Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Да не будем досадан, али кратко - ово ћу сматрати као теологуменон из разлога који сам навео, тј Писма:

 

Јанко, on 05 Sept 2015 - 01:13, каже:

"...и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот."

 

 

Прецизније речено, мислим да је оно о чему говори св. Амвросије тачно за нас "обичну" рају који нисмо толико брижљиво слушали и чували Реч па морамо на Суд, док за свете иде овај цитат из Писма са свим што им по праву припада ако већ прелазе право из смрти у живот... Иначе укинусмо Писмо ради Предања, а то је давно позната прича...

 

 

Наравно да је то телогуменон јер заиста немамо довољно информација у Св. Писму које говоре о том привременом стању. Ипак, ово је данас и у Православној Цркви једно од најзаступљенијих ставова, а  налазимо га често у житијима Светих и у аскетској литератури. Св. Амвросије је овде заправо свој став засновао на тумачењу апокрифа 2 књиге Ездрине 7.32. "и земља ће вратити назад оне који спавају у њој и тако ће прах оних који обитавају у тишини и у тајним местима предати оне душе које су му биле поверене" Амвросијево тумачење имамо на латинском на http://goo.gl/2wcGsB  

Дакле, док душе чекају пуноћу времена душе чекају да им буде оно што им се дугује. (plenitudo temporis, exspectant animae remunerationem debitam Једни чекају, казну, други славу, па и у том привременом стању нису без плода. Не знам колико је Ездрина књига ауторитативан извор за једно тумачење овог питања, али он је посегнуо за тим текстом.

 

Када год читамо латинске оце не можемо, а да не приметимо јак утицај латинске карактеристичне наклоности ка праву, дисциплини; данас бисмо можда могли рећи да је јако много морализма у њиховом приступу. То су велики светитељи који су озбиљно тражили одговоре на питања али и у контексту свог специфичног богословског менталитета. Наравно, на ово питање нема јасног одговора. Из првог дела прегледа који сам успео да сакупим видимо да идеја о привременом суду није изолован случај код Св. Амвросија. Дефинитивно постоји предукус вечног стања, који неки виде као привремени суд, неки, пак, као суд савести (јер душевни аспект човекове личности) живи по свему судећи у извесном свесном стању и чека свој удео у складу са својим начином живота. Чак и у овом нашем свету, када вам је савест мирна, мирно спавате и сањате лепе снове, али ако савест није мирна или сте нечим јако узнемирени, имате кошмаре. Мислим да је баш то Августин и поменуо. 

 

Речи из Јовановог Јеванђеља које наводите "Заиста, заиста вам кажем: ко Моју ријеч слуша и вјерује Ономе који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот." (Јн, 5.24) су веома важне, али мислим да се не односе конкретно на ово питање, већ на чињеницу да нас вера у Христа чини причасницима вечног живота који је сам Христос, односно наша заједница у њему која и овде већ почиње. Мислим да је јако тешко овај цитат узети као основу за став да неки не пролазе Суд и да аутоматски из смрти прелазе у живот (што о. Зоран покушава да истакне). Призанајем, волео бих да је тако, али исувише је много цитата и отачких писанија који говоре да није баш тако. Овде се "суд" не односи на коначни суд Христов након његовог Другог Доласка. Не знам колико ћете се сложити, али ја бих се овде радије сложио са тумачењем овог стиха Св. Јустина Ћелијског: "И не долази на суд", јер је сам покајањем својим осудио грехе своје, па и саму смрт своју осудио на смрт покајањем и еванђелским врлинама, које су по себи свете божанске бесмртне силе и убијају све смрти и све њихове претече и доводитеље: грехе." (Тумачење Еванђеља по Јовану)

[Јанко]

Наравно да је то телогуменон јер заиста немамо довољно информација у Св. Писму које говоре о том привременом стању. Ипак, ово је данас и у Православној Цркви једно од најзаступљенијих ставова, а  налазимо га често у житијима Светих и у аскетској литератури. Св. Амвросије је овде заправо свој став засновао на тумачењу апокрифа 2 књиге Ездрине 7.32. "и земља ће вратити назад оне који спавају у њој и тако ће прах оних који обитавају у тишини и у тајним местима предати оне душе које су му биле поверене" Амвросијево тумачење имамо на латинском на http://goo.gl/2wcGsB  

Дакле, док душе чекају пуноћу времена душе чекају да им буде оно што им се дугује. (plenitudo temporis, exspectant animae remunerationem debitam Једни чекају, казну, други славу, па и у том привременом стању нису без плода. Не знам колико је Ездрина књига ауторитативан извор за једно тумачење овог питања, али он је посегнуо за тим текстом.

 

Када год читамо латинске оце не можемо, а да не приметимо јак утицај латинске карактеристичне наклоности ка праву, дисциплини; данас бисмо можда могли рећи да је јако много морализма у њиховом приступу. То су велики светитељи који су озбиљно тражили одговоре на питања али и у контексту свог специфичног богословског менталитета. Наравно, на ово питање нема јасног одговора. Из првог дела прегледа који сам успео да сакупим видимо да идеја о привременом суду није изолован случај код Св. Амвросија. Дефинитивно постоји предукус вечног стања, који неки виде као привремени суд, неки, пак, као суд савести (јер душевни аспект човекове личности) живи по свему судећи у извесном свесном стању и чека свој удео у складу са својим начином живота. Чак и у овом нашем свету, када вам је савест мирна, мирно спавате и сањате лепе снове, али ако савест није мирна или сте нечим јако узнемирени, имате кошмаре. Мислим да је баш то Августин и поменуо. 

 

Речи из Јовановог Јеванђеља које наводите "Заиста, заиста вам кажем: ко Моју ријеч слуша и вјерује Ономе који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот." (Јн, 5.24) су веома важне, али мислим да се не односе конкретно на ово питање, већ на чињеницу да нас вера у Христа чини причасницима вечног живота који је сам Христос, односно наша заједница у њему која и овде већ почиње. Мислим да је јако тешко овај цитат узети као основу за став да неки не пролазе Суд и да аутоматски из смрти прелазе у живот (што о. Зоран покушава да истакне). Призанајем, волео бих да је тако, али исувише је много цитата и отачких писанија који говоре да није баш тако. Овде се "суд" не односи на коначни суд Христов након његовог Другог Доласка. Не знам колико ћете се сложити, али ја бих се овде радије сложио са тумачењем овог стиха Св. Јустина Ћелијског: "И не долази на суд", јер је сам покајањем својим осудио грехе своје, па и саму смрт своју осудио на смрт покајањем и еванђелским врлинама, које су по себи свете божанске бесмртне силе и убијају све смрти и све њихове претече и доводитеље: грехе." (Тумачење Еванђеља по Јовану)

 

Наравно да нисмо овде да донесемо коначан суд, јер би то већи од нас то досад написали, сигуран сам.

Поента је да се унапред не осуђује нечији слободнији став и види колики простор ту постоји чак и да се наука са својим теоријама (типа мултиверзума и сл) не само не удаљује од Писма - већ можда убрзано приближава...

Мени су ваши дијалози бескрајно инспиративни и буде наду у једну савремену синтезу "салонског" (о.Зоран ) и аскетског (опростите ми што морам вас ту убројити) богословља:

Ава се неће наљутити, мада можда због гвог "салонски" попијем пацке, јер и он је својеврсни аскета у свету

[Zoran Đurović]

 

Mea culpa patre carissime. Наравно, ви добро познајете Августина и заиста је писао о свему и свачему, али нема De opificio hominis. Реч је, како сте рекли о делу Св. Григорија Нисијског. Ево исправке пасуса из мог претходног поста:

 

-------------------------------

"Слично касније и Св. Григорије Ниски у свом спису De opificio hominis (о стварању човека) објашњава да постоји извесни телесни облик који душа задржава и по коме се може препознати. Августин с друге стране одбацује идеју да се душа може познати по спољашњем изгледу и тврди да се оне познају по неком унутрашњем осећању, јер је богаташ могао да препозна Аврама кога никада пре није био видео, односно његова душа је могла да позна обличје његовог тела. (De anima et origine ejus, 4.15.21)"

------------------------------

 

Ова Августинов став се може наћи у његовом спису О души и њеном пореклу. Да не проширујем сувише причу. Августин одбацује да душа има неко телесно обличје али ипак је богаташ у аду препознао не само Лазара, већ и Авраама кога никада лично није упознао. Мени је ближи став Св. Григорија по коме душа, иако бестелесна, носи извесну слику тела (да је назовемо савремено холограм). О тој квази-телесности душе писао је касније Св. Игнатије Брјанчанинов. Мени је занимљиво јер показује ту нераздељивост душе и тела и након њиховог физичког раздвајања.

 

 

Алилуја! Врну ми се интернет. Италијани су старе варалице, тако да имам већ више од 6 месеци лошу везу...

Никакав проблем. Свима се дешава. Битан је смисао онога што сте  навели. Наравно и да будемо прецизни, али у овој конференцији је то немогуће. Зато се задржава свежина, али и поверење. Нисмо као неки наши ревнитељи. У једној књизи, коју приредише Влада Димитријевић и Ј. Србуљ, преносе беседу од "св. Максима" о браку, и ту он појачава свој став позивајући се на: Као што вели св. Димитрије Ростовски! - Умро сам. Сигурно је да је Максим имао пророчког духа, али да погоди да ће се овај, после 10 векова звати Димитрије Ростовски, и да ће то писати... мало је много...       

[Zoran Đurović]

Мени су ваши дијалози бескрајно инспиративни и буде наду у једну савремену синтезу "салонског" (о.Зоран ) и аскетског (опростите ми што морам вас ту убројити) богословља:

Ава се неће наљутити, мада можда због гвог "салонски" попијем пацке, јер и он је својеврсни аскета у свету

"Оче, немој му ово уписати у грех!" Ни 7 дана клечања на кукурузу те не би могло искупити!   

[Архимандрит Сава Јањић]

Чини ми се да је ово богонадахнута идеја. Код нашег домаћина, о. Саве, се види страх релативизације Парусије. Оно о чему ја говорим је да сви "тог" дана ћемо васкрснути, иако васкрсавамо временски различито. Јер и тај дан трансцендира време, тако да у Хр парусији је и ова наша, "приватна". И не устајемо и не укључујемо се један по један у тог Парусијског Хр, него сви одједном. Разбојник са крста није ушао пре нас. Сви смо ушли тог дана. Јер тада нас Ис окупља, на ту трубу сви устајемо, без обзира што умиремо у различита времена. То је есхатон који је изнад нас и који је већ остварен.

Усуђујем се рећи да Хр није могао да уђе први у рај. Мора са свима заједно. Јесте прворођени, али у смислу узрока и главе која нас окупља. Временски не претходи, јер је једна Парусија. Без ње не би било ниједне од ових наших. Он је васкрсао из мртвих и све нас је тада подигао. Ниједан није остао да чека у реду.

Упутне су оне мистичке речи о Јустина о томе да са Преображењем се десило обожење људске природе. А историја је наставила да иде и били су нужни и васкрсење и вазнесење. Али не као одвојени актови. Реч је о једној целини.

И ми са о. Савом говоримо: Чекам васкрсење из мртвих!        

 

Мислим да нисмо први који расправљају о овом конкретном проблему. У мом тексту пре неки дан када сам говорио о различитим схватањима шта се дешава са душом после смрти код римокатолика и протестаната, поменуо сам узгред Карла Rahnerа. Rahner је заједно са још неколицином римокатоличких теолога развио учење о васкрсењу одмах након смрти. Иако је Конгрегација за доктрину вере 1979 године одбацила ово учење јер побија догму о Чистилишту и уопште о привременом стању, у коме душе чекају Васкрсење и пролазе неку врсту привременог суда, Rahner је остао до краја живота уверен да није јерес веровати да се оцелотворење душе и тела дешава одмах након смрти и да васкрсење тела и општи суд бивају „паралелно“ са текућом историјом света. Мислим да је ваш став о. Зоране заправо веома близак, ако не и идентичан Rahnerовом. Његов став је веома популаран у либералнијим богословским круговима Римокатоличке Цркве који покушавају да изађу из стега средоњовековних јуридичких и моралистичких стега, као и буквалистичког тумачења Августина. Претпостављам да вам је ова струја код наших западних пријатеља интимно ближа души од конзервативаца. И мени је искрено да кажем, иако остаје проблем колико је то све утемељено у светоотачком предању и отуда ова наша дискусија. 

 

Дебата о времену васкрсења мртвих се и даље наставља код римокатолика и вероватно, пошто сте у Риму, вероватно имате више прилике да пратите ову дискусију по њиховим богословским часописима. Колико ми је познато Rahner је у дискусију око овог питања ушао са Јозефом Рацингером (умировљеним папом Бенедиктом XVI). Укратко речено, Rahner је заступао теорију васкрсења у тренутку смрти, док је Рацингер држао традиционални став да се васкрсење има догодити тек на крају историје, када долази и свеопшти суд. Било би занимљиво да нам нађете нешто о томе. Касније ћу поменути нека питања у којима се они слажу, али постојало је озбиљно неслагање око идеје васкрсења одмах након телесне смрти.

 

Rahner је у својим ранијим годинама заступао традиционални став да се душа одваја од тела до краја света, када се поново сједињује са васкрслим телом, али у каснијим годинама, изнео је један прогресивнији (либералнији радије) богословски став да се васкрсење сваког човека заправо догађа у тренутку смрти. Он сматра да је тако било и са Христом и тако ће бити са свима. Опет се враћамо на став о. Томаса Хопка за који сматрам да врло могуће има везе са Rahnerовом теологијом, као што изгледа да је и код вас. Мени је лично ова идеја јако занимљива, али плашим се да је тешко наћи јасне основе за њу и у Св. Писму и код Отаца.

 

Шта је Rahner заправо раније мислио, а шта пред своју смрт? Дакле у ранијим годинама он је заступао став да постоји привремени период у коме душа обитава са Богом пре него што се сједини са васкрслим телом. У тренутку смрти, човекова оријентација према Богу је одређена, отприлике као када козмичке летелице добију одређено усмерење и настављају своје кретање када изађу у безваздушни простор. Шта је са чистилиштем. Иако Језуита, Rahner изгледа није веровао у Чистилиште на класичан начин. Његов став је био да болни процес сазревања и духовног узрастања заправо почиње у овом животу, а не после смрти. Другим речима „чистилиште“ постоји у овом животу (не заборавимо ова тема постоји у римокатоличкој мистици нпр. Јована од Крста, у његовој „Тамној ноћи“ иначе јако занимљивој књизи). Овај психофизички процес очишћења завршава се телесном смрћу чиме се јасно дефинише наша суштинска оријентација према Богу. Према томе, човек може да ужива у блаженој визији (тој незаобилазној томистичкој идеји) чак и када је душа одвојена од тела. Усавршавање човека које је већ почело наставља се у привременом стању и доживљава врхунац приликом сједињења душе са васкрслим телом. Дакле ово је неко модификовано учење о чистилишту.

 

Христос је већ доживео пуноћу васкрслог живота јер је прворођени из мртвих, 1 Кор 15.20 „Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли.“ Христово васкрсење је већ означило почетак „краја света“, а свеопште васкрсење ће доћи на крају историје. Све је у временској димензији и пуноћа вечног живота се не може доживети до краја земаљског живота у овом свету и веку. Другим речима, време краја света диктира и када ће бити васкрсење за оне који су умрли. А шта је са душама у то време? Душа је сједињена са телом за време живота. Душа по Rahneru има однос са телом и такође својеврсно унутрашње јединство са универзумом, пошто је тело од елемената који постоје у универзуму. Када напусти тело у тренутку смрти душа је слободна да улази у одређену интеракцију са свим што постоји у панкозмичкој сфери. То не значи да универзум постаје ново тело за душу или да душа потпуно трансцендира материјални козмос. Rahner је сматрао да душа улази у један дубљи однос са материјом која чини козмос у којој је све што постоји међусобно повезано. 

 

По Rahneru је и Христова душа непосредно након његове смрти на крсту „постала панкосмичка“ и није била лимитирана ограничењима земаљског тела. „Изливен по целом Козмосу Христос је постао у својој човечјој природи оно што је увек био својим достојанством, срце универзума, сами центар васцеле творевине“ (Rahner, 

Zur Theologie des Todes, Ка теологији смрти). Када се душа сједини са прослављеним васкрслим телом ова васпостављена целина остаје отворена за слободан однос са свим. На овај начин прослављено тело постаје савршени израз сталног односа прослављене личности са козмосом као целине. Другим речима, по Rahnerу, када је Исус телом васкрсао, могућност да ступа у однос са универзумом је остала као што је било када је душа била панкозмичка. 

 

У својој Теологији смрти Rahner каже да ако је то тачно, панкозмички однос са универзумом је природа постојања душе на небу. Ту је видео везу са новозаветним цитатом да они који умру у Христу такође добијају и вечни живот у Христу. У том смислу „небо“ и „вечна радост“ већ се добијају након смрти, иако покојник и даље остаје везан за судбину света. Та панкозмичност душе је начин постојања душе пре васкрсења тела и наставља се након васкрсења тела као посебан однос са универзумом.

 

У свом раном гледању на Христово васкрсење Rahner је изгледа избегавао да говори о природи односа између васкрслог тела и Христовог тела пре васкрсења, нити је објашњавао како је Христов гроб остао празан и како је тело изашло из повоја плаштанице. Не дефинише да ли се десио неки преображај. О томе ће, али опет не сасвим експлицитно, говорити у каснијој фази 

 

У својој каснијој фази која је,  по онима који су проучавали ову Rahnerоvu трансформацију погледа на есхатологију, наступила након читања докторске дисертације Gisbert Greshake 1969. Године у којој је покушао да обори идеју о привременом периоду у коме је душа одвојена од тела до коначног свршетка овог света и века (дакле ова наша тема). Grashakeov главни приговор је био да привремено стање ствара неприхватљиви дуализам између душе и тела, и да је супротно библијском разумевању васкрсења које се односи на целу личност јер говори од душама без тела у периоду између смрти и Коначног суда. Он јасно наглашава да се тиме дели оно што је неодвојива целина, а људска личност је душа  тело као нераздвојна целина. Greshake је такође наглашавао да Нови Завет указује да човек улази у заједницу са Христом одмах након смрти (посебно  2 Кор 5.1 „Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, тјелесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима“.)  Будући да нисмо дељива бића он је закључио да човек улази у васкрсли живот одмах након телесне смрти. Логично, по овој теорији васкрсење нема ништа са лешом који остаје у гробу. Физичко тело остаје у земљи, али човек већ осећа радост живота са Христом одмах након смрти. Једино решење за ово било је да Бог даје одмах васкрсло тело након смрти (уп. 1Кор 15.8 „А Бог му даје тијело како хоће, и свакоме сјемену своје тијело“). Наравно, по тој теорији тело које труне у гробу нема везе са васкрслим телом. На овај начин нова целина душе и тела наставља идентитет човекове личности у вечности.

 

Rahner је прихватио овај аргумент Greshakeа као веома убедљив и напустио је своје раније уверење да се душа одваја од тела у привременом периоду. Rahner је такође одвајање душе од тела у тренутку смрти видео као пут у дуализам и рецидив платонистичке философије. За њега је ова до сада преовлађујућа теорија у хришћанству (и римокатоличком и православном) била неконсистентна са јудео-хришћанском антрополошком перспективом човека као недељивом целином тела и душе. У ранијој фази Rahner је овај проблем видео али га је решавао односом душе са козмосом као целином (панкозмичко тело) тако да душа није у потпуности губила везу са материјалношћу. Али душа и тело су ипак били раздвојени. Овом новом теоријом заправо проблем је био решен. 

 

Rahner сматра да у Св. Писму „васкрсење тела“ није коначна судбина тела као таквог. Напротив, то се односи по њему на судбину једне и целовите личности. Другим речима, „тело“ се односи на целокупан идентитет личности и зато васкрсавају нераздвојиво душа и тело. Ипак у Св. Писму има одељака који дозвољавају да личност „буде са Христом“ у смрти. Rahner се окренуо и тражењу извора код раних Св. Отаца. Посебно се бавио објашњавањем 1Пет 3.19 тј. како је Христос проповедао духовима у тамници (у Шеолу). Он је њихово ослобођење из Шеола видео не као ослобођење душа, већ и тела. По ранохришћанском схватању Писма у смрти је човеков целокупни идентитет целина, подразумева се нека врста телесности, а не само душа. Св. Григорије Нисијски је помињао одређену телесну форму душа. Он зато закључује да васкрсење бива у било коме тренутку када се заврши човеков живот на земљи. Али долази и природно питање, шта са извештајем Еванђеља како су мироносице нашле празан гроб без тела након васкрсења. Rahner, нема јасне одговоре као ни о природи васкрслог Христовог тела. Имајући у виду питање Христовог умрлог тела Rahner сматра да не можемо искључити у потпуности могућност да потпуно савршенство човека укључује и бивше привремено тело, нити да се то дешава на крају људске историје. Ово је веома важно, јер ако умрли одмах васкрсавају да ли њихова привремена земаљска тела у гробовима имају уопште удела у васкрсењу. Ово је кључни проблем. Самим тим Rahner није нашао одговор да ли је празни гроб Христов био заправо празан као последица Васкрсења или је нешто друго било по среди. 

 

У сваком случају он је био склонији идеји да тела умрлих заправо нису та тела која ће васкрснути. Као што је већ поменуто у нашој дискусији, то је питање релативно јер не постоји континуитет нашег привременог тела због метаболичких процеса. Наше тело пре 40 година није исто као ово тело које имамо сада. Ћелије одумиру и нове се појављују. Старост није старост тела, већ последица учесталог копирања ћелија које губе своје функције (барем то је једно од преовлађујућих објашњења). Зато за њега није ни било важно питање да ли ће баш та тела толико важна како би се обезбедио континуитет личног идентитета у васкрсењу. Дакле за њега васкрсла тела немају везе са телима која труну у гробовима. Он прави разлику између Христовог и нашег васкрсења  и избегава горе поменуте нерешиве проблеме. Међутим, у томе је проблем јер се наша нада у васкрсење темељи на Христовом васкрсењу. Rahner је на овом питању крајње недоречен.

 

Његова став јесте да ми уопште не разумемо прави смисао васкрсења јер смо исувише везани за идеју оживљавања материјалног тела. Васкрсење које он види у Христу значи спасење конкретне људске личности од стране Бога, живот у „присуству Божијем“ и закључује да морамо да избегнемо погрешно схватање да је васкрсење повратак у живот и постојање у времену и простору нашег земаљског живота. Он се посебно ослања на 1Кор 15 глава, где Павле каже да је васкрсло тело потпуно другачије од привременог тела, а ипак носи идентитет личности. Rahner сматра да је природа васкрслог тела духовна, тј. није од крви и меса (1Кор 15.44 „Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно“) Зато је по њему и Христово васкрсло тело духовне природе, дао му га је сам Бог Отац, претпостављамо преображењем његовог умрлог тела, иако Rahner ту није конкретан. Чињеница је да путници у Емаус не препознају Христа, као да је у другом телу. Ни Марија Магдалина није одмах препознала Христа, мислећи да је вртар. У православној иконографској традицији имамо представљање Васкрслог Христа εν ετέρα μορφή (у другом облику), што иде у прилог Rahnera. Другим речима Васкрсли Христос се не препознаје по свом спољашњем телесном изгледу, већ духовно, што показује посебну природу васкрслог тела. 

 

Иако он верује да се по смрти одмах добија васкрсло тело, ипак није напустио своју панкозмичку теорију јер човеков живот припада универзуму и зато човеков лични идентитет на неки начин заувек остаје везан са универзумом, чак и након смрти.

 

Али сада долази кључно питање – какав смисао ту има крај света, када васкрсење бива након смрти. Rahner даје одговор „Васкрсење тела и свеопшти суд дешавају се паралелно са временском историјом света. Они коинцидирају са свим појединачним судовима свих појединих људи. (Богословска истраживања, 17, 115.) Шта то значи? Како који поједини човек улази у вечни живот они се придодају општој реалности у којој обитавају. Та „заједница“ је заправо свршетак света који је у динамици. Крај тога ће доћи када издахне последњи човек. Овај став подразумева паралелни процес са нашим светом у коме је тачка спајања између пролазног времена и вечности заправо смрт сваке особе.

 

Крај света према томе није неопходно једна тачка у будућности. То је заправо постојећа реалност у вечности која коначно бива испуњена када се заврши људска историја на земљи, каже Rahner у Основама хришћанске вере 446. Човек заправо улази у своје крајње стање у тренутку смрти. У вечности нема времена, јер је то вечно „сада“. Ово је о. Зоран често помињао у својим одговорима. 

 

Ratzinger није прихватао идеју о индивидуалном васкрсењу након смрти али је у свом „Уводу у Хришћанство Einfuehrung in das Christentum (Munich: Koеsel, 1968).“ признао да „смо открили поново неподељивост човека, живимо нашу телесну природу са новим интензитетом и осећамо је као неопходан начин реализације постојања човека. Из овог угла можемо разумети библијску поруку која обећава бесмртност, не одвојеној души, већ целом човеку“. Ratzinger је у својој анализи библијских текстова о библијском схватању васкрсења нашао да се прептоставља недељиво јединство човека (заправо не налази конкретно ниједну реч која означава тело одвојено од душе) што показује да је раним Хришћанима била страна идеја платонистичке бесмртности душе. Он закључује „Средиште наше вере у васкрсење није у идеји обнове тела“. Ratzinger управо смисао види у „бесмртности личности“ јединственог човека и та бесмртност не долази од неке личне силе већ из контекста дијалога са Творцем. Он бесмртност гледа дијалошки у односу са Богом који је сам живот и који нас отвара за заједницу са другима што надживљава смрт. Зато суштински садржај библијског схватања васкрсења „није концепт обнове тела и повезивање тела и душе након дугог периода. Циљ је да се каже људима да они не живе сами по себи неком животном силом већ зато што су вољени од Бога и као такви не могу да нестану. Ratzinger наглашава да грчка реч σῶμα (сома) не значи само тело већ означава и себе самог. „Сома“ може да буде и „саркс“ (σάρξ) тј. плот тј. тело у земаљском, историјско, хемијском и физичком смислу, али исто тако може значити и дах и дух. У стварности то значи да наша личност која се сада јавља у телу може да се схвати у хемијском и физичком смислу, али опет може да се појави у виду својеврсне транс-физичке реалности. Код Апостола Павла видимо да нису тело и душа супротстављени једно другом, каже Ratzinger, већ пре постоји супротстављеност између плотског тела и духовног тела. И код Јована 6.53 и у 1Кор 15.50 наглашава се васкрсење тела, али по њему то не подразумева „васкрсење физичких тела“ већ „васкрсење личности“ у другачијем облику живота, као што се види код Васкрслог Господа. Дакле васкрсење неће нам донети неку врсту комбинације материје и духа, већ коначну „савршеност“. Ratzinger сматра да ће у последњи Дан судбина сваког појединог човека „постати судбина пуноће човечанства“ јер сматра да је „циљ Хришћана не лично блаженство већ целина“. 

 

Као што можемо видети он се слагао са Rahnerom у погледу целовитости човекове личности, која није ни душа ни тело, него јединствена целина, али био је против идеје индивидуалног васкрсења након сваке појединачне смрти човека и теорије да та васкрсења коинцидирају и представљају заправо Свеопште васкрсење у есхатолошкој перспективи. 

 

Мислим да овај осврт на Rahnera вреди имати у виду. Веза неких његових ставова и ставова о. Томаса Хопка о васкрсењу одмах након смрти показује очигледну везу иако у православном богословљу ове идеје не налазе на неки шири одјек. Разлог томе јесте оно што стално покушавам да нагласим, а то је релативизовање Парусије, Коначног суда и чињенице да је реч о конкретним догађајима које чекамо. Ове идеје Rahnera, Pohiera, Lohfinka и других вероватно су последица покушаја да се изађе из загрљаја платонистичког дуализма у есхатологији и настојања да се врати библијском схватању човека као целине душе и тела. Апсолутно се слажем да је ово веома важно и о томе и ја стално говорим, али да излаз мислим да није у индивидуалним васкрсењима који коинцидирају и заправо чине Свеопште Васкрсење и Суд. То је занимљив и врло изазован теологуменон.

[Zoran Đurović]

 

Мислим...

 

Оче Саво, ово је више него изванредно, али сте слагали кад сте рекли да нисте теолог!   

Замолио бих вас да сада прецизирате ваше ставове, да се не бих ја домишљао шта ви или Ранер или Рацингер (хвалим те Боже да и ми православни почесмо да размишљамо са католицима а да не кажемо: шта ти јеретици могу да мисле). Изнесите 5-6 ставова (у неким формулама) који су су за вас проблематични. Јер, ја нажалост нисам читао Хопка или друге на ове теме, него само размишљам. Не заступам ниједног аутора. Као кад читам ствари из предања и доносим закључке. Ово вас молим због тога што бих се морао питати на шта да одговарам. А и мој дискурс ће постати јаснији.

Друго, примећујем да нисте одговарали (нисте супермен, јер и овај одговор који сте дали је ствар коју бих ја писао 2-3 дана, тако да ме у тој брзини надмашујете и зато имате моје најискреније дивљење) на оне проблеме које сам вам предочио у прошлом тексту. Остајем збуњен плашећи се да вас нисам добро разумео па сам говорио узалуд... Разумем да ствар није одмах за сварити, али ако немам одговоре не могу да говорим напамет...

Такође, на аргумент из Отаца имам доста да кажем, али не у овом моменту. Јер, то навођење нас нигде неће одвести. Овде говоримо о ставовима, покушавамо да разумемо шта ко мисли. И да знате, нисмо ништа у горој позицији од Отаца. Имали су исте текстове на располагању. А за сваку њихову тврдњу је могуће наћи супротну. Но, ми нисмо секташи, ми смо људи од духа. Зато треба да мислимо и да водимо дијалог. И да у томе поштујемо кораке.

Јер, видите, ствари морају да се интегришу. Места из Писма која нам говборе да је Ис Бог, као и она која сведоче да је човек. А  требало је 400 година док нека "Велика црква" дође до формуле о Богочовеку. 10 векова до икона. А и данас имамо аријанце (у виду јеховиних сведока, и иконоборце). То јесу наши проблеми. Због тога је погрешно ићи у цитатологију, а не поштовати мисао, систем. И, онда када се примени "систем", формула Богочовека, Писмо функционише. О томе вам говорим. Ништа нам не може донети ако приведемо сведочанства из Отаца у којима се каже да је Разбојник први ушао у рај или супротна. Ја сам на почетку рекао да је 90% предања на линији бесмртних душа после смрти тела. Рекао сам и да су католици доследнији када кажу да душе одмах иду у рај (поводом расправе у Фиренци). Иако сам не верујем ну у какву бесмртност душе, митарства или чистилишта.

Ми треба да учинимо са нашим формулама (као што наведох пример Богочовека) да Писмо функционише, а не предање. Јер предање је на нижој лествици. Она су наша. Писмо није. То, рецимо, није улазило у главу католицима у Фиренци па су гледали на Мк Ефеског као на хулитеља светаца, јер је говорио да и они греше у учењу. Тако ми треба да видимо оно што јесте смисао, нешто неотуђиво православљу, па да онда спекулишемо (=промишљамо; напомињем због полуписмених). Али ако наши базични ставови воде у апсурде, односно да се не могу помирити са Писмом, треба да их предамо историји. Да препознамо да је нешто слепа улица.            

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, ово је више него изванредно, али сте слагали кад сте рекли да нисте теолог!   

Замолио бих вас да сада прецизирате ваше ставове, да се не бих ја домишљао шта ви или Ранер или Рацингер (хвалим те Боже да и ми православни почесмо да размишљамо са католицима а да не кажемо: шта ти јеретици могу да мисле). Изнесите 5-6 ставова (у неким формулама) који су су за вас проблематични. Јер, ја нажалост нисам читао Хопка или друге на ове теме, него само размишљам. Не заступам ниједног аутора. Као кад читам ствари из предања и доносим закључке. Ово вас молим због тога што бих се морао питати на шта да одговарам. А и мој дискурс ће постати јаснији.

Друго, примећујем да нисте одговарали (нисте супермен, јер и овај одговор који сте дали је ствар коју бих ја писао 2-3 дана, тако да ме у тој брзини надмашујете и зато имате моје најискреније дивљење) на оне проблеме које сам вам предочио у прошлом тексту. Остајем збуњен плашећи се да вас нисам добро разумео па сам говорио узалуд... Разумем да ствар није одмах за сварити, али ако немам одговоре не могу да говорим напамет...

Такође, на аргумент из Отаца имам доста да кажем, али не у овом моменту. Јер, то навођење нас нигде неће одвести. Овде говоримо о ставовима, покушавамо да разумемо шта ко мисли. И да знате, нисмо ништа у горој позицији од Отаца. Имали су исте текстове на располагању. А за сваку њихову тврдњу је могуће наћи супротну. Но, ми нисмо секташи, ми смо људи од духа. Зато треба да мислимо и да водимо дијалог. И да у томе поштујемо кораке.

Јер, видите, ствари морају да се интегришу. Места из Писма која нам говборе да је Ис Бог, као и она која сведоче да је човек. А  требало је 400 година док нека "Велика црква" дође до формуле о Богочовеку. 10 векова до икона. А и данас имамо аријанце (у виду јеховиних сведока, и иконоборце). То јесу наши проблеми. Због тога је погрешно ићи у цитатологију, а не поштовати мисао, систем. И, онда када се примени "систем", формула Богочовека, Писмо функционише. О томе вам говорим. Ништа нам не може донети ако приведемо сведочанства из Отаца у којима се каже да је Разбојник први ушао у рај или супротна. Ја сам на почетку рекао да је 90% предања на линији бесмртних душа после смрти тела. Рекао сам и да су католици доследнији када кажу да душе одмах иду у рај (поводом расправе у Фиренци). Иако сам не верујем ну у какву бесмртност душе, митарства или чистилишта.

Ми треба да учинимо са нашим формулама (као што наведох пример Богочовека) да Писмо функционише, а не предање. Јер предање је на нижој лествици. Она су наша. Писмо није. То, рецимо, није улазило у главу католицима у Фиренци па су гледали на Мк Ефеског као на хулитеља светаца, јер је говорио да и они греше у учењу. Тако ми треба да видимо оно што јесте смисао, нешто неотуђиво православљу, па да онда спекулишемо (=промишљамо; напомињем због полуписмених). Али ако наши базични ставови воде у апсурде, односно да се не могу помирити са Писмом, треба да их предамо историји. Да препознамо да је нешто слепа улица.            

 

Хвала вам Желео сам само да проширим теме за дискусију. Слажем се, оче, да навођење цитата светитеља не помаже много јер је то бескрајан посао, али није лоше да размотримо како су гледали на одређене теме јер то је ипак део нашег предања и даје нам нека општа усмерења. Видимо да је од краја 60тих, заправо после Другог ватиканског концила,  римокатоличка теологија кренула озбиљно у анализу тема које су до тада биле као под неким ембаргом. Ова размишљања Рацингера и Ранера о односу душе и тела, односно о схватању човека као целовите личностиу, супротстављајући се до тада преовлађујућем хришћанском платонизму, сасвим су природно отворила озбиљну тему шта се онда дешава након смрти човека. Наравно о томе став имају и бројни православни богослови и светитељи али и протестантски учитељи. Ево отприлике 3 основне теорије:

 

1. Да се вратимо платонизму, човек се састоји од душе и тела. Душе иду у привремено стање где пролазе привремени суд уз могућа митарства (Православље) или директно у Чистилиште (код Римокатолика).

2. Да прихватимо Лутера који у намери да се супротстави платонизму и сачува човека као јединство душе и тела долази до закључка да човек сасвим умире (и душевно и телесно), односно тачније тоне у сан док га не пробуди Бог на Свеопштем васкрсењу са "Guten Morgen Dr. Martin" и васкрсне га као целину душе и тела.

3. Да прихватимо став Ранера и у извесној мери нашег о. Хопка, који су ми мање више слични, да физичком смрћу одмах наступа васкрсење човека и да човек добија ново васкрсло тело и улази у временску димензију која је таква да се појединачна васкрсења милиона људи у нивоу Божијем сливају у Свеопште Васкрсење.

 

Мени је ипак најреалније ово које на известан начин представља синтезу и кога сам од почетка заступао:

 

Човек умире стварно и реално, али преживљава душевна компонента човековог постојања која носи извесну слику или форму телесности (известан код, телесни софтвер, холограм тела, како го), дакле преживљава не само душевна компонента, већ и тело на специфичан начин, односно, човек као личност у Христу (не говорим у категоријама платонске душе и тела). Они који су живели у Христу живе у памјати Божијој, у Његовом присуству, често кажемо да иду на небо или у рај (што означава управо присуство Божије, али не још есхатон) литургијски са њима заједничаримо, а остали по свему судећи су у неком полусну до свеопштег Васкрсења. Свети настављају да живе у Телу Христовом, које је заправо њихово тело, а они који нису тог удела, живе неким полуживотом. Онај који је за живота живео у Христу и даље живи у Христу и поново се актуелизује као целовита личност са новим и преображеним телом на Свеопштем Васкрсењу, који је конкретан догађај у времену, након чега наступа будући еон, есхатон.

 

Онај који је живео без Бога и себе није остварио као слободну личност, васкрсава такође, али на суд. Степен свести, односно осећања у том привременом стању у коме време протиче другачије него у нашем свету зависи од односа који је изграђен у Христу. Они који су живели светим животом делују као целовите личности, на известан начин већ прослављене, али још без васкрслих тела и живо учествују у животу Цркве (имају слободу у Богу). Црква их већ препознаје као светитеље и не молимо се за њихов покој јер живо знамо да су већ прослављени у Богу. Они нам се јављају и одговарају на наше молитве из "путира вечности" тј. "заједнице светих". Јављају се често у телесном облику, али не у васкрслим телима. Остали су у извесном полусну у коме проживљавају стање које је у складу са њиховим слободним избором пре смрти (они праведног живота осећају привремену радост и наду, а они који су живели у мржњи и злу већ осећају кошмар пакла и очајање). Сви чекају Парусију и коначно Васкрсење, једни са радошћу, други са стрепњом.

 

Молимо се за упокојене јер их на тај начин држимо у "памјати Божијој" и с њима евхаристијски општимо. Тек васкрсењем тела на Свеопштем Васкрсењу након Парусије Христос постаје "све у свему" уп. Гал. 3, 27-28 и они који су живели у Христу чекајући његову радост и светлост доживљавају заједницу са њим као вечни рај, а они који су живели у мраку доживљавају вечну патњу јер не могу да поднесу његову љубав која их пали као огањ. Ново васрксло тело није реконструкција бившег тела које се распада и враћа у елементе. Као што је и васкрсло тело Христово носило ране страдања, али га нису препознали ни Марија Магдалина ни Апостоли на путу у Емаус, оно је промењено и сасвим другог карактера од овог садашњег пропадљивог тела (Лука 20:34-36) "А који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих, нити се жене нити се удају;Јер више не могу умријети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења." Дакле сви живимо у очекивању Другог доласка Господњег, и живи и упокојени, једни са радошћу, други са стрепњом. Чекају га и анђели и демони (Мт. 8.28). Господ је Васкрсао и пропутио нам пут у вечни живот. Он је "прворођени из мртвих" и чекамо да заврши свој домострој спасења и "све преда Оцу свом небеском". 

 

Ето то је отприлике неки мој credo који се тиче овог питања. Многе од ових мисли сам у ранијим постовима посебно разрађивао. Не могу бити сигуран да је баш све тако, али мислим да сам нашао доста потврда и у Св. Писму и код Св. Отаца које ми указују да би могли да размишљамо у овом правцу.

[Zoran Đurović]

Хвала вам Желео сам само да проширим теме за дискусију. Слажем се, оче, да навођење цитата светитеља не помаже много јер је то бескрајан посао, али није лоше да размотримо како су гледали на одређене теме јер то је ипак део нашег предања и даје нам нека општа усмерења. Видимо да је од краја 60тих, заправо после Другог ватиканског концила,  римокатоличка теологија кренула озбиљно у анализу тема које су до тада биле као под неким ембаргом. Ова размишљања Рацингера и Ранера о односу душе и тела, односно о схватању човека као целовите личностиу, супротстављајући се до тада преовлађујућем хришћанском платонизму, сасвим су природно отворила озбиљну тему шта се онда дешава након смрти човека. Наравно о томе став имају и бројни православни богослови и светитељи али и протестантски учитељи. Ево отприлике 3 основне теорије:

 

1. Да се вратимо платонизму, човек се састоји од душе и тела. Душе иду у привремено стање где пролазе привремени суд уз могућа митарства (Православље) или директно у Чистилиште (код Римокатолика).

2. Да прихватимо Лутера који у намери да се супротстави платонизму и сачува човека као јединство душе и тела долази до закључка да човек сасвим умире (и душевно и телесно), односно тачније тоне у сан док га не пробуди Бог на Свеопштем васкрсењу са "Guten Morgen Dr. Martin" и васкрсне га као целину душе и тела.

3. Да прихватимо став Ранера и у извесној мери нашег о. Хопка, који су ми мање више слични, да физичком смрћу одмах наступа васкрсење човека и да човек добија ново васкрсло тело и улази у временску димензију која је таква да се појединачна васкрсења милиона људи у нивоу Божијем сливају у Свеопште Васкрсење.

 

Мени је ипак најреалније ово које на известан начин представља синтезу и кога сам од почетка заступао:

 

Човек умире стварно и реално, али преживљава душевна компонента човековог постојања која носи извесну слику или форму телесности (известан код, телесни софтвер, холограм тела, како го), дакле преживљава не само душевна компонента, већ и тело на специфичан начин, односно, човек као личност у Христу (не говорим у категоријама платонске душе и тела). Они који су живели у Христу живе у памјати Божијој, у Његовом присуству, често кажемо да иду на небо или у рај (што означава управо присуство Божије, али не још есхатон) литургијски са њима заједничаримо, а остали по свему судећи су у неком полусну до свеопштег Васкрсења. Свети настављају да живе у Телу Христовом, које је заправо њихово тело, а они који нису тог удела, живе неким полуживотом. Онај који је за живота живео у Христу и даље живи у Христу и поново се актуелизује као целовита личност са новим и преображеним телом на Свеопштем Васкрсењу, који је конкретан догађај у времену, након чега наступа будући еон, есхатон.

 

Онај који је живео без Бога и себе није остварио као слободну личност, васкрсава такође, али на суд. Степен свести, односно осећања у том привременом стању у коме време протиче другачије него у нашем свету зависи од односа који је изграђен у Христу. Они који су живели светим животом делују као целовите личности, на известан начин већ прослављене, али још без васкрслих тела и живо учествују у животу Цркве (имају слободу у Богу). Црква их већ препознаје као светитеље и не молимо се за њихов покој јер живо знамо да су већ прослављени у Богу. Они нам се јављају и одговарају на наше молитве из "путира вечности" тј. "заједнице светих". Јављају се често у телесном облику, али не у васкрслим телима. Остали су у извесном полусну у коме проживљавају стање које је у складу са њиховим слободним избором пре смрти (они праведног живота осећају привремену радост и наду, а они који су живели у мржњи и злу већ осећају кошмар пакла и очајање). Сви чекају Парусију и коначно Васкрсење, једни са радошћу, други са стрепњом.

 

Молимо се за упокојене јер их на тај начин држимо у "памјати Божијој" и с њима евхаристијски општимо. Тек васкрсењем тела на Свеопштем Васкрсењу након Парусије Христос постаје "све у свему" уп. Гал. 3, 27-28 и они који су живели у Христу чекајући његову радост и светлост доживљавају заједницу са њим као вечни рај, а они који су живели у мраку доживљавају вечну патњу јер не могу да поднесу његову љубав која их пали као огањ. Ново васрксло тело није реконструкција бившег тела које се распада и враћа у елементе. Као што је и васкрсло тело Христово носило ране страдања, али га нису препознали ни Марија Магдалина ни Апостоли на путу у Емаус, оно је промењено и сасвим другог карактера од овог садашњег пропадљивог тела (Лука 20:34-36) "А који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих, нити се жене нити се удају;Јер више не могу умријети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења." Дакле сви живимо у очекивању Другог доласка Господњег, и живи и упокојени, једни са радошћу, други са стрепњом. Чекају га и анђели и демони (Мт. 8.28). Господ је Васкрсао и пропутио нам пут у вечни живот. Он је "прворођени из мртвих" и чекамо да заврши свој домострој спасења и "све преда Оцу свом небеском". 

 

Ето то је отприлике неки мој credo који се тиче овог питања. Многе од ових мисли сам у ранијим постовима посебно разрађивао. Не могу бити сигуран да је баш све тако, али мислим да сам нашао доста потврда и у Св. Писму и код Св. Отаца које ми указују да би могли да размишљамо у овом правцу.

Оче Саво, ако се не дај Боже посветите, на вашој икони ће писати: Преп. Сава Бржи од св. Николе!  Јер, Никола је познат као Брзи помоћник, али овако брзо одговарање не може да се објасни људским расуђивањем. Можда је Господ узео па клонирао о. Саву, па је један на састанцима са генералима, други пише, трећи преводи а четврти служи литургију!

И још једна напомена, па ћу после да се уозбиљим: Некоректно је са ваше стране да ми угрожавате идентитет! Не смете више да имате неке духовите опсервације, јер како ће људи да ме разликују? То је једино што имам, а ви сада и то мало хоћете да и узмете?... - Умро сам кад сам прочитао: Да се вратимо платонизму...  

Хвала на овим прецизацијама, као што је и нота, да су Оци корисни исправна јер могу да нам дају корисне индикације. И ја то мислим, само сам упозорио на ону опасност цитирања без "система". Но, сада можемо лакше да дишемо кад знамо отприлике ко шта заступа.

Велики поздрав из Рима до наредног чујења!

[Volim_Sina_Bozjeg]

Црква их већ препознаје као светитеље и не молимо се за њихов покој јер живо знамо да су већ прослављени у Богу. Они нам се јављају и одговарају на наше молитве из "путира вечности" тј. "заједнице светих". Јављају се често у телесном облику, али не у васкрслим телима

 

 

Javljaju se u Hristovom preobrazenom i vaskrslom telu, pravilnije receno.

 

Buduci da insistirate na istorijskim dogadjajima, ovaj istorijski dogadjaj ide u prilog vise tezi o.Zorana.

 

Posle preobrazaja i Hristovog vaskrsenja i sam Hristos postaje drugaciji u ocima apostola. Dakle vise nema vremenskog ogranicenja i svi koji se nalaze u preobrazenom i vaskrslom Hristu vise ne moraju da odvajaju dusu od tela. Hristos istorijski nije vise Hristos iz starog zaveta. On je preobrazen, vaskrsao i celovit. 

 

Po svemu onome sto citam kod vas (a neizmerno volim da procitam), Hristos jedini ima eshatolosko telo i nikog nece uciniti dostojnim, da uzraste do Hristovih visina i u Eshatoloskom (Hristos)  bude eshatoloski po daru, sve do Drugog dolaska, kad ce se to videti i osetiti i kad ce svako dobiti sud,koji je za neke vec aktualizovan(svetitelji). Cekam vaskrsenje mrtvih, to cekaju i svetitelji, konacno svi u poslednjem okupljanju i ulasku u eshaton.Sabor. Neki su tu neki jos trebaju da dodju a neki stizu  posle sveopsteg vasrsenja.

 

Ja opste ne mogu da dozvolim u svom mozgu mogucnost spavanja ili samo holograma, jer za mene Hristos jeste Pokret, sto bi se izgubilo ako samo cekamo..cekamo...cekamo.....

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, ако се не дај Боже посветите, на вашој икони ће писати: Преп. Сава Бржи од св. Николе!  Јер, Никола је познат као Брзи помоћник, али овако брзо одговарање не може да се објасни људским расуђивањем. Можда је Господ узео па клонирао о. Саву, па је један на састанцима са генералима, други пише, трећи преводи а четврти служи литургију!

И још једна напомена, па ћу после да се уозбиљим: Некоректно је са ваше стране да ми угрожавате идентитет! Не смете више да имате неке духовите опсервације, јер како ће људи да ме разликују? То је једино што имам, а ви сада и то мало хоћете да и узмете?... - Умро сам кад сам прочитао: Да се вратимо платонизму...  

Хвала на овим прецизацијама, као што је и нота, да су Оци корисни исправна јер могу да нам дају корисне индикације. И ја то мислим, само сам упозорио на ону опасност цитирања без "система". Но, сада можемо лакше да дишемо кад знамо отприлике ко шта заступа.

Велики поздрав из Рима до наредног чујења!

 

ПС. Пошто сам обећао да ћу од сада бити  озбиљан, праштајте ми на последњој пошалици, на овом Православном мотивационом постеру који сам направио пре неки месец...

     

 

Непоправљиво сте духовити Неко ће рећи, како онај Сава који је писао против екуемнизма онако жестоко, сада цитира Ранера и Рацингера. Ваљда сви имамо својих фаза у животу и нисмо "незаблудиви" као папа. И даље остајем крајње резервисан против фестивалског екуменизма који, како видим јењава и да је суштински неозбиљан, али озбиљна дискусија је и те како важна, и о томе сам већ раније писао.

 

Недостаје ми Рим, последњих неколико година био сам пет пута и можда га познајем боље него било који други град у свету. Посебну радост сам имао када сам пре две године посетио Santa Maria Antiqua на форуму са предивним фрескама (са грчким натписима). Драго ми је да је сада отворена за посете. Ипак, поред, свих предивних старих цркава, катакомби, музеја, античких рушевина, наравно, и сладоледа на Piazza Navona, који не сме да се пропусти, моје посебно место је касно поподне у врту наранчи. Тај непоновљиви мир Авентина, са предивном базиликом Св. Сабине и колорит тог дела града је нешто што мора да се изнова стално доживљава. 

 

Обично је прва асоцијација свима у Риму је Ватикан. Мени није засигурно. Базилика је заиста импозантна, а пре две године сам имао прилике да посетим ид катакомбе испод цркве и приђем месту за које се верује да је гроб ап. Петра, али Ватикан не само да је посебна држава, већ некако ми одступа од оног Рима који ми је близак срцу. Делује ми као нека израслина на телу града. И од многих пријатеља римокатолика сам чуо да Христа радије траже у мањим црквама, далеко од вреве медија и часних сестара које скандирају папи са заставама својих земаља. Вероватно и ви некада служите у нашој православној цркви Св. Теодора испод Палатина. Лепо је што је папа одлучио да је да православнима. Имали смо предивну Литургију тамо са браћом Грцима, певао је Каварнос. Иначе, много ми се свиђају ротонде и поменута, као и Santo Stefano Rotondo и Santa Constanza које су нажалост под великом навалом туриста. Лепо је било и што смо посетили и студио за мозаике о. Дворника на Есквилину. Знам се од раније са о. Миланом Жустом, па смо могли мало да се упознамо са њиховом заједницом и врло занимљивим радовима у техници мозаика. Вечера на римској тераси на врх њихове зграде, са које се виде обриси купола заиста је доживљај.

 

Мени тако драги ранохришћански Рим и даље живи, и поред дебелих наслага ренесансе и барока, као што испод свега још можемо да осетимо и онај фасцинантни антички Рим. То је оно што ме посебно привлачи јер човек може да осети колико је тај град мученика и светитеља привлачио хришћане вековима и није без разлога био прва Црква Васељене. Савремени римокатолички свет је у превирању. Мислим да је нови папа, који ми као човек изгледа веома симпатично и непосредно, као човек из Латинске Америке више пасторалац, а не теолог као Бенедикт. Отворен је за савремене теме, што је јако добро, али мислим да тешко може нешто суштински да промени. Конгрегација за доктрину вере заправо чврсто држи догматске позиције (како су га само елегантно исправили када је рекао и да за атеисте има могућности да се спасу) а њему је изгледа остављено да поправља пољуљани имиџ Цркве у јавности после свих оних ужасних скандала. У Дечанима смо до сада имали прилику да упознамо и два кардинала који су још papabili, садашњег миланског Scolu, бечког Schönbornа, као и бившег вашингтонског Мек Керика. Мислим да Ватикан за сада држи врло јасан став око Косова који је апостолска администратура јер знају да би признање Косова покварило односе са Москвом, а то им најмање треба сада (а пут до Москве иде преко Београда). Није ме зачудило када је нови папа дошао из Аргентине јер очигледно је да се тежиште РК цркве помера на друге континенте. Стара РК Европа је некако уморна и раслабљена. Након пада комунизма и ми православни осећамо многе симптоме њихових проблема. Ваљда је Црква најјача када је прогоњена и када живи далеко од рефлектора медија и славе овог света.

 

Дијалог Рима и Православног света се отприлике креће ка међусобном упознавању, што је доста узнапредовало и Запад данас много боље познаје Исток. Наш проблем јесте што не само да имамо шематизоване ставове о хришћанском западу који је веома разнолик, већ и што често не осећамо ни потребу да са њим више комуницирамо. Позиције о римокатолицима су блиндиране. Годинама смо овде са италијанским војницима и имамо бројне пријатеље у Италији (тамо је и друштво наших пријатеља Amici di Decani). Кроз све њих смо упознали људе великог срца и дубоке унутрашње културе. Наш проблем на Балкану јесте што римокатоличанство искључиво гледамо кроз наш конфликт са римокатоличкој цркви у Хрватској која је проблем сама за себе (а колико видим задаје и главобоље и Риму својим непоправљивим национализмом, који неретко све више нагиње отвореном усташлуку). То је штета.

 

Хришћански Запад је у кризи, секуларизација, црквени скандали, претварање Цркве у својевсну НВО, одвајање теологије од савременог живота и претварање у једну чисто академску дисциплину, све је то допринело томе да се у многим круговима и поред још доста импозантних бројки званичних верника осећа све већа криза. Отуда толика потреба да се нађе изгубљена заједница са Истоком, до сада првенствено са Цариградом, а у новије време све интензивније са Москвом (ваљда су схватили да док постоји руско њет нема ништа од посла). Да не дужим опет, ово је јако важно питање. Имамо много тога заједничког, али морамо да разјаснимо многа питања и разумемо околности које су довеле до разлика. Congarova књига "После 900 година" која је ваљда већ објављена у српском преводу је јако занимљива (читао сам је још раније на енглеском). Важно је да се разговара, да се избегавају тешке речи, да се међусобно стално упознајемо. Ако се настави оваква демографска ситуација, Европа би можда веж за неколико десетлећа могла да постане и муслиманска. Отуда потреба да се ово питање озбиљно схвати.

[Zoran Đurović]

Непоправљиво сте духовити Неко ће рећи, како онај Сава који је писао против екуемнизма онако жестоко, сада цитира Ранера и Рацингера. Ваљда сви имамо својих фаза у животу и нисмо "незаблудиви" као папа...

 

Хришћански Запад је у кризи, секуларизација, црквени скандали, претварање Цркве у својевсну НВО, одвајање теологије од савременог живота и претварање у једну чисто академску дисциплину, све је то допринело томе да се у многим круговима и поред још доста импозантних бројки званичних верника осећа све већа криза. Отуда толика потреба да се нађе изгубљена заједница са Истоком, до сада првенствено са Цариградом, а у новије време све интензивније са Москвом (ваљда су схватили да док постоји руско њет нема ништа од посла). Да не дужим опет, ово је јако важно питање. Имамо много тога заједничког, али морамо да разјаснимо многа питања и разумемо околности које су довеле до разлика. Congarova књига "После 900 година" која је ваљда већ објављена у српском преводу је јако занимљива (читао сам је још раније на енглеском). Важно је да се разговара, да се избегавају тешке речи, да се међусобно стално упознајемо. Ако се настави оваква демографска ситуација, Европа би можда веж за неколико десетлећа могла да постане и муслиманска. Отуда потреба да се ово питање озбиљно схвати.

Потпуно делим вашу визију црквене политике. И мени се једнако диже коса на глави од јефтиног, "тријумфалистичког" екуменизма као и ригидног зилотизма. Јер верујем да је црква једна, и у добру и у злу. Да благодати има и у једној и у другој као по моделу СЗ Израела који се расколио. И горе и доле су или пророци.

У једном се не слажемо: Ја мислим да папа може и да погреши, али да је непогрешив само Радосављевић!

И мене су мало, онако у екуменској љубави, браћа католици "насекирали" када сам им доказивао да постоји код Августина јасно напуштање одређених младелачких позиција. То је била сцена за Кустурицу. Надам се да ћу вам је препричати када се угоди неки сусрет.

наче, ја и моја госпа сарађујемо тесно са Рупником и Ћентро Алети. Вероваћете ми на реч да чим се појавим почну да се смеју! Смеју се, али су почели да ме зову Тесла не смејући се, јер сам пронашао неку технологију за рад на стаклу која им је била нерешив проблем 10 година, а ни у свету није решен. Мени је требало недељу дана, јер сам потпуни новак за сликање на стаклу. Смејали ми се у Загребу кад сам вршио пробе, али су после тога на мојој чаши за воду написали: Тесла!  - Како рече, да поновим, митр. Амфилохије за мене: Залудни ум је ђавоље потркалиште.

Једини проблем са о. Рупником и његовом екипом је што кад узмем озбиљно да причам, нико ми ништа не верује. Прво ме гледају у очи, а онда питају: Ма, ти то озбиљно?  

Конгар је изашао. Ја и моја госпа, састрадалница и великомученица, смо га превели, ја написао увод и приредио библиографију; одржан и међународни симпозијум на БФ у Бг., декан Пузовић га отворио, Били и Хочевар и Кардинал Кох, али ни једна вест о том догађају није дата на сајту Бф! Е, такви безобразлуци мене избезумљују! Радимо против нас самих и после нам други крив.

Но, да не дуљим, ви изнесте дивне утиске о Риму и о ономе што нам је заједничко... (истоку и западу). Разлике не би требало да нас деле него богате. Чудим се једном: талибани који су стално у молитвама светих отаца, како се не запитају што силни свеци одавде не утекоше? Зашто св. Никола трпи да му на гробу, на трпези у коју је уграђен врше мису, па тако и Августин, Петар, Павле, Амброзије, Григорије Богослов и небројени други? Ја волим често да размишљам из талибанске позиције. После схватим да они ни не размишљају...         

[Јанко]

Али сада долази кључно питање – какав смисао ту има крај света, када васкрсење бива након смрти. Rahner даје одговор „Васкрсење тела и свеопшти суд дешавају се паралелно са временском историјом света. Они коинцидирају са свим појединачним судовима свих појединих људи. (Богословска истраживања, 17, 115.) Шта то значи? Како који поједини човек улази у вечни живот они се придодају општој реалности у којој обитавају. Та „заједница“ је заправо свршетак света који је у динамици. Крај тога ће доћи када издахне последњи човек. Овај став подразумева паралелни процес са нашим светом у коме је тачка спајања између пролазног времена и вечности заправо смрт сваке особе.   Крај света према томе није неопходно једна тачка у будућности. То је заправо постојећа реалност у вечности која коначно бива испуњена када се заврши људска историја на земљи, каже Rahner у Основама хришћанске вере 446. Човек заправо улази у своје крајње стање у тренутку смрти. У вечности нема времена, јер је то вечно „сада“. Ово је о. Зоран често помињао у својим одговорима. 

 

Издвојио сам две битне тачке размимоилажења са наизглед сличном идејом.

Ако смем бити слободан и изнети кратко своје виђење, које балансира између вашег и Rahner-овог.

Наиме, мишљења сам да се васкрсење тела догађа одмах и паралелно са историјом за све (и свете и "обичне") АЛИ не и коначан Суд (јер кад је коначан онда је за све и свакога).

Битна разлика (а која би била на линији моје раније мисли) је та - да свети ЈЕСУ већ "зацементирали" свој однос са Христом и ту неће бити неке промене до Суда (као што рекосте "Свети настављају да живе у Телу Христовом, које је заправо њихово тело...и не молимо се за њихов покој јер живо знамо да су већ прослављени у Богу", дакле ту нам је свима извесна тачка подударања без обзира на виђење тела), АЛИ остали НИСУ и настављају да и у васкрслим телима осећају везу са живима и доживљавају "динамику" односа као и извесну промену на себи али не више "својом вољом" (већ управо молитвама живих за упокојене и јачањем веза љубави кроз молитвени однос нас "живих" са њима - дакле нема тог крајњег стања у тренутку смрти за све о ком Rahner беседи. Нису се сви остварили у пуном потенцијалу као што јесу свети, има простора за напредак). То је део за који ви говорите: "...а они који нису тог удела, живе неким полуживотом." 

Дакле, тек када се у историји заврши ова динамика односа између нас "земаљских" и тих "небеских" чланова Цркве, и сви дођемо до својих крајњих тачака у односу са Христом (јер однос са другим човеком је истовремено и однос са Христом "када учинисте једном од ових најмањих, мени учинисте", и зато се љубав живих одражава и на љубавни однос упокојених са самим Христом) - тада долази свеопшти Суд, тада се подвлачи црта.

Овим молитве за упокојене имају свој пун смисао, као и Коначни Суд као заиста једна тачка у будућности 

[Архимандрит Сава Јањић]

Теолог је изнео веома занимљиво мишљење, али то ћемо морати сутра. Сада следи наставак мог пукушаја да направимо један шири преглед есхатолошких размишљања Сетих Отаца и црквених писаца раних векова. Ко није прочитао први део може да га нађе у поруци

http://goo.gl/bZbwte

 

У првом тексту о. Зорана говорило се посебно о Св. Јефрему Сирину и помињано је спавање душа. Друга важна тема јесте одакле се јављају светитељи. Рани оци и црквени писци су се бавили не конкретно одговором одакле се јављају него питањем да ли они одмах васкрсавају и иду на небо или не. Изгледа није постојала идеја да "обични смртници" одмах васкрсавају. Вероватно Ранер не би добро прошао са својом теоријом

 

СИРИЈСКА ТРАДИЦИЈА О СПАВАЊУ ДУШЕ ДО ВАСКРСЕЊА

 

За разлику од већине грчких и латинских отаца сиријска патристичка традиција говори о „сну душе“ између смрти и васкрсења, али уз очекивање васкрсења. Ту се примећује утицај Татиана, једног од првих хришћанских писаца који отворено тврди да душа неће преживети смрт тела. Сиријска традиција наставила је да посебно наглашава васкрсење док је другде више реч о блаженом осећању душе. Сиријци нису имали учење о привременом појединачном суду. То се може видети код Афратеса који каже да „грешник још док живи мртав је за Бога, а праведник, иако је умро, жив је Богу јер је таква смрт сан, као што Давид каже „Легох и заспах и пробудих се“ Такође и Исаија каже „Они који спавају у прашини пробудиће се“ и Господ говори о кћери старешине синагоге: „Девојка није умрла већ спава“. Такође и за Лазара каже својим ученицима „Наш пријатељ Лазар је уснуо, али идем да га пробудим“ и Апостол каже „Сви ћемо уснути али се сви нећемо променити“ и опет каже „У вези оних који спавају не жалостите се“. (Aphrahatес. Demonstrationеs 8.18)

 

Стање душе док спава је слично оном стању душе након смрти, оне сањају и чекају да буду пробуђене у том стању. „нови зависе од савести умрлих…. Добри почивају са добром савешћу и мирно спавају и буде се спремно и освежени на Васкрсењу, док они који су чинили зло живе у немиру и ужасу јер се осећају непријатно због очекивања предстојеће казне.

 

Опште мишљење данас јесте да је ово коришћење сна у вези смрти резултат неразумевања Св. Писма. Афратес је једноставно преузео библијску алегорију сна и прихватио је да означава смрт. Пагани су такође смрт видели као сан, али као вечни сан из кога нема буђења, док овај сан подразумева да ће у време Васкрсења умрли бити пробуђени.

 

Слична размишљања налазимо и код св. Јефема Сирина. И он као и рани сиријски писци прихвата другу идеју јеврејског порекла „сна умрлих у шеолу“ период бесвесног постојања које премоштава период између смрти и Васкрсења, између историјског и освештаног времена. Суд долази тек са коначним Васкрсењем када ће овце и козе бити раздвојене (уп. Мт. 25.33) и тек тада ће праведници ући у рај, а зли ће доживети „другу смрт“ и одлазак у геену. Исто размишља и Исак Сирин када говори о мртвим краљевима, влдарима, мудрацима, војсковођама чија је слава и част сада заборављена „Авај, они су уснули већ годинама у аду као да је једна ноћ. Нити се зна колико још остаје да спавају у овом дугом сну, нити када ће зора васкрсења да их пробуди из њиховог сна“ (Подвижничке беседе Исака Сирина бр. 37) Јеферем Сирин је такође сматрао да је ово привремено стање стање бесвесности и да суд долази не након смрти већ након Васкрсења. Говорећи о Васкрсењу Христовом Јефрем се пита: „По чијој су наредби они који су спавали у гробовима изишли напоље“ (Јефрем, О преображењу том 2)

Ова слика преовлађује у источној патристичкој есхатологији и због тога што ће се мртви пробуди ти из сна звуком трубе (уп. 1Кор 15.52 и Мт 24.31, 1 Кор 4.16). Сам Јефрем каже да нема тог звука трубе као што ће бити онај будући звук који ће пробудити све који су уснули од почетка (уп. Јефрем, О трпљењу, Другом доласку и Страшном суду том 1) И Хиполит Римски има сличне ставове: „ И тада ће се чути звук трубе и пробудити оне у најдоњим пределима земље, праведнике и грешнике и сваки језик, народ и племе ће устати у трептају ока и стаће пред лицем земље чекајући праведног и страшног Судију у страху и трепету“ (Хиполит – Расправа о крају света, Антихристу и Другом доласку Господњем 37)

 

Став о томе да умрли спавају се налази и у Етиопској цркви, као и код Јермена који су били под сиријским утицајем. Григорије Просветитељ каже да ће они који спавају у гробовима устати на Васкрсењу и бити обучени у нова тела.  Атинагора, с друге стране, не доводи у сумњу активни живот душе у привременом стању иако указује да је она у стању сна. Она ће наставити своје постојање када јој се тело придружи у васкрсењу (Атинагора, О васкрсењу мртвих 16.4-6). Враћајући се Терутулијану видимо да он каже да се сан односи на стање човечје природе након смрти, након изласка душе. Тело је непокретно док је душа активна негде у својим сновима. Када тело васкрсне и пробуди се из сна наставиће своју ранију активност. Тертулијан води рачуна да не доведе у питање бесмртност и самосталност душе или да подржи идеју да је она несвесна након смрти. Августин у беседи 221.3 напомиње: „Шта је сан него дневна смрт која у потпуности не одваја човека и не задржава га сувише дуго? Шта је смрт него веома дуг сан из кога Бог буди човека. Према томе, где нема смрти, нема ни сна који је слика смрти“

 

Св. Јован Златоусти није био поборник спавања душа, иако је као рођени Антиохијац вероватно познавао ово предање које је било распрострањено у сиријској средини. Он на ову везу између смрти и сна више гледа у светлу Христовог искупљења, након кога смрт више нема онај страшни смисао, већ заправо представља само привремени сан „Након што је Христос дошао и умро за живот света, смрт се више не зове смрт већ сан и покој“ (De coemeterio et de cruce homilia. PG 49, 394B) Златоуст у својим Упутствима за катихумене такође каже „Христова смрт на крсту подсећа на Адамов сан и стога смрт није више од сна.“ Златоуст у низу својих омилија указује на ово питање, нпр Тумачење посланице Ефесцима „Смрт није више смрт него сан“ или у Тумачењу Матејевог Еванђеља „…. Нити је смрт смрт, већ је сан“. У свом коментару Господње молитве и светим тајнама крштења и Евхаристије Теодор Мопсуестијски, такође, наглашава овај угао гледања у вези између смрти као сна.

 

Златоуст рецимо у својим поукама катихуменима 12.12. каже: Када благодат дође и отера таму из наших умова, ми учимо шта је стварна природа ствари. Оно што нас је раније плашило сада постаје презриво у нашим очима. Ми се више не бојимо смрти, јер смо научили пажљиво од овог светог чина да смрт није смрт него сан и покој који траје само једно време. Такође нисмо уплашени ни сиромаштва ни болесни, ни било које несреће јер знамо да смо на нашем путу ка бољем животу који је отпоран на смрт и пропадљивост“ 

 

Златоуст у тумачењу ове алегорије смрти као сна чува аутентични смисао не улазећи у појам алегорије као Евсевије и Августин, нити тумачећи ово буквално као Сиријци. За њега је смрт преображена, изгубила је свој жалац и васкрсење је као буђење из једног сна. „Као када је Господ узео Адамово ребро и створио жену, тако је дао крв и воду из свог ребра да би основао Цркву. Када је Бог узео Адамово ребро када је био у дубоком сну, тако сада нама даје крв и воду након своје смрти, прво воду (крштење), а потом крв (Евхаристију). Али оно што је некада био дубоки сан сада је смрт, тако да можете да разумете да је ова смрт од сада заправо сан“ (Упутства катихуменима 3.18.)

 

Свети Амвросије такође сан као слику смрти користи како би указао да смрт као и сан траје само неко време и да неће бити вечна јер се завршава васкрсењем (De resurrectione 2.66) Ту се посебно осврће на два примера када Господ смрт назива сном да би нагласио привременост „Лазар је уснуо…Лазар је умро“ Јн 11. 11-14 и у приликом васкрсења Јаирове кћери (Мт 9. 18-26). Амвросије такође наглашава да не треба да се плашимо смрти јер нас ослобађа мука овог света и да као у обличју сна почивамо од светских мука (De resurrectione 2.3). У раним вековима очекивање ускоро долазеће Парусије значило је да судбина умрлих није била много значајна тема и врло често се говорило да они спавају чекајући у свести васкрсење. Гробља су била спавалишта (κοιμητήριον, лат. Coemeterium) био је уобичајени назив, за разлику од паганских некропола (νεκρόπολις, града мртвих). Будући да је постало јасно да ће Парусија бити догађај у далекој будућности, отуда долази до интензивнијег размишљања о привременом стању и идеје привременог суда након смрти сваког појединца. Коначни суд је догађај који коначно долази тек након Парусије. Августин по неким тумачима врло мало показује интересовање за стање умрлих између смрти и Васкрсења јер је живео у време пропадања Римског царства. Вандали су док је он био на самрти опседали његов родни Хипон. Хришани су сматрали да су ово јасни знаци краја света и да Коначни суд већ долази. 

 

Ипак, без обзира на све патристички писци нису игнорисали постојање привременог стања између смрти и Васкрсења, независно од тога колико ће оно трајати, Занимљиво је да први Отац који износи идеју да праведници одмах улазе на небо био Св. Григорије Велики, папа римски, који је као и многи у том тешком времену распадања Римског царства очекивао и Парусију као врло скори догађај. Не заборавимо, Хуни су пустошили Западно царство. Григорије је само великим чудом успео код Милана да убеди Атилу да не иде јужно на Рим. Pax Romana иако благостање паганског света била је и за хришћане једини поредак друштва који је гарантовао неку извесност реда и поретка. Пропадање овог света одражавало се на есхатолошка размишљања. Размишљања великог римског папе о есхатологији можемо да нађемо у његовим делима (Dialogorum libri 4.26, Moralia.Job 4.56; 13.48, 24.11; Homiliarum in evangelia libri 19.4)

 

МУЧЕНИЦИ - ДА ЛИ ОНИ ОДМАХ ВАСРКРСАВАЈУ ИЛИ И ОНИ ЧЕКАЈУ ВАСКРСЕЊЕ

 

Посебно место у есхатологији раних векова представља стање после смрти мученика. Мученици су били посебно поштовани, на њиховим гробовима су служене литургије, после подизане и прве велике цркве. До појаве првих подвижника и настанка монаштва у Египту, мученици су били светитељи par-excellence. 

 

Постојало је широко распрострањено веровање да су мученици, који су своју веру у Христа потврдили својом крвљу, одмах после смрти добијају награду за свој подвиг. Већ крајем другог и почетком трећег века долази до посебно развијеног култа мученика. По том веровању изгледа да мученици није требало да чекају васкрсење већ су одмах улазили у присуство Христово. Иако то експлицитно не налазимо нигде у Св. Писму, постоје неке имплицитне индикације (нпр. Фил. 1.23 „А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље;“ или наравно већ познате речи Господње у Лк. 23.43 „И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“. Не заборавимо и у Старом Завету још из Макавејског периода имамо постепено претварање једне колективне есхатологије народа Израиљског у индивидуалну есхатологију, посебно међу Фарисејима. То се може наћи и у апокрифној литератури где се отворено говори о награди коју мученици одмах добијају. У седмој глави друге књиге о Макавејима имамо највише извора за патристичко учење о мучеништву. Страдање Св. Поликарпа је већ код Оригена у Exhortation to martyrdom 23-27 протумачено тако да је он одмах добио награду. Такође се у том периоду јављај и бројна виђења која сведоче да су мученици директно отишли на небо, нпр. Тертулијан о томе говори у својој Расправи о души 55 када говори о виђењу Св. мученице Перпетуе.

 

Међтуим, изгледа немогуће да се нађе јасна основа да су патристички списи о животу после смрти директно формирана на основу мученичких култова, јер су они били више изузетак него правило. И даље се редовно говори о „привременом стању“ у вези са „обичним смртницима“. Нпр. када Климент Римски говори о мученицима који су ушли у славу након смрти (Прва Климентова 5-6; Писмо Филипљанима 9) тешко је закључити да ли он мисли да се за остале хришћане односи оно што се догађа са мученицима након њихове смрти. 

 

У његовом коментару мучеништва Поликарпа Смирнског (у посланици Цркви у Смирни поводом страдања Поликарпа гл 19) јасно се подразумева да мученик улази на небо и одмах прима награду „Јер пошто је кроз трпљење победио неправедног епарха, и тако задобио венац бесмртности, он сада, са апостолима и свим праведнима (на небу) радосно прославља Бога“. Наравно, Климент не пропушта да каже да ће његови мучитељи и у овом животу и у вечности добити заслужену казну (поменута посланица гл. 2). Краткотраја патња мученика се пореди са вечним мучењем оних који су их мучили да би се одрекли Христа (исто, г. 11). Слично говоре и Јустин и Лактанције и Евсевије у свом Животу Константина 2.27.

 

Игнатије Антиохијски наглашава наду васкрсења за мученика који пострада у вери и изгледа да чврсто верује у заједницу са Христом и након смрти и пре васкрсења, посебно за мученике (укључујући и старозаветне мученике који су пострадали као слуге Божији, нпр. пророк Исаија). Хиполит Римски говорећи о мучеништвима пророка каже „Ове речи вам упућујем као живима и са правом, јер ви носите већ венце живота и бесмртности која вас чека на небу“ (Расправа о Христу и Антихристу 31). Читајући неке од ових писаца стиче се утисак да се то не односи само на мученике, већ и на све светитеље, али тешко је наћи општеприхваћен став. Очигледно, прављена је јасна разлика између онога шта се дешава код обичних хришћана и оних који су препознати као већ прослављени тј. светитеља, али то варира од једног до другог писца. 

 

На пример Јустин мученик је сматрао да они који верују да душа иде Богу одмах након смрти су јеретици (циљајући посебно на гностике) јер поништавају значај Васкрсења. (Дијалог са Трифоном 80). Ипак ни он није доследан јер после каже да мученици иду свом Оцу након смрти. 

 

Прогонитељи хришћана су веровали да их лишавањем живота шаљу у потпуно непостојање у складу са паганским веровањима. Амвросије на то каже „Никада нам нису давали толику корист неког када су наређивали да се хришћани злостављају, прогоне и убијају. Оно што је код неверника сматрано казном, за верне је била награда.“ (Писмо 18.11). Хришћани су чврсто веровали свом Господу и његовим речима Мт. 10.28 „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу.“ Хришћани се нису бојали смрти, што је пагане потпуно збуњивало и сматрали су их фанатицима. Они су веровали да их после смрти очекује васкрсење праведника. Евсевије помиње да се мученици нису плашили смрти јер су знали да су њихове душе бесмртне (наводећи паганске мислиоце Анаксарха и Епиктета у свом делу О Богојављењу 1.64) не изгледа као аутентично осећање оних који су страдали јер је њихова нада била у сједињењу са Христом, а не у бесмртности душе као такве. То јасно потврђује Св. Атанасије који наглашава „да мученици знају да када умру они н нестају већ постају нетрулежни кроз васкрсење „ (De incarnatio 27) У Апостолским установама 5.6. каже се да они који одбијају мучеништво одрицањем од Христа ризикују вечну казну јер ће ионако једног дана умрети. Св. Кипријан Картагински јасно каже да мученици примају награду када умру. Док награда за друге долази тек у Васкрсењу, мученици је добијају одмах након смрти , чиме имплицира да они васкрсавају одмах након смрти (уп. Кипријан Писмо народу Тибариса 58.4.2). Он каже да мученици „одлазе у слави из овога живота и одлазе у бесмртност, Писмо презвитерима и ђаконима 12.2.1. Мученик се зато не плаши смрти већ је жели. Кипријан тако следује Тертулијану који каже „Јер нико након што оде из тела одмах не одлази у присуство Божије осим мученика јер они добијају обиталиште у рају, а не у доњим просторима“ (De resurrectione carnis 43, De anima 55). Тако, дакле, и Кипријан тврди да остали верни, за разлику од мученика, морају да чекају Суд Божији (Писмо народу Тибариса 58.10.3.)

 

У Учењу апостолском Didascalia Apostolorum, за које сада патристика већином сматра да је реч о спису из 230 године, а не из апостолског периода тј. да је састављена након Апостолског сабора (Д.ап. 15). Реч је о спису који је обликован по угледу на ранији спис Дидахи (Учење дванаест апостола) и која је сачувана само у сирском преводу са латинским фрагментима. У Дидаскалији се у 20. глави помиње цитат из књиге пророка Данила 12.2 која се односи на славу коју ће мученици примити приликом васкрсења. (И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вјечни а други на срамоту и прекор вечни. Дан. 12.2). Дидаскалија даље каже да васкрсење није обећано само мученицима него свим људима , а онда се цитира пророк Језекиљ 37. 1-14  (виђење о васкрсењу сувих кости). Ово може да укаже на чињеницу да награда мученика не долази пре васкрсења, већ пре као већа слава њихових васкрслих тела након свеопштег Васкрсења, што много вероватније).

 

Погледајмо цео пасус „Ако онда васкрсне све људе, како каже Исаија „свако тело ће видети спасење Божије“ још више ће похитати да васкрсне своје верне, а посебно најверније од верних, мученике, и подари им велику славу и учини их својим савладарима. Док је својим обичним ученицима, онима који верују у њега, обећао славу као што су звезде, мученицима је обећао вечну славу још већих светила која не падају, са више светлости која ће сијати кроз сва времена“ Идеја о већој награди након Васкрсења се доводи у везу са Јев. 11.35б „да би добили боље васкрсење“ Овде се вероватно мисли на то да верни у овом животу могу и да посрну и падну као звезде падалице, а мученицима је награда сигурна и обезбеђена. Верни се чак подстичу у наставку истог пасуса да посећују мученике у тамницама јер чинећи то учествоваће и сами у њиховом мучеништву и наследити вечни живот. Св. Јован Златоусти у беседи против хришћана који следују Јудејима 6.6 говори о мученицима да су „избегли буре пролазности и упловили у мирну луку и осигурали сигурну будућност“ Другде опет каже: „Мученик се више не плаши ђавола, нити се ужасава демона, нити се плаши са каквом лакоћом нас осваја грех, не обузима га завист, нити га прождире похота, нити га напада острашћена љубав. Он није подложан оним променама које нас оптерећују. Он гледа бестелесне силе лицем у лице. …. Он стоји пред престолом Цара, сијајући зракама јачим од сунца, чекајући само она непромењива блаженства у којима нема промене… они седе у миру као брод у луци и уживају у радости коју никакве речи не могу описати. Ако је таква њихова слава сада, замислите само каква ће бити тек када приме свој удео и буду уживали у тој слави“ Златоуст ипак прави разлику између славе коју добијају после смрти и оне коју добијају на крају овог света и века.

 

Кесарије из Арла каже да је светитељ у рату са ђаволом „у овом рату човек је увек у опасности док не умре“ (Беседа 177.3). Св. Атанасије Александријски говорећи о игуману Теодору напомиње: „Ако је благословен онај који се боји Господа, таквог са сигурношћу можемо звати блаженим имајући чврсту увереност да је је дошао као до неба и да има живот без бриге“ (Друго писмо Орсисију 58) У Апостолским установама (које се датирају обично на 400. год) налазимо такође нагласак на васкрсење и нетрулежност у вези са  мучеништвом. Ова нетрулежност се не помиње у вези са физичком савршеношћу већ више у смислу духовне савршености. Овај аспект нетрулежности је оно што ће бити утеха мученика, јер њихова тела су исечена и заклана, спаљена у ватри или су их појеле дивље звери, али она ће бити васкрснута цела и без мане“. Такође налазимо и следеће речи „Јер Свевишњи Бог сам ће нас васкрснути Господом Исусом Христом према свом непогрешивом обећању и даће нам васкрсење са свима онима који су уснули од почетка света и онда ћемо сви бити у нашем садашњем обличју, без оштећења или трулежи. Васкрснућемо нетрулежни, без озбира да ли пострадамо на мору или нас разнесе земља или нас растргну на комаде дивље звери или птице грабљивице. Он ће нас васкрснути својом силом и цео свет ће бити држан у рукама Божијим „ (Апостолске установе 5.7). Августин чак каже да ћемо сви имати беспрекорна васкрсла тела, али ће мученици задржати на телима трагове свог мучеништва као доказ своје љубави за Бога, али то неће бити изобличење тела већ знак части и лепоте. (De civitate dei 22.19), додао бих по угледа на Господа који се апостолима појавио са траговима рана на рукама и ребрима које је Тома опипао и уверио се. 

 

Наравно, као што смо већ видели Оци немају пуну сагласност да ли мученици одмах иду на небо. Међу онима који су веровали да они одмах иду на небо били су Дионисије Александријски, Григорије Просветитељ Јерменије, Августин (De civitate 8.27), Лав Велики (Oratio 85.4), Амвросије (Epistola 22.7). Златоуст, међутим, говорио да су мученици у „Павловом хору“ и да „још чекају своје венце“ (Расправа против хришћана јудаиста) 6.1.6,  и Поуке катихуменима 7.1. Златоуст такође каже да они који одбацују магијске талисмане и врачарије када су болесни и бирају да трпе болест и можда умру заједно ће бити са мученицима на дан Суда јер су изабрали радије смрт него помоћ врачара. (Против јудаиста 8.7.3). Он каже да мученик није само онај који изабере смрт када од њега траже да жртвује идолима већ и сваки човек који одлучи да избегне оно што је нечасно иако му то може донети смрт, он је такође мученик. (исто 8.7.13).

 

Иако у сиријској традицији, где је преовладавало учење о спавању душе до Васкрсења, многи сматрају да мученици одмах иду на небо, ово није случај код свих. На пример Св. Јефрем Сирин сматра да мученици примају своју награду тек када дође Васкрсење, не одмах. Он каже да ће „Бог дати својим атлетама њихове венце тек када васкрсну“ (О вери 1.3) Севир Антиохијсски говори такође да сви мртви морају да сачекају Васкрсење и Суд пре него што добију вечну казну или награду. Викторин петавијски каже да душе светитеља који су прошли мучење чекају освету за своју крв (Отк. 6. 9-22) и примиће награду у ехатону, као вечну награду. Они чекају под бронзаним олтаром у аду, месту покоја свих светих под земљом, док је златни олтар на небу (уп. Викторин О Откровењу 6.9)

 

Јасно је из свега да су мишљења о томе када мученици примају коначну награду подељена кроз цео патристички период. Разлог зашто се веровало да мученици узлазе на небо одмах по смрти, а други верници треба да чекају Васкрсење вероватно се развила као последица веровања да они учествују страдањем у смрти Христовој. Као што је Христос пострадао и васкрсао и узнео се на небо поразивши своје мучитеље, тако и његови сведоци тј. мученици који страдају њега ради иду одмах за њим.

 

Мислим да и након овог другог дела прегледа светоотачких разматрања о есхатологији видимо да су постојала различита учења. Сиријска традиција о спавању душа, у коју је изгледа веровао и св. Јефрем, полако се изгубила и протумачена је као алегорија смрти која је као сан, краткотрајна јер сви чекамо да будемо пробуђени Васкрсењем. Што се тиче мученика, мишљења су подељена. Јасно је било да они као најверније слуге Христове морају нечим да се издвајају од осталих чија дела тек треба да се провере на суду, док мученичка крв и страдање на известан начин ослобађају потребе суда. Други су ипак чувајући предање о Васкрсењу за све ову јерархију светитеља више тумачили као награду која ће за мученике и светитеље бити још већа након свеопштег васкрсења…..

 

Ако стигнем, потражићу још извора. Богословље, како смо се сложили, није бескрајно тумачење и рециклирање Светих отаца и црквених писаца из прошлости, али они нам и те како указују на континуитет црквеног предања које никако не смемо да занемаримо.

[Јанко]

Теолог је изнео веома занимљиво мишљење

 

Праштајте, али не судите о књизи по корицама. И ви сами кажете да нисте теолошки образовани а ја бих вам бар један докторат пришио. Моја титула има везе са студијама, али није заслужена, већ је у једом ранијем периоду живота овог форума омогућавала приступ неким подфорумима...

Дакле, пропусте у мојим мишљењима немојте приписивати БФ-у већ лично мени. Хвала унапред.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Такође и Исаија каже „Они који спавају у прашини пробудиће се“

Slazem se sa vama, da su ovi moguce u Hristovom pamcenju.

 

Medjutim, sta cemo sa onima, koji ne spavaju smrt? Ko su oni koji prodjose sud privremeni ili vecni sasvim im se isto pise, jer verujemo da su ti svetitelji u potpunosti u zivotu. Njih kako da nazovemo spavacima? Njima se molimo, oni nam pomazu, oni nas zastupaju pred Bogom zivim, oni se mole za nas, to su oni koji delaju, zive probudjeni, obozeni vaskrsli, jer je telo Hristovo sada tako, kako njih smestiti u pamcenje, kad oni ne spavaju?Po vama oce nema razlike izmedju svetih, vec obozenih, vec vaskrslih, koji za razliku od nas koji spavamo imaju zivi odnos u Hristu ali i Hristos u njima.

 

Napravite molim vas ostru razliku izmedju nas koji spavamo i svetitelja koji su u konstantno zivom pokretu ili mi pomozite da pronadjem gde ste rekli da razlika izmedju svetitelja i nas koji to nismo u "smrti" gde dusa spava ne postoji?

 

Ima li razlike ili nema? Spavamo svi pa i svetitelji i necemo se probuditi do poslednjeg suda i eshatoloskog dana? Ko budi svetitelje ako spavaju? Zasto ih budimo? Kakav je Hristos u svetiteljima?Cemu budjenje svetitelja ako svi spavamo i svi usnuli cekamo poslednji dan?

 

Dakle spavamo li svi u Hristovom pamcenju?  

Ako nam govorite da svetitelji imaju Hristovo, preobrazeno, obozeno(ljudska priroda Sina Bozjeg),vaskrslo telo i da se svetitelji u Njemu javljaju, onda ovde imamo posrednika poput telefonske centrale, nemamo direktni odnos do svetitelja, jer svetitelj je usnuo spava, nema svoje telo. Po ovome Hristos u svojim svetiteljima malo rusi slobodu licnosti, jer tehnicki je sada drugaciji nego sto je bio za zivota u svetiteljima, ako se slazemo da su svetitelji imali punu slobodu, da se i odreknu od Hrista.

. Zasto pominjem punu slobodu odricanja od Hrista, jer ako je u spavanju kako vi navodite nema, onda su svetitelji potpuno odbacili tu svoju mogucnost, prosli sud i sjedinili se potpuno sa Hristom, sto bi po meni znacilo, da su i tehnicki vec obozeni, vaskrsli i budni, da ne kazem sada zivi. A to mi koji spavamo u Hristu jos nismo.Odnosno Hristos nas jos nije zatekao takve i  tek nama predstoji lice u lice.

 

Dakle rezime> Spavaju li sve duse u Hristovom pamcenju ili su neki budni, obozeni, vaskrsli i imaju odnos sa Hristom lice u lice, jer ako taj odnos nemaju onda vaistinu mislim da nisu prosli ni privremeni ni konacni sud i nisu ucesnici eshatona, Carstva.