Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[kopitar]

oče Savo kako naše monitve pomažu našim pokojnima? Ako sam dobro razumio oni prolaze odmah privremeni sud i odmah se opredjeljuju hoćeli biti sa Bogom i svetima u zajednici i to zovemo raj ili negaciji toga a to je pakao jer moramo to stanje nekako nazvati . Budući da osoba nije na zemlji dohvatila svoju puninu ljubavi prema Isusu i bližnjima kako može tako polovična i mlaka odmah ući u Zajednicu svetih i savršenih, dali će ona pri susretu sa Isusom doživjeti bol i žaljenje kad vidi da nije uzvratila ljubav Zaručniku i dali će tada doživiti i proći po milosti ono što nije na zemlji da doraste do punine ljubavi koja dolikuje Bogu, pretpostavljam da za takvo što više jednostavno nema vremena. Da li ipak postoji neka prilika da ona to dokaže i pristupi u svoj svojoj ljepoti i sjaju jer bi i ona to sigurno jako željela. Tako opet trebamo privremeni boravak što nazivamo čistilište ili mitarstva ako je to isto i samo tako naše molitve za pokojne imaju smisla . Da li ovo ima smisla i imali za ovo pokrića u Pismima i tradiciji? Mnogo sam se okoristio vašim razmatranjima kao i ave Zorana naručito što se tiče euharistije i pogrešnog svaćanja duše i tjela i odnosima vremena i vječnosti.

[Макрина]

Максимално смо покушали да осветлимо ову идеју из разних аспеката, али бих ипак у дубоком смирењу према светоотачком предању наше Цркве остао при ставу који сам изнео у самом почетку дискусије да након телесне смрти душевни елемент човековог бића који носи својеврсну телесност и везу са телом преживљава у извесном нама непознатом стању у коме време можда другачије пролази, али где ипак сви упокојени чекају историјски тренутак Парусије и Васкрсења. Можемо са пуном сигурношћу рећи да светитељи одлазе на небо, које означава непосредно присуство Божије (као што је ап. Павле био узнесен на треће небо), али да иако прослављени од Бога још не васкрсавају телом, већ да у слободи која им је дата од Бога слушају наше молитве и помажу нам и сами чекајући Парусију и Свеопште Васкрсење у коме ће они први примити васкрсла и преображена тела. Остали упокојени живе у привременом осећању радости предстојећег вечног живота у Христу који ће у пуноћи доживети тек након добијања новог васкрслог тела, док они нечастивог живота већ осећају одређену муку и патњу јер знају да ће заувек бити са оним којим нису и не желе да буду ни у овоме животу и са онима које су у овоме животу презирали. Црква обухвата и живе и упокојене и као Тело Христово путује као лађа ка Есхатону и вечности (еону), где ће у пуноћи Господ обухватити васцелу твар промењену, преображену, уипостазираће васцелу твар и предати је Богу Оцу. То ће бити крај историје и почетак вечног САДА које и у овом времену доживљавамо евхаристијски кроз Христа као нашег Господа и Спаситеља.

 

Неизмерно захвална на спокојству које осећам читајући Ваше одговоре.

:bendoff:  

[Архимандрит Сава Јањић]

Не мислим Оче, само на свештену службу, а шта је са онима који би ишли у Богословију да постану вјероучитељи можда или тако нешто, да ли и за њих важи ово што сте навели или је критеријум мало нижи? За онога ко би се бавио науком о Богу па сад није одлучио на који начин да Му служи?

Горе сте навели да човјек неће ништа бити мањи пред Богом ако није свештенослужитељ, а живи у Цркви и служи по мјери својих могућности, а ако је Божја воља да човјек постане свештеник, хоће ли човјек то осјетити?

А све је опет ствар расуђивања са својим духовником и ово прво што сам написао и ово друго,зар не?

Опростите Оче и хвала Вам пуно

 

Наравно брате Горане, све зависи од специфичне ситуације и проблема о којима мора да се разговара са духовником (исповедником). Критеријуми за будуће свештенослужитеље би требало да буду строжији али за све нас хришћане јако је важно да се трудимо колико можемо да избегавамо сваку ситуацију која може да нас уведе у грех. Проблем са грехом јесте да је то адикција, шта год било, и постаје друга природа, а тога се тешко ослободити. Човек увек може да да много више од себе уколико није овладан страстима и уколико има више духовне снаге да изрази позитивно своју слободу. Грех нас раслабљује, једно хоћемо, а друго радимо; критикујемо друге, а сами падамо у исте проблеме и тако стално. Живот у покајању није живот самомучења, већ један обичан, природан живот у коме одговорно користимо оно што нам је Бог дао и трудимо се да то поделимо са другима. Грех увек води у неку себичност, самољубље и онда увек тражимо кривце, а тешко нам је да признамо да смо сами криви. Ово су опште ствари за све нас хришћане и вреди се увек овога подсећати.

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo kako naše monitve pomažu našim pokojnima? Ako sam dobro razumio oni prolaze odmah privremeni sud i odmah se opredjeljuju hoćeli biti sa Bogom i svetima u zajednici i to zovemo raj ili negaciji toga a to je pakao jer moramo to stanje nekako nazvati . Budući da osoba nije na zemlji dohvatila svoju puninu ljubavi prema Isusu i bližnjima kako može tako polovična i mlaka odmah ući u Zajednicu svetih i savršenih, dali će ona pri susretu sa Isusom doživjeti bol i žaljenje kad vidi da nije uzvratila ljubav Zaručniku i dali će tada doživiti i proći po milosti ono što nije na zemlji da doraste do punine ljubavi koja dolikuje Bogu, pretpostavljam da za takvo što više jednostavno nema vremena. Da li ipak postoji neka prilika da ona to dokaže i pristupi u svoj svojoj ljepoti i sjaju jer bi i ona to sigurno jako željela. Tako opet trebamo privremeni boravak što nazivamo čistilište ili mitarstva ako je to isto i samo tako naše molitve za pokojne imaju smisla . Da li ovo ima smisla i imali za ovo pokrića u Pismima i tradiciji? Mnogo sam se okoristio vašim razmatranjima kao i ave Zorana naručito što se tiče euharistije i pogrešnog svaćanja duše i tjela i odnosima vremena i vječnosti.

 

Лично мислим да наше молитве за покојнике не могу да промене потпуно настројење душе покојника јер би то значило да слободни избор који смо направили у овоме животу није толико важан и да немамо пуну одговорност за свој вечни живот. Али молитве су духовно укрепљење онима који су живели у труду и борби и помажу покојницима да више осећају и коначно доживе већу радост у Господу, а онима који су живели без покајања и у мржњи према другима отишли из овог света, да барем осете неко ублажење своје муке коју пролазе, не по казни Божијој, већ због своје савести и везаности за грехове и страсти који им након телесне смрти не могу пружити утеху. У сваком случају молитве увек помажу и Црква се моли за своје покојнике да их Господ упокоји ”тамо где нема бола, туге и уздисања”. Живимо у нади и знамо да је коначни Божији суд. Уосталом, Божија љубав је неизмерна и морамо бити сигурни да он све нас гледа не онако једнострано како ми једни друге гледамо. Он познаје и све околности у којима смо живели и зато је његов суд праведан, праведан по љубави, а не по јуридичкој правди. 

 

Чистилиште је римокатоличка измишљотина Средњег века и из мојих коментара о ставовима новијих католичких теолога могли сте да видите како и они покушавају да изађу из јуридичког лавиринта у који су ушли захваљујући погрешном тумачењу својих латинских Отаца, посебно Августина. Православна Црква ово учење отворено одбацује као погрешно тумачење предања Цркве.

 

Што се тиче митарстава, имамо више сведочанстава да је наша борба са ”духовима поднебесја”, о чему говори у Еф 6.12 и сам Апостол Павле, али учење о митарствима, које се данас од стране многих необавештених сматра званичним учењем Православне Цркве, заправо не постоји код Светих отаца у јуридичком и шематском смислу. Реч је о личним искуствима подвижника која су важна, али их не треба тумачити на начин који је супротан светоотачком предању. О митарствима посебно лепо говори Митрополит Порфирије. Погледајте овај видео клип. https://www.youtube.com/watch?v=rotJnUoaNEg

[obi-wan]

ЗАКЉУЧАК:

 

У закључку, могу да кажем да је идеја о непосредном васкрсењу упокојених веома занимљива, интелектуално изазовна, може теоретски да се образложи, као што смо видели, али за њу нема довољно јасних показатеља ни у Св. Писму ни у досадашњем предању Цркве. Просто не могу да поверујем да никоме од Св. Отаца то није откривено пре нашег времена, и да је требало да чекамо Ранера и остале да нам то приопште. Максимално смо покушали да осветлимо ову идеју из разних аспеката, али бих ипак у дубоком смирењу према светоотачком предању наше Цркве остао при ставу који сам изнео у самом почетку дискусије да након телесне смрти душевни елемент човековог бића који носи својеврсну телесност и везу са телом преживљава у извесном нама непознатом стању у коме време можда другачије пролази, али где ипак сви упокојени чекају историјски тренутак Парусије и Васкрсења. Можемо са пуном сигурношћу рећи да светитељи одлазе на небо, које означава непосредно присуство Божије (као што је ап. Павле био узнесен на треће небо), али да иако прослављени од Бога још не васкрсавају телом, већ да у слободи која им је дата од Бога слушају наше молитве и помажу нам и сами чекајући Парусију и Свеопште Васкрсење у коме ће они први примити васкрсла и преображена тела. Остали упокојени живе у привременом осећању радости предстојећег вечног живота у Христу који ће у пуноћи доживети тек након добијања новог васкрслог тела, док они нечастивог живота већ осећају одређену муку и патњу јер знају да ће заувек бити са оним којим нису и не желе да буду ни у овоме животу и са онима које су у овоме животу презирали. Црква обухвата и живе и упокојене и као Тело Христово путује као лађа ка Есхатону и вечности (еону), где ће у пуноћи Господ обухватити васцелу твар промењену, преображену, уипостазираће васцелу твар и предати је Богу Оцу. То ће бити крај историје и почетак вечног САДА које и у овом времену доживљавамо евхаристијски кроз Христа као нашег Господа и Спаситеља.

 

 

Amin.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Можемо са пуном сигурношћу рећи да светитељи одлазе на небо, које означава непосредно присуство Божије (као што је ап. Павле био узнесен на треће небо), али да иако прослављени од Бога још не васкрсавају телом, већ да у слободи која им је дата од Бога слушају наше молитве и помажу нам и сами чекајући Парусију и Свеопште Васкрсење у коме ће они први примити васкрсла и преображена тела

 

Sam apostol kaze, da ne zna da li je bio u telu ili ne.

 

Sa sigurnoscu mozemo reci da jeste u Bogu kako svi mi i verujemo. 

[distancirana]

Pitanje za Janjica, da li ste vi bili poslusni svom duhovniku?

[Архимандрит Сава Јањић]

Нико не може, осим оних који верују понајвише себи, свом уму, уместо да разумеју прилично једноставну ствар: 

 

Слажем се да не смемо да верујемо себи али непрестано треба да пониремо у предање и Св. Писмо и тражимо одговоре на питања. За разлику од западног приступа богословљу које се темељи на рационалним анализама и логичким конструкцијама, источно православно богословље је увек настојало да провери своје ставове кроз Свете Оце, да их чврсто утемељи на Св. Писму и то на тумачењима оних који су Св. Писмо духовно разумели. То нипошто не сме да значи да богословље данас треба да буде бескрајно рециклирање учења Св. Отаца, њихово препричавање, цитирање и избегавање да се суочимо са озбиљним проблемима и изазовима. Да је тако било, плашим се да не бисмо никада ни имали велике богослове. Ипак, морамо да знамо да њихова теологија дубоко произилази из духовног доживљаја и молитвеног живота, и плод је посебног духовног надахнућа. Св. Максим нас учи «δαιμόνων θεολογία ή δίχα πράξεως γνώσις» (знање без дела је демонска теологија PG 91, 601 C) Ово је јако важно јер размишљајући о великим божанским стварима често заборавимо да их никада не можемо рационално разумети без Божије благодати, која се опет задобија духовним делањем и подвигом као сталном борбом са нашом гордошћу и самољубљем.

 

Велики Григорије Богослов нас учи: ”Само они који су од праксе (духовног делања) прешли на созерцање, од очишћења ка просветљењу могу говорити о Богу. А када се то дешава? Онда када смо ослобођени свих спољашњих скрнављења ии узнемиравања и када оно што преовладава у нама није пометено немирима или погрешним представама (ηνίκα αν σχολήν άγωμεν από της έξωθεν ιλύος και ταραχής, και μη το ηγεμονικόν ημών συγχέηται τοις μοχθηροίς τύποις και πλανωμένοις). …. Неопходно је да човек заиста буде смирен да би познао Бога” Е.П.Е 4.14 Тешке су и застрашујуће ове речи. Св Григорије је сам у потрази за тишином побегао из метежа царске престонице и смирено предао дужност архиепископа Новог Рима у жељи да се врати својој многожељеној тишини и миру.

 

Богословље је у православном предању неодојиво од молитве, као непрестаног пребивања у Божијем присуству. То не значи да се богословљем могу бавити само монаси пустињаци. Велики Оци живели су често у метежу градова и прогона и борби са јеретицима али су у срцу тиховали са Богом. Наш проблем јесте данас да и када живимо у изолацији и самоћи наше срце често није са Богом. То је велика разлика. За Св. Григорија Паламу Богословље је боговиђење и посебан дар. 

 

Да ли то значи да ми обични смртници не треба ни да се усуђујемо размишљати о божанским стварима. Мислим да то није прави закључак. Онда би требало да затворимо све богословске школе, прекинемо сваки дијалог и чекамо богонадахнуте светитеље да нам открију божанске тајне. Али, важно је када разговарамо и дискутујемо да се стално држимо оријентира, а то је пре свега Св. Предање са Св. Писмом и учењем Отаца. То су светионици на помрачини узбурканог мора овог живота, који нам указују правац размишљања. Многи оци су размишљајући духовно о великим тајнама и сами били у страху Божјем да не залутају на беспућа интелектуалне фантазије. Врло често би и када нешто кажу увек наглашавали да то треба проверити предањем и искуством Цркве. И сам Августин који је толико много писао своје богословље увек предавао ауторитету Цркве, а тек су његови слепи следбеници од њега направили највећег богословског ауторитета и његове теологумене искористили за разне теорије и сањарије, посебно у Средњем веку када је на Западу било мало оних који су умели да читају источне оце у духу аутентичног искуства укоме су они писали и радили.

 

Данашњи проблем јесте што се богословље често претвара у интелектуалну и академску дисциплину и много је оних који се из својих професорских катедри све оштрије супротстављају аскетској традицији Цркве као својеврсном заглупљивању. Већ сам и раније говорио о све већем конфликту између аскетског и евхаристијског богословља, што је потпуно вештачки сукоб, јер нити има аутентичног подвига без Евхаристије као основе аскетског живота, нити Евхаристије и богословствовања без подвига и борбе са страстима и слабостима. Наша Црква чува непресушно богатство овог предања, а данас видимо скретања не само на академском нивоу, већ чак много чешће у монашким круговима који преузимају монопол истине у Цркви и често без имало обзира критикују богослове, отпужују их за јеретике, суде Епископима и професорима мислећи да су они једини који имају право да говоре о Богу. Све је мање истинских подвижника, а све више самозваних духовника, односно гуруа који се представљају као непогрешиви учитељи. Они све знају и о свему имају став који нико не сме да доводи у питање, а свако размишљање осуђују као гордост и сујету. Свима нам је зато потребно много смирења, љубави, самокритике и изнад свега покајања и љубави, да прихватимо једне друге, а не да одмах све око себе стављамо у категорије нашег личног расуђивања. Нисмо позвани да будемо судије свету, већ да једни друге придржавамо на заједничком нам путу ка Господу. 

 

Лично мислим да је ова дискусија о есхатологији била занимљива јер смо могли да видимо обиље различитих ставова и размишљања, али и поред свих интелектуалних изазова које овакве дискусије пружају морамо бити опрезни да се једно учење, које ипак не почива на довољно чврстим отачким темељима, као и јасним потврдама из Св. Писма прихвати као једна нова есхатологија која даје експлицитне одговоре на све оно што од апостола до данас нико није могао да појми. Ја сам сигуран и знам добро да ниједан учесник дискусије није имао оваку намеру и у томе је и вредност дијалога у коме се поштујемо и у различитим размишљањима и учимо се као браћа да се сложимо барем да се у свему и не можемо сложити. Учимо се да можемо да погрешимо и да се исправимо. И то је велика ствар. Мислим да би највећи домет ове и сличних дискусија, којих је већ и било раније на овом форуму, а у којима ћемо увек имати и својих личних размишљања и ставова, био да кроз наше разговоре још дубље молитвено и богословски урањамо у ризнице светоотачких учења.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pitanje za Janjica, da li ste vi bili poslusni svom duhovniku?

Вероватно мислите на бившег еп. Артемија. Могу одмах да вам кажем да сам од њега док је он сам био послушан Цркви научио много добрих и корисних ствари и трудим се да га памтим као таквог. Своје учитеље треба слушати док они слушају Цркву, али како после да нам неко буде отац када њему Црква више није мајка? Ово је проблем оних који личну послушност човеку, без озбира колико мислили да је у праву, стављају изнад послушности Цркви.

 

Већ сам и раније говорио о овом питању. Да је бивши владика смирено прихватио да остане умировљени Еписокп на шта је на сабору у мају 2010. год. сам пристао и чекао евентуално оправдање Божије (ако већ није био спреман да прихвати одговорност за читав низ озбиљних пропуста због којих је умољен да се повуче) мислим да би се многи до сада уверили да је реч о човеку светог живота и истинском сину Цркве. Чињеница да је кренуо путем цепања ризе Св. Саве кршећи каноне Цркве и то на начин који то не раде ни најрадикалнији старокалендарци у Грчкој, постављајући сам назови-епископе и квази свештеике, заводећи сироти народ за Јелицу планину, могу само да кажем да је реч о великој трагедији некада истински великог човека. Ипак и даље остајем у нади да ће се једног дана покајати и вратити Цркви која му је све дала у животу. Божији суд је коначни, а наше је да волимо и оне који посрћу јер нико не зна да ли и ми сутрадан можемо посрнути. Зато треба да се молимо Богу да просветли и њега и његове да схвате да Црква није приватна религиозна организација, већ Тело Христово.

 

Сетимо се само Св. Нектарија, који за разлику од мог бившег духовника није имао ама баш никакве кривице ни одговорности, нити се сукобљавао са својом Црквом, већ је смирено чекао да га Господ оправда подносећи клевете и лажи. Ево данас нема ниједне цркве у Грчкој без његове иконе, а ретко кога су тако прогонили они чија су имена заборављена на маргинама историје. По делима ћете их познати, каже Господ. Када је тада још Епископ Артемије у већ поодмаклом стадијуму сукоба са Синодом и Сабором (већином преко медија) тражио од дечанске братије да беспоговорно прихвате његовог тада свемоћног заменика Виловског, братија су јасно изабрала пут верности Цркви, која је на претходна два Сабора тражила да се тај исти Виловски смени са свих црквених дужности због ширења неслоге и смутње у Епархији. Тада је наш бивши Епископ издао акт којим је дечанско братство поверио Епископу Теодосију на духовно руковођење па је од тада, он наш духовни отац, а сада и Епархијски Архијереј. Сви смо послушали ову последњу одлуку нашег бившег духовника са радошћу. Наставак приче је ваљда свима већ познат.

 

Надам се да сте задовољни одговором ”Јањића”.

[kopitar]

Oče savo koliko sam razumio za osobe koje su odbile Božiju blizinu kaže se da je jedinaa njihova nesreća to što suvječno odvojene od izvora ljubavi i života, što je svakako i najveća muka, zašto onda Biblija spominje i druge muke, a jedna od njih je i zajednica sa demonima, zašto se te nazovimo sitnice zaboravljaju napomenuti jer da su nepotrebne nebi ih ni Isus koristio, mnoga svjedočanstva katoličkih svetaca govore da im je razmatranje pakla a mnogi su imali i vizije dosta pomoglo.

[Zoran Đurović]

Вероватно мислите на бившег еп. Артемија. Могу одмах да вам кажем да сам од њега док је он сам био послушан Цркви научио много добрих и корисних ствари и трудим се да га памтим као таквог. Своје учитеље треба слушати док они слушају Цркву, али како после да нам неко буде отац када њему Црква више није мајка? Ово је проблем оних који личну послушност човеку, без озбира колико мислили да је у праву, стављају изнад послушности Цркви.

 

Већ сам и раније говорио о овом питању. Да је бивши владика смирено прихватио да остане умировљени Еписокп на шта је на сабору у мају 2010. год. сам пристао и чекао евентуално оправдање Божије (ако већ није био спреман да прихвати одговорност за читав низ озбиљних пропуста због којих је умољен да се повуче) мислим да би се многи до сада уверили да је реч о човеку светог живота и истинском сину Цркве. Чињеница да је кренуо путем цепања ризе Св. Саве кршећи каноне Цркве и то на начин који то не раде ни најрадикалнији старокалендарци у Грчкој, постављајући сам назови-епископе и квази свештеике, заводећи сироти народ за Јелицу планину, могу само да кажем да је реч о великој трагедији некада истински великог човека. Ипак и даље остајем у нади да ће се једног дана покајати и вратити Цркви која му је све дала у животу. Божији суд је коначни, а наше је да волимо и оне који посрћу јер нико не зна да ли и ми сутрадан можемо посрнути. Зато треба да се молимо Богу да просветли и њега и његове да схвате да Црква није приватна религиозна организација, већ Тело Христово.

 

Сетимо се само Св. Нектарија, који за разлику од мог бившег духовника није имао ама баш никакве кривице ни одговорности, нити се сукобљавао са својом Црквом, већ је смирено чекао да га Господ оправда подносећи клевете и лажи. Ево данас нема ниједне цркве у Грчкој без његове иконе, а ретко кога су тако прогонили они чија су имена заборављена на маргинама историје. По делима ћете их познати, каже Господ. Када је тада још Епископ Артемије у већ поодмаклом стадијуму сукоба са Синодом и Сабором (већином преко медија) тражио од дечанске братије да беспоговорно прихвате његовог тада свемоћног заменика Виловског, братија су јасно изабрала пут верности Цркви, која је на претходна два Сабора тражила да се тај исти Виловски смени са свих црквених дужности због ширења неслоге и смутње у Епархији. Тада је наш бивши Епископ издао акт којим је дечанско братство поверио Епископу Теодосију на духовно руковођење па је од тада, он наш духовни отац, а сада и Епархијски Архијереј. Сви смо послушали ову последњу одлуку нашег бившег духовника са радошћу. Наставак приче је ваљда свима већ познат.

 

Надам се да сте задовољни одговором ”Јањића”.

"Јањићу", одличан одговор! И сјајан пример са св. Нектаријем. То житије треба да прочитају припадници најновије секте у Србији. Такође да се сете св. Кипријана који није никад направио раскол иако су по неколико тачака други епископи стајали на супротним позицијама у односу на његову. Али, он је светац, знао је шта је црква.

"Ђуровић"  

[Макрина]

И сам Августин који је толико много писао своје богословље увек предавао ауторитету Цркве, а тек су његови слепи следбеници од њега направили највећег богословског ауторитета и његове теологумене искористили за разне теорије и сањарије, посебно у Средњем веку када је на Западу било мало оних који су умели да читају источне оце у духу аутентичног искуства укоме су они писали и радили.

Има  ли оче,данас,на западу,теолога са великим познавањем јелинског језика?

Читају ли и преводе оце са аутентичног језика? 

[Макрина]

Sam apostol kaze, da ne zna da li je bio u telu ili ne.

 

Sa sigurnoscu mozemo reci da jeste u Bogu kako svi mi i verujemo. 

Да се надовежем и да замолим,да коначно,престанемо да буквално читамо текст.

Да ли у телу или не,он(апостол) говори о свом унутарњем молитвеном стању,о крајњој напрегнутисти покајања, које је претходило његовом иступљењу.

Да се надовежем и старцем Софронијом,можда сам досадна са њим,али држим се опитних учитеља,који каже:

"Да ли у телу,не знам,да ли изван тела,не знам".

Управо тако бива са онима који се пламено кају.Скрушени дух људски у смртној жеђи тежи ка спасоносном Богу свим бићем.Ни сам не знајући када и како се са њим десила промена,он заборавља материјални свет,па и само своје тело.И при том он остаје сам оно што јесте,лице-персона, и то,може се рећи,силно,јарко,као никада дотле у нормалном свакодневном стању.Себи живи као неки бестелесни дух.У таквим тренуцима благослова Одозго,даје му се знање о другој форми бића,о непропадљивом бићу.

Дешавало се да је мој дух сазнавао себе у некој бесконачности,која је на чудан начин прозирна,премда се и не види светлост као таква.Не могу да нађем одговарајућа одређења за ову бездану сферу.Мој дух је у целости био погружен у молитву:ништа сем Бога нисам ни видео ни знао."

Ово је по мом мишљењу,најисправнији одговор на апостолово исповедање,јер је опитно и ту је за мене тачка.

То је оно што каже о.Сава,само опитно и молитвено рађа Истину.

[Zoran Đurović]

Има  ли оче,данас,на западу,теолога са великим познавањем јелинског језика?

Читају ли и преводе оце са аутентичног језика? 

Извињавам се о. Сави што узех слободе да кажем моју на ово питање, а верујем да се неће наљутити и сигуран сам да исто мисли: Има, и то бољих него код нас. Зато и приређују критички изворе, а ми их онда користимо. Овде је незамисливо (мислим на Запад) да неко ради тезу на Оце а да не зна гр и лат. Може да се помогне преводима, али мора да зна ове језике. Бројчано, запад има много више стручњака него ми, који смо на истоку. Такође имају стручњаке за коптски, сиријски, јерменски... Тек за те орјенталне језике ми каскамо за западњацима. Да нема Руса... Нпр. за старосиријски ми, Срби, немамо петорицу људи; ја знам за тројицу (Н. Тумара, моја маленкост и П. Јевремовић).

Нажалост, ми у принципу имамо мало људи који нешто вреде на светској сцени. То што смо православни у науци не значи ништа.           

[Zoran Đurović]

Има  ли оче,данас,на западу,теолога са великим познавањем јелинског језика?

Читају ли и преводе оце са аутентичног језика? 

Извињавам се о. Сави што узех слободе да кажем моју на ово питање, а верујем да се неће наљутити и сигуран сам да исто мисли: Има, и то бољих него код нас. Зато и приређују критички изворе, а ми их онда користимо. Овде је незамисливо (мислим на Запад) да неко ради тезу на Оце а да не зна гр и лат. Може да се помогне преводима, али мора да зна ове језике. Бројчано, запад има много више стручњака него ми, који смо на истоку. Такође имају стручњаке за коптски, сиријски, јерменски... Тек за те орјенталне језике ми каскамо за западњацима. Да нема Руса... Нпр. за старосиријски ми, Срби, немамо петорицу људи; ја знам за тројицу (Н. Тумара, моја маленкост и П. Јевремовић).

Нажалост, ми у принципу имамо мало људи који нешто вреде на светској сцени. То што смо православни у науци не значи ништа.