Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Mislim da sveti nase Crkve nijednu misao svoju nisu prihvatili kao Istinu, ako je nisu molitveno postavili pred Boga i dobili odgovor koji nedvosmisleno jasno kaze da ta misao ima izvor u samom Hristosu, Bogocoveku.

 

Da li o tome pricate kad govorite kako se mi moramo predati Hristu a da to ne znaci unizavanje nase mudrosti, vec sta vise potvrdu i nadogradnju covekovog duhovnog i umnog napredka u njegovoj istoriji? Da ne kazem evoluciji.

 

Ово је питање којим се бавим од почетка мог духовног живота у манастиру. У часопису Св. Кнез Лазар 1993. године објавио сам свој текст, написан 1992. "Монах, тајник животворне смрти", који је сада доступан online на сајту манастира Лепавине http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=34 Текст је вероватно скениран преко OCR програма, па има много правописних грешака, гледаћу да га исправим (тада сам писао на писаћој машини па немам оригинал у електронском формату). То су била нека моја прва размишљања, која, очигледно, нису престала ни до данас.

 

Издвојио бих овом приликом један пасус из поменутог чланка, који је, сматрам, важан за ваше питање:

 

"Делатни богослов

 

Монаси не проучавају својим разумом неку апстрактну «истину» и не говоре о њој, већ одстрадавају пут јединог ИСТИНИТОГА, пут који једини води из лавиринта смрти и трулежи. Они не користе свој интелект да би досегли до најдубљих тајни Божијег откривења, већ смирују себе до земље. Обрезују свој ум молитвом и трезвењем (молитвеним бдењем ума), јер добро знају да се до познања божанских тајни не долази аналитичким и спекулативним размишљањем, већ самим животом у Христу, тј. вршењем Божијих заповести, опитним заједничарењем у смрти и васкрсењу Христовом. Зато су монаси пре свега, делатни богослови који се не баве теологијом као науком већ је живе својим животом. Теологија је данас у великој мери сужена на један логички и филозофски систем, удаљен од практичног духовног живота и све је ређе плод молитвеног тиховања ума и богооткривења. Свети Оци, су теологију посматрали у светлу практичног излечења душе од страсти, као својеврстан терапеутички метод. Њима је била страна свака схоластичка систематизација богословских сазнања. Пред светом су говорили о божанским тајнама тек када су их подвигом практично проживели и светотајински окусили. Зато је за њих свако теологисање без опита равно теомахији. Тј. богоборству. Читајући свете Оце јасно увиђамо да богопознање није неки интелектуални гносеолошки процес већ живи сусрет са лицним Богом - боговиђење и обожење, дакле, један свеобухватни онтолошли преображај, који се не може постићи без очишћења срца - «Блажени цисти срцем, јер ће Бога видети». Зато монаси не проучавају Бога, већ, како рече један савремени духовник жртвују васцело своје биће, да би примили на дар оно што је божанско». Не мењају људе и свет око себе својим саветима и поукама, већ мењајући, освећујући и просветљујући себе, мењају и преображавају на чудесан начин цели свет. Монах испуњен благодаћу, жива је икона божја, непресушни извор неизрециве теологије, и најтоплије утехе тужним и обремењеним. Он не говори свету о великим теолошким дубинама, јер је свестан да се не може разумети тајна Божја без претходног подвига покајања - преумљења (суштинске промене ума - начина мишљења, расуђивања) и да нема истинског знања без сирења, као ни правог боговиђења без чистог срца. Томе нас учи и св. Максим Исповедник, који каже да је знање без подвига фантазија. Зато монах, пре свега својим лицним покајањем, смирењем, скрушеношћу срца позива свет вапијући: «Покајте се, јер се приближи царство небеско!»

 

Примери светих подвижника нас уче да је истинско богословско сведочење везаноа за страдање, за крст Христов, и само онај који је Бога окусио пијући горку чашу страдања за Христа може и сме да просвећује и оплемењује свет око себе, и да богословствиује са смелошћу теолога-боговица, који не открива Бога својим огреховљеним разумом, већ кроз кога се сам Бог открива и делује. Дакле, само онај који је Бога видео «какав он јесте» и опитно окусио «да је благ Господ», у сили крста и «распећу ума», добија благодатну силу која не преображава и не проучава убедљивошћу израза већ снагом духа.

 

Монаштво је од великог значаја за савремену теологију јер је сачувало и сведочи њен стародревни пророчки карактер - теологија која је пре свега реч ОД Бога, богооткривење, а не човекова реч и учење о Богу и божанским тајнама. Поред тога монашко предање чува и њен подвижнички и исихастички метод заснован на подвигу смирења, послушања и молитвеног очишћења ума и срца, јер се жива реч истинског богословља Духом пише само на таблицама очишћеног срца. (уп. 2 Кор. 3, 3-6). Другачији је пут академског теолога од пута подвижника монаха, који се на бави интелектуалном рефлексијом, већ молитвено бди на дверима свога срца. Након дуговременог труда, покајања, суза, он постаје способан да својим профињеним и омолитвљеним умом, разликује божанске од демонских енергија (дејстава) и да препознаје помисли не подврагавјући их логичком суду разума, већ осећајући их «по укусу». Зато нема теологије без духовног расуђивања, без способности «разликовања духова», нити овога без претходног подвига очишћења од страсти. Овај теолошки метод сасвим је супротан академском који се заснива на интелектуалном маштању, при коме огреховљени разум, још подвигом неочишћен и благодаћу неосвећен, сам на своју слику и прилику обликује слику о Богу и свету око себе. Зато је корен сваке јереси и гордости управо у намери да се «преправи», по аршинима пале природе и рационалне логике, оно што је у божанском откривењу тобож нелогично. Овај теолошки метод потпуно је преовладао у теолошкој мисли неправославног Запада, где је створен један вештачки јаз између аскетске и академске теологије. Док прва иде у крајност најопскурнијег мистичког сентиментализма, друга се претворила у схоластичку и научну дисциплину. Православни монаси који су одувек чували подвижнички и исихастички карактер бословља, имају данас изузетно велику улогу у очувању аутентичног православног богословског предања."

 

(крај цитата)

 

Данас после двадесет година тешко шта могу да додам, осим што бих посебно нагласио да не треба ово схватити у смислу негирања академског богословља. Оно има свој значај, али без аутентичног православног метода који је укорењен у подвижничкој традицији, академско богословље заиста постаје докона "интелектуална гимнастика". Отуда и код нас, а не само код римокатолика које сам у тексту поменуо, све већи јаз између академског и, не бих рекао монашког, већ пре свега, исихастичког богословља. Овај јаз није природан јер православна богословска традиција дубоко је укорењена на темељима подвижничког живота и исихастичког метода богословствовања. Богословље није везано само за монаштво и неки од највећих богослова нашег времена били су породични људи (Станилоје, Шмеман, Флоровски и др). Подвиг није само седети у пећини и молити се на бројаницу или живети у послушању у општежићу, већ жртвовати себе и у породичном животу, на свом послу, међу људима са којима живимо. Као млад монах, више сам желео да истакнем монаштво као мој сопствени избор, али разни су позиви.

 

Дакле, богословље је нераздвојиво од молитве и од љубави, а то је ништа друго него оно што зовемо евхаристијским животом, у коме се повезује заједничарење са другима у нашем заједничарењу са Богом у једном Телу и једној Чаши Господњој. Када говорим о молитви, поменуо бих Св. Теофана Затворника, који каже негде да је врхунац молитве живот у непрестаном духовном осећају Божијег присуства. То је молитва која надилази речи и постаје начин живота. Из такве молитве јавља се и страх Божији као посебан израз љубави и наравно, из љубави Божије произилази љубав према другима и васцелој твари. Без тога богословље је занимација доконог интелекта и суштински не утиче на људе да промене свој начин живота. Отуда, колико год је важно проучавати богословље читајући Св. Оце и савремене богослове, толико је важно мењати начин живота и борити се са страстима јер, већ смо помињали Св. Максима који каже "δαιμόνων θεολογία ή δίχα πράξεως γνώσις" - Знање без делања је демонска теологија.

 

Вратио бих се мојој омиљеној Првој посланици Св. Апостола Павла Коринћанима. У 1Кор 2, 1-5 Апостол каже:“ И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или мудрошћу да вам јавим свједочанство Божије. Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога. И ја бијах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету, И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе (οὐκ ἐν πειθοῖς ἀνθρωπίνης σοφίας λόγοις, ἀλλ' ἐν ἀποδείξει Πνεύματος καὶ δυνάμεως). Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој (μὴ ᾖ ἐν σοφίᾳ ἀνθρώπων ἀλλ' ἐν δυνάμει Θεοῦ).“

 

Ово су јако важне речи. Зато је борба са сопственим егоизмом, страстима и греховима који проистичу из нашег острашћеног и, заправо, неприродног начина живота кључни предуслов за богословље. То не значи аутоматски да су монаси сами по себи богослови. Има монаха (посебно данашњих гуру-духовника) који имају више проблема са егоизмом него они који живе у свету и боре се да прехране своје породице. Одећа и чин не чини човека, већ његова дела, а Бог познаје срце сваког човека.

 

За крај бих навео два важна текста, молитву Св. Исака Сирина, а поуку Св. Григорија Богослова. Ови текстови су суштински важни за оно што желим да нагласим. Превод није увек довољан, па они који знају древни грчки могу још више да доживе лепоту мисли ових светитеља (па текстове зато наводим и у оригиналу после превода):

 

Молитва Св. Исака Сирина:

 

"Удостој ме Господе, да Те љубим и познам, али не у знању које долази од вежбања (гимнастике) расејаног ума, него ме удостој оног знања којим ум, созерцавајући Те, слави Твоју природу у боговиђењу које разум лишава осећања света. Удостој ме да се узнесем над деловањем воље која рађа маштања и да Те гледам у сили окова крста, у другом делу распећа ума, који својевољно прекида дејствовање помисли да би пребивао у Твом постојаном созерцању што превазилази природу. Усади у моје срце да узраста у Твојој љубави како бих следујући твојој пламеној љубави (еросу) иступио из овог света. Покрени у мени разумевање Твог смирења, са којом си боравио у свету у телесном покривачу, што си га понео од наших удова посредетвом Пресвете Дјеве, како бих и ја непрестаним сећањем на то са насладом прихватио смирење (које долази од) сопствене природе.

 

„Αξίωσόν με, Κύριε, γινώσκειν σε και αγαπάν, ουκ εν τη γνώσει τη εν τω σκορπισμώ του νου, τη εκ της γυμνασίας γινομένη, αλλ’ αξίωσόν με εκείνης της γνώσεως, εν η ο νους θεωρών σε, δοξάζει την φύσιν σου εν τη θεωρία τη κλεπτούση την αίσθησιν του κόσμου από της διανοίας. Αξίωσόν με υψωθήναι εκ της θέας του θελήματος της γεννώσης τας φαντασίας, και ιδείν σε εν τη βία του δεσμού του Σταυρού, εν τω μέρει τω δευτέρω της του νου σταυρώσεως, του εν ελευθερία αναπαυομένου από της ενεργείας των νοημάτων εν τη διηνεκεί σου θεωρία τη υπέρ φύσιν. Θες εν εμοί αύξησιν της αγάπης σου, ίνα οπίσω του έρωτός σου έλθω εκ του κόσμου τούτου. Κίνησον εν εμοί την κατανόησιν της ταπεινώσεώς σου, εν η εν τω κόσμω ανεστράφης, εν τω καταλύματι, ο εφόρεσας εκ των μελών ημών, μεσιτεία της αγίας Παρθένου· ίνα εν τη αδιαλείπτω μνήμη ταύτη δέξωμαι μεθ’ ηδονής την ταπείνωσιν της φύσεώς μου“.

 

Поука Св. Григорија Богослова

 

Прво се треба очистити, а онда чистити друге, умудрити себе, а потом умудривати друге, постати светлост, па друге просвећивати, приближити се Богу, па друге приводити, себе осветити и освећивати друге.

 

„Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι∙ σοφισθήναι και ούτω σοφίσαι∙ γενέσθαι φως και φωτίσαι∙ εγγίσαι Θεώ και προσαγαγείν άλλους∙ αγιασθήναι και αγιάσαι“

 

(Ову поуку сматрам посебно важном. Светитељ користи реч είτα (онда) која заиста означава временски след. Онда се, природно, поставља питање када ћемо се сасвим очистити, умудрити, постати светлост и осветити, па да учимо друге. Наравно, то је процес који траје цео живот и рекао бих целу вечност која је узрастање у љубави Божијој, зато бих у смирењу рекао да би ове речи требало разумети да није добро ни учити, ни духовно чистити друге, просветљивати и освећивати, ако барем нисмо сами кренули тим путем. По мери нашег личног подвига љубави и жртве, биће већи и резултати)

[Дидим]

 

Управо због оваквих Господ се није родио на Палатину у палати римског кесара, нити је узео за своје ученике премудре философе (неоплатонике и стоике), већ се родио у малом Витлејему, тихо и нечујно дошао у овај свет и своје ученике налази међу простим рибарима од којих је учинио „рибаре људских душа“, који су проширили веру до краја васељене.

 

 

Оче Саво, како данас да своја срца омекшамо и не претворимо се у фарисеје који одлично познају Писмо и сваку могућу филозофију о Богу, а живог Бога поред себе не препознају? Да ли је данас прошло то време када је Бог бирао да се пророци рађају међу необразованим лаицима, да ли данас, пошто знамо да се Христос неће поново појавити међу сеоским дрводељама, треба мање да обраћамо пажњу на отврдлост својих срца?

 

Да ли грешим када осећам приличан страх пред судбином фарисеја пре 2000 година и да ли делите мој следећи утисак: Не примећујем да су сви фарисеји Христу прилазили у старту негативно и у старту осуђујуће. Прилазили су са сумњом, јер оно је било време многих лажних пророка на малом месту, не само у Јудеји него и по читавом истоку. Фарисеји су од њега тражили знак, а Христос је одбио да им тај знак да. Тражио је безрезервну послушност, што из наше перспективе делује сасвим у реду јер ми данас знамо да он јесте био Христос, али да ли је то било очигледно онда и у оно време? Да се данас тако неко појави, не знам какве би реакције биле. Далеко је лакше било лаицима да у тако нешто јавно поверују, јер исто тако лако после могу ту веру и одбацити, али шта је са тадашњим свештенством? Да су првосвештеници само чули глас с неба "Ово је син мој љубљени" и да је Христос према њима показао поштовање као према првосвештеницима, он био заиста био Цар Јудејски... Замишљам сличну ситуацију у ово данашње време, где неки говоре за неке у свештенству да су "тврдог срца", шта би било да се појави непознати лаик из мале средине за кога народ држи да је пророк, а који одбија било какав разговор са свештенством и назива их лицемерима. Да ли сам добро изразио своју дилему? На који начин смо толико сигурни у себе и своје верске институције и то да смо икако бољи од тадашњих фарисеја? Сви ти фарисеји, да су се родили као Грци 400 година касније, били би 100% убеђени да је Исус био Христос и веровали у то свим срцем, као што и ми данас у то верујемо само захваљујући томе што смо рођени у православним породицама и што смо а приори то усвојили као део своје традиције, па из тога родили веру. Већина нас, да је рођена у другим верама, питање је да ли би уопште прихватала Христа, као што и данас то не чине савремени муслимани, хиндуисти, будисти... Како данас да знамо да нисмо "тврдог срца" и да не прихватамо Христа само зато што је он део неког нашег "Писма" у ком смо ми савремени "књижевници", већ да га прихватамо онако како су га прихватали апостоли и први хришћани?

[Архимандрит Сава Јањић]

Желео бих да се надовежем на претходну поруку јер ових дана читамо "Старца Силуана" на трпези и навео бих један карактеристичан пасус о односу молитве и богословља из предговора Старца Софронија. 

 

"Блажени старац је говорио: „Ако си богослов, онда се молиш чисто, и ако се молиш чисто, тада си богословʺ.

Монах аскет није богослов у академском смислу речи, већ у једном другом. Он се, наиме, кроз чисту молитву удостојава истинског Божанског сагледавања. Борба са страстима је први корак ка чистој молитви. Уколико се ум више ослободи од страсти, утолико постаје снажнији за борбу са помислима и постојанији у молитви и богомислију. Срце, ослобођено од мрачних страсти, почиње на све духовно да гледа јасније и чистије, до убедљиве осетљивости.

Монах овај пут претпоставља путу научног богословља из следећег разлога: премда и постоји могућност да се и путем апстрактног философског сагледавања дође до сазнања да су наши емпиријски појмови непримењиви на Бога (услед чега ум почиње да „ћутиʺ), ипак ово „ћутање умаʺ богослова‐философа није увек право сагледавање Бога, премда се приближава његовим границама.

Достизање истинског сагледавања немогуће је без очишћења срца. Само срце које је очишћено од страсти може да доживи неизмерно дивљење при сагледавању недостижности Бога. У оваквом стању духа, ум радосно „ћутиʺ, поражен узвишеношћу сагледавања.

Пут који води до сагледавања богослова‐мислиоца разликује се од пута аскете ‐ монаха. Ум подвижника није обузет никаквим размишљањем. Он, попут стражара, безмолвно пази да нешто туђе не уђе у срце. Срце и ум у том „свештеном безмолвијуʺ живе од Христовог имена и Његових заповести. Они живе јединственим животом, контролишући све што се дешава у унутрашњости, и то не помоћу логичког истраживања већ путем нарочитог духовног осећања.

Ум сабран у срцу пребива у таквом стању које му омогућава да види сваки покрет који се збива у „сфери подсвесногʺ. (Овде смо се послужили термином савремене научне психологије само условно, јер се он иначе не уклапа у поставке православне аскетске антропологије). Пребивајући унутар срца ум у свом окружењу запажа представе и мисли које долазе из сфере космичког бића и настоје да овладају срцем и умом човека. У форми помисли, тј. мисли повезаној са некаквом чулном представом, јавља се енергија овог или оног духа. Навала помисли које долазе споља је веома снажна. Да би ослабио њихово дејство, подвижник треба да покушава да током целог дана не допусти себи ни један страсни поглед, да не дозволи себи пристрасност према било чему. Он непрестано чини напоре у том циљу да се број спољашњих утисака сведе на најмању меру. Јер у противном, за време умносрдачне молитве, дневни утисци преплаве његово срце и стварају велико смућење.

Циљ подвижника је да достигне непрекидну умносрдачну пажњу. Када после дугогодишњег упражњавања у овом најтежем од свих подвига срце стекне особити танани осећај, а ум од многог плача задобије силу да одбија сваки приступ страсних помисли, тада молитва подвижника постаје непрекидна и осећање Бога и Његовог присуства и дејства доживљава се снажно и јасно.

То је пут монаха‐аскете, којим је ишао и старац.

Међутим, пут „ареопагистаʺ је друкчији. Код њих преовлађује размишљање, а не молитва. Они који иду овим путем често бивају обманути, јер њих интелектуално разумевање чак и апофатичких облика богословља, што се, уосталом постиже доста лако, задовољава доживљајем једне интелектуалне насладе. А пошто не придају довољно пажње још несавладаним страстима, они лако уображавају да су достигли оно о чему читамо у делима „Ареопагитаʺ. Међутим, велика већина и поред разумевања логичке структуре његовог богословског система, не достиже истински Траженог."

 

(крај пасуса)

 

Још једном морам да кажем да цитирајући ове текстове из аскетске литературе не желим да будем искључив, али они заиста одражавају наше предање без обзира да ли живели у манастиру или у граду. Важан је начин (τρόπος, тропос), а не место (τόπος - топос) Св. Григорије Палама је био архиепископ велике метрополе града Солуна, а ипак је живео исихастичким животом. Такви су и многи други Свети Оци који су истовремено морали да брину о многобројној пастви и о свакодневним проблемима, или својим породицама, уз честа суочавања са тешким искушењима (варварским нападима, самовољом власти и сл). Ипак сви ти светитељи имали су врло интензиван унутрашњи духовни живот. Речи старца Софронија звуче јако оштро, али не смемо заборавити да су плод једног богатог и дугогодишњег духовног и богословског опита.

 

У данашње време опште секуларизације данас и у манастирима тешко можемо да остваримо такав начин живота. Али кроз трпљење других у љубави у заједничком животу, свакодневно смиравање, одговорност, обавезе и пре свега спремност на жртву другога ради, мислим да није немогуће остварити оно што су велике аскете остварили у потпуној усамљености. Зато и ове текстове треба разумевати у том контексту. Нисмо сви позвани да будемо богослови, али смо свакако позвани да будемо сведоци наше вере на сваком месту и у свако време.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, како данас да своја срца омекшамо и не претворимо се у фарисеје који одлично познају Писмо и сваку могућу филозофију о Богу, а живог Бога поред себе не препознају? Да ли је данас прошло то време када је Бог бирао да се пророци рађају међу необразованим лаицима, да ли данас, пошто знамо да се Христос неће поново појавити међу сеоским дрводељама, треба мање да обраћамо пажњу на отврдлост својих срца?

 

Да ли грешим када осећам приличан страх пред судбином фарисеја пре 2000 година и да ли делите мој следећи утисак: Не примећујем да су сви фарисеји Христу прилазили у старту негативно и у старту осуђујуће. Прилазили су са сумњом, јер оно је било време многих лажних пророка на малом месту, не само у Јудеји него и по читавом истоку. Фарисеји су од њега тражили знак, а Христос је одбио да им тај знак да. Тражио је безрезервну послушност, што из наше перспективе делује сасвим у реду јер ми данас знамо да он јесте био Христос, али да ли је то било очигледно онда и у оно време? Да се данас тако неко појави, не знам какве би реакције биле. Далеко је лакше било лаицима да у тако нешто јавно поверују, јер исто тако лако после могу ту веру и одбацити, али шта је са тадашњим свештенством? Да су првосвештеници само чули глас с неба "Ово је син мој љубљени" и да је Христос према њима показао поштовање као према првосвештеницима, он био заиста био Цар Јудејски... Замишљам сличну ситуацију у ово данашње време, где неки говоре за неке у свештенству да су "тврдог срца", шта би било да се појави непознати лаик из мале средине за кога народ држи да је пророк, а који одбија било какав разговор са свештенством и назива их лицемерима. Да ли сам добро изразио своју дилему? На који начин смо толико сигурни у себе и своје верске институције и то да смо икако бољи од тадашњих фарисеја? Сви ти фарисеји, да су се родили као Грци 400 година касније, били би 100% убеђени да је Исус био Христос и веровали у то свим срцем, као што и ми данас у то верујемо само захваљујући томе што смо рођени у православним породицама и што смо а приори то усвојили као део своје традиције, па из тога родили веру. Већина нас, да је рођена у другим верама, питање је да ли би уопште прихватала Христа, као што и данас то не чине савремени муслимани, хиндуисти, будисти... Како данас да знамо да нисмо "тврдог срца" и да не прихватамо Христа само зато што је он део неког нашег "Писма" у ком смо ми савремени "књижевници", већ да га прихватамо онако како су га прихватали апостоли и први хришћани?

 

Јако је важно да избегнемо замку у коју су пали фарисеји. Заиста, у то време је било много самозваних пророка, па чак и оних који су се називали месијама, али њихов проблем је био што су Бога тражили умом, а не срцем. Стално видимо у Еванђељима "а они помислише у срцима својим". Помисли су управо показатељ да су Бога тражили интелектуалним проучавањем писама и нису имали отворено срце. Били су учитељи народа, угледни духовници којима су давана прва места на свечаностима. За њима су ишли њихови бројни ученици. Садукеји су били заправо највише обузети тиме како да сачувају политичку самосталност Јудеје када је Рим коначно преузео директну управу. Зилоти су били револуционари који су чекали Месију да их коначно поведе у рат и борбу против окупатора. Господ долази потпуно неприметно, он доноси револуцију срца која се остварује не оружјем или мудровањем, већ покајањем. Зато га многи нису ни приметили, па ни Римљани који су бележили и шта треба и шта не треба нису ништа конкретно забележили (они су уопште Јевреје презирали као искључиве и фанатичне због неспремности да прихвате римску цивилизацију као једини и најбољи модел људског друштва до тада). Христа су препознали само они мали, смирени, покајани грешници, прости људи. Можда га и они не би препознали да им он није отворио срце и учинио их својим апостолима, да се после не би хвалили да су га они познали, већ штавише били прво познати од Бога, као што Апостол каже у 1Кор 13.12 "...а онда ћу познати као што бих познат."

 

Сви ми, не само ми свештеници, монаси, можемо да се препознамо у тадашњим фарисејима, и сви ћемо до последњег рећи, наравно - верујемо у Бога. Међутим наша дела често сведоче да није тако, а вера и љубав се познају по делима. Цела химна љубави 1Кор 13,1-13 нам говори о томе. Не треба да идемо много далеко у прошлост. Св. Нектарије Егински био је неправедно осуђен и он је то трпељиво носио, носио је срамотне клевете, остајући верни син Цркве смирено подносећи све и благодарећи Богу и Бог га је оправдао. То је диван пример. Многи тада нису препознали да је реч о светом човеку, многи су поверовали лажима, баш као што нису препознали ни Христа тадашњи фарисеји и садукеји. Ипак било је оних који су одмах видели и познали да је реч о светитељу и страдалнику Христа ради. У зависности колико смо овладани страстима можемо и да расуђујемо и да познајемо истину Божију око нас. Онај који живи у злу свуда око себе види зло, превару и мржњу и тако се односи према другима. 

 

Што се тиче проповедања хришћанства другим народима, посебно будистима, хиндуистима и муслиманима, морам да поновим да је највећа штета учињена управо тиме што смо дозволили да хришћанство постане политичко средство тадашњих империја и древних и оних новијих. Свака част св. Кирилу у Методију, Св. Нини (Грузија), Св. Фрументију (Абисинија), Св. Бонифацију (међу Германима) и другим великим просветитељима народа који су Христа ширили својим светим животом. Много чешће није било тако. На истоку су у византијска времена, како је време одмицало, многи видели православље као "царску веру" и јачао је јаз између православне грчко-говореће политичке и духовне елите и већинског руралног становништва (сирског, коптског) који су на крају прихватили монофизитизам као средство отпора царској власти. Успех Цркве од Истока да прошири реч Христову до Кине, великим делом је последица тога што нису били везани за државну власт. Наравно, за Православну Цркву реч је о јеретицима, али велико је питање колико су они заправо уопште имали везе са Несторијем са којим се обично повезују. Западна Римокатоличка црква је ту понајвише одмакла. Док су њихови конквистадори оружјем отварали пут читавој армији њихових мисионара, Св. Герман аљаски је само смирено дошао и живео међу Алеутима који су на крају познали да је свет човек и да оно што он верује јесте истина Божија. Нагли развој и ширење ислама великим делом је последица унутрашње духовне и политичке кризе Ромејске империје. За само неколико десетлећа у наручје Ислама пали су дотада хришћанска Палестина, Египат, Северна Африка, велики део Шпаније.

 

Да би ствари биле још горе за време колонијализма и империјализма великих западних сила  хришћанствој је ширено наметањем колонијалне управе другим народима. Иако је било обраћеника, већина људи су у хришћанима видели људе склоне експанзији, похлепи за материјалним богатствима и вредностима, људе који не живе оним што кажу да верују. Наравно, било је пожртвованих мисионара, али колонијалне власти су мисију користили ради држања покорених под својом контролом, а ови су то и те како осећали. Православни начин мисије је увек био другачији, али ни ми не смемо да се оправдавамо. Данас, када се отвара велики простор за православну мисију услед кризе западног хришћанства и опште секуларизације, ми се и даље гушимо у јурисдикцијским трвењима и ривалствима. Сувише смо склони претераном ритуализму, етнофилетизму и многи не могу ни ту да чују реч Христову, част предивним изузецима који и поред свих наших слабости налазе пут до Православне Цркве. То би морало да буде главна тема нашег Великог сабора, али како ствари стоје, велико је питање шта ће на крају да буде. Имамо непроцењиво благо, наше предање, предивне светитеље, а врло често сви ми живимо далеко од тога. Зато стално морамо да се враћамо апостолским временима јер први хришћани су управо веру ширили у једном глобалистичком друштву какво је данас ово пост-хришћанско западно друштво које је своје "вредности" проширило широм света и постало највећа глобална цивилизација до сада. Нема данас више ни Истока ни Запада. Политичке елите које владају светом од Азије до Америке формирају се према моделима управо ових "вредности" које релативизују хришћанство али и сваку другу веру и традицију и праве нови Вавилон. То је наша стварност у којој живимо и у којој треба да останемо Христови.

[Zoran Đurović]

У мало слободног времена узех да преведем онај текст из св. Јеронима (писмо 60, 3) где говори о васкрсењу неких тела са Исусом. Најпре погледајмо текст, а онда схолија.

 

Gratias tibi, Christe salvator, tua agimus creatura, quod tam potentem adversarium nostrum, dum occideris, occidisti. Quis ante miserior homine, qui aeterno mortis terrore prostratus vivendi sensum ad hoc tantum acceperat, ut periret? 'Regnavit,' enim, 'mors ab Adam usque ad Moysen etiam super eos, qui non peccaverunt in similitudinem praevaricationis Adam.' Si Abraham, Isaac et Iacob in inferno, quis in caelorum regno?... Quodsi Lazarus videtur in sinu Abraham locoque refrigerii, quid simile infernus et regna caelorum? Ante Christum Abraham apud inferos; post Christum latro in paradiso. Et idcirco in resurrectione eius multa dormientium corpora surrexerunt et visa sunt in caelesti Hierusalem. Tuncque conpletum est illud eloquium: 'Surge, qui dormis, et elevare et inluminabit te Christus.' lohannes Baptista in heremo personat: 'Paenitentiam agite; adpropinquavit enim regnum caelorum.' A diebus enim Iohannis Baptistae regnum caelorum vim passum est et violenti diripuerunt illud. Flamma ilia rumphea, custos paradisi, et praesidentia foribus cherubin Christi restincta et reserata sunt sanguine. Nec mirum hoc nobis in resurrectione promitti, cum omnes, qui in carne non secundum carnem vivimus, municipatum habeamus in caelo et hic adhuc positis dicatur in terra: 'Regnum Dei intra vos est.'

 

Захвалност теби, Христе Спаситељу, ми, твоје створење, ти приносимо, зато што си нашег моћног противника, када си био убијен, убио. Пре твог доласка да ли је било јаднијег бића од човека, који је, разбијен страхом од вечне смрти, примио способност живљења само да би могао нестати? Јер је смрт владала од Адама до Мојсија и над онима који нису згрешили налик Адамовом преступу. Ако су Аврам, Исаак и Јаков у паклу, ко је у царству небеском?... Чак и ако се Лазар представља у Аврамовом наручју и у месту освежења, шта има слично ад (infernus) са царством небеским? Пре Христа Аврам је у аду; после Христа разбојник је у рају. И због тога су у његовом васкрсењу многа тела оних који су спавали саваскрсла и показала се у небеском Јерусалиму. Тада се савршило оно речено: Устани ти што спаваш, подигни се и просветлиће те Христос. Јован Крститељ виче у пустињи: Покајте се! јер, приближило се царство небеско. Јер од дана Јована Крститеља царство небеско трпи насиље и силеџије га грабе. Пламени мач који је бранио рај, и керубин који је био пред вратима ​​су угашени и уклоњени крвљу Христовом. Није за чуђење оно што нам је обећано у васкрсењу, да ћемо сви ми, који живимо у телу, али не и по телу, имати држављанство на небу, и док смо овде на земљи речено нам је да је: царство небеско унутар вас.

 

За Јеронима, помрли до Хр су у аду (паклу, инферну), чак и праведници, а подземље нема ништа заједничко са царством небеским. Хр својом смрћу убија смрт, и у том моменту се отварају врата раја (= царства небеског, Јерусалима небеског). Кључна је реченица где Јероним мења текст Писма (Мт 27, 53): И због тога су у његовом васкрсењу многа тела оних који су спавали саваскрсла и показала се у небеском Јерусалиму (in resurrectione eius multa dormientium corpora surrexerunt et visa sunt in caelesti Hierusalem). Јероним се не иживљава над Писмом него користи непрецизност у Мт: светом граду. Мада већина егзегета вели да су васкрсли свеци отишли у земаљски Јерусалим, за Јеронима је ово есхатолошки догађај у коме многи улазе са телима, саваскрснувши са Хр, у небески Јерусалим, рај.

Наравно да је ван памети рећи да Јероним има исто виђење ствари као ја или неки који држе тезу директног васкрсавања. Тачно је да он тврди на неким местима да су тада у Христу сви васкрсли, односно да је он опустошио ад, али треба имати у виду и друга места где не тврди да су се сви спасли. Оно што је мени битно је да неко од Отаца тврди да су многи свеци устали у телима и ушли у рај. То је та парусија. Не бих силовао текст и говорио како многи значи и сви. Јер немамо никаквих сигурних индикација да је то овде случај. Једноствано, Јероним вели да су тада многи ушли у рај са телима. Да ли се то односи на Аврама, Исака, Јакова? То не значи, али је врло вероватно ако бисмо следили Јеронимову логику. Јер, који су то светији од ових па да уђу пре њих у царство небеско? Могуће је да је Јероним мислио на свеопште васкрсење у телу са Хр, али није истерао мисао до краја. У сваком случају Јеронимово царство небеско није царство у коме су саме душе. А кад је већ ад разбијен, ко иде у рај? По свој прилици они који васкрсавају са Христом... 

[Православље_95]

Поштовање, оче Саво. На самом почетку свог обраћања бих се најпре извинио уколико сам прекршио неко правило, нов сам на форуму, па нисам знао где да поставим ово своје питање. За веру сам почео да се интересујем (у правој мери) пре неких годину дана и од тада гледам да упијем што више знања о истој. Приметио сам да ми се дешава једна чудна појава, која ће вероватно бити смешна, али ме занима шта би то могло да буде. Наиме, на Литургији ми се готово увек деси да када хор крене да пева, мени истог момента крену да сузе очи. Исто тако ми се деси и да када кући пустим духовну музику да сузе крену да ми лију саме од себе. Да ли постоји неко објашњење овакве појаве? Још једном, опростите уколико сам прекршио неко правило и обришите овај мој пост. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Ако је Бог Свезнајући и Савршен и сушта Љубав, како се могло десити да се појави зло тј. да се Луцифер побуни против свога Творца? Ако је Бог апсолутна Доброта, како се могло десити да се роди зло у његовој творевини? Као Свезнајући и Сведржитељ, зар Бог није могао знати да, стварајући слободна бића, ствара и могућност за рађање зла?  Зар се тако не може закључити да могућност рађања зла у универзуму потиче од самога Творца? 

 

Пре свега одмах треба рећи да зло не постоји само по себи. Зло је одсуство добра тј. заједнице са Богом, као што је тама одсуство светлости, хладноћа одсуство топлоте и сл. Бог све што је створио, створио је добро и за добро, у љубави, а љубав се заснива на слободи. Творевина слободно мора да изрази своју сагласност да уђе у вечност и заједницу са Богом који ју је створио јер је то основна намера Божија од почетка стварања. То се односи и на видљиву и невидљиву творевину, тј и човека и анђеле. Без те слободе не би било заједнице љубави, а Бог је љубав (уп. 1 Јн 4.8 „Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав.“ и  1 Јн 4.16б „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“) 

 

О самим анђелима јако је тешко говорити јер о њима врло мало знамо. Код пророка Исаије имамо стих 14.12 „Како паде с неба, звездо данице, кћери зорина? Како се обори на земљу који си газио народе?“ И сам Господ ће касније рећи у Лк 10.18 „Видјех сатану гдје паде са неба као муња.“ Са овим се доводи у везу стих у Откровењу 9.1 „и видјех звијезду гдје паде с неба на земљу и даде јој се кључ од дубине бездана» Из Откровења 12.3-9 можемо да сазнамо да је аждаја (Луцифер) одвукао трећину звезда небеских и бацио их на земљу (стих 4). Ово су све јако оскудна сведочанства, али на основу њих постоји предање да је један број анђела отпао од Бога следујући  самом Сатани (Луциферу) који је по многим тумачима био један од првих анђела пред престолом Божијим. Дакле, и код анђела постоји слобода и нису сви изабрали да буду у заједници са Богом. Пали анђели (демони) живе у поднебесју и утичу на људе да своју вољу изразе противно вољи Божијој и на тај начин настоје да пресаздају свет према свом начину постојања, супротно Богу. Они сами нису творци зла, као што нису зли по природи (јер је Бог све добро створио), већ су зли по свом избору.

 

Према учењу Св. Максима Исповедника човек је позван да слободно одговори на љубав Божију и да изабере да ли ће себе остварити кроз Христа као целовита личност тј. бити спашен (сачуван). Св. Максим учи да се човекова природна воља (θέλημα φυσικόν) увек у односу на Бога изражава позитивно, за разлику од гномске воље (θέλημα γνωμικόν), односно оболеле воље, која се под видом слободе одлучивања најчешће завршава у бунту и отуђењу од Бога. Дакле, зло се актуелизује, почиње да „постоји“ као одсуство добра и то онда када човек не одговори позитивно на љубав Божију и направи у сфери гномске воље погрешан избор који он, с друге стране, види као израз своје индивидуалне слободе. 

 

Према томе Бог није створио зло. Зло не постоји већ је последица избора којим се одбија заједница са Богом. Зашто је Бог створио и анђеле и људе слободне? Зато што их је створио у љубави, а љубав подразумева слободу, чак иако се она може изразити неприродно тј. негативно. Да ли то значи да створени свет није савршен и створен добро? Свакако да не значи, јер у противном Бог не би створио слободна бића и све у вечности сјединио по слободи и љубави, већ би створио роботе. Љубав без слободе је незамислива, а Бог је љубав. 

 

Наравно, Господ ће на крају победити свако зло. Васцелу творевину ће сјединити у себи и предати Оцу „Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу.“ 1 Кор 15.24. Наравно Господ ће загрлити и оне који су одбили заједницу са њим, али за њих његов загрљај ће бити вечно мучење и пакао, енергија његове љубави и светлости огањ неугасиви. Пакао Бог није створио да их мучи за казну што га нису волели, већ ће то бити стање, начин постојања оних који ће вечну заједницу са Богом, његову љубав и светолост доживљавати као мучење. У вечности, постојаће сасвим другачије време (еон) у коме неће бити промене. Наш избор у овом свету и веку биће наш вечни избор. Зато је и циљ нашег хришћанског живота да исцелимо своју вољу покајањем (преумљењем) и да себе оспособимо благодаћу Божијом да, отворимо своје срце и примимо на дар спасење које нам Господ даје на дар. Смисао подвига и борбе са нашим страстима и слабостима јесте управо у томе да постанемо способни да вечно живимо са Богом и свима који буду у њему и са њим у вечности. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Поштовање, оче Саво. На самом почетку свог обраћања бих се најпре извинио уколико сам прекршио неко правило, нов сам на форуму, па нисам знао где да поставим ово своје питање. За веру сам почео да се интересујем (у правој мери) пре неких годину дана и од тада гледам да упијем што више знања о истој. Приметио сам да ми се дешава једна чудна појава, која ће вероватно бити смешна, али ме занима шта би то могло да буде. Наиме, на Литургији ми се готово увек деси да када хор крене да пева, мени истог момента крену да сузе очи. Исто тако ми се деси и да када кући пустим духовну музику да сузе крену да ми лију саме од себе. Да ли постоји неко објашњење овакве појаве? Још једном, опростите уколико сам прекршио неко правило и обришите овај мој пост. 

 

Ваше питање је важно, брате, и добро је да кренете правилно даље у вашем духовном животу. Када благодаћу Божијом дође до стварног духовног обраћења то можемо приметити у томе што губимо интересовање за многе пролазне и површне ствари у овом животу и осећамо утеху једино у молитви, читању духовних текстова, чињењу добра другима. У нама као да гори неки огањ љубави и радости и врло често дешава се да човек спонтано заплаче у молитви. Важно је само да сами не изазивате такво стање маштењем и да се трудите да се не превазносите над другима. Молитва мора да буде трезвена и без помисли и слика.

Ако је реч о заиста благодатном стању, јер нажалост постоји и прелест, онда ћете све мање примећивати слабости других и некако ће вам сви бити добри и драги. То је непогрешиви показатељ да сте на путу благодатног подвига. Људи који су у прелести су овладани маштаријама, своју ревност врло често испољавају осуђивањем других у срцу и речима. Где је Дух свети нема маштања, узнемирености, помисли, мржње, нетрпељивости, горчине према другима, већ само мир и тиха радост која подстиче на благодарење Богу на свему, па чак и у невољама јер верујемо да Бог зна зашто је то добро за нас и да Он о свему промишља. Благодат коју Бог даје на почетку духовног живота је тзв. бесплатна благодат. Човек се осећа као детенце у наручју мајке, сигурно и заштићено. Међутим, у духовном животу постепено наступа период узрастања на путу ка духовној зрелости. Као дете које чини прве кораке, оно пада и диже се, ако крене где је опасно добије (педагошку) грдњу родитеља, полако се осамостаљује и одраста. Тако је и у духовном животу, након одређеног времена бесплатна благодат се повлачи и у зависности од случаја до случаја пролазимо прва искушења. Неки људи помисле да их је Бог оставио, страсти које су се привремено примириле почињу да се поново јављају. Међутим, то је природно и важно је устрајати и тражити помоћ Божију и борити се присиљавањем сопствене воље (подвигом) да живимо по заповестима Господњим. Тек тада почиње стварна борба са нашом палом природом и Бог нам често шаље утеху када је најмање очекујемо да нам да до знања да је стално са нама иако то не осећамо.

Код неких душа наступају периоди велике духовне сувоће и богоостављености. О томе је посебно говорио св. Старац Силуан који је сам пролазио тај "ход кроз пустињу". Већ смо говорили о тој "тамној ноћи". Као што је јеврејски народ, изашавши из египатског ропства (робовања греху), прешао Црвено море (крштење) морао је да сазрева у заједници са Богом путујући 40 година кроз пустињу, да би тек онда дошао до обећане земље. То је слика нашег духовног пута. 

Важно је само да се од почетка нашег духовног живота чувамо помисли (нарочито помисли осуђивања и нетрпељивости према другима), да не замишљамо Бога и светитеље у маштању и да користимо тренутке Божије тихе утехе за молитву и чињење добра ближњима. Наравно, веома је корисно да успоставите контакт са својим исповедником (духовником) који ће вас духовно саветовати и помоћи вам на путу духовног узрастања у Христу. Не узимајте на себе самовољно подвиге. У духовној апотеци много је лекова и сви су они корисни некоме и за неку духовну болест, као што је случај са лековима у апотекама за болести тела. Међутим, онај који самовољно узима лекове како му се прохте ризикује да се отрује и разболи. Зато је важно да имате искусног лекара, а ако га одмах не нађете, трудите се да смирено ходите руководећи се Еванђељем, поукама Св. Отаца и саветујући се са браћом који иду истим путем као и ви. Бог неће оставити онога који га тражи у смирењу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Хвала оче Саво, а шта значи, нпр. чинити милост у име Господње, у име Архангела Михаила?

 

Знам само да треба да показујемо милосрђе у име Господње. То значи да друге волимо и помажемо им не ради човекоугоништва или ради љубави према себи, већ видећи у ближњима, посебно онима који страдају, сам лик Господњи. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

O lepote Bozje kad ispunjen Svetim Duhom postanes blagodatna vecna licnost

 

Mozete li o. Savo vise reci o ovoj mojoj misli?

[Volim_Sina_Bozjeg]

O lepote Bozje kad ispunjen Svetim Duhom postanes blagodatna vecna licnost

 

Mozete li o. Savo vise reci o ovoj mojoj misli?

U sustini, da ne bude ovo pitanje toliko pusto.

Hocu, da pitam, da li covek oseti dejstvo Duha Svetoga i kako ga sam a i okolina prepoznaju. Da li je dejstvo Duha Svetoga vidljivo samom coveku i njegovoj okolini.?

Tu se pitanja samo redjaju jedno za drugim ali eto ako mozemo nesto vise da cujemo od vas o samom vidljivom dejstvu Svetoga Duha.

[Архимандрит Сава Јањић]

Hvala, oče, na lepom odgovoru. Oprostite zbog moje drskosti da uopšte postavljam takva pitanja. Ali moj um je teško zatrovan dugogodišnjim ''ateizmom'' (tek sam skoro shvatio da nema ateista, već samo bogomrzitelja), pa povremeno imam takve napade sumnje. Pa bih postavio jedno pitanje nadovezujući se na reči Svetog Justina Ćelijskog:

,,Očigledna je istina za čoveka koji ispituje sebe: greh, svaki greh je na prvom mestu bolest uma našeg. Tako isto i strast. I greh i strast obolešćuju naš um i onesposobljuju ga za zdravo, pravilno mišljenje i rasuđivanje i suđenje i vršenje svog Bogodanog posla u biću čovekovom. Ogrehovljeni, ostrašćeni um, a to znači - oboleli um, zavodi čoveka na svakovrsne zablude. Pa mu čak zablude prislužuju kao istine. Zato je prva dužnost čovekova: izlečiti um svoj od njegovih boljki. i na taj način osigurati sebi zdravo rasuđivanje, zdravo suđenje, zdravo shvatanje i sebe i sveta, i bližnjega i daljnjega.''  

Dajte neki savet, oče. Kako izlečiti um od svake sumnje i utvrditi se u veri i tako osigurati sebi zdravo rasuđivanje i shvatanje kako reče prepodobni otac Justin? 

 

Исцелење ума од греха и страсти је врло комплексна духовна наука. Предлажем да прочитате књигу Митрополита Јеротеја Влахоса "Православна психотерапија", која посебну пажњу, између осталог посвећује исцелењу ума. Митрополит Јеротеј је сабрао богато искуство исихастичке традиције наше Цркве, посебно филокалијских отаца и сигуран сам да ће вам ова књига помоћи да схватите како православно предање гледа на ум, срце, грех, страсти и на који начин исцељујемо своју душу. Ако не успете да је пронађете у књижарама имате бесплатно ПДФ издање на SCRIBD-u https://goo.gl/xSHXJe 

[Архимандрит Сава Јањић]

U sustini, da ne bude ovo pitanje toliko pusto.

Hocu, da pitam, da li covek oseti dejstvo Duha Svetoga i kako ga sam a i okolina prepoznaju. Da li je dejstvo Duha Svetoga vidljivo samom coveku i njegovoj okolini.?

Tu se pitanja samo redjaju jedno za drugim ali eto ako mozemo nesto vise da cujemo od vas o samom vidljivom dejstvu Svetoga Duha.

 

Мислим да је много боље да препустимо светитељима који су доживели непосредно и аутентично деловање Св. Духа да нам о томе нешто кажу. Издвојио бих два важна текста:

 

1. Разговор Св. Серафима Саровског са Мотовиловим

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Obozenje/Sticanje_Duha_Svetoga05.htm

 

2. Химне Св. Симеона Новога Богослова (имате овде неколико химни у српском преводу)

http://www.snb.dzaba.com/himne.html

 

Сваки светитељ који је опитно доживео видљиво деловање Св. Духа говори нам о свом сопственом опиту који је резултат дугогодишњег подвига и тешко је разумљив нама који смо још огрубелог срца. Сви ми хришћани који смо на духовном путу, треба да се потрудимо за почетак да не осуђујемо друге, да имамо више љубави и праштања према ближњима и да се непрестано смиравамо пред неизмерним тајнама Божијим и да редовно учествујемо у евхаристијском животу Цркве. Када и на који начин ће нам Господ дати сопствени опит благодатног дејства Светога Духа, треба да препустимо самом Богу и да се чувамо духовне обмане.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Када и на који начин ће нам Господ дати сопствени опит благодатног дејства Светога Духа, треба да препустимо самом Богу и да се чувамо духовне обмане.

 

U sustini ovo je i bilo moje pitanje. U principu dejstvo Svetoga Duha jeste vidljivo kroz coveka, kako bi upravo samog coveka sacuvalo od obmana.

 

Hvala na odgovoru. 

[Архимандрит Сава Јањић]

У мало слободног времена узех да преведем онај текст из св. Јеронима (писмо 60, 3) где говори о васкрсењу неких тела са Исусом. Најпре погледајмо текст, а онда схолија.

 

Gratias tibi, Christe salvator, tua agimus creatura, quod tam potentem adversarium nostrum, dum occideris, occidisti. Quis ante miserior homine, qui aeterno mortis terrore prostratus vivendi sensum ad hoc tantum acceperat, ut periret? 'Regnavit,' enim, 'mors ab Adam usque ad Moysen etiam super eos, qui non peccaverunt in similitudinem praevaricationis Adam.' Si Abraham, Isaac et Iacob in inferno, quis in caelorum regno?... Quodsi Lazarus videtur in sinu Abraham locoque refrigerii, quid simile infernus et regna caelorum? Ante Christum Abraham apud inferos; post Christum latro in paradiso. Et idcirco in resurrectione eius multa dormientium corpora surrexerunt et visa sunt in caelesti Hierusalem. Tuncque conpletum est illud eloquium: 'Surge, qui dormis, et elevare et inluminabit te Christus.' lohannes Baptista in heremo personat: 'Paenitentiam agite; adpropinquavit enim regnum caelorum.' A diebus enim Iohannis Baptistae regnum caelorum vim passum est et violenti diripuerunt illud. Flamma ilia rumphea, custos paradisi, et praesidentia foribus cherubin Christi restincta et reserata sunt sanguine. Nec mirum hoc nobis in resurrectione promitti, cum omnes, qui in carne non secundum carnem vivimus, municipatum habeamus in caelo et hic adhuc positis dicatur in terra: 'Regnum Dei intra vos est.'

 

Захвалност теби, Христе Спаситељу, ми, твоје створење, ти приносимо, зато што си нашег моћног противника, када си био убијен, убио. Пре твог доласка да ли је било јаднијег бића од човека, који је, разбијен страхом од вечне смрти, примио способност живљења само да би могао нестати? Јер је смрт владала од Адама до Мојсија и над онима који нису згрешили налик Адамовом преступу. Ако су Аврам, Исаак и Јаков у паклу, ко је у царству небеском?... Чак и ако се Лазар представља у Аврамовом наручју и у месту освежења, шта има слично ад (infernus) са царством небеским? Пре Христа Аврам је у аду; после Христа разбојник је у рају. И због тога су у његовом васкрсењу многа тела оних који су спавали саваскрсла и показала се у небеском Јерусалиму. Тада се савршило оно речено: Устани ти што спаваш, подигни се и просветлиће те Христос. Јован Крститељ виче у пустињи: Покајте се! јер, приближило се царство небеско. Јер од дана Јована Крститеља царство небеско трпи насиље и силеџије га грабе. Пламени мач који је бранио рај, и керубин који је био пред вратима ​​су угашени и уклоњени крвљу Христовом. Није за чуђење оно што нам је обећано у васкрсењу, да ћемо сви ми, који живимо у телу, али не и по телу, имати држављанство на небу, и док смо овде на земљи речено нам је да је: царство небеско унутар вас.

 

За Јеронима, помрли до Хр су у аду (паклу, инферну), чак и праведници, а подземље нема ништа заједничко са царством небеским. Хр својом смрћу убија смрт, и у том моменту се отварају врата раја (= царства небеског, Јерусалима небеског). Кључна је реченица где Јероним мења текст Писма (Мт 27, 53): И због тога су у његовом васкрсењу многа тела оних који су спавали саваскрсла и показала се у небеском Јерусалиму (in resurrectione eius multa dormientium corpora surrexerunt et visa sunt in caelesti Hierusalem). Јероним се не иживљава над Писмом него користи непрецизност у Мт: светом граду. Мада већина егзегета вели да су васкрсли свеци отишли у земаљски Јерусалим, за Јеронима је ово есхатолошки догађај у коме многи улазе са телима, саваскрснувши са Хр, у небески Јерусалим, рај.

Наравно да је ван памети рећи да Јероним има исто виђење ствари као ја или неки који држе тезу директног васкрсавања. Тачно је да он тврди на неким местима да су тада у Христу сви васкрсли, односно да је он опустошио ад, али треба имати у виду и друга места где не тврди да су се сви спасли. Оно што је мени битно је да неко од Отаца тврди да су многи свеци устали у телима и ушли у рај. То је та парусија. Не бих силовао текст и говорио како многи значи и сви. Јер немамо никаквих сигурних индикација да је то овде случај. Једноствано, Јероним вели да су тада многи ушли у рај са телима. Да ли се то односи на Аврама, Исака, Јакова? То не значи, али је врло вероватно ако бисмо следили Јеронимову логику. Јер, који су то светији од ових па да уђу пре њих у царство небеско? Могуће је да је Јероним мислио на свеопште васкрсење у телу са Хр, али није истерао мисао до краја. У сваком случају Јеронимово царство небеско није царство у коме су саме душе. А кад је већ ад разбијен, ко иде у рај? По свој прилици они који васкрсавају са Христом... 

 

Хвала вам оче на овом тексту. Колико могу да видим, тумачење св. Јеронима не одступа суштински од тумачења Теофилакта Охридског, који се опет ослања на Св. Јована Златоустог. Погледајмо шта каже св. Теофилакт:

 

“(Мт. 27, 50-53) …..Чак се и "камење", то јест, камена срца незнабожаца, распало да би примило семе Истине, док су они који су помрли у гресима устали и ушли у "свети град", вишњи Јерусалим и јавили се многима који ходе широким путем. Јавивши се њима, они су се показали као образац доброг живота и обраћења, јер онај који види човека који је раније умро у страстима где обраћен узлази у свети небески град, и сам га у свему подражава и обраћа се Богу. Ови догађаји су објашњени прилично детаљно, али ти разуми да је васкрсење мртвих које се десило у време Господњег распећа, такође показало и ослобођење душа из ада. Оне који су у то време васкрсли, многи су видели, како се овај догађај не би сматрао привиђењем. Они су васкрсли ради знамења и очигледно је да су после опет помрли. Неки кажу да су они васкрсли после Васкрсења Христовог и да још нису умрли, мада не знам да ли се ово може прихватити.” (Тумачење Јеванђеља по Матеју од Св. Теофилакта Охридског, Високи Дечани 2004)

 

Слично пише и Иларије из Поатјеа: „Камење се распало јер је сила вечног Бога победила сваку силу и власт. Гробови су се отворили и врата смрти су откључана. Тела светих који су били уснули су устали из гробова. Одагнавши сенку смрти и просветљујући таму ада, Христос је васкрсењем светих отео оно што је смрт била запленила“ (Sources Chretiennes 258.256)

 

Господ је својим Васкрсењем показао „…да ће бити први из васкрсења мртвих“ Д.ап 26.23. „Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли.“ Како Апостол каже у Кол 1.18 приличило је да „Он који је глава тела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих,  у свему Он буде први.“

 

Колико се може разумети из тумачења и св. Јеронима и Теофилакта небески Јерусалим је заправо ἁγία πόλη тј. свети Град, Јерусалим (Теофилакт каже и свети град и небески град мислећи на исто), а не ОНАЈ небески Јерусалим који ће се тек појавити након Парусије и Васкрсења свих мртвих (уп Отк 3.12; 21.2). И сам Јероним каже: „et visa sunt in caelesti Hierusalem“ (и беше виђени у небеском Јерусалиму) што одговара Јеванђељу по Матеју, где се овај догађај иначе једино и помиње у целом НЗ, „И изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима.“ („καὶ ἐξελθόντες ἐκ τῶν μνημείων, μετὰ τὴν ἔγερσιν αὐτοῦ εἰσῆλθον εἰς τὴν ἁγίαν πόλιν καὶ ἐνεφανίσθησαν πολλοῖς.“) Могуће је да Јероним овде види есхатолошки догађај, иако бих радије рекао да види икону будућег есхатолошког догађаја тј. свеопштег васкрсења када сви васкрсну и уђу у небески Јерусалим. 

 

Наравно, св. Јероним, као и већина Св. Отаца који се држи библијске традиције из јеврејског времена верује да уснули одлазе у ад, иако у латинској традицији нема јасне разлике између ада и пакла (користи се углавном реч inferno што одговара грчкој речи καταχθόνια тј. подземни свет у општем смислу). У грчком постоји конкретна разлика између ада и пакла, као што бих рекао да постоји разлика између раја који се односи на „крило Авраамово“ и небеског Јерусалима и есхатолошког царства Христовог. Ово је јако озбиљно питање и посветио бих му мало више простора, с обзиром да у нашој дискусији нисмо много говорили о томе.

 

Наиме, у старозаветној есхатологији постоји извесна идеја да ће у последња времена Бог преобразити свет у нови еденски врт (gan b’eden, који се у Септуагинти преводи каo παράδεισον ἐν Ἐδὲμ тј. еденски рај 1Мој 2.8). Међутим, пуноћу обећања Божијих налазимо у јасно формулисаном облику тек у Новом Завету. Умрли у најстаријим књигама Старог Завета оду у шеол (ад, пребивалиште мртвих) где је ћутање и нема слављења Бога (уп. Ис 38.18 "Јер неће гроб Тебе славити, неће Те смрт хвалити, и који сиђу у гроб не надају се Твојој истини." Међутим, након вавилонског ропства помиње се одлазак у „наручје Авраама Исака и Јакова“. У 4. Књизи Макавеја 13.17 каже се „после наше смрти на исти начин Аваам, Исаак и Јаков ће нас примити и сви наши преци ће нас славити“. Овде имамо паралелу са јелинским појмом Ада у коме су праведни раздвојени од неправедних провалијом (реком). У псевдо-епиграфском Откровењу Сефаније каже се „Побегао си из амбиса ада и сада ћеш прећи међу праведнике, Авраама, Исака, Јакова, Еноха, Илију и Давида“ У овом спису се Авраам помиње чак као заступник оних који се налазе у огњу ада“. Други псевдо-епиграфски спис Књига Енохова, описује пут кроз козмос и дели Шеол (ад) на четри дела (за оне праведне, добре, зле који чекају суд и зле који чак неће ни васкрснути). Овај рај, заправо простор у коме праведници чекају Парусију и Васкрсење треба, у овом случају, разликовати од новог неба и земље који се помињу у књизи Откровења гл. 21-22. Тако је рај, на пример тумачио Хиполит римски у 3. веку у свом спису против Платона.

 

У православној традицији и покајани разбојник и Лазар су у Авраамовом наручју и са свим праведницима чекају са радошћу Васкрсење и вечну Вечно блаженство на небу. У Јн 3.13 Господ каже „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу.“ Рај се на известан начин поистовећује са „наручјем Авраамовим“ (κόλπος Ἀβραάμ) где су анђели након смрти узнели Лазара сиромаха. Господ обећава покајаном разбојнику да ће са њим већ данас бити у рају Лк 23.43 (ἀμὴν λέγω σοι, σήμερον μετ᾿ ἐμοῦ ἔσῃ ἐν τῷ παραδείσῳ). Ако прихватимо тумачење да запета стоји (заиста ти кажем, данас ћеш бити…, а не заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају) рај никако не може да подразумева коначно испуњење есхатолошког обећања, већ одређено привремено стање, јер Господ касније после свог Васкрсења каже Марији (Магдалини) да још није узишао Оцу. Уосталом, тек предстоји Парусија и Васкрсење свих умрлих. У том контексту „рај“ и „наручје Авраамово“ односи се на исту стварност пролазног боравишта у коме Бог прима праведнике да чекају дан Суда, Свеопштег Васкрсењња и живота будућег века. Рај је заправо својеврсни „простор“ у шеолу тј. аду (обиталишта умрлих) у коме обитавају праведни, радујући се са старозаветним праведницима и предукушајући вечну радост.

 

У причи о сиромаху Лазару и богаташу Лк. 16, 20-31 сазнајемо од Господа да по смрти богаташ бива покопан и како се нашао у аду ἐν τῷ ᾅδῃ. Одатле је из даљине ἀπὸ μακρόθεν видео Авраама и убогог Лазара у његовом наручју ἐν τοῖς κόλποις αὐτοῦ. У разоговору са Авраамом богаташ који се мучи сазнаје „И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика (μεταξὺ ἡμῶν καὶ ὑμῶν χάσμα μέγα ἐστήρικται), да они који би хтјели одовуд к вама прећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе“. Ако узмемо да ова прича није само дидактичког карактера, јасно је да је реч о аду у коме су праведници одвојени од оних који су живели нечастивим животом и који већ осећају патњу.

 

Слично је и са разликом између ада (sheol, ᾅδῃς) с једне стане и геене (γέεννα) пакла. У новијим преводима ова разлика се не прави, а веома је важна. Геена се помиње посебно код Матеја и Марка и повезује се са огњем неугасивим, тј. вечним мучењем у коме пати и душа и тело. Господ је сишао у ад, а не у пакао, и у аду је проповедао духовима „усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници“ θανατωθεὶς μὲν σαρκὶ, ζωοποιηθεὶς δὲ πνεύματι· ἐν ᾧ καὶ τοῖς ἐν φυλακῇ πνεύμασι πορευθεὶς ἐκήρυξεν. (1 Пет 3, 18-19). Зато на празник Васкрсења Христовог певамо стихове „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени.“ (εν τάφω σωματικώς, εν Άδου δε μετά ψυχής ως Θεός, εν Παραδείσω μετά ληστού και εν θρόνω υπήρχες Χριστέ μετά Πατρός και Πνεύματος πάντα πληρών ο απερίγραπτος.) 

 

Својом смрћу Господ је поразио смрт и разбио окове ада. У Еф. 4.9 каже да „прво и сиђе у најдоња мјеста земље (εἰς τὰ κατώτερα μέρη τῆς γῆς)?“ одакле је извео праведнике који ушли у рај, у наручје Авраамово где чекају Васкрсење и Други Долазак Господњи. Тиме је испунио и обећање покајаном разбојнику који је и сам после смрти ушао у рај. Али будући да Господ још није узишао Оцу и сео с Његове десне стране овај рај није још есхатолошко Царство Божије јер би у противном морали да се вратимо теорији васкрсења које бива одмах после смрти и за које и поред свих настојања нема довољно основа. Светитељи и душе праведника су, дакле,  заиста у Рају, али сви очекују ново Небо и Земљу који ће наступити тек након Парусије и Свеопштег Васкрсења. Чак и пали анђели чекају суд. 2Пет 2.4 "Јер кад Бог не поштедје анђеле који сагријешише, него их баци у окове мрака пакленога, и предаде да се чувају за суд (εἰ γὰρ ὁ Θεὸς ἀγγέλων ἁμαρτησάντων οὐκ ἐφείσατο, ἀλλὰ σειραῖς ζόφου ταρταρώσας παρέδωκεν εἰς κρίσιν τηρουμένους,) и они су бачени у окоове мрака пакленога (тј. мрака тартарског како стоји у оригиналу).

 

У каквом облику су они који се налазе у аду, односно у крилу Авраамову покушаћу да размотрим у следећем посту. Очигледно је да није реч о истом стању у коме се налазе неправедни и зато говоримо да су праведници на небу. Сада бих само нагласио како се "крило Авраамово" односно Рај представља иконографски. Ево неколико примера где видимо Авраама и упокојене у његовом наручју, Исака, Јакова, покајаног Разбојника...