Сећање на припаднике РВ и ПВО погинуле у НАТО агресији

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 18:45, Милан Ракић рече

31. мај

 

In Memoriam

 

 

 

 

 

Саша Кнежевић

 

 

 

 

 

 

 

старији водник по уговору Саша Кнежевић (1968-1999)

 

 

 

 

 

Саша је рођен у Јагодини 10. октобра 1968. године. У Краљеву је завршио Средњу машинску школу, а потом одлази на одслужење војног рока у Ниш у 63. падобранску бригаду. Као војник-падобранац, учествовао је са својом јединицом у акцијама обезбеђивања извлачења људства и ваздухопловне технике са аеродрома Церкље и Бихаћ, да би потом учествовао и на вуковарском ратишту. Након одслуженог војног рока, завршава курс за подофицира и бива распоређен за руковаоца убојних средстава у оквиру 285. ваздухопловне базе на аеродрому Лађевци код Краљева.

 

 

 

 

 

На данашњи дан пре 14 година, Саша је био ангажован на расељавању минско-експлозивних средстава из једног аеродромског магацина. Саша је управљао једним возилом, када је НАТО авијација са 6 пројектила дејствовала по мосту у селу Брвеник код Краљева. Делови неког од тих пројектила су погодили возило у којем се он налазио и Саша је на месту остао мртав.

 

 

 

 

 

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Вања и кћерка Сара.

 

 

 

 

 

 

 

Спомен обележје настрадалим припадницима 285. ваздухопловне базе Лађевци

 

17...

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 19:11, Милан Ракић рече

1. јун

 

In Memoriam

 

 

 

 

 

Александар Поповић

 

 

 

 

 

 

 

војник у резерви Александар Поповић (1973-1999)

 

 

 

 

 

Александар Поповић је рођен 24. априла 1973. године у Новом Саду. У родном граду је завршио Гимназију и Природно-математички факултет, на којем је након дипломирања уписао и последипломске студије. Као војни обавезник, мобилисан је уочи почетка НАТО агресије на нашу земљу и распоређен на дужност оператора самоходног лансирног оруђа у склопу 240. самоходног ракетног пука ПВО.

 

 

 

 

 

На дан 1. јуна пре 14 година, батерија у којој је Александар служио, налазила се на борбеном положају у рејону села Надаљ код Новог Сада. У једном тренутку, осматрајући небо над зоном своје одговорности, добили су "захват" и са три ракете дејствовали по непријатељским летелицама. Нажалост, тиме су открили и свој положај, тако да је непријатељ након маневра избегавања пројектила, узвратио самонавођеним против-радарским пројектилима, од којих је један директно погодио возило у којем се налазио Александар и усмртио га на лицу места. Александар је сахрањен 4. јуна на новосадском Новом гробљу.

 

 

 

 

 

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

 

 

 

 

 

 

 

Спомен обележје Александру и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

17...

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 19:38, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

 

Драган Бандић

 

старији водник Драган Бандић (1971-1999)

 

Драган је рођен у Сарајеву 1. јуна 1971. године. У родном граду је завршио основну школу, а потом је на оближњем аеродрому Рајловац, где се налазио Школски центар РВ и ПВО, завршио Средњу војну школу РВ и ПВО. Након завршене школе, службовао је у родном граду, а након распада земље, са службом је прешао у Нови Сад, где је у оквиру 240. самоходног ракетног пука обављао дужност командира вода једне ракетне батерије.

 

На свој 28 рођендан, 1. јуна 1999. године, Драган се са својом јединицом налазио на ватреном положају у рејону села Надаљ. Непријатељска авијација је дејствовала по положају Драганове јединице противрадарским ракетама, од којих је једна директним поготком у командно возило у којем се Драган налазио, угасила живот овом честитом Сарајлији. Сахрањен је 3. јуна на гробљу у Петроварадину.

 

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

 

Спомен обележје Драгану и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

17...

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 20:23, Милан Ракић рече

1. јун

 

In Memoriam

 

 

 

 

 

Светомир Трифуновић

 

 

 

 

 

 

 

мајор Светомир Трифуновић (1965-1999)

 

 

 

 

 

Светомир је рођен 2. марта 1965 године у селу Пресека код Зубиног Потока. Завршио је Војну академију КоВ, смер АРЈ ПВО и службовао је у гарнизону Сарајево, да би након распада земље, био распоређен у 310. самоходни ракетни пук у Крагујевцу, где је обављао дужност командира ракетне батерије.

 

 

 

 

 

Током НАТО агресије на нашу земљу, батерија којом је командовао Светомир и у којој је обављао и дужност руковаоца гађања у радарској станици за осматрање и навођење, више пута је мењала своје ватрене положаје. На дан 1. јуна 1999. године, батерија се налазила у атару села Омољица код Панчева. На ватрени положај, пола сата иза поноћи, на командно место на којем је Светомир обављао своју дужност, дошао је и тадашњи Начелник Штаба Врховне команде за РВ и ПВО, генерал пуковник Љубиша Величковић са сарадницима. Тада је по њиховом положају дејствовала непријатељска авијација која је усмртила Светомира, као и генерала Величковића и пуковника Божидара Пејчића. Светомир је сахрањен 2. јуна на гробљу Белошевац.

 

 

 

 

 

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Андреј и кћерка Јована.

 

 

 

 

 

 

 

Спомен обележје у Омољици

 

17...

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 20:47, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

 

Божидар Пејчић

 

пуковник Божидар Пејчић (1959-1999)

 

Божидар је рођен 18. септембра 1959. године у селу Рсовци код Пирота. Завршио је Војну академију РВ и ПВО и Командно штабну академију РВ и ПВО. Био је изузетан стручњак у области АРЈ ПВО и службовао је у многим ПВО гарнизонима широм земље. Крајем 90-их, а пред НАТО агресију на нашу земљу, Божидар је обављао командне дужности у Сектору за РВ и ПВО Генералштаба Војске Југославије.

 

На дан 1. јуна 1999. године Божидар је био у делегацији Генералштаба-Сектор РВ и ПВО која је у склопу обилазака јединица на терену, дошла и на ватрени положај једне батерије 310. срп у рејону села Омољица код Панчева. Управо тада је на тај положај противрадарским пројектилима дејствовала НАТО авијација и ти су пројектили погодили радарску станицу за осматрање и навођење и на лицу места усмртили Божидара, као и генерала Величковића и мајора Трифуновића.

 

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали синови Небојша и Љубомир. 

 

 

17...

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 21:34, Милан Ракић рече

1. јун

 

In Memoriam

 

 

 

 

 

Љубиша Величковић

 

 

 

 

 

 

 

генерал пуковник Љубиша Величковић (1946-1999)

 

 

 

 

 

Љубиша Величковић је рођен 1. марта 1946. године у селу Црљенац код Пожаревца. Након осмогодишње школе одлази у Ваздохопловну војну гимназију "Маршал Тито" у Мостару, а потом наставља школовање на Ваздухопловној војној академији у Задру. У Совјетском Савезу завршава преобуку за МиГ-21, а након повратака и Командно-штабну школу РВ и ПВО. Обављао је дужност пилота у јединици, наставника летења, командира ескадриле и Команданта ловачког пука. Крајем 80-их поново одлази у СССР, овога пута предводећи групу наших пилота и техничара који су упућени на преобуку за ловац МиГ-29.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

По повратку из СССР-а, завршава и Командно-штабну школу оператике, а потом опет бива послат на двогодишње школовање у СССР у Генералштабну војну академију "Ворошилов", коју са успехом завршава. Током распада земље, обављао је низ одговорних дужности у склопу нашег ваздухопловства, да би 1993. године био постављен за Команданта РВ и ПВО. Крајем 90-их прелази на дужност заменика Савезног министра за одбрану, а током НАТО агресије обављао је дужност Начелника Штаба Врховне команде ВЈ за РВ и ПВО. Био је један од наших најбољих пилота. Носилац је Златног летачког знака и звања инструктора летења за ловачку авијацију.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

На дан 1. јуна 1999. године, генерал Величковић је у склопу обилазака јединица наше РВ и ПВО, посетио и једну ПВО батерију која се налазила на ватреном положају код села Омољица. Пола сата након поноћи, батерија је покушала да изврши гађање непријатељских летелица које су дејствовале по Панчеву. Тих неколико секунди док су `тражили` непријатеља је било довољно да овај открије њихов положај и да дејствује по њима противрадарским пројектилима. Директан погодак једног пројектила, усмртио је генерала Величковића, пуковника Пејчића и мајора Трифуновића. Сахрањен је 3. јуна у родном селу.

 

 

 

 

 

Постхумно је одликован Орденом ратне заставе првог степена. Иза њега су остале кћерке Ангелина и Радмила.

 

 

 

 

 

 

 

Гроб Љубише Величковића у Црљенцу

 

17...

[Милан Ракић]

Генерал Љубиша Величковић, некадашњи командант РВ и ПВО је био последња жртва из редова РВ и ПВО, погинула у НАТО агресији на нашу земљу...

За подсећање...

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је сервирано име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.

НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.

Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид нaше војске није престајало свих 78 дана агресије.

Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача.Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...

Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

Нека им је вечна слава и хвала и нека им Бог души опрости!

Непобедиви, недостижни и силни у боју Господе Боже наш! Ти си по неиспитљивим судовима Твојим послао анђела смрти ономе у скровишту његовом, ономе на селу, ономе на мору, ратнику на бојном пољу, који је узет оружјем које бљује страшну и смртоносну силу, која разара тела, кида удове, разлама кости ратника; верујем, да по Твоме Господе, премудром надзору, такву смрт примају заштитници вере и отачаства.

Молим Те, Преблаги Господе, помени у Царству Твоме православне војнике на бојишту убијене и прими их у небесни посед Твој као мученике израњављене, окрвављене својом крвљу, који су пострадали за Свету Цркву Твоју и за Отачаство, како си Ти благословио по доброти Својој. Молим ти се прими све војнике отишле к Теби у заједницу са војиницима Небеских сила, прими их милошћу Твојом јер су пали на бојишту за слободу земље Србске од јарма неверника, као заштитнике Вере Православне од нерпијатеља, који су бранили Отаџбину у тешким годинама од бројних иноплеменика. Помени Господе и све који се добрим подвигом подвизаваху од давнина чувајући Апостолско Православље, за освећену и Тобом изабрану земљу Српску, од непријатеља Крста и Православља који доношаху и огањ и мач. Прими у миру душе слугу Твојих који су ратовали за благостање наше, за мир и покој наш, и подари им вечни покој, као онима који спасише градове и заштитише собом Отаџбину, и помилуј пале у боју православне војнике, Твојим милосрђем, опрости им сва сагрешења која учинише у животу речју, делом у знању и незнању. Погледај милосрђем Твојим, о Премилосрдни Господе, на њихове ране, мучења, јауке и страдања, и све им то урачунај у подвиг добри и Теби благоугодан; прими их милошћу Твојом зарад љутих скорби и тегоба које поднеше у оскудицама, тескобама, у труду и неспавању, глади и жеђи, изнуреност и изнемоглост претрпевши, бехући сматрани као овце за клање. Молим Те Господе нека се ране њихове као мелеми и јелеј излију на греховне ране њихове. Погледај с небеса Боже, и види сузе сиротих који су остали без очева својих, и прими милостиво за њих молитве синова и кћери њихових; услиши молитвене уздахе очева и мајки, који остадоше без чеда својих; услиши све милостиви Господе неутешне удовице, које остадоше без својих мужева; браћу и сестре који плачу за својим ближњим, и помени мужеве убијене у пуној снази и цвету младости, као и старце у сили духа и мужества; погледај на скорби нашег срца, види тугу нашу и смилуј се Преблаги онима који Ти се моле Господе! Ти си отргнуо од нас ближње наше, но не лиши нас Твоје милости: услиши молитву нашу и милостиво прими оне који одоше к Теби од нас увек помињане слуге Твоје; уведи их у посед Твој, као добре војнике који су положили живот свој за Веру и Отаџбину на бојном пољу; прими их у заједницу изабраних Твојих, који су ти послужили вером и правдом, и упокој их у Царству Твоме, као мученике који отидоше к Теби израњављени, окрвављени и у страшним мукама предадоше душу своју; настани у светом граду Твоме све оне које увек помињемо, слуге Твоје, као војнике добре који се храбро понеше у страшним борбама; обуци их тамо у светлу и чисту одећу, јер су већ овде убелили ризе своје крвљу својом, и венаца мученичких се удостојили; приброј и њих учесницима у торжеству и слави победника, који су ратовали под знамењем Крста Твога са светом, плоти и ђаволом; уведи их у заједницу са славним страстотерпцима, добропобедним мученицима, праведницима и свима светима Твојим. Амин.

Да се никада не понови!

 

[Милан Ракић]

On 30.4.2013. at 21:01, Милан Ракић рече

4. мај

In Memoriam

Миленко Павловић

пуковник авијације Миленко Павловић (1959-1999)

Миленко Павловић је рођен у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.

У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

У центру Ваљева је постављено спомен обележје посвећено овом храбром пилоту...

У његовом родном месту, Горњем Црниљеву код Осечине, направљен је спомен комплекс који су мештани посветили храбром земљаку и мајору Александру Стефановићу, који је био родом из истог краја, а који је погинуо 1991. године у Славонији. У склопу комплекса се налази спомен-чесма са делом репних површина Миленковог авиона, један авион Г-2, ловачки спомен-дом "Миленко Павловић-пилот", игралиште фудбалског клуба који носи име по овом часном сину Подгорине, као и црква Обновљења  храма светог Георгија са парохијским домом...

У продукцији РТС, 2006. године је снимљен документарни филм "Лет у смрт", посвећен Миленку...

 

"На данашњи дан. 1999. године. Било их је, што рече песма, сто на једнога. Фигуративно. Колико год да их је било, било их је превише. А МиГ-29, такав какав је био. Мало начет. Мало раубован. И у њега кренуо онај ко је био ту. А онда је дошао Миленко. Павловић, Потпуковник. Пилот. Муж и отац. Четрдесет година.
 

"Мајку вам дечју", виче он. "Нећете ви да гинете, ја ћу!"
 

И кренуо Холанђанима у сусрет. Наоружан никако. Они свакако. Опремљен никако. Они свакако. Он над Ваљевом. Они над Тузлом. Што је сигурно сигурно је. Ни чизмом ни авионом они не би ако не мора. Ако им се не да написмено да могу и да могу да не буду кажњени и да могу воз без казне и Милицу без казне и свадбу без казне и бебе без казне и цркве некажњено и траву и небо и уранијум и образ. Некажњено.
 

"Имам их!", рече Миленко. "Али имају и они мене".
 

Имао је Миленко и катапулт да повуче ону ручку и збрише с неба, па нека МиГ звекне где звекне. Није је повукао. Имао је и радар, али му није радио. Радило му оно што данас ради само лавовима, само великим, огромним људима.
 

Ни један пилот после Миленка није полетео до краја милосрђа Нато алијансе.
 

Нису га прогласили херојем. Јер да би неког прогласио херојем мораш да знаш шта херој јесте и шта херој чини и зашто херој чини. И да сам имаш тог херојства негде.
 

Салутирам потпуковнику Миленку Павловићу, не зато што је кренуо у смрт свесно, већ зато што је одбранио од смрти оног "мајку му дечју". Тако је требало да буде. Тако је било. Тако се херојство живи и умире. Тако се уписује у вечност.
 

У земљи која је пљунула, па полизала, која је дала, продала, поклонила, подвела и кастрирала све што ју је чинио земљом достојном хероја, Миленко се отео. У памћењу оних који су у илегали у сопственим животима. Да не би били пљунути, обрисани, полизани, дати, продати, поклоњени, подведени и кастрирани.
 

У милионима онемелих, оглувелих, безосмехних, безнахрањених, увек има неки Миленко. Јер је овај један семе засејао. А залива се, залива. Тек да се зна."

За мог пилота Миленка Павловића, уместо цвећа...

Биљана В. Поповић, ФБ

[Милан Ракић]

On 25.3.2013. at 19:05, Милан Ракић рече

25. март

In Memoriam

Живота Ђурић

потпуковник Живота Ђурић (1963-1999)

Први припадник нашег РВ и ПВО који је погинуо у НАТО агресији, био је потпуковник авијације-пилот Живота Ђурић.

Живота Ђурић је рођен у Параћину 19. априла 1963. године. Након завршене Ваздухопловне војне Гимназије "Маршал Тито" у Мостару, уписује и успешно завршава Ваздухопловну војну академију у Задру и стиче звање војног пилота. Прво место службовања тек промовисаног потпоручника је аеродром Петровац крај Скопља. У том граду заснива и породицу и службује све до распада СФРЈ, када његова јединица због новонасталих околности пребазира на аеродром Лађевци код Краљева. Током своје летачке каријере, успешно је завршио курс наставника летења и курс за командира ескадриле. У јединици је прошао све дужности од пилота до Команданта ескадриле, у којој дужности је био и пред почетак агресије НАТО пакта на нашу земљу. Био је Командант 241. ловачко бомбардерске ескадриле "Тигрови" у склопу 98. авијацијског пука.

Према ратном плану употребе те јединице, један од задатака је био и ваздушна подршка операцијама Треће армије Војске Југославије на Космету. На данашњи дан, пре 19 година, планирано је било дејство из ваздуха на кампове и командна места ОВК на Космету. Задатак је предвиђао лет на малој висини, при великим брзинама, пратећи конфигурацију терена. Живота је полетео из Лађеваца и када је био у рејону Глоговца, извршио је дејство на једно складиште ОВК са две бомбе. Након успешно извршеног задатка, наставио је даље према плану и у једном тренутку када је због конфигурације терена морао да изведе маневар и подигне авион био је погођен ватром са земље. Успео је да усмери летелицу на положаје ОВК...

Према претпоставци колега из ескадриле, није се катапултирао јер није хтео да падне жив у руке непријатељу.

Посмртно је одликован Орденом за храброст и унапређен у чин потпуковника. Сахрањен је у родном месту. Иза њега су остали супруга Биљана, син Александар и кћерка Ана.

Спомен обележје Животи Ђурићу у Давидовцу крај Параћина

У продукцији Радио телевизије "Канал М" из Параћина, аутор Емил Милојевић је 2010. године снимио документарни филм о Животи Ђурићу под називом "Живот, јунаштво, памћење".

 

19

[Милан Ракић]

On 26.3.2013. at 13:52, Милан Ракић рече

26. март

In Memoriam

Зоран Радосављевић

мајор Зоран Радосављевић (1965-1999)

Трећег дана агресије НАТО пакта на нашу земљу, погинуо је мајор авијације-пилот Зоран Радосављевић.

Зоран Радосављевић је рођен у Приштини 26. фебруара 1965. године. Као дете војног лица, његов отац је службовао по многим гарнизонима тадашње државе, да би се пре Зорановог поласка у први разред скрасио у Београду. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

Остаци авиона Зорана Радосављевића

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

 

19

[Милан Ракић]

On 27.3.2013. at 11:48, Милан Ракић рече

27. март

 

In Memoriam

Властимир Лазаревић

заставник I класе Властимир Лазаревић (1952-1999)

На данашњи дан 1999. године, погинуо је заставник I класе везе Властимир Лазаревић.

Властимир је рођен 10. априла 1952. године у Јагодини. Након свршене основне школе уписује и успешно завршава Подофицирску школу везе РВ и ПВО која се тада налазила у Краљеву. У саставу 210. батаљона везе нашег ваздухопловства, службовао је у многим гарнизонима. Обављао је дужност командира одељења. За свој рад је више пута похваљиван и награђиван. За време НАТО агресије, био је задужен за одржавање радио-релејних веза на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица крај Београда (Раковица). Приликом замене једне антене, оштећене у претходном нападу непријатељске авијације, изненада је рејон Стражевице надлетела још једна летелица, која је дејствовала на тај објекат, при томе усмртивши заставника Лазаревића.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Бранислав и кћерка Катарина.

На месту погибије заставника Лазаревића, 2002. године подигнут је споменик, рад академског вајара Славише Чековића,

на којем се налази и спомен плоча са ликом овог пожртвованог подофицира нашег ваздухопловства.

 

19

[Милан Ракић]

On 28.3.2013. at 9:42, Милан Ракић рече

28. март

In Memoriam

Бојан Милетић

војник Бојан Милетић (1977-1999)

Бојан је рођен у Параћину 26. јануара 1977. године. У родном граду је завршио Школу ученика у привреди и стекао звање аутомеханичара. Био је врстан фудбалер и гитариста.

За време агресије НАТО пакта на нашу земљу био је војник у редовном рочном саставу и обављао је дужност возача гусеничних и возила точкаша у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду. На данашњи дан 1999. године, његова јединица се налазили у рејону Ченеја и имала је задатак праћења и дејства на непријатељске летелице. На јединицу је извршен удар анти-радарском ракетом. Делови ракете која је погодила једно возило су нанели тешке повреде овом малдићу. Одмах је пребачен у Покрајинску болницу у Новом Саду, али је нажалост истог дана преминуо. Сахрањен је у селу Стрижа крај Параћина.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце. У касарни његове јединице у Новом Саду, поред постојећег споменика јединицама партизанске авијације, 2004. године је постављена и спомен плоча посвећена свим настрадалим припадницима те јединице у НАТО агресији.

Спомен обележје Бојану и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

19

[Милан Ракић]

On 28.3.2013. at 10:04, Милан Ракић рече

28. март

In Memoriam

Синиша Лаушев

водник I класе Синиша Лаушев (1971-1999)

Рођен је 6. октобра 1971. године у Србобрану. Након завршене Средње машинске школе ступа у војску као војник по уговору у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду, као возач гусеничног возила. Захваљујући преданом раду и залагању, врло брзо је након одслушаног курса постао подофицир.

На данашњи дан пре 19 година, био је на дужности оператера осматрачког радара у својој ракетној батерији у рејону Ченеја. На јединицу је извршен напад анти-радарском ракетом. Директан погодак ракете у радарску станицу на којој се Синиша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је у Бачком Јарку.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Стефан и кћерка Ања.

Спомен обележје Синиши и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

19

[Милан Ракић]

On 28.3.2013. at 10:21, Милан Ракић рече

28. март

In Memoriam

Саша Крстић

старији водник Саша Крстић (1968-1999)

Старији водник Саша Крстић је рођен у Пироту 18. октобра 1968. године. Након завршене основне школе, уписује Средњу војну школу Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране на аеродрому Рајловац крај Сарајева. Био је питомац 37. класе те школе, смер "радариста". Као подофицир, службовао је у Сарајеву и Новом Саду. Обављао је дужности командира одељења и командира вода у ракетној батерији. У слободно време, рекреативно се бавио спортом и био је врстан музичар.

Његова батерија се на данашњи дан пре 19 година налазила на борбеном положају у рејону Ченеја. Саша је тада био командир радарске станице за осматрање и навођење. Уједно је био и оператер на нишанском радару. Директан погодак анти-радарске ракете у возило у којем се Саша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Давор и кћерка Александра.

Спомен обележје Саши и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

19

[Милан Ракић]

On 28.3.2013. at 10:49, Милан Ракић рече

28. март

In Memoriam

Аћим Тадић

старији водник Аћим Тадић (1971-1999)

Аћим Тадић је рођен 15. марта 1971. године у селу Смријечно, општина Плужине, Црна Гора. Након завршене Средње војне школе РВ и ПВО, постаје питомац-студент Војне академије РВ и ПВО, али због избијања рата на тлу бивше СФРЈ, прекида школовање и почиње са службом у авијацијским јединицама нашег РВ. Као ваздухопловни техничар-оружар, службовао је у 229. ловачко бомбардерској ескадрили "Мачеви" у склопу 172. авијацијске бригаде на аеродрому Голубовци крај Подгорице.

На почетку НАТО агресије на нашу земљу, Аћим се нашао у групи пилота и техничара која је била на испомоћи према ратном распореду на аеродрому Ниш. Док је припремао ваздухоплов за полетање, директан погодак крстареће ракете је прекинуо живот овог подфицира нашег ваздухопловства.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

 

19