин на исте ствари можемо да гледамо из различитих перспектива. Већ смо видели код Св. Максима Исповедника како еон није линеарно време, он користи наизглед контрадикторне изразе да изрази карактер еона (вечности) у односу на време (хронос) као што су вечно-крећуће стајање (στάσις ἀεικίνητος)  и статично-самокретање (στάσιμος ταυτοκινησία). Ове изразе користи како би изразио  могућност учествовања у пуноћи онога што се никада не завршава (ἀτέλεστος τελειότης), а за Св. Максима је то ништа друго него ОБОЖЕЊЕ (θέωσις). (О овоме сам писао 13. Септембра у мом одговору http://goo.gl/gJi99o ) Ова вечност, је вечно САДА. Како је писао Боетије, хришћански философ из почетка 6 века „вечност је дакле целовито, симултано и савршено поседовање бескрајног живота“ (Aeternitas igitur est interminabilis vitae tota simul et perfecta possessio, Cons. Phil. Book 5.6.4). Да се не бих понављао, поента је у томе да смрт човека у овом времену са становишта вечности (sub specie aeternitatis) је нешто што се дешава симултано, јер телесна смрт по свему судећи представља прелазак из једне димензије времена у другу и самим тим сусрет са пуноћом живота тј. Христом. Из перспективе нашег времена између та два догађаја постоји временска дистанца и отуда потреба да се објасни шта се у међувремену дешава и у каквом стању ћемо бити до Христовог доласка. Ми знамо тачно када се неко упокојио, његово тело лежи у гробу и сви у овом времену чекамо Други долазак Господњи и Васкрсење. Молимо се за покој наших покојника. Међутим, улазак у други начин постојања оних који одлазе из овог света у различита времена са становишта еона (вечности) бива заправо симултано збивање. Отуда и мисао да њихова васкрсења на известан начин коинцидирају као један тренутак. Овим се потенцијално отвара простор да можемо рећи да је то заправо вечно-садашња Парусија Господња која је за њих догађај одмах након телесне смрти, а за нас који је још чекамо нешто што ће тек доћи у будућности.

 

Самим тим се отвара простор да изнесемо тврдњу да сусрет са Господом након телесне смрти значи и васкрсење, добијање новог васкрслог и преображеног тела, новог начина постојања у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина. Нисам нашао до сада конкретно утемељене богословске приговоре овом есхатолошком кључу. Већином се критике своде на пастирске аргументе могуће конфузије коју овај став може да изазове код оних који га могу погрешно разумети или на питање да ли васкрсава оно тело у коме  смо живели или, пак, они добијају потпуно ново тело. Овај други аргумент је релативан јер наше тело ће се свакако распасти и вратити елементима природе. И ово тело које имамо је у сталној динамичкој промени и није исто као пре 30так година. Васкрсење је добијање новог тела који надилази карактеристике овога кога имамо (неће бити полова, људи ће бити као анђели каже Господ (Мт. 22.30 „Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу“)

 

Цео проблем са овим начином размишљања о есхатологији јесте у томе што ми размишљамо у овом конкретном времену и за нас су то све будући догађаји, и Парусија и Васкрсење, а за покојне то је врло могуће, ако су поменуте претпоставке одрживе, вечно САДА, већ пуноћа живота у Христу, или пак, већ суд и вечна мука за оне који заједницу са Богом нису желели нити су себе спремили да је доживе као радост. Све почива на претпоставци да вечно САДА будућег века (еона) није урочно везано нашим појмовима прошлост-садашњост-будућност који дефинишу координате нашег размишљања.

 

Овај приступ есхатологији, заправо, фундаментално надилази границе времена. Уместо што говоримо о есхатолошкој будућности можемо говорити заправо о будућности као Новом стварању „доласку будућности“. Та вечност, колико год различита од нашег времена, није одвојена од њега и можемо само условно рећи да коезгистира са нашим временом, јер не говоримо о две димензије времена исте природе и квалитета. Ова нова стварност Царства Божијег се протеже и пројављује у нашем времену пре свега кроз само Васкрсење Христово који је први Васкрсли из мртвих и кроз Христа, који је живо присутан у нашем историјском времену као и у вечности, истовремено доживљавамо кроз Евхаристију која је простор у коме се садашње време и вечност сапрожимају.

 

У савременој есхатологији се већ користи грчки појам πρόληψις (пролипсис) који означава нешто што се већ догодило пре него што се деси. У нашем сусрету са смрћу Христос је пролиптички са нама и ми васкрсавамо у њему и живимо у њему, Он нас уводи у вечност и чини новом твари. Када сваког Васкрса славимо Васкрсење Христово ми се не сећамо само тог догађаја као историјске чињенице, већ живо проживљавамо Васкрсење као садашњи догађај и будући догађај. У свим нашим празницима имамо овај изван временски приступ, а Литургија је сва заснована на том пролиптичком догађају и доживљају у коме се не сећамо само прошлости већ и будућности, а прошлост истовремено доживљавамо као садашњост. У богослужбеним песмама певамо нпр. „Данас Христос долази да буде крштен у Јордану” певамо „Христос раждајетсја“. Прослављајући празнике учествујемо у њиховој садашњости, иако је реч о прошлим догађајима. Истовремено кажемо да ће Царство доћи и већ је ту, чиме се поништава разлика између садашњости и будућности. Литургијски живот сав је заснован на реалности есхатона. То је потпуно другачија перспектива од оне која влада овим светом. Ми заправо садашњост као резултат будућности насупрот конвенционалном ставу да су прошлост и садашњост узрок будућности (слично као што у иконографији имамо обрнуту перспективу). Ово је јако комплексно питање о коме ћемо можда касније више говорити. Заправо, по овој логици Црква у нашем времену је икона онога што ће да буде јер ће Царство Божије бити потпуно само у есхатону. То је својеврсно ретроактивно деловање на историју.

 

У тренутку телесне смрти човек излази из нашег искуства, али не из вечног присуства Божијег, из ПАМЈАТИ Божије. Наш живот остаје сачуван у Божијој памјати (зато и певамо Вечнаја памјат). Ниједан елемент нашег биолошког постојања (ни тело ни душа) не могу да избегну реалност смрти (јер су као створени смртни) и наша личност бива сачувана једино у односу који има са Богом по чијем је лику и подобију створена, са оним Који Једини ЈЕСТЕ. У овом контексту прича о фамозној бесмртности душе коју смо наследили од античких философа не само да нас стално одвлачи на странпутицу, већ негира и пуну реалност смрти као „последњег непријатеља“ и самим тим реалност новог живота у Христу и сами смисао Васкрсења као стварне победе над смрћу.

 

Питање 2. Ако је есхатон већ наступио за оне који су отишли са овог света, да ли то значи да се Други Христов долазак већ збио? Јер, Апостол каже да ће мртви васкрснути о Христовом Другом доласку  (1Кор. 15,23; 1Сол. 4,16). А за Други долазак је везан и Свеопшти суд, па се, следствено томе, и он десио?

 

Одговарајући на ваше друго питање у контексту свега што сам већ рекао могу да кажем да се Други Христов долазак (Парусија) и догодио и није догодио. У контексту вечног постојања Парусија је мета-историјски догађај и израз вечног постојања Божијег који је био и остао са нама. Ову реалност посебно доживљавамо литургијски. Евхаристијски Христос је потпуно реалан као и онај који ће доћи у Парусији, на крају нашег историјског времена, када ово време уђе у пуну реалност еона (вечног постојања). Из перспективе нашег времена Парусија тек треба да се збуде и чекамо је као конкретан будући догађај. Читајући Апостола Павла не видимо јасну разлику између чекања Христовог Другог доласка у историји и сусрета са Христом након смрти. Заправо ранохришћанског Мараната не значи само „доћи ће Господ“, већ и „Господ је већ дошао“. Када Апостол у 1Кор 15.23 и 1 Сол. 4.16 каже да ће мртви васкрснути од Другом Христовом доласку Апостол јасно гледа на историјски догађај на крају нашег времена. Истовремено на другим местима које сам наводио он говори да је смрт за њега непосредни сусрет са Христом за којим он сам чезне. 

 

Размишљајући о овој теми ја сам већ и раније изразио резерву око саме чињенице васкрсења одмах након смрти јер је то тешко доказати предањем Цркве, без обзира што нам овај кључ даје одговор на бројна питања. Зато на овоме треба да много раде и богословски и молитвено они који имају и више знања и духовног искуства од нас. Једно је сигурно, да ли одмах добијали ново тело после телесне смрти или не, они који усну у Христу истински живе у Христу (не као платонистичке душе) већ постоје као личности и са нама евхаристијски и молитвено заједничаре у реалности Васкрслог Христа, у „путиру Вечности“. 

 

Такође сам већ нагласио да есхатологија није нешто што се тиче само козмологије, већ да је наше постојање, наша личност(ност), наше спасење пре свега питање наше заједнице са Христом, односно колико смо од индивидуе себе изградили као личност у Христу. Зато када говоримо о смрти пре свега треба да имамо у виду да смрт није само биолошки догађај од кога треба да стрепимо, већ треба да се плашимо пре свега духовне смрти. „И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте оног који може и душу и тело погубити у паклу“ (Мт 10.28) или код Луке „Али вам кажем, пријатељима својим: не бојте се од оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам казати кога да се бојите: бојте се оног који има власт пошто убије бацити у пакао; да, кажем вам, оног се бојте.“ (Лк 12. 4-5)

 

Исто тако истински живот није само биолошки живот. За нас хришћане (парадоксално за овај свет и његову логику) живот почиње умирањем старог човека у Христу -крштењем. Заправо, крштењем ми смо већ умрли и родили се у Христу и без тог рођења немамо приступ Царству Божијем (уп. Јн 3.3-6) посебно стих „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.“. Такође Апостол у Рим 6.3-5 каже „Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Tако, се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем.“ Или у Кол 2.12 „Пошто се с Њим погребосте крштењем, у Њему сте и саваскрсли кроз вјеру у моћ Бога који га васкрсе из мртвих.“ Крштењем заправо већ улазимо у есхатологију: Кол 3. 11 „Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос.“ (колико нас ове речи посрамљују у времену идеологизације хришћанства и етнофилетистичких заблуда којих никако да се ослободимо) Или Гал 3.27-28 „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.“ Наш живот у овом свету је заправо стални подвиг и борба да заживимо као један (човек) у Христу и надиђемо располућеност људског рода који се огледа у индивидуалном начину постојања. Зато је и наш вечни живот и наше васкрсење не неки индивидуални догађај, већ васкрсење у пуноћи те реалности, једног саборног Христа у чијем Телу – Цркви ми заправо себе већ и сада обликујемо по икони Христовој (не само етички, врлинама, то је само средство) већ онтолошки. 

 

Царство небеско, такође, није простор или време, већ пре свега заједница у Христу и оно почиње већ овде у овоме животу и оно је у нама Лк. 17.21 „Царство Божије унутра је у вама.“ Због тога сам један цео одговор посветио овој теми, да покушам да дискусију, колико је могуће одмакнем, од стриктно козмолошких питања и више упутим ка једном евхаристијском правцу http://goo.gl/UTt8Rs 

 

Све су ово веома важне теме о којима треба размишљати, а не само шта ће бити у неком "загробном животу".

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, колико је уопште препоручљиво дискутовати о ванвремености есхатона? Ако есхатон није у будућности, дакле у времену, него ван времена, говорити да је он у "вечној садашњости", да се "већ десио" и сл. су непрецизне форме које су само јасне онима који тачно знају о чему говоре. Приметио сам да ова напредна идеја саблажњава велик број људи на форуму, јер изразе упорно и упорно тумаче буквално и након 100 објашњења да их треба схватити у контексту ванвремености. Разумевајући да је есхатон у временској "садашњости" и да се "већ десио" унутар времена, доживљавају ту идеју као супротну свему ономе у шта верују и на шта наилазе код светих отаца, чак и као на тешку јерес. А што би тврдња да есхатон већ постоји у времену и да се већ десио у времену заиста и била. Како решити проблем неразумевања ванвремености и како се ту поставити, да ли о идеји ванвременског есхатона ћутати међу људима, или говорити па рећи да су сами криви за сопствену саблазан због неразумевање ове идеје......(....)

 

Без намере да понављам све оно што сам већ до сада рекао могу само да поновим "опет и опет" да лично верујем, а имамо толико много сведочанстава из нашег предања, да је есхатон за наше време будућност, али није наставак линеарног времена. Еон као будући век је својеврсна ванвременост (али опет у границама створене природе, за разлику од Божанске вечности која је ван сваког концепта времености). Мислим да је Св. Максим то јако лепо објаснио говорећи о еону. Када кажемо да је есхатон вечна садашњост (то нема везе са нашом садашњошћу колико год она релативна била), већ са чињеницом да у есхатону време не иде линеарно, иако, како је Св. Максим показао постоји динамика. Св. Ава Јустин је о говорио да је вечност стално узрастање у вери, нади и љубави. То је та пуноћа  онога што се никада не завршава (ἀτέλεστος τελειότης), односно обожење. Максимови наизглед контрадикторни изрази вечно-крећуће стајање (στάσις ἀεικίνητος)  и статично-самокретање (στάσιμος ταυτοκινησία) само указују колико је разумевање реалности вечног постојања изнад нашег ума. 

 

Наравно, ми живимо још у овом свету и веку и потпуно је нормално да очекујемо Други долазак Господњи и Свеопште Васкрсење као оно што тек долази, што није било и са тим ставовима сам и почео ову дискусију (наглашавајући колико је то важно). Наше линеарно време је све усмерено ка том циљу. То је коначно остварење историје, када када ће ово време и овај свет бити преображени у нову земљу, у нови начин постојања. Из пролиптичке перспективе (о којој сам у претходном одговору говорио), наше време је заправо својеврсна мера еона (времена у есхатону). Него да ме не би прогласили за јеретика, мораћу опет да цитирам Св. Максима који каже: "Тако Еон, представља време без кретања, а време је Еон који се мери када је у кретању итд...“ Περὶ διαφόρων ἀποριῶν (О разним питањима) PG 91, 1164B-C: Αἰὼν γὰρ ἐστὶν ὁ χρόνος, ὅταν στῇ τῆς κινήσεως, καὶ χρόνος ἐστὶν ὁ αἰών, ὅταν μετρῆται κινήσει φερόμενος, ὡς εἶναι τὸν μὲν αἰῶνα, ἵνα ὡς ἐν ὅρῳ περιλαβὼν εἴπω, χρόνον ἐστερημένον κινήσεως, τὸν δὲ χρόνον αἰῶνα κινήσει μετρούμενον.

 

За крај бих цитирао молитву анафоре из Литургије: "Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на свакоме месту владавине твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син, и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство твоје будуће. (Ἄξιον καὶ δίκαιον σὲ ὑμνεῖν, σὲ εὐλογεῖν, σὲ αἰνεῖν, σοὶ εὐχαριστεῖν, σὲ προσκυνεῖν ἐν παντὶ τόπῳ τῆς δεσποτείας σου. Σὺ γὰρ εἶ Θεὸς ἀνέκφραστος, ἀπερινόητος, ἀόρατος, ἀκατάληπτος, ἀεὶ ὤν, ὡσαύτως ὤν, σὺ καὶ ὁ μονογενής σου Υἱὸς καὶ τὸ Πνεῦμά σου τὸ Ἅγιον. Σὺ ἐκ τοῦ μὴ ὄντος εἰς τὸ εἶναι ἡμᾶς παρήγαγες, καὶ παραπεσόντας ἀνέστησας πάλιν, καὶ οὐκ ἀπέστης πάντα ποιῶν, ἕως ἡμᾶς εἰς τὸν οὐρανὸν ἀνήγαγες καὶ τὴν βασιλείαν σου ἐχαρίσω τὴν μέλλουσαν.)".......па мало касније "Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка" (Μεμνημένοι τοίνυν τῆς σωτηρίου ταύτης ἐντολῆς καὶ πάντων τῶν ὑπὲρ ἡμῶν γεγενημένων, τοῦ Σταυροῦ, τοῦ Τάφου, τῆς τριημέρου Ἀναστάσεως, τῆς εἰς οὐρανοὺς Ἀναβάσεως, τῆς ἐκ δεξιῶν Καθέδρας, τῆς δευτέρας καὶ ἐνδόξου πάλιν Παρουσίας.)

 

Евхаристија потпуно надилази време и зато и јесте најаутентичнији начин постојања и разумевања стварности, која је толико изнад наших ограничених моћи.

[kopitar]

oče Savo imam problem u svaćanju da je i naša budućnost već u vječnoj sadašnjosti jer bi to značilo da se istovremeno nalazimo na dva mjesta, ja zamišljam da se ova naša sadašnjost polako ulijeva u vječnu sadašnjost istovremeno i polako nestaje kao kad se rijeka ulijeva u more i tako do kraja vremena dok se neulije i poslednja kap vremena ,tako da je vječna sadašnjost istovremena sa našom prošlošću i sadašnjošću ali ne sadrži našu budućnost, jedino u Božjoj nestvorenoj vječnosti da je sadržano sve uključujući i početak i kraj i sve je več ostvareno tj kako vi kažete u Božjoj pamjeti a vjerojatno onda i euharistijski u kaležu vječnnog zajedništva.

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo imam problem u svaćanju da je i naša budućnost već u vječnoj sadašnjosti jer bi to značilo da se istovremeno nalazimo na dva mjesta, ja zamišljam da se ova naša sadašnjost polako ulijeva u vječnu sadašnjost istovremeno i polako nestaje kao kad se rijeka ulijeva u more i tako do kraja vremena dok se neulije i poslednja kap vremena ,tako da je vječna sadašnjost istovremena sa našom prošlošću i sadašnjošću ali ne sadrži našu budućnost, jedino u Božjoj nestvorenoj vječnosti da je sadržano sve uključujući i početak i kraj i sve je več ostvareno tj kako vi kažete u Božjoj pamjeti a vjerojatno onda i euharistijski u kaležu vječnnog zajedništva.

 

Урпаво смо завршили Литургију за празник Рођења Пресвете Богородице. Када унесемо дарове и положимо путир и дискос са њима на св. Престо говоримо стихове међу којима су и следећи:

"У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у Рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, Неописиви." ("εν τάφω σωματικώς, εν Άδου δε μετά ψυχής ως Θεός, εν Παραδείσω μετά ληστού και εν θρόνω υπήρχες Χριστέ μετά Πατρός και Πνεύματος πάντα πληρών ο απερίγραπτος.") 

У Христу се надилазе сви појмови времена и простора. Неописивио се "истовремено" (иако се овде надилази уобичајени појам времена) Христос налази и у гробу и у аду (свету умрлих проповедајући духовима у тамници) у рају је  са Разбојником и на престолу обитава са Оцем и Духом.

Када кажемо да је наша будућност у есхатону у којој је вечна садашњост то подразумева вечну непромењивост времена (карактеристику нашег историјског времена које је у сталном покрету). Ми по физичким законима не можемо бити на два места истоврмено, али у Христу, у његовом "путиру вечности", што посебно доживљавамо на Евхаристији, ми смо и овде у историји и у мета-историји, и многи смо и Један истовремено. Христос надилази све појмове времена и простора. Он као Оваплоћени Син Божији улази у димензију нашег времена и простора, али се не исцрпљује у њој као што видимо из горњих стихова. Он улази у наше време и простор да би нас у Себи увео изван времена и простора, у вечност. На Св. Литургији ми живо учествујемо у заједници светих. У божанском путиру сусрећемо се са свим светима, са нашим блаженопочившим сродницима, са целом Црквом без обзира на географску локацију и на време. Евхаристијско тело Христово све сједињује и то је тајна постојања будућег века.

[Четник]

Благословите оче саво!

Моја бака је недавно била у Ефесу, турском граду. Обишла кућу Пресвете Богородице, где је наводно живела све до смрти. Донела ми свету водицу са извора (којих има три) и православну иконицу. Гледајући слике спазих да је то заиста велико светилиште како за хришћанске тако и за муслиманске ходочаснике. Међутим када сам укуцао на интернету не пронађох никакве податке о томе по православним форумима и сајтовима. Реците ми какав став има наша црква о томе и да ли признаје као светилиште?

[Кратос]

Ako dobijamo potpuno nova tela zašto je onda Hristos vakrsao u telu u kojem je bio?Zašto Apostol Pavle govori o preobraženju postojećih tela,o promeni u tren oka a ne da će Bog da nam stvara neka nova tela?I drugo ako u Carstvu Nebeskom nema polova zar to nije sakaćenje naše ličnosti?

[Архимандрит Сава Јањић]

Из "Дидахи" (60-80 г. ): VII. (1)

"А односно Крштења, овако крштавајте: 

Пошто претходно све ово кажете (=поучите), "крштавајте у име Оца и Сина и Светога Духа" у текућој води. (2) Ако ли немаш текућу воду, крштавај у другој (води). Ако не можеш у хладној, онда у топлој. (3) А ако ни једне ни друге немаш, онда излиј воду на главу три пута у име Оца и Сина и Светога Духа. (4) А пре Крштења нека претходно посте онај који крштава и крштавани, и ако неки други могу. А наредићеш крштаваноме да пости један или два дана раније."

 

Ако Црква није од почетка веровала у Свету Тројицу, нити Духа Светог сматрала Богом, да ли је веровала у Свету Двојицу? Или је била савелијанска, или духоборачка? Наравно да није, наравно да је вера у Свету Тројицу била од самог почетка. Видимо да се од најранијег времена јасно говори о крштавању у Оца и Сина и Светог Духа.

 

Веома је важно да разумемо да проблем који се појавио није било довођење у питање постојања личности (ипостаси) Св. Тројице или њиховог божанства, јер исувише је сведочанстава у Писмима која о томе говоре, али и у ранохришћанским текстовима, као што је Дидахи, који сте поменули. Проблем се јавио у разумевању односа између Оца, Сина и Св. Духа. У то време још није била дефинисана терминологија – једна суштина, три ипостаси - јер су речи суштина и ипостас (ουσία, υπόστασης) у философском речнику тог времена често коришћене са истим значењем. Отуда је толика конфузија настала са увођењем никејског појма (ομοούσιος, consubstantialis) тј. једносуштан. 

 

Наиме, из многих цитата у Св. Писму видимо да је Христос од самог почетка сматран Сином Божијим, и да је Св. Дух виђен као Дух Божији. Тек ће Македонијанци (крајем 4. века) под утицајем полуаријанаца (омиусијана) негирати божанство Духа сматрајући га творевином Сина и слугом Оца и Сина што је оце Другог Васељенског Сабора 381. у Цариграду навело да допуне Символ вере речима „и у Духа Светога који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином заједно поштује и слави“. Кључни повод ових застрањења, и аријанстава и духоборства била је немогућност да се прихвати да је Бог Један ако су Отац, Син и Дух Свети једносушни. Такође, овом проблему су допринели већ раније постојеће заблуде модалиста и различите форме субординационизма о чему треба рећи коју реч.

 

Када говоримо о модализму пре свега мислимо на савелијанизам, анти-тринитарно веровање да су Отац, Син и Дух Свети заправо три различита модуса, аспекта постојања једног истог Бога који је заправо монада, а не три личности које имају једну суштину (природу). Када се говорило о личностима Св. Тројице коришћен је често израз  πρόσωπα, personae,  а тај израз је често коришћен у значењу маске (Све је то лепо објасио митрополит Пергамски у свом тексту „Од маске до личности“) па су неки то погрешно видели као утицај модализма као да Бог час ставља маску Оца, час Сина, час Св. Духа. Модалисти, дакле, нису нигде у Писму експлицитно признавали појам тројичности иако се он јасно јавља у Мт. 28.16-20, 2Кор 13.14 и посебно два стиха у 1Јн 5.7-8 познатих као Comma Johanneum (“Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова тројица су једно. И троје је што свједочи на земљи: дух, и вода, и крв; и ово троје су уједно.”). У критичким издањима Св. Писма нпр. нема овога текста. О овоме су писане многе књиге и опште мишљење јесте да је могуће реч о каснијој интерполацији (јер ових речи нема у најстаријим грчким рукописима, иако се јављају у латинским и код неких отаца). Такође и Евсевије кесаријски, дворски теолог Константина Великог на пример чак тројичну формулу за крштење у Мт 28.19 не помиње у форми коју имамо у данашњем тексту Еванђеља већ користи речи „крстећи их у моје име“.

 

У најранијој сачуваној евхаристијској молитви у тексту Дидахи (Учења дванаест апостола) се каже у 9.2-3 (према најновијим критичким издањима) 2. πρώτον περί του ποτηρίον· Ευχαριστούμεν σοι, πάτερ ημών, υπέρ της αγίας αμπέλου Δαυίδ του παιδός σου· σοί η δόξα εις τους αιώνας. 3. περί δε του κλάσματος· Ευχαριστούμέν σοι, πάτερ ημών, υπέρ της ζωής και γνώσεως, ης εγνώρισας ημίν δια Ιησού του παιδός σου. σοί η δόξα εις τους αιώνας. (прво за чашу: Благодаримо ти оче наш за свету лоз Давида чада (слуге) твога, теби нека је слава у векове. А онда за ломљење (хлеба) Благодаримо ти оче наш за живот и познање које си нам објавио преко Исуса чада (слуге) твога). У оба случаја се не помиње реч υἱός (иос), ни за Давида ни за Исуса, што конкретно значи син, него се користи реч παῖς (пес), у генитиву παιδός (педос) што има вишеструко значење у Септуагинти и уопште у језику тог времена (дете, син, чадо, слуга, роб). Наравно, имамо у Св. Писму више места где се Христос експлицитно назива Сином Божијим (нпр. Јн 1.1-14, Лк. 1.35, посебно у Јн.19.7. Јевреји кажу да је хула назвати се Сином Божијим јер то подразумева божанство и још много других места, међу којима треба посебно указати на Јев 1.3 „Он који је сјај славе и обличје бића Његовога и који држи све моћном ријечју својом, пошто сам изврши очишћење гријехова наших, сједе са десне стране Величанства на висинама“ (што имамо касније и у чувеној литургијској Анафори Св. Василија Великог). Из овог примера у Дидахи се види да терминологија још није била усклађена. 

 

Поента у целој овој причи је у томе да није довођено у питање да је Христос Бог и да је Св. Дух Дух Божији, већ је проблем био у каквом су они односу са Оцем, који је, за ране хришћане, посебно на Истоку, Бог par excellence, односно како објаснити да је Бог и Један и Тројица, а да се не уђе у контрадикцију. 

 

Савелијанци су Св. Писмо погрешно тумачили на свој начин посебно 1Кор 1, 15-20 и Јн.14. 10. Против њих се посебно борио Тертулијан који их назива Патропасиани јер по њиховој логици Отац је страдао на крсту у виду (модусу) Сина. Занимљиво је да постоје индиције да су управо савелијанци користили појам једносуштан (ομοούσιος) да би показали да су Отац, Син и Дух Свети заправо по њима један Бог (монада) који се јавља у различитим модусима. Зато је употреба у Никеји ове речи "једносуштан" (које иначе нема у Св. Писму) изазвала праву конфузију међу оцима на Истоку, где је постојала посебна нетрпељивост према савелијанизму и модалистичким идејама, па су многи који и нису били прави Аријанци били незадовољни овим изразом и требало је да порђе времена да се терминологија јасно дефинише и да израз „једносуштан“ буде прихваћен у свом правом смислу, који су Никејски оци имали у виду када су га употребили.

 

С друге стране субординационисти су сматрали да су Син и Дух Свети подређени (субординирани) Богу Оцу по природи. Ове идеје су постојале и пре и после појаве Аријанизма који је заправо на овим темељима засновао своју јерес да је Син „прворођени од све твари“ „да је било када га није било“ и друге њихове тезе. Аријанци су субординационизам довели до крајности тврдећи да је Син заправо творевина, отворено негирајући његово божанство. Субординационисти као што су били Евсевије Кесаријски и Евесевије Никомидијски који су, додуше, у одређеном тренутку подржали Арија сматрали су да је Син Бог али да је на известан начин у подређеном односу на Оца и зато им је израз једносуштан био тешко прихватљив јер им је указивао на потпуну идентичност. Умерени субординационизам је постојао у мањој или већој форми код једног броја раних отаца и црквених писаца, али не у негативном смислу (Св. Климент римски каже да је Исуса Христа послао Бог, а Христос Апостоле и да су и једни и други дошли у своје време по вољи Божијој, 1Климентова 42.1-2). Св. Игнатије саветује да сви треба да следујемо епископу као што је Христос следовао Оцу (Смирњанима 8.1). Тертулијан тврди да је „Отац различит од Сина, већи је од Сина јер је он који рађа, а овај је који је рођен, Овај шаље, а овај бива послан, први је који ствара, а други кроз кога је све створено“ итд. То је субординационизам који не негира божанство Сина, као што су то радили Аријанци, али због неуједначене терминологије отвара простор за погрешне закључке код оних који су желели да искваре аутентично предање Цркве.

 

Управо захваљујући Кападокијцима долазимо до кључне ствари – дефинисања односа између личности Св. Тројице, њихових различитих ипостасних својстава у јединственој божанској природи (суштини). Кључно је код Кападокијаца да постоји разлика у својствима божанских ипостаси, али не у смислу субординације. Они нас уче да Отац вечно рађа Сина и из Оца вечно исходи Дух Свети. Дух Свети је својствен Сину и Сином се у времену даје. Три тројичне ипостаси су по својој божанској природи савечне и једносушне и имају једну вољу и једно дејство (енергију). Ипак ми хришћани верујемо, не у Три већ у Једног Бога и он је за нас један пре свега зато што је Отац Један, Отац је узрок αἰτία (начало) јер од њега божанску природу  имају: Син по вечном рађању и Дух по вечном исхођењу. Ова Очева Монархија је суштина основе наше вере у једног Бога, а не (толико) њихова заједничка природа јер у источној традицији личност (ипостас) има превасходнији значај од природе. Чак и Августин на Западу када говори о исхођењу Духа каже да он исходи из Оца principaliter (De Trinitate XV, 25, 47.) иако је као и већина западњака јединство три Лица Св. Тројице пре свега видела у једној божанској природи, па је на Истоку често постојало извесно подозрење да на западу постоји неко крипто-савелијанство. Велики Кападокијци су заправо разрешили терминолошку смутњу која је доводила до различитих конфузних и често неправилних начина схватања односа између Личности Св. Тројице.

 

Отуда је за православне суштински важно да се сачува вера у монархију Оца, као узрока (αἰτία, етиа) и стога је за Исток апсолутно неприхватљиво западно учење о исхођењу Духа од Оца и Сина као из једног принципа (начала). Унионистички сабори у Лиону 1274 и у Фиренци 1438-39 су инсистирали управо на тој проблематичној формули да Св. Дух „Ab utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit”  (Из обојице вечно исходи, као из једног принципа (начала) и јединствене спирације), што је наравно, за Православну Цркву била и остала јерес јер нарушава монархију Оца на којој почива вера Цркве да је Бог један као узрок и начало (αἰτία, етиа), о чему смо већ и раније говорили.

[Архимандрит Сава Јањић]

Ako dobijamo potpuno nova tela zašto je onda Hristos vakrsao u telu u kojem je bio?Zašto Apostol Pavle govori o preobraženju postojećih tela,o promeni u tren oka a ne da će Bog da nam stvara neka nova tela?I drugo ako u Carstvu Nebeskom nema polova zar to nije sakaćenje naše ličnosti?

 

После васкрсења и васрксла и преображена постојећа тела биће потпуно другачијег састава и природе од ових које ми имамо. И код Христовог васкрслог тела видимо да га ученици не препознају (већ смо говорили о "другом обличју ετέρα μορφή" Он се чудесно појављује међу апостолима, не улазина врата, али потврђује да је он показујући ране од страдања и показује да није фантом тражећи да једе. Погледајте јако лепу фреску Панселиноса у Протату на Св. Гори "Ο Χριστός "εν ετέρα μορφή" на http://goo.gl/OoqXXD са објашњењем.

 

Што се тиче тога да нема полова у Царству небеском, мислим да то није сакаћење личности ако личност схватимо на прави начин. Проблем нашег времена јесте да човека сводимо на сексуално биће. То је само пролазни и индивидуални аспект у овом (палом) начину постојања. Апостол Павле каже у Гал 3.27-28 „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.“ Ово се не односи само на будућу, есхатолошку стварност, већ на  нови идентитет који задобијамо крштењем, јер крштењем већ улазимо у будући начин постојања. Знамо да је Павле био нежења, али знамо да је ово стварно рекао. Мислим да то не негира и не умањује св. тајну брака већ само указује да брак није по превасходности полна заједница, већ заједница која иконизује Христа и Цркву, иако у овом свету и веку има и телесну димензију. Господ нам каже да ћемо у вечности бити као анђели, дакле реч је о потпуно другом смислу телесности него у овом свету, а не о наставку, преживљавању индивидуе.

[Архимандрит Сава Јањић]

Благословите оче саво!

Моја бака је недавно била у Ефесу, турском граду. Обишла кућу Пресвете Богородице, где је наводно живела све до смрти. Донела ми свету водицу са извора (којих има три) и православну иконицу. Гледајући слике спазих да је то заиста велико светилиште како за хришћанске тако и за муслиманске ходочаснике. Међутим када сам укуцао на интернету не пронађох никакве податке о томе по православним форумима и сајтовима. Реците ми какав став има наша црква о томе и да ли признаје као светилиште?

 

Знамо да је Ефес био стари хришћански центар још из посланица Апостола Павла. Што се тиче Пресвете Богородице, она се упокојила у Јерусалиму, где је и сахрањена у Гетсиманији. Након њеног упокојења апостол Св. Јован Богослов, који се бринуо у њој отишао је у Ефес, о чему пишу  Св. Иринеј Лионски и Евсевије Кесаријски, и тамо се упокојио. Једно време пре смрти апостол је био, као што знамо на острву Патмос, који није много далеко одатле. У Ефесу је постојала древна црква посвећена Пресветој Богомајци како се помиње у актима Трећег Васељенског Сабора у Ефесу 431. Године. Да ли је можда та црква настала на месту куће где је живео Св. Јован Богослов и да ли је његов дом после посвећен Пресветој Богородици не можемо тачно да знамо. Исто тако не зна се локација куће апостола и те прве цркве. Јасно је само да се Пресвета Богородица није упокојила у Ефесу. Постоје разна предања, да је Богородица путовала чак до Св. Горе и у том случају постоји могућност да је можда боравила у Ефесу, али то је, плашим се, све засновано на спекулацијама из каснијег времена.

 

Прича о „Маријиној кући“ у Ефесу почиње почетком 19. века „визијама“ Немице Ане Катарине Емерих која је видела Кућу Пресвете Дјеве. Крајем 19. Века француски католички свештеник који је истраживао ове „визије“ открио је рушевину близу Ефеса коју су локални православни хришћани називали „капела Свих Светих“ и где су се окупљали 28 авагуста (Велика Госпојина је наравно 15 августа тако да нема везе са овим празником). Француски свештеник је око тога створио причу да је управо то била кућа Богородице где је она живела и упокојила се.  Већ 1896. године почела су права римокатоличка ходочашћа из Француске у Ефес и поред древних предања о упокојењу Пресвете Богородице у Јерусалиму о чему су латински ходочасници у Јерусалим знали од давнина. По свему судећи, пошто су православни држали храм у Гетсиманији и гроб Богородице, требало је направити ново „маријанско светилиште“ на другом месту. Ефес је дошао као наручен. У то време долази до јачања маријанске побожности на Западу и проглашења њихове догме о безгрешном зачећу Богородице од Јоакима и Ане.

 

У првој половини 20.века римокатолици су донекле заборавили причу о „Кући Маријиној“ и зграда се нашла опет у рушевинама. Од проглашења догме о Вазнесењу Богородице у Риму 1950.године кренула су нова ходочашћа, а турске власти су ради туризма свесрдно подржале ову причу и позивале на посету Богородичиној кући. Направљена је нова католичка капела на том месту. 1967 место је посетио папа Павле VI и ту поставио капућинске фратре. 1979 Јован Павле Други је ту служио мису, а већ од 1988 око милион римокатоличких ходочасника посећује обновљену капелу-кућу сваке године. Будући да цела прича припада савременој римокатоличкој митологији (по угледу на Међугорје), а не православној традицији, можемо рећи да је ово нема значаја за православне. Наравно Ефес треба посетити и тамо су рушевине великог храма Св. Јована Богослова који је тамо био сахрањен и наравно, остаци града који је био једна од најстаријих древних хришћанских цркава. Што се тиче Пресвете Богородице најбоље је посетити Гетсиманију и њен гроб који тамо чувају православни монаси.

[БРЂАНИН]

Ako dobijamo potpuno nova tela zašto je onda Hristos vakrsao u telu u kojem je bio?Zašto Apostol Pavle govori o preobraženju postojećih tela,o promeni u tren oka a ne da će Bog da nam stvara neka nova tela?

Оче Саво ево неких размишљања инспирисаних Кратосовим питањем и уопште читањем ове теме и Ваших драгоцјених одговора, па Ви видите дал имају неког смисла...

 

Христос је Првенац из мртвих, а могли бисмо рећи на неки начин и Образац нашег васкрсења. Пошто је васкрсао, у Његовој историјској људској природи побијеђена је смрт и та људска природа будући уипостазирана од Логоса Божијег, Сина Божијег, другог лица Св. Тројице - је добила вјечни живот. Дакле у људској природи Сина Божијег а прије свега у Његовом тијелу сва твар Божија је побиједила смрт.

По мом могуће погрешном мишљењу, једна од радости у Царству (ако га се Божијом милошћу удостојимо) ће бити и та што ће саставни дио нашег вјечног благобића бити и наше преображено историјско тијело. И овдје није битно хоће ли то бити биолошки идентично тијело али је битно да оно буде преображена твар Божија која је боловала, страдала и умирала, ”уздисала и туговала”... Укратко и у нашем васкрслом преображеном тијелу ћемо вјечно осјећати радост побједе над  последњим непријатељем, радост спасења све твари Божије. Отуда можда и неки Оци и папа Рацингер инсистирају на некој вези душевног елемента нашег бића са тијелом тј. са самом твари Божијом.

 

Тешко је замислити учење, по коме је Христово тијело иструлело у гробу а по Васкрсењу добио је неко ново. То би било неко новоманихејство или шта ли већ...

И тако ова Ваша друга теза, да по смрти одмах васкрсавамо добивши васкрсла тијела, чини се чува  драгоцијену библијску визију цјеловитости људског бића као заједнице душевног елемента и тијела али губи исто тако драгоцјену библијску и литургијску визију да ова конкретна историјска твар, која је кроз наше тијело дио наше ипостаси и коју приносимо у Евхаристији, траба да побиједи смрт и будући преображена и промијењена, остане дио нашег вјечног бића и идентитета.

[Архимандрит Сава Јањић]

Ako dobijamo potpuno nova tela zašto je onda Hristos vakrsao u telu u kojem je bio?Zašto Apostol Pavle govori o preobraženju postojećih tela,o promeni u tren oka a ne da će Bog da nam stvara neka nova tela?

Оче Саво ево неких размишљања инспирисаних Кратосовим питањем и уопште читањем ове теме и Ваших драгоцјених одговора, па Ви видите дал имају неког смисла...

 

Христос је Првенац из мртвих, а могли бисмо рећи на неки начин и Образац нашег васкрсења. Пошто је васкрсао, у Његовој историјској људској природи побијеђена је смрт и та људска природа будући уипостазирана од Логоса Божијег, Сина Божијег, другог лица Св. Тројице - је добила вјечни живот. Дакле у људској природи Сина Божијег а прије свега у Његовом тијелу сва твар Божија је побиједила смрт.

По мом могуће погрешном мишљењу, једна од радости у Царству (ако га се Божијом милошћу удостојимо) ће бити и та што ће саставни дио нашег вјечног благобића бити и наше преображено историјско тијело. И овдје није битно хоће ли то бити биолошки идентично тијело али је битно да оно буде преображена твар Божија која је боловала, страдала и умирала, ”уздисала и туговала”... Укратко и у нашем васкрслом преображеном тијелу ћемо вјечно осјећати радост побједе над  последњим непријатељем, радост спасења све твари Божије. Отуда можда и неки Оци и папа Рацингер инсистирају на некој вези душевног елемента нашег бића са тијелом тј. са самом твари Божијом.

 

Тешко је замислити учење, по коме је Христово тијело иструлело у гробу а по Васкрсењу добио је неко ново. То би било неко новоманихејство или шта ли већ...

И тако ова Ваша друга теза, да по смрти одмах васкрсавамо добивши васкрсла тијела, чини се чува  драгоцијену библијску визију цјеловитости људског бића као заједнице душевног елемента и тијела али губи исто тако драгоцјену библијску и литургијску визију да ова конкретна историјска твар, која је кроз наше тијело дио наше ипостаси и коју приносимо у Евхаристији, траба да побиједи смрт и будући преображена и промијењена, остане дио нашег вјечног бића и идентитета.

 

 

Хвала вам на вашим мислима. Што се тиче тела које ће васкрснути то ће свакако бити наше тело, али преображено. Они који живи дочекају Парусију биће "промењени" каже се у Писму. То ће бити тело у стварној људској природи, али не више оној која је подложна греху, страстима, болестима, већ оној природи којој је враћено њено изгубљено достојанство. Сви ћемо бити "нова твар" у Христу.

 

Што се тиче Христовог тела наравно нико не учи да је оно иструлело (не дао Бог). Начин на који је Господ Васкрсао не можемо да објаснимо јер остали су погребни повоји као да је тело невидљиво изашло из њих, просто као да је испарило. Тиме је чудо било још веће јер нико видећи повоје није могао да каже да је неко тајно дошао и однео тело размотавши погребне повоје у које је тело било омотано. Зато су првосвештеници морали да прошире лаж да су ученици однели Христа. Христос је имао аутентичну људску природу, али није био подложан болести, греху и смрти по природној нужности, већ по својој слободи јер није имао греха. Он је вољно страдао, љубави ради. Његово Васкрсло тело је заиста оно тело које је пострадало на крсту, што доказује и Томи који је додирнуо његове ране, али опет је другачијег изгледа јер га апостоли на путу у Емаус не препознају, ни Марија (Магдалина) га одмах не препознаје, он пролази кроз зид просторије и појављује се међу апостолима, али није дух. У НЗ се каже да су апостоли у својим мислима имали сумњу, те зато Господ тражи да једе да би показао да није дух у телесном облику, већ заиста Васкрсли Господ. Наравно, он није имао потребу за храном, као што неће имати ни људи после Васкрсења.

 

У тези (која напомињем није моја, већ о њој говоримо хипотетички) да васкрсење бива одмах после смрти, у другој димензији времена (у еону) нема никакве контрадикторности са оним што ви кажете. Тело које остаје у гробу и полако се враћа елементима природе управо је оно исто тело које у димензији еона васкрсава из мртвих након телесне смрти. Разлика је у постојању две врсте времена. Наравно то нам звучи парадоксално из ове димензије историјског, линеарног времена, али ако након телесне смрти човек улази у димензију еона, у коме се одмах суреће са Господом и добија васкрсло тело, контрадикције не би требало да буде. За оне који живе у овој димензији времена то ће бити будући догађај, када ће сва тела васкрснути, али из перспективе вечности есхатона то је оно што бива истовремено јер у еону не говоримо о историјском времену, које се темељи на кретању и променама.

 

Наш проблем када размишљамо о овим стварима јесте што константно размишљамо о две паралелне димензије времена које су обе линијске и историјске. У том смислу било би немогуће да оно што је у гробу у једном времену у другом буде већ васпостављено и васкрсло. То је логички апсурд. Али ако еон, као вечно постојање видимо као време потпуно другачијих својстава него што је оно у коме живимо, онда то није немогуће. Како на пример Пресвета Богородица чује и помаже истовремено хиљадама хришћана који јој се истовремено моле од Америке до Аустралије. Да је Пресвета Богомајка још у границама нашег времена то би било физички немогуће. Међутим, светитељи који са Богом већ царују и радују се на небу све наше молитве слушају у Христу истовремено нам у Христу и помажу, што ми у нашем ограниченом времену и простору доживљавамо као разновремен или често симултан низ догађаја. Чак и у нашем простору и времену према савременој науци време не протиче на исти начин о чему посебно говори теорија релативности (погледајте нпр. о гравитацијскогј временској дилатацији). Евхаристија управо премошћава различите видове времена и простора у једно непосредно и живо присуство Божије и зато учешћем у евхаристији потврђујемо свој вечни живот у Христу.

 

Одлазак из овог живота је својеврсан временски пут, а Онај преко кога улазимо у будући свет јесте сам Христос који је Алфа и Омега, коиј је изнад времена и простора. Дакле, излазак из овог света је по том начину размишљања непосредни улазак у присуство Божије, зато кажемо за некога да је отишао Богу (или се упокојио у Христу или кажемо отишао је Богу на правду и истину, зависно од живота). А Бог је према псалму 139.7-10 изнад свега што можемо појмити: „Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао? Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у ад, онде си. Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.“

 

Из перспективе нашег времена, и даље чекамо Други долазак Господњи и Свеопште васкрсење које ће бити на крају историјског времена ко га доживи. Теза о којој данима дискутујемо заснива се на чињеници да ће у том за нас будућем догађају којим се улази у есхатон аутоматски сви они који су раније уснули васкрснути, као што знамо и верујемо, иако је то васкрсење за њих заправо у вечном САДА есхатонске стварности догађај који су искусили одмах када су из овог времена прешли у наручје Божје.

[Milan Nikolic]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Мислим да нам недостаје разликовање између - како сте навели - ,,друге димензије времена'' и ,,временске дилатације''. Ово двоје не би требало да поистоветимо.

 

Говорили сте о необичности свеприсутности Богородице. Дакле, једно је рећи да је Богородица у ,,другој димензији времена'', а нешто сасвим друго је ,,дилатација времена'' по којој, например, Богородица може да доживи милијарду година протеклог времена за земаљски период од 24ч.

 

Моје је мишљење да упокојени имају доживљај протока времена, али количина тог доживљаја може бити релативна. Например, разбојник на Крсту по обећању може да доживи само тренутак до Парусије, док Богородица и други светитељи могу да доживљавају заиста огроман период времена у односу на земаљско време.

[Milan Nikolic]

И питао бих вас о.Саво, колико вас интересује и колико сте упознати са квантном механиком и последицама ове теорије? Моје искуство је да ова теорија дубоко залази у саме границе метафизике, тачније у оно што се прелама између времености и безвремености, просторности и беспросторности.

 

Мислим да теологија овде може веома успешно да подари нека своја виђења. Јесте да квантна теорија има један посебан спекулативни ниво, али, како ја схватам, то баш погодује теологији, јер се теологија бави само тумачењима а не доказивањима.

 

На пример, случајност и неодређеност у природи творевине, као нешто фундаментално у науци, повезано је са извесним конституентима које физика назива беспросторним и безвременим. Научници се не либе да то овако називају, у потрази за моделом теорије која је, како кажу, ,,формулација независна од позадине''. (Тај израз темељи се на схватању просторвремена као позадине на којој се одвијају физичке појаве.)

 

Овде налазим веома занимљиву прилику за теологију. Наиме, научници о овим конституентима говоре као о ,,нацртима'', веома слично као што теологија говори о логосима бића и твари, а будући да наука то именује безвременим и беспросторним, тако и теологија може видети своју везу са беспочетним логосима.

 

Најзанимљивије је то што теологија сада може разумети како је цела творевина пројављивање слободне воље Божије, дејство Његове остварене воље. Можемо објаснити како је квантномеханичка ,,информација'' (од ,,нацрта'' који су пројављени у творевини) заправо извесни резултат избора, некаква тајна смисла воље.

[Архимандрит Сава Јањић]

Можете ли нам навести неког од Светих Отаца који је на овај начин размишљао. Видим да своје размишљање изводите посредно из тезе св. Максима Исповедника о времену и еону. Али то је само посредно аргументовање тезе. Дакле, оно што ме занима јесте да ли је неки Свети Отац јасно и гласно елаборирао став Томаса Хопка, којем сте и ви склони, да су умрли већ васкрсли у вечном САДА.

 

С обзиром на то да васкрсава једно те исто наше тело (укључујући и кости) у којем је до смрти пребивала душа, требало би, ако је та теорија тачна, да у гробовима не постоје ни костури упокојених.

 

Већ сам о томе више пута говорио, да се не понављам. Не излажем неко своје учење већ разговарамо о хипотези на којој више може да пораде они који имају и више знања и духовног искуства. Идеја о непосредном васкрсењу упокојених је веома занимљива, може теоретски да се образложи, као што смо видели и када се правилно схвати у ничему није супротна ономе што већ верујемо: јер чекамо Васкрсење мртвих и живот будућега века, молимо се за покојнике, верујемо да су они живи у Христу, да нам светитељи молитвено помажу и да ћемо у есхатону вечно живети у радости Господа нашега.

 

Чињеница је такође да многа учења наше Цркве нису експлицитно дефинисана или чак Св. Оци имају различита гледишта о томе, као што смо могли видети из два прегледа отачких коментара на ову тему. Ова размишљања су покушај да се питање о коме дискутујемо осветли са разних страна у једној фер дискусији без наметања било чијег личног мишљења као обавезног. Размишљања о еону (наводили смо Св. Максима) и каква је његова интеракција са нашим историјским временом је врло занимљива тема, посебно у светлу најновијих сазнања физике о функционисању нашег физичког времена и простора. Све указује да су божанске тајне веома дубоке и комплексне и да их не можемо обухватити и рационално образложити нашим умом. Зато полазим од уверења да је и ова дискусија на ову тему не неко учење било кога од нас "ex cathedra" већ необавезна размена мишљења у којој једни другима помажемо да боље разумемо нека места из Св. Писма и из живота Цркве (конкретно причу о Лазару и богаташу, Христово обећање разбојнику да ће данас са њим бити у рају, прослављење светитеља и њихово деловање након њихове смрти и сл).

 

У вези костура људи, морамо да знамо да од многих нису остале ни кости (јер су многима сви телесни остаци уништени у прах и пепео). Тело није само телесни састав кога чине елементи и хемијски процеси, већ својеврсно обличје наше личности (неки су полу-платонистички говорили о телу као о физичком обличју душе). У сваком случају васкрсење подразумева нову твар, а не просто враћање старом телу и његову обнову (пошто неће бити ни мушког ни женског, нити ћемо имати потребу за јелом, јасно је да тело будућег века неће бити идентично нашем, али ће бити наше). Такође, васкрсење неће бити само васкрсење тела, већ свеопшти преображај васцеле твари која ће сва постати Тело Христово у коме ћемо бити и многи и Један истовремено на чудесан и необјашњив начин. За једне ће то бити вечна радост, а за друге вечно мучење и патња.

 

Већ сам у једном ранијем одговору о. Зорану изнео (по који пут) оно што сигурно можемо да знамо на основу досадашњег предања. Ако сте пропустили, ево пасуса (уз минималне додатке).

 

Максимално смо покушали да осветлимо ову идеју из разних аспеката, али бих ипак у дубоком смирењу према светоотачком предању наше Цркве можемо засигурно рећи да након телесне смрти душевни елемент човековог бића, који носи својеврсну телесност и везу са телом и који обично зовемо "душа", преживљава у нама непознатом стању где сви упокојени чекају историјски тренутак Парусије и Васкрсења, наравно, под условом да у стању у коме се налазе време протиче као и ово наше, па сви заједно чекамо испуњење времена. Можемо са пуном сигурношћу рећи, на основу бројних светоотачких сведочанстава, да светитељи одлазе на небо, које означава непосредно присуство Божије, и не неопходно есхатолошки рај, (као што је ап. Павле био узнесен на треће небо и после се вратио у ову реалност). Такође не можемо никако засигурно знати да ли васкрсавају и телом, иако у слободи која им је дата од Бога слушају и чују наше молитве и помажу нам и сами чекајући Парусију и Свеопште Васкрсење. Остали упокојени живе у привременом осећању радости предстојећег вечног живота у Христу који ће у пуноћи доживети тек након добијања новог васкрслог тела, док они нечастивог живота већ осећају одређену муку и патњу јер знају да ће заувек бити са оним којим нису и не желе да буду ни у овоме животу и са онима које су у овоме животу презирали. Црква обухвата и живе и упокојене и као Тело Христово путује као лађа ка Есхатону и вечности (еону), где ће у пуноћи Господ обухватити васцелу твар промењену, преображену, уипостазираће васцелу твар и предати је Богу Оцу. То ће бити крај историје и почетак вечног САДА које и у овом времену доживљавамо евхаристијски кроз Христа као нашег Господа и Спаситеља. Како све ово изгледа из перспективе вечности (еона), какав је однос еона и овога времена, никако не можемо јасно и сигурно да знамо.

 

Остаје нам само да о томе молитвено размишљамо, да се спремамо на сусрет са Господом када ћемо засигурно све сазнати и разумети. 

[Дејан]

Oče Savo, prenosim pitanje sa jedne novootvorene aktuelne teme.

 

Obracam Vam se u nadi da cete mi pomoci svojim savetima   .Da li u nasim manastirima postoji neka zajednica za pomoc dusevno obolelim osobama?Znam da postoje zajednice za pomoc narkomanima, a za pomoc psihicki obolelim osobama pri manastirima,nisam informisana.

Ako je neko obavesten o muskim manastirima(jer u pitanju je mladic 30.god.),koji pruzaju boravak ovakvim osobama,molim da mi dostavi kontakt informacije manastira.Ili kontakt informacije osoba, koje su vec imale ovakvo iskustvo.

 

Hvala unapred!