Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите!

 

Како је ваш сабрат   о Јеремија? Још увек памтим Ваш драгоцени одговор у везу хендикепа.

Често га се сетим у тешким тренуцима !

Помените у молитвама и мене бедну.

 

Бог благословио, сви су добро и труде се. Помолите се за братију!

[Дејан]

Oče savo, možete li na opisati kako je nastala Biblija, od prvih tekstova do objedinjavanja istih?

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče savo, možete li na opisati kako je nastala Biblija, od prvih tekstova do objedinjavanja istih?

 

Хвала Богу, брате Дејане, има оних који су се већ потрудили да то саберу сажето и јасно на Православној Википедији

http://goo.gl/3pLxSR

 

Оно што је можда корисно додати јесте да су библијски текстови које је Црква препознала као богонадахнуте веома важан, али не и једини део предања наше вере. За разлику од Курана, за који муслимани верују да је дословно реч Божија, за нас хришћане Свето писмо се увек разумевало и тумачило у контексту живог Предања Цркве, а Предање је од најранијих времена било усмено преношено. Дух Свети стално надахњује Цркву и води нас неисказано у дубине познања божанских тајни. И старозаветне књиге, као и новозаветни текстови постепено су записивани и сасвим је разумљиво да постоје одређене мање разлике у преписима. Еванђеља вероватно не би ни била записана да није било покушаја неких да кривотворе Христово учење, па су апостоли и њихови ученици записали онолико колико је потребно да се сачува. Одређујући коначни списак канонских књига Црква је постепено препознавала оне списе који изражавају истину коју су апостоли примили од Господа и пренели својим првим ученицима. Наравно, много је и других стариух побожних списа, као што су деветероканонске књиге, које су нашле своје место у историји Цркве или су значајне за иконографију, али нису међу канонским списима.

 

И када би нестале све написане књиге на свету Бог би нас и даље учио духовној мудрости, баш као што се тако лепо каже у житију преподобне Марије Египћанке (1. април)

 

А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању.

[Pancakes]

Oče arhimandrite, na sajtu manastira sv.Germana Aljaškog u Platini sam naišao na galeriju u kojoj ste u aprilu ovog ljeta Gospodnjeg, sa vladikom Maksimom i jeromonahom Dimitrijem bili u posjeti ovoj svetinji u kojoj počiva tijelo blaženopočivšeg jeromonaha Serafima.Da li možete da prenesete vaš utisak, prije svega o tom manastiru i toj monaškoj obitelji, kako se oni podvizavaju tamo, koliko ima monaha, iskušenika, kakva je atmosfera, otkrivaju li Amerikanci ovu svetinju, osjeća li se blagodat božija kod groba jeromonaha Serafima, šta kaže dobri pastir vladika Maksim kako je u Americi?

 

Oprositite, nisam siguran da li ste već pisali o ovome na forumu.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče arhimandrite, na sajtu manastira sv.Germana Aljaškog u Platini sam naišao na galeriju u kojoj ste u aprilu ovog ljeta Gospodnjeg, sa vladikom Maksimom i jeromonahom Dimitrijem bili u posjeti ovoj svetinji u kojoj počiva tijelo blaženopočivšeg jeromonaha Serafima.Da li možete da prenesete vaš utisak, prije svega o tom manastiru i toj monaškoj obitelji, kako se oni podvizavaju tamo, koliko ima monaha, iskušenika, kakva je atmosfera, otkrivaju li Amerikanci ovu svetinju, osjeća li se blagodat božija kod groba jeromonaha Serafima, šta kaže dobri pastir vladika Maksim kako je u Americi?

 

Oprositite, nisam siguran da li ste već pisali o ovome na forumu.

 

 

Заиста посета Западно-америчкој Епархији била је предивно искуство и за о. Димитрија и мене, који смо боравили тамо скоро две недеље на позив Преосвећеног Владике Максима. Пре свега Владика Максим је био сјајан домаћин. Иако Епископ и један од најобразованијих људи у нашој Цркви, Владика је човек једноставан и приступачан и сво време смо осећали да смо на путу нас тројица монаха. Заиста велики је био благослов што сам имао прилику да поразговарам са Владиком и много тога научим.

Посета Платини је била посебна радост јер сам доста читао о блаженопочившем о. Серафиму из књиге коју је писао баш садашњи игуман о. Дамаскин, који нам је раније и био у посети у Дечанима. Прича о Јуџину Роузу, његовом обраћењу и монашком животу у планинама северне Калифорније била је велико надахнуће за све нас, посебно за мене у раним монашким годинама. О. Серафим је био истински боготражитељ који је у пустињском монаштву источне православне традиције нашао аутентичан духовни пут након својих сопствених лутања по далекоисточним верским системима и веровањима. Платина је и данас заиста благословено место. О. Дамаскин је човек велике мудрости и духовног знања, али и смирења и за време боравка у манастиру осетио сам искрену љубав и благосустројство. Није лако тој нашој браћи, православним Американцима, који нису потекили из православних породица да уђу у православни етос и монашку традицију, али код њих сам осетио заиста ону ранохришчанску ревност да смисао свог живота нађу у Христу и то у традицији за коју су они пуним срцем поверовали да аутентично чува дух апостослке вере. Хвала Богу да је Владика Јован садашњи Шумадијски доста учинио, а после и блаженопочивши Владика Хрисостом да ове људе везане за предање Платине и Серафима Роуза приведу у заједницу Цркве преко Епархије Западно-америчке. То је било јако важно јер након упокојења о. Серафима братство и заједнице везане за Платину имали су проблема са јурисдикцијом тадашње Руске заграничне Цркве. Није ни чудо разумети све те тешкоће. Реч је о људима, Американцима којима су стране наше етнофилетистичке традиције и заиста сам поносан да се СПЦ показала духовно најотворенијом да те људе прими онекве какви јесу, као православне Американце, који да би остали православни не треба да постану ни Срби, ни Руси, ни Грци.

Имао сам велику част, захваљујући благослову Владике Максима да пострижем у монашки чин новог монаха у Платини, о. Касијана. Имали смо дивну Литургију и осетио сам у том нашем евхаристијском дружењу велику благодат  коју је Бог и поред свих искушења и тешкоћа коју је братија претходних година пролазила сачувана захваљујући пре свега молитвама блаженопочившег о. Серафима и расудљивом пастирском раду Владике Максима. Био је заиста посебан доживљај за мене да са о. Дамасконом, Димитрије и ја посетимо келију о. Серафима где се он подвизавао. Идеја пустињског монаштва ван Свете Горе готово да је замрла у многим православним рединама. У Платини постоји комбинација пустињско-општежитељног монаштва као један специфичан израз нашег православног монаштва у Америци. Реч је о људима који су одрасли у дубоко секуларизованом западном друштву који у усамљености предивних шума северне Калифорније траже близину Господа.

Велико искушење монаштва у традиционалним православним рединама као што је Грчка, посебно Русија, али и код нас јесте чињеница да је Црква и цело друштво ушло у већи степен благостања и да монаштво, које је само пре неколико деценија живело у великом сиромаштву, сада живи у контексту већег материјалног просперитета и врло често знатних државних привилегија. Манастири у Русији су сада веома велики и богати, скоро као у царско време, много се гради нових цркава, а Света Гора је такође обновљена не само новим монасима, већ и брјним реконструисаним објектима. Данашњи монаси у нашим традиционалним православним земљама нису више већином из једноствнијих и сиромашнијих породица као некада, већ су такође људи који су имали буран световни живот, а много је људи већих интелектуалних капацитета. Много тога се мења.

У Платини и уопште у православним срединама које немају дужу историјску традицију православља највеће искушење јесте како реконструисати традиционални православни етос из духовне литературе. О. Серафим  Роуз је диван пример човека који је из једне протестантске средине остварио себе као аутентичну православну личност, али у Америци Православље је још младо. Прослвављење новопросијавших светитеља Св. Севастијана и Св. Мардарија које ће бити у Лос Анђелесу у септембру је велики догађај за наш православни народ у Америци јер то су људи који су ударили духовне темеље Православља, поред Св. Германа Аљаског и осталих светих просијавших у Америци, у једном новом свету. 

Лично мислим да је Америка, и поред свих предрасуда које често постоје код нас у Србији, можда потенцијално најплодовитији простор за развој Православља у свету данас. Иако је то већ једно дубоко секуларизовано друштво, хришћанство и даље стоји у темељима многих америчких традиција и Православље може много да допринесе да Американци који трагају за аутентичним хришћанством нађу пут ка Христу и не лутају по источним религијама. Наравно, на нама је велика одговорност. Православни у Америци морају да буду више повезани и сви заједно морамо да надвладамо ограничености још постојећих националних идеологија.

Немојте ме погрешно схватити. Наши људи, као и православни Грци, Арапи, Руси, Украјинци и други осећају потребу да сачувају и своје националне традиције и то је сасвим у реду. Али сазрева једна млада генерација православних који су рођени у Америци и која морада нађе сопствени израз Православља као што је био случај са свим православним народима у свету, укључујући и нас Србе који смо захваљујући Св. Сави и Немањићима изашли из грчко-византијског политиког окружења и формирали сопствени израз православног иденитета и културе. 

Монаси у Платини су заправо различитог етничког порекла и сви су једноставно Американци. Код њих, нација и порекло није битно и оно што је добро јесте да као основу међусобног јединства могу да нађу искључиво у Христу. Један од најмлађих искушеника је на пример Кинез, а имају и једног афро-америчког монаха.

Недалеко од Платине је скит Св. Ксеније где још од времена блаженопочившег о. Серафима живе монахиње. Игуманија је мати Доротеја која је пореклом из племена Чироки. Не могу да заборавим ту љубав, доброту и радост са којом су нас примиле, предивних колачића које смо јели у сенци столетних борова. Нека их Господ укрепи. О. Дамаскин са којим сам редовно у кореспенденцији молио ме је да умножимо молитве за сестре јер недалеко од Св. Ксеније бесне шумски пожари, велики проблем у Калифорнији. Пре пар година и Платина је била окружена пламеном, али их је Бог сачувао.

При повратку из Платине Владика Максим нас је одвео до Сакрамента где смо у дому о. Вилијама, нашег православног свештеника (епархија Еп. Максима) имали једно незаборавно вече. О. Вилијам и попадија имају велику кућу, у калифорнијско-медитеранском стилу и нажалост немају своје деце. Али они редовно окупљају православну омладину из разних православних јурисдикција на заједничко дружење, окупе се увече спреме заједно вечеру, разговарају о духовним темама, дођу ту целе породице, много деце, врло лепа атмосфера. И ми смо учествовали у једној таквој вечери и причали смо са тим младим људима, православним Американцима, грчког, руског, арапског и ко зна све којег порекла. Те вечери сам засита доживео једну ранохришћанску атмосферу људи који нису причали о политици, о о заверама, о свим оним стварима које нажалост исувише оптерећују нас на овим просторима. Разговарали смо о Христу, о љубави Божијој, о разним питањима. Владика и ја смо представили књигу о косовско-местохијским светињама. Било је то незаборавно вече. 

Оно чиме бих закључио ово кратко сећање на предивну посету Епархији Западно-америчкој јесте осећај једне велике динамике и љубави, коју смо осетили и код ових енглеско-говорећих заједница, али и код наших српских заједница у Сан Франциску, Лос Анђелесу, Сан Дијегу. Много је младих људи којима је Владика Максим пришао као један савремени хришћански пастир, као отац и брат и који налазе смисао живота у хришћанској традицији у једном дубоко-секуларизованом америчком друштуву.

Као и приликом мојих ранијих посета Америци упознао сам и доста Американаца који нису православни, али који осећају потребу за духовним вредностима и могу само да кажем да су потенцијали рада у тој заиста Богом благослвеној и лепој земљи јако велике, а свака земља је земља Господња. Не говорим овде о свету високе политике и финансија, о чему многи мисле када се говори о другим земљама, посебно о САД. Говорим о оним обичним, свакодневним људима који су отворени да чују нешто ново, а ми православни морамо да нађемо начина да им Благу реч Христову пренесемо, љубављу, отвореношћу и спремношћу да прихватимо и чињеницу да је сваки народ позван да нађе свој пут ка Христу. Наше је да им помогнемо, као што су помагали Св. Кирило и Методије и њихови ученици Словенима, као што су хришћански мисионари по Африци и Азији проносили реч Христову. И сигуран сам, Бог ће донети обилатог рода и у Америци, као што већ доноси. 

У сваком случају, моја недавна посета и ходочашће Западно-америчкој Епархији, а после и посета Источној обали и учешће у врло занимљивом семинару о православном хуманитарном раду на Школи Св. Крста (Грчка Архиепископија у Бостону) за мене је било предивно искуство и прилика да много тога новога научим и упознам много дивних људи са којима и даље одржавам контакт.

[Архимандрит Сава Јањић]

Да искористим прилику и да свима члановима овог форума честитам празник Успења Пресвете Богородице. Нека нас Господ све сачува и укрепи Њеним Светим молитвама уз ову предивну фреску Успења из манастира Сопоћани.

 

[Pancakes]

 

Заиста посета Западно-америчкој Епархији била је предивно искуство и за о. Димитрија и мене, који смо боравили тамо скоро две недеље на позив Преосвећеног Владике Максима. Пре свега Владика Максим је био сјајан домаћин. Иако Епископ и један од најобразованијих људи у нашој Цркви, Владика је човек једноставан и приступачан и сво време смо осећали да смо на путу нас тројица монаха. Заиста велики је био благослов што сам имао прилику да поразговарам са Владиком и много тога научим.

Посета Платини је била посебна радост јер сам доста читао о блаженопочившем о. Серафиму из књиге коју је писао баш садашњи игуман о. Дамаскин, који нам је раније и био у посети у Дечанима. Прича о Јуџину Роузу, његовом обраћењу и монашком животу у планинама северне Калифорније била је велико надахнуће за све нас, посебно за мене у раним монашким годинама. О. Серафим је био истински боготражитељ који је у пустињском монаштву источне православне традиције нашао аутентичан духовни пут након својих сопствених лутања по далекоисточним верским системима и веровањима. Платина је и данас заиста благословено место. О. Дамаскин је човек велике мудрости и духовног знања, али и смирења и за време боравка у манастиру осетио сам искрену љубав и благосустројство. Није лако тој нашој браћи, православним Американцима, који нису потекили из православних породица да уђу у православни етос и монашку традицију, али код њих сам осетио заиста ону ранохришчанску ревност да смисао свог живота нађу у Христу и то у традицији за коју су они пуним срцем поверовали да аутентично чува дух апостослке вере. Хвала Богу да је Владика Јован садашњи Шумадијски доста учинио, а после и блаженопочивши Владика Хрисостом да ове људе везане за предање Платине и Серафима Роуза приведу у заједницу Цркве преко Епархије Западно-америчке. То је било јако важно јер након упокојења о. Серафима братство и заједнице везане за Платину имали су проблема са јурисдикцијом тадашње Руске заграничне Цркве. Није ни чудо разумети све те тешкоће. Реч је о људима, Американцима којима су стране наше етнофилетистичке традиције и заиста сам поносан да се СПЦ показала духовно најотворенијом да те људе прими онекве какви јесу, као православне Американце, који да би остали православни не треба да постану ни Срби, ни Руси, ни Грци.

Имао сам велику част, захваљујући благослову Владике Максима да пострижем у монашки чин новог монаха у Платини, о. Касијана. Имали смо дивну Литургију и осетио сам у том нашем евхаристијском дружењу велику благодат  коју је Бог и поред свих искушења и тешкоћа коју је братија претходних година пролазила сачувана захваљујући пре свега молитвама блаженопочившег о. Серафима и расудљивом пастирском раду Владике Максима. Био је заиста посебан доживљај за мене да са о. Дамасконом, Димитрије и ја посетимо келију о. Серафима где се он подвизавао. Идеја пустињског монаштва ван Свете Горе готово да је замрла у многим православним рединама. У Платини постоји комбинација пустињско-општежитељног монаштва као један специфичан израз нашег православног монаштва у Америци. Реч је о људима који су одрасли у дубоко секуларизованом западном друштву који у усамљености предивних шума северне Калифорније траже близину Господа.

Велико искушење монаштва у традиционалним православним рединама као што је Грчка, посебно Русија, али и код нас јесте чињеница да је Црква и цело друштво ушло у већи степен благостања и да монаштво, које је само пре неколико деценија живело у великом сиромаштву, сада живи у контексту већег материјалног просперитета и врло често знатних државних привилегија. Манастири у Русији су сада веома велики и богати, скоро као у царско време, много се гради нових цркава, а Света Гора је такође обновљена не само новим монасима, већ и брјним реконструисаним објектима. Данашњи монаси у нашим традиционалним православним земљама нису више већином из једноствнијих и сиромашнијих породица као некада, већ су такође људи који су имали буран световни живот, а много је људи већих интелектуалних капацитета. Много тога се мења.

У Платини и уопште у православним срединама које немају дужу историјску традицију православља највеће искушење јесте како реконструисати традиционални православни етос из духовне литературе. О. Серафим  Роуз је диван пример човека који је из једне протестантске средине остварио себе као аутентичну православну личност, али у Америци Православље је још младо. Прослвављење новопросијавших светитеља Св. Севастијана и Св. Мардарија које ће бити у Лос Анђелесу у септембру је велики догађај за наш православни народ у Америци јер то су људи који су ударили духовне темеље Православља, поред Св. Германа Аљаског и осталих светих просијавших у Америци, у једном новом свету. 

Лично мислим да је Америка, и поред свих предрасуда које често постоје код нас у Србији, можда потенцијално најплодовитији простор за развој Православља у свету данас. Иако је то већ једно дубоко секуларизовано друштво, хришћанство и даље стоји у темељима многих америчких традиција и Православље може много да допринесе да Американци који трагају за аутентичним хришћанством нађу пут ка Христу и не лутају по источним религијама. Наравно, на нама је велика одговорност. Православни у Америци морају да буду више повезани и сви заједно морамо да надвладамо ограничености још постојећих националних идеологија.

Немојте ме погрешно схватити. Наши људи, као и православни Грци, Арапи, Руси, Украјинци и други осећају потребу да сачувају и своје националне традиције и то је сасвим у реду. Али сазрева једна млада генерација православних који су рођени у Америци и која морада нађе сопствени израз Православља као што је био случај са свим православним народима у свету, укључујући и нас Србе који смо захваљујући Св. Сави и Немањићима изашли из грчко-византијског политиког окружења и формирали сопствени израз православног иденитета и културе. 

Монаси у Платини су заправо различитог етничког порекла и сви су једноставно Американци. Код њих, нација и порекло није битно и оно што је добро јесте да као основу међусобног јединства могу да нађу искључиво у Христу. Један од најмлађих искушеника је на пример Кинез, а имају и једног афро-америчког монаха.

Недалеко од Платине је скит Св. Ксеније где још од времена блаженопочившег о. Серафима живе монахиње. Игуманија је мати Доротеја која је пореклом из племена Чироки. Не могу да заборавим ту љубав, доброту и радост са којом су нас примиле, предивних колачића које смо јели у сенци столетних борова. Нека их Господ укрепи. О. Дамаскин са којим сам редовно у кореспенденцији молио ме је да умножимо молитве за сестре јер недалеко од Св. Ксеније бесне шумски пожари, велики проблем у Калифорнији. Пре пар година и Платина је била окружена пламеном, али их је Бог сачувао.

При повратку из Платине Владика Максим нас је одвео до Сакрамента где смо у дому о. Вилијама, нашег православног свештеника (епархија Еп. Максима) имали једно незаборавно вече. О. Вилијам и попадија имају велику кућу, у калифорнијско-медитеранском стилу и нажалост немају своје деце. Али они редовно окупљају православну омладину из разних православних јурисдикција на заједничко дружење, окупе се увече спреме заједно вечеру, разговарају о духовним темама, дођу ту целе породице, много деце, врло лепа атмосфера. И ми смо учествовали у једној таквој вечери и причали смо са тим младим људима, православним Американцима, грчког, руског, арапског и ко зна све којег порекла. Те вечери сам засита доживео једну ранохришћанску атмосферу људи који нису причали о политици, о о заверама, о свим оним стварима које нажалост исувише оптерећују нас на овим просторима. Разговарали смо о Христу, о љубави Божијој, о разним питањима. Владика и ја смо представили књигу о косовско-местохијским светињама. Било је то незаборавно вече. 

Оно чиме бих закључио ово кратко сећање на предивну посету Епархији Западно-америчкој јесте осећај једне велике динамике и љубави, коју смо осетили и код ових енглеско-говорећих заједница, али и код наших српских заједница у Сан Франциску, Лос Анђелесу, Сан Дијегу. Много је младих људи којима је Владика Максим пришао као један савремени хришћански пастир, као отац и брат и који налазе смисао живота у хришћанској традицији у једном дубоко-секуларизованом америчком друштуву.

Као и приликом мојих ранијих посета Америци упознао сам и доста Американаца који нису православни, али који осећају потребу за духовним вредностима и могу само да кажем да су потенцијали рада у тој заиста Богом благослвеној и лепој земљи јако велике, а свака земља је земља Господња. Не говорим овде о свету високе политике и финансија, о чему многи мисле када се говори о другим земљама, посебно о САД. Говорим о оним обичним, свакодневним људима који су отворени да чују нешто ново, а ми православни морамо да нађемо начина да им Благу реч Христову пренесемо, љубављу, отвореношћу и спремношћу да прихватимо и чињеницу да је сваки народ позван да нађе свој пут ка Христу. Наше је да им помогнемо, као што су помагали Св. Кирило и Методије и њихови ученици Словенима, као што су хришћански мисионари по Африци и Азији проносили реч Христову. И сигуран сам, Бог ће донети обилатог рода и у Америци, као што већ доноси. 

У сваком случају, моја недавна посета и ходочашће Западно-америчкој Епархији, а после и посета Источној обали и учешће у врло занимљивом семинару о православном хуманитарном раду на Школи Св. Крста (Грчка Архиепископија у Бостону) за мене је било предивно искуство и прилика да много тога новога научим и упознам много дивних људи са којима и даље одржавам контакт.

 

Blagodarim oče na ovom divnom svjedočanstvu, zvuči i djeluje ukrepljujuće.

 

Slava Bogu za sve!

[Gandalf Sivi]

 

"Теологија ослобођења" је јако комплексно питање и сигуран сам да ћете на вашим постдипломским студијама имати јако много посла да обрадите ову тему. С једне стране, оно што је добро у идејама Гутијерса и осталих јесте поштовање идеала друштвене правде, одбацивање насиља и нагласак на одговорности хришћана према сиромашним и онима који живе у неправди. И код пророка Исаије налазимо на речи: "Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница." (Ис. 61.1). Господ је такође проповедао пре свега сиромашнима и није презирао оне који су били на маргинама тадашњег јудејског друштва. Црква је од самих почетака имала посебну свест о бризи према сиромашним и харитативна активност је веома важан показатељ виталности Цркве у нашем времену. Као покрет који се посебно развио у оквирима Римокатоличке цркве у Јужној Америци 50тих и 60тих година прошлог века, теологија ослобођења никога није могла да остави равнодушним. Када је приликом недавне посете папе Франческа Боливији тамошњи марксистички председник Едо Моралес папи поклонио распеће у облику српа и чекића, могли смо да прочитамо различите интерпретације папине реакције. 

 

За разлику од свог претходника папе Бенедикта XVI који је признавао одређене позитивне елементе у теологији ослобођења, али је имао озбиљне приговоре због њеног марксистичког идеолошког призвука, папа Франческо који је и сам 70тих словио као противник овог покрета, показао је посебну осетљивност за питања социјалне правде и у више својих изјава говорио је о сиромаштву у свету као последици неправедних политичких и социјалних односа који милионе људи држе у беди, сиромаштву и болести. Папин сусртет са Готијересом 2013. и посебно са о. Артуром Паолијем 2014. виђен је као нека врста помирења мејнстрим католичке теологије са теологијом ослобођења. 

 

Мислим да је ово питање посебно актуелно у западном хришћанству зато што је вековима Римска Црква била један од главних стубова подршке феудалном и аутократском систему европских монархија, што је великим делом и довело до тако радикалног раскида Цркве и државе у многим западним земљама, посебно Француској, а потом и у другим земљама. Зарад привилегија у друштву и одржавања својих богатих имања, Црква је правила стални компромис са монархијама и сама делујући и живећи као монархија све до новијих времена. Дил између Цркве и државе је био веома јасан и исплатив за обе стране, монархије са аристократијом желеле су под сваку цену да сачувају своје богатство и привилегије, а Црква је проповедајући Еванђеље имала задатак да широке народне масе држи у покорности том систему, јер авај, владари су били миропомазани владари и свака побуна против њих била је директна побуна против Бога. Мислим да је ово један од кључних разлога атеизације и секуларизације Запада јер је овај систем постао неодржив развојем грађанског сталежа и посебно Реформације. Иако у оквирима Западне Цркве никада није нестало људи и покрета који су се жртвовали ради сиромашних и који су много допринели просвећивању  и христијанизацији народа у Африци и Азији, проблем је био томе што је Црква упорно ћутала о томе колико је империјални систем заправо неповезив са Еванђељем. Већа осетљивост за питања друштвене правде, посебно од Другог Ватиканског Сабора великим делом мења ситуацију иако је западно друштво под жестоким ударом секуларизације и атеизма па се тешко више уопште може говорити о хришћанској цивилизацији у класичном смислу на Западу. Разградња хришћанског етоса, барем онога што је од њега остало у новије време, је тако интензивна и незадрживо се шири у пост-комунистичким земљама, некадашњим православним земљама, које је атеизам толико нагризао да и обнова хришћанства не спречава разградњу хришћанског етоса. Звучи песимистично, али морамо бити реални. Идеја обнове јединства Западне и Источне Цркве у Европи ради њене нове христијанизације у светлу урушавања европске идеје, мигрантске кризе, финансијског колапса и јачања неонацистичких идеја свакога дана доводи нас пред нова питања.

 

Морам да кажем да на православном Истоку тек у последње време имамо мало више интересовања за питање друштвене правде, што је већином последица утицаја теолога образовних на Западу. Црква на Истоку у време Византије, Царске Русије и монархија под којима је живела никада суштински није доводила у питање сам однос са државом и питање социјалне правде у државама којима влада хришћански владар. Па чак и у време комунизма у Совјетској Русији је постојао прилично конформистички однос са властима, који је довео до озбиљних политичких потреса у јединству Патријаршије и тадашње Заграничне Цркве. Царска Русија је данас јако идеаллизована у савременој (посебно апокалиптичној) хришћанској литератури, али ситуација је далеко од сјајне. Русија данас нису само обновљени манастири, предивне цркве и литургије, већ и владавина корупције, олигарха и све веће само-изолације. Поред хришћанске обнове неопходна је и социјална обнова руског друштва које не може у 21. веку да функционише као нека форма апсолутистичке монархије (у свему осим по имену). У Русији је Црква увек имала посебно привилеговано место, али заборављамо да је огромни број људи у царско време живео у великој беди посебно у петерсбуршким и московским сламовима (о чему нам пишу тако искрено велики руски писци) и да суштински није било озбиљнијих настојања Цркве да се апсолутистичка монархија под Романовима прилагоди времену. Било је очигледно да рок трајања апсолутистичких монархија, како оних на Западу, тако и Русије неизбежно пролази. Православни цар је још од византијских времена виђен као својеврсна икона Христова и имао је у источно-православној традицији посебан значај као чувар вере и гарант богомданог поретка који је такав какав јесте и не треба га мењати. Ако је на Западу као симбол хришћаства виђен папа, на Истоку је то пре свега били цареви којима (част светим изузецима) није било страно да одмах промене патријарха и доведу себи оданог човека. Црква се борила против таквог положаја али га је често и прихватала као дату чињеницу. У либералној руској интелигенцији (добрим делом јеверејског порекла) која је била под утицајем марксизма и републиканских идеја, виђени су у Цркви највећи непријатељи руског друштва и није чудо што је и с друге стране комунизам Цркву гледао са још већим анимозитетом као опијум за народ, који је, како су они говорили, држан у беди и незнању док је мањи богати слој друштва живео у невиђеној раскоши и богатству. Ћутање пред неправдама совјетског друштва показало за многе као једини начин да Црква очува своју организацију и постојање у једном антихришћанском друштву. 

 

Овај модел Православна Црква је сачувала још из времена Византије. Још од цара Константина царство (империјум) добило је посебно место у новом христијанизованом римском друштву. Као што је Константин био сахрањен уз храм Св. Апостола, у великом кружном маузолеју окружен гробовима 12 апостола (у некима су биле мошти, а неки су били само символични гробови), цар је заправо виђен као 13. апостол или можда чак и више. Ова транзиција од идеје паганског бога-цезара и хришћанског василевса као видљивог елемента јединства хришћанског царства, од тада па све до данас, остала је један од највећих изазова православном односу према световним властима и тако ће бити све док имамо за циљ васпостављање хришћанске државе, што је искрено да кажем, потпуни анахронизам.  

 

Дакле и Запад и Исток имали су сличну одисеју у својим односима са световним властима, с тим што је на Западу посебно у почетку у варварским временима преовладавао папоцезаризам са папом као световним владаром (што је, истина, и до данас остао као поглавар државе Ватикана), док је на Истоку држава добила одређене прерогативе које су Цркву често доводиле у подређени положај и гарант стабилности државе, што и данас, руку на срце, можемо видети у неким државама. Одвајање Цркве и државе, посебно од француске револуције наовамо, многи су видели као велику опасност која доводи у питање могућност даљег опстанка и деловања Цркве.

 

Лично мислим да је реч радије о прилици да се вратимо ранохрићанским и аутентичним моделима функционисања Цркве у свету који је био и остао под влашћу кнеза овога света, колико год ми као хришћани покушавали да га христијанизујемо и учинимо савршенијим и праведнијим. Идеја хришћанске државе, хришћанског друштва, као политичког система пропала је и на Истоку и на Западу и сада смо у једном глобализованом друштву сличном оном из времена апостола у коме морамо да се вратимо оним принципима који су Цркви и давали толику виталност и снагу, иако иза себе није имала политичку власт, моћ и богатство.

 

Пре настанка прве хришћанске империје под Константином, Црква је живела практично на маргинама тадашњег римског друштва. У њеним редовима били су и богати и сиромашни, и слободњаци и робови. Било је и много секти и јеретика јер није било хришћанских царева да их прогоне, као што је то био касније случај. Снага Цркве била је у унутрашњој кохезији, а не у ауторитету било црквеном или световном. Сетимо се речи апостола Павла из 1 Кор 7, 20-24: „Сваки нека остане у ономе звању у коме је призван. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него ако и можеш постати слободан, радије се стрпи. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Христов. Купљени сте скупо; не будите робови људима. Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане пред Богом.“

 

Из ових речи јасно видимо да се рано хришћанство није профилисало као социјални, политички или идеолошки покрет. То је, морам да кажем, најаутентичнији хришћански став, који иако не промовише равнодушност према ближњима и њиховој патњи, не тумачи Божију поруку у идеолошком правцу. Христос ниједном речју није критиковао Римску империју која је и поред свих културних и материјалних достигнућа почивала на суровој експлоатацији робова и социјалној неправди у којој су богати имали све привилегије, док су сиромашни живели у беди. Једноставно, оваплоћени Син Божији није дошао да нам донесе политички, социјални и хуманитарни систем. Он није дошао да нас ослободи од овоземаљских владара, што су толико жељно очекивали јеврејски националисти од свог Месије, већ да нас ослободи од владавине греха и укаже нам на потпуно други аспект слободе који се не темељи на материјалним, друштвеним и политичким околностима. Слобода у Христу суштински не зависи од социјалног статуса, већ је онтолошко питање тј. суштинско питање нашег начина постојања. Да ли то значи да су хришћани били индиферентни према социјалним неправдама? Засигурно нису. Познато је да су се богати хришћани често односили према својим робовима као према браћи у Христу. Литургијски није било раздвајања слободњака и робова, а у време великих епидемија хришћани су помагали не само својима, већ и паганима. 

 

Христова револуција, ако можемо уопште да употребимо ову реч која је крајње идеологизована, потпуно је другачије природе од тежње човека да овде у историји и времену направи својеврсно царство небеско. Хришћанство не мења спољашње околности света јер обличје овог света свакако пролази и идемо ка есхатолошком царству Христовом, па је апсурдно да га симулирамо овде на овом свету. То је било велико искушење Ромејског царства које је себе видело као идеализовану слику Царства Христовог до те мере да је свака промена друштвена или економска гледана са подозрењем, што је и довело до слабљења и пада. Хришћани су, ипак, увек осећали потребу да својом вером у Христа заквасе и овај свет колико је то у њиховој моћи, али без претензија да хришћанство претворе у политичку и социјалну идеологију.

 

Мислим да је то један од одговора и на тзв. теологију ослобођења. Нама није потребна теологија ослобођења као посебан богословски систем, јер само Христово учење, његов домострој спасења воде онтолошкој слободи која не зависи од околности у овоме свету. Управо ова порука Цркве данас је потребна секуларизованом и уморном пост-хришћанском друштву Европе, не само западном који убрзано тоне у морални релативизам и општу декаденцију, већ и Истока (не заносимо се олако причама о обнови светог Руског царства). Овај политички месијанизам једнако је опасан као и онај на Западу о доласку великог хуманисте, односно Антихриста, који ће у општем мелтинг-поту донети нови мир и благостање. У сваком случају свако од нас дужан је да у свом животу спровди еванђелска правила живота, воли и помаже ближње, али дефинитивно нисмо дужни нити је добро да формирамо било каква политичка, квази-теолошка или друга удружења у циљу промене друштва у коме живимо. Комунизам је најексплицитнија карикатура тог покушаја човека да заснује свет на социјалној правди и једнакости без Бога и преображаја људске природе, која је једино могућа у Христу Исусу. 

 

Oče hvala Vam na odgovoru!

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Па то и ја кажем. Но, тај есхатон који је у Богу је овде присутан. У томе је квака. Тај Христос који ће доћи, је онај кога сада кроз причешће имамо. Грчки Символ вере каже: ерхоменон, што је партицип презента и треба се превести са долазећи, не који ће доћи. Радња је континуативна, понавља се. Није футур.

Дакле, за Бога јесте, али та актуелност је овде иако није наша! За нас ће тек бити. Али без ње, ми не би могли да се попнемо на Небо. У томе је цео парадокс. Реално Христос обухвата "сада" све од стварања свете анђеле и људе и тај је присутан на нашој литургији. На мојој фб. сам одговарао на амбигву како онда "отамо" свети улазе у историју и интервенишу.   

 

Мало сам наставио размишљања на ову тему на мом посту http://goo.gl/45bSrV ако сте стигли да погледате. Мислим да је тема јако занимљива и да је лепо размишљати о овоме и тражити мишљења оних који су већ и пре нас о томе писали и говорили. 

 

Чини ми се да би требало, као што сам већ рекао, направити разлику између чињенице свуда и увек приутног Бога и заједнице коју имамо у њему кроз Сина Његовог Јединороднога. Ове две категорије не искључују једна другу, али мислим да нису идентичне јер бисмо поништили онтолошку разлику између Створитеља и створења. Спасење јесте улазак створеног у вечност, али не и дезинтеграција створеног у Богу. Есхатон је, заправо, заједница са Богом у Христу, али по свему судећи не и потпуни крај времена у ширем смислу, већ његов преображај (обожење). Царство небеско и долази и доћи ће, а у перспективи Бога који је изван времена је и било и јесте и биће. Ту нема никакве сумње. Подсетимо се божанског Дионисија који каже: „Бог је био јест еи биће (τὸ ἦν καὶ τὸ ἔστι καὶ τὸ ἔσται) и постао је, постаје и постаће (τὸ ἐγένετο καὶ γίνεται καὶ γενήσεται). Отуда је сасвим бесмислено примењивати појмове времена на Бога. Наравно, Царство небеско које долази је актуелност за нас који живимо у нашој перспективи времена. Било би заиста бесмислено тврдити да Бог на Св. Литургији није присутан у свој својој пуноћи, као Бог живих и мртвих и отуда и лепе речи о. Шмемана који нам каже да се свети јављају из путира вечности.

 

Међутим, напоредо са божанском перспективом ванвремености тј. надвремености, надпостојања и свих других атрибута који надилазе наше појмове створеног света, Бог је истовремено ушао у историју и постао човек. Реалност “Ο Λόγος σαρξ εγένετο” тј. да се Бог оваплотио, је потпуно нови моменат који је крајње збуњивао и јелинистичке философе и јудејске ригидне монотеиста, свакога на свој начин. Ако је Бог вечан и трансцендентан, како је истовремено иманентан, опипљив, историјски описив и конкретизован као историјска личност. Знамо да Бог постаје човек да људе уведе у вечност, али не да их учини вечним самим по себи и нествореним по себи. То је кључни елемент нашег веровања, јер у противном обожење би било да сви постајемо Бог по природи и да се наша вечност једноставно утопи у ону вечност и надвременост која припада само Богу. Мислим да је суштина нашег хришћанског веровања да је Бог створио твар да вечно постоји, да се не врати у ништавило, али и да не постане по природи (κατά φύσιν) вечна и бесмртна, јер у том случају уводи се промена у самом Божијем постојању. Наше заједничарење са Богом је суштински уткано у тајну христологије и не може се посматрати ван ње. Мислим да се око тога сви слажемо. А то је кључни моменат у целом овом питању.

 

Постоји вечни еон у коме је сво време сабрано, као што по неким Св. Оцима постоји и почетни еон, који у Богу садржи могућности које су одређене за све ствари и које ће се с временом развити (о овоме говоре и Дионисије и Максим). „Безвремени закони стварања, идеје времена су еон ове врсте. Врста живота која припада анђелима и будућем животу људи и света у том животу људи је будући еон“ (Максим Ambigua PG91.1164A-C, 1153A-C). Како објашњава о. Димитрије Станилоје, „то је еонична вечност, а не просто вечност Божија. Ова вечност постоји због света и садржана је у Богу; њој је дат потенцијал (све у једном тренутку тј. истовремено) и пролазак кроз време, и поновно се сабира у есхатолошкој вечности.“ Тумачећи даље Св. Максима о. Димитрије каже: „Есхатолошки еон у себи поседује искуство кретања и чак неку врсту вечног непокретног кретања око Бога (као у виђењу Дионисија Ареопагита, што поседују анђели) јер створење које је достигло своје место у Богу продубљује га заувек у созерцању и учешћу у Божијој бесконачности, упркос чињеници да је увек испуњена овом бескрајношћу. То потенцијално (истовремено, све одједном) првог дана постаје целовито „све одједном“ бескрајног осмог дана, које проистиче из вечности кроз стварање и долази до краја, након кретања кроз време, са уласком у вечност кроз васкрсење.“

 

Мислим да се то односи на оно вечно узрастање у љубави Божијој о којој сам говорио. Св. Ава Јустин је говорио да ћемо узрастати не само у вери и љубави, већ и у нади. Тај покрет у реалности "вечнокрећућег стајања" (στάσις αεικίνητος) је стално узрастање из радости у радост, из славу у славу, из познања у познање, без краја. Сама чињеница покрета подразумева да есхатолошки еон представља својеврсну форму времена, али преображеног, статично-динамичког. У реалности божанске непромењивости нема ове динамике, Бог не узраста у љубави, јер је сам апсолутна љубав. Оно што хоћу да кажем јесте, да ми у овом времену (овом пролазном еону) очекујемо есхатолошко Царство Христово које је на чудесан начин у Христу као Сину Божијем живо присутно, али истовремено Син Божији као човек остаје заувек део историје и ове и есхатолошке реалности, и васцелу твар преображену ће привести Оцу. Као у Сину Божијем и творцу свих видљивих и невидљивих светова, у њему је сва вечност, али истовремено Он као човек Исус Христос живо учествује у нашој историји и даље благодаћу Духа Светога кроз Цркву, која је његово Тело и коју води ка вечности, и којом ће царевати у вечности на неисказан начин.

 

Лоски изражава овај светоотачки концепт времена на врло занимљив начин: „Човек мора да избегне категорије времена када размишља о вечности. Иако их Библија користи то је због тога да се подвуче богати символизам позитивног карактера времена, у коме се збивају сусрети Бога и човека, његова онтолошка аутономија као авантура људске слободе, његова могућност преображаја. Оци су то сасвим добро осетили и чували су од тога да дефинишу вечност супротно времену. Уколико су категорије времена покрет, промена, прелажење из једног стања у друго, не можемо их супротставити терминолошки са непокретношћу, непромењивошћу, неизмењивошћу статичке вечности, јер би то била вечност Платоновог ноетичког света, а не реалност живога Бога. Ако Бог живи у вечности, ова жива вечност мора да превазилази супротстављање покретног времена и непокретне вечности (Лоски, Православно богословље). (У случају да баш нисам правилно превео ево оригинала: The Fathers have well sensed this, and have guarded themselves against defining eternity a contrario from time. If the categories of time are movement, change, transition from one state to another, one cannot contrast them term for term with immobility, unchangeability, the invariability of a static eternity: that would be the eternity of Plato's intelligible world, not that of the living God. If God lives in eternity, this living eternity must go beyond the opposition of mobile time and immobile eternity.“ (Vladimir Lossky, Orthodox Theology: An Introduction (Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press, 1978),62)

 

По Светим оцима и анђели живе у специфичном еону. Св. Григорије Назијанзен у 38. беседи објашњава анђелску реалност „као неко временолико кретање и размак (διάστηµα) која је сапостојећа анђелима, мада сама по себи није дељива и не може се мерити са кретањем. Анђели су на известан начин и присутни у нашем еону, али су и изван њега, што све показује релативност поимања времена од стране створених бића као што смо ми и уз помоћ термина нашег позитивног размишљања.

 

Изгледа да је време које доживљавамо својеврсна икона вечности. О томе говори Св. Василије у беседама о Шестодневу (II.8 (PG 29 49C, 52B); нарочито говорећи о стиху Постања 1.5 „и би вече и би јутро, дан један“ Св. Василије као да хоће да каже да се дани понављају од једног дана и додаје „такав је такође карактер вечности (αἰῶνος) да је у сталном унутрашњем кретању и да се нигде не завршава“. Зато Септуагинта преводи „један дан“, а не „први дан“, како би указала на везу између овога првог дана са вечношћу.

 

Свети Григорије Ниски тумачећи Песму над песмама говори о веома занимљивом аспекту створене ствари јер она увек гледа ка свом првом узроку постојања и у вези са њим она увек има тенденцију да му се уподобљава, тј да узраста у доброти. То стално узрастање створене твари ка творцу је оно што чини да време које је сада слика вечности, након Парусије наставља и даље постоји као узрастање у добру. Та вечност није заправо крај времена (јесте ове наше историје), али не треба је мешати са Божанском вечношћу, која је, опет, у заједници Бога и створене ствари кроз Христа у сталној интеракцији и динамици.

 

Ово је за сада, праштајте на дужини, додатни материјал за размишљање што се тиче времена који је заиста један од најчудеснијих феномена. Другом приликом ћу конкретно да кажем још коју реч о мојим утисцима након проучавања различитих богословских покушаја како да се с једне стране помири чињеница да телесна смрт не подразумева одмах васкрсење, али да, истовремено, Црква не верује у загробни свет душа (у (нео)платонистичком смислу). Питање времена и разумевања односа времена и есхатолошке вечности је веома важно у том погледу јер, сви верујемо да су они који су уснули у Христу живи, али очигледно постоје различита мишљења да ли су наши уснули већ васкрсли (односно ушли у пуну реалност есхатологије) и да нам се светитељи у нашем јављају из есхатолошког Царства Божијег. Лично мислим да ово у складу са традицијом коју чува наша Цркав, онолико колико мислим да не постоји класични загробни живот душа, или неки пургаторијум, што је касније настало под (нео)платонистичким утицајима.

 

Код о. Зорана преовлађује став да само из наше перспективе Царство небеско још није дошло у пуноћи, али из перспективе Божије јесте и да нам се светитељи јављају из те перспективе. Мислим да је то јако блиско ономе што је говорио о. Шмеман и у вези целе ове приче о времену и вечности известан проблем који налазим јесте у томе да се божанска вечност (надвременост) поистовећује са есхатолошком вечношћу, која иако преображена, није исто што и прво. Наравно, ми верујемо када се причешћујемо да се причешћујемо Телом Христовим, не у анатомском смислу, већ васцелим Телом Христовим који је Црква Христова и да заједничаримо у Христу и са живима и онима који су уснули у Господу и једни са другима (зато сви и једемо од Хлеба живота) јер евхаристијски Христос јесте сама Црква Божија. Али такође верујемо да васцела твар и живи и уснули чекају испуњење обећања и долазак Христов у складу са апостолским речима 1 Кор, 21, 21-28:

 

"Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови; Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. Посљедњи непријатељ укинуће се - смрт. Јер све покори под ноге његове. А када каже да му је све покорено, очигледно, осим Онога који му покори све. А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему."

 

У томе је цео проблем са временом. Ми улазимо у реалност Царства небеског кроз Цркву. Ту реалност доживљавамо пре свега кроз евхаристијску заједницу, која јесте Црква. Али пуноћа Царства небеског тек долази у пуноћи. Долази јер ће Христов Други долазак бити и историјски и метаисторијски догађај, јер је Бог ушао у историју и он ће је закључити и преобразити. Говорити да су светитељи већ васкрсли и да Царство небеско већ постоји у својој пуноћи изнад историјског времена, као и да наши уснули директно улазе у реалност пуноће Царства небеског на известан начин релативизује Други долазак Господњи и свеопште Васкресење из мртвих, баш као што га релативизује веровање у бесмртност увереношћу да су душе саме по себи бесмртне, па нам Васкрсење заправо није ни потребно.

[Zoran Đurović]

Complimenti carissimo padre. 

Оче Саво, 10+! Изванредна размишљања! Утемељена на Оцима и то на конкретним текстовима као и теолозима. Такође се види оно што је неопходно да један теолог и заиста то буде - смерност (термин вл Данила за смирење). Сетио сам се кад сам сишао после једног предавања са мојим ментором, о. Виторином Гросијем до његове канцеларије и он ми каже: Виде ли оне (неколико младих католичких попова-теолога доктораната који су „пуцали“ знањем)? Чиме ли их хране? - Рекох му: Драги мој, не знам ни ја на којим су дрогама!

- Камо среће да ми имамо више овавих непрофесионалних теолога међу „професионалцима“, као што сте ви! Насмејао сам се на једну реченицу у којој се види утицај аве Зорана на оца Саву: „Вазнесење Христово није завршетак неке позоришне представе у којој главни јунак напушта сцену и одлази у трансценентну надреалност“. Јавићу се са мојим опсервацијама. Свако добро!

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче Саво, шта значи живјети у покајању, јел то значи живјети са свијешћу да смо болесни(заражени гријехом) и да нам је потребан љекар (Бог)?Ако Вам није проблем одговорите кад стигнете.Опростите и Хвала Вам.

 

Живот у покајању је начин живота, начин постојања у коме смо с једне стране стално свесни слабости наше људске природе, а с друге стране нас крепи свест и вера о неизмерној љубави Божијој. Реч покајање данас је већином изгубила своје значење. Покајати се, значи мање више признати и носити кривицу. Средњовековна западна духовност највећим делом се бавила питањем кривице, заслуге и покајање је схватано у смислу задовољења Божије правде и достојанства коју смо увредили нашим грехом. Живети у таквим осећањима по мом мишљењу води у једну патолошку духовност која на крају подсвесно ствара отпор према Богу. Није ни чудо да је атеизам на Западу заправо идеолошки настао као својеврсна побуна против Бога који стално тражи осећај наше кривице, кривице која се по средњовековном римокатоличком учењу наслеђује првобитним грехом и сталне потребе да удовољимо Богу нашим подвигом, трудом и тако докажемо љубав. Наравно, било би погрешно све на хришћанском западу представити овако шематизовано, али ово су неке од основних идеја које су обликовале однос човека и Бога и до дан данас постоје у дубини римокатоличке духовности, што је у великој мери раздваја од источне духовне традиције.

 

У православној традицији покајање је радовање. То је радост блудног сина који је спознао да је посрнуо и који иде назад своме оцу, који га не само чека него му и сам трчи у загрљај и прима га у радост своје заједнице. Покајање је радост проналаска достојанства човековог живота, да нисмо само разумне животиње који смо жртве наших страсти и слабости, него смо у стању да их надиђемо уз Божију помоћ и нађемо дубљи смисао живота и постојања. Покајање није осећање кривице, посебно не кривице коју смо наследили и коју носимо као својеврсно проклетство. Кривица се не наслеђује, прародитељски грех се не наслеђује као кривица, већ наслеђујемо људску природу и рађамо се у њој, људску природу која је посрнула и коју је Адам покушао да личносно оствари насупрот Бога и заједнице са њим, као аутономно створење и у коначном исходу као бог сам по себи. 

 

Живот у покајању је стална свест о слабости и промењивости људске природе коју носимо, дубока свест да нам ниједан грехније стран. Ако нешто сада не учинимо, нико не може да нам гарантује да то нећемо учинити сутра. Отуда бесмисао осуђивања, јер осуђујемо брата за пад, а сутра сами можемо да паднемо. Духовно узрастање у познању пада људске природе је суштина духовног пута православног хришћанина, посебно монаха. Дакле ми упознајемо своју природу не неопходно кроз сам грех који чинимо, већ кроз сталну борбу са нашим страстима, слабостима, са помислима и свим оним подстицајима који желе да нас удаље од аутентичног живота у Христу и врате на ниво биологије, на ниво себичног уживања. Упознавајући људску природу заправо узрастамо и у познању свих осталих људи јер сви смо ми људи једносушни, и делимо исту природу, исте склоности ка гресима и слабостима као покушајима да човек сам себе аутономно учини вечним независно од Бога. То је суштина греха. Грех није питање морализма, грех је неприродни начин постојања у коме свесно или несвесно покушавамо да себе реализујемо као личност на погрешан начин. Ми греховних животом заправо не постајемо аутентичне личности, на што смо позвани и за што смо створени од Бога, већ постајемо непотпуне индивидуе, себични индивидуалнци за које је "други" или конкуренција, или непријатељ или предмет задовољења наших страсти, какве год оне биле. 

 

Ово је сасвим другачији начин постојања од онога који нам је откривен преко Христа. Син Божији постаје човек, по свему сличан нама осим по греху, али он слободно у кеносису (истошчанију, дубоком смирењу) узима нашу палу људску природу са свим њеним слабостима. Он гладује, жеђује, потребан му је сан, не зато што је као Бог Логос несавршен, већ зато што је свесно и вољно прихватио ограничености људске природе коју је сјединио са својом божанском природом ипостасно и слободно. Зато је Христос подложан и патњи и страдању и коначно телесној смрти. Он је истински умро као човек, иако је као Бог Логос истовремено заувек остао нераздвојан од свога Оца и Духа Светога. Христос је умро, али смрт уместо да порази човека Христа, поражена је од Богочовека Христа јер није могла да држи у својој власти самог Творца Живота, Спаситеља света. У Христологији, на коју сам укратко подсетио, налази се и суштина наше борбе са грехом и нашег живота у покајању.

 

Ми смо једносушни по природи међусобно као људи и да је тако остало заувек бисмо остали у зачараном кругу оболештене и пале људске природе. Адам је својим грехом отпао од заједнице са Богом и актуелизовао је смрт која до тада није владала човековом природом, иако је све што је створено само по себи и пролазно и пропадљиво. По Светим Оцима, смрт Адамова и наставак људског рода јесте чудсени промисао љубави Божије како би по Божијем обећању Еви дошао Спаситељ, Нови Адам који је и сам постао човек по телу, од Пресвете Богородице, и који је људску природу вратио у заједницу са божанском. Он нас је исцелио својим страдањем, не зато што је задовољио неку Божанску правду, већ зато што је вратио људкској природи оно њено достојанство пре пада. Управо у томе је кључ наше наде и покајања. 

 

У евхаристијском животу, сједињујући се са Христом у Цркви, и подвигом као изразом наше слободне воље да прихватимо дар Божије љубави ми се сами охристовљујемо и животом у покајању (преумљењу, промени начина размишљања и живљења) постајемо христоподобни. Покајањем човек постаје оно што истински јесте, а не неко други, јер наше постојање у греху је карикатура наше личности, неприродан начин живота који само наноси бол и патњу и нама и другима. Зато животом у покајању ми не мењамо само себе, већ и друге. Онај који се истински покаје, који се истински Христом обнови и преобрази и сам постаје узор и учитељ покајања за друге. Такви су светитељи који нису спашавали друге тако што су им само причали и проповедали (мада је и то важно јер смо логосне личности). Они су нас учили пре свега својим животом, животом у коме су нам показивали људску природу која више не делује по законима пале природе, већ је надилази и остварује се у Христу. Отуда су и тела многих светитеља остала сачувана као показатељ Божијег обећања да светац неће видети труљења (уп. Пс 15.10). Њихова људска природа и након телесне смрти надилази законе пале природе као сведочанство да вечни живот почиње још овде и као залог обећања будућег Васкрсења.

 

Живот у покајању зато почиње пре свега чврстом решеношћу да променимо свој живот, да променимо свој однос према другима. Да живимо тако што ћемо у другима стално гледати браћу која су и сама позвана да задобију вечни живот у Христу. Треба да престанемо да осуђујемо јер када осудимо, већ смо сами себе осудили јер оно што осуђујемо код другога имамо и сами јер иначе то не бисмо могли ни да препознамо и да видимо. То је велика истина и зато мала деца која још немају страсти као одрасли не препознају ни зло ни грех, јер га још нису упознали. Покајник воли човека онакав какав јесте, не воли грех као извор смрти, али воли човека и у сваком човеку, па чак и оном који је највише посрнуо види самога Христа који опет и опет као да страда у свакоме од нас да би нас увео у вечни живот. Зато је љубав, безусловна и треба стално да се молимо Богу да друге волимо оном љубављу којим је Господ заволео свет и све нас у њему.

[Guest]

Оче Саво,

 

Видео сам на фејсбуку станицу која носи име манастира и објављује чудне линкове 

https://www.facebook.com/MANASTIRVISOKIDECANI?fref=nf

 

Верујем да Ваш манастир нема ништа са овом страницом, те ако није Ваша да се покрене иницијатива да се угаси јер обмањује људе.

[Дејан]

Оче Саво, не знам да ли је било питање, какав је  став Цркве ( ако га Црква има) , или ваш став по питању тетоважа?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво,

 

Видео сам на фејсбуку станицу која носи име манастира и објављује чудне линкове 

https://www.facebook.com/MANASTIRVISOKIDECANI?fref=nf

 

Верујем да Ваш манастир нема ништа са овом страницом, те ако није Ваша да се покрене иницијатива да се угаси јер обмањује људе.

 

Наравно, то није фејсбук страница нашег манастира. Наша ФБ страница је на адреси: https://goo.gl/7r3r5P

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, не знам да ли је било питање, какав је  став Цркве ( ако га Црква има) , или ваш став по питању тетоважа?

 

Бог је створио људско тело онакво какво јесте и тетоваже су непотребне, по мом мишљењу. Хришћани треба да се украшавају врлинама, а ако већ користе неке друге украсе, то треба да буде скромно и пристојно. Када човек нешто хоће да уради увек треба да се запита која је намера и циљ тога. Лично бих рекао да ако неко има посебну жељу да мења изглед свог тела, на било који начин, да користи екстравагантну одећу, фризуре, скупоцене сатове или накит и сл. очигледно постоји неко лично незадовољство собом и намера да побегнемо од себе или покажемо себе вреднијим него што јесмо. У том случају добро је поразмислити који су духовни разлози.

 

Живимо у времену опсесије физичким изгледом, људи се најчешће искључиво идентификују кроз сексуалност и сви често заборављамо да оно што нас заиста чини оним што јесмо јесте пре свега пажња, љубав, несебичност, трпељивост и др. Млади људи често имају потребу да својим изгледом и неконвенционалним (неретко бунтовним) понашањем привуку пажњу коју им често родитељи не пружају. Зато је здрава породица веома важна да у младим људима изгради правилан осећај самопоштовања и спремности да друге прихвате са пажњом и поштовањем.