Смисао патње..."Свјакоје дајаније Божије благо"...Колико вера и Литургија, побеђују проблем бола и смрти?

[JESSY]

[Deki992]

Kada posmatram savremenu religijsku scenu, vidim samo ljudske i telesne naume. Službe koje u većini slučajeva nemaju skoro nikakav uticaj na svet. Vidim kako se svet uvlači u Crkvu i menja je, umesto da Crkva menja svet. Muzika je zamenila Božiji dom. Zabava je zamenila dom Božiji. Vernici su puni mržnje prema ispravljanju i ukoru. Niko više ne želi slušati. Šta se dogodilo sa patnjom u kući Božijoj? Šta se dogodilo sa patnjom u službi Bogu?

Tu reč, patnja, ne čujete u ovom vremenu, vremenu tetošenja i ugađanja. Ne spominje se! Patnja podrazumeva užasnu bol i muku. Duboka unutrašnja bol zbog vašeg stanja i stanja vaših bližnjih. Patnja. Duboka bol. Velika tuga. Agonija. Držimo se svoje teološke retorike i govorimo o buđenju ali ostajemo pasivni. Istinska strast se rađa iz patnje. Istinska ljubav za Hristom dolazi krštenjem u patnji. Pročitajte sveto Pismo i videćete u kojim trenucima je Bog odlučio menjati stvari. I Sam je patio jer je video stanje Svoje Crkve i Svog naroda. Tada pronalazi molitelja kojeg će krstiti u patnji. Naći ćete to zapisano u knjizi proroka Nemije. Jerusalim je u ruševinama.

Šta će Bog učiniti? Kako će obnoviti te ruševine?

Nemija, sin Ahalijin, nije bio propovedenik, bio je peharnik na dvoru persijskog cara Artakserksa I. Ali bio je i čovek od molitve. Bog je pronašao čoveka koji se nije povodio trenutnim osećanjima, čoveka koji nije bio samo trenutno zagrejan za nešto, da bi posle odustao. Nemija reče: Bio sam slomljen. Ridao sam, žalio i postio. Onda sam danonoćno molio.[1]Zašto drugi nisu činili isto, zašto nisu dobili odgovore od Boga u svojim molitvama? Zašto njih Bog nije upotrebio za obnovu? Zašto nisu dobili reč od Boga? Jer nisu bili teskobni! Nisu plakali! Nisu molili! Sve je to ruševina! Znači li ti to nešto danas? Znači li ti nešto da je Božiji duhovni Jerusalim, Crkva, u braku sa svetom? Znači li ti nešto da je velika duhovna hladnoća poharala zemlju? U stvari, da li si zabrinut za Jerusalim u srcu svome? Da li si zabrinut za ruševinu koja polako isušuje tvoju duhovnu snagu i strast? Jesi li slep na ravnodušnost i svetovnost koja se ušunjala? Đavo želi da odustaneš od borbe i postaneš ravnodušan. Đavo želi da odustaneš od molitve i ridanja pred Bogom. A ti nastavi da sediš pred televizorom dok ti porodica srlja u pakao. Pitam te … tebe koji sada ovo čitaš … dolaze li moje reči i malo do tebe?

Velika je razlika između teskobe i brige. Briga je nešto što zaokupi našu pažnju. Tada, zbog nje, započnete projekat ili ideju, interes ili ispunjenje potrebe. Reći ću vam nešto što sam naučio… Ako nešto nije rođeno u patnji, ako nije osvećeno Duhom Svetim, ako te nije pogodila neka ruševina koja te bacila na kolena i krstila u patnji u kojoj moliš i tražiš Boga, sve je bezvredno. Sve dok nismo u agoniji, sve dok nas patnja ne preplavi, svi naši projekti i službe, sve što radimo, bezvredno je.[2] Gde su veroučitelji koji ridaju u molitvi za neposlušnu decu koja su na putu za pakao? Vidite, istinski molitveni život nastaje u patnji. Ako pripravite svoje srce na molitvu, sam Bog izliće Svoje srce pred vas. Tvoje srce će vapiti: Bože, psuju tvoje ime i vređaju Duha Svetoga.

Neprijatelj želi uništiti svedočanstvo vernika tvojih. Preduzmi nešto! Neće biti duhovne obnove, niti probuđenja, niti prosvećenja sve dok ne dopustimo Bogu da nas ponovo slomi.[3]Još je malo vremena ostalo i biće kasno. Stvar je vrlo ozbiljna. Ne reci mi, molim te da ti je stalo, dok istovremeno provodiš sate i sate na internetu ili ispred televizora. Gospode, ima nas koji ti trebamo priznati: Ja nisam ono što bih trebao biti. Ne radim ono na šta sam pozvan. Ne nosim tvoje breme u srcu svome. Idem lakšim putem a želim biti srećan. Ali Bože, prava radost dolazi kroz patnju. Ništa telesno na ovom svetu ne može nam dati radost. Nikakav novac, nikakva kuća, apsolutno ništa materijalno ne može dati radost. Već samo ono što je od Duha Svetog rođeno u poslušnosti i vršenju Njegove volje. Sagradi duhovne zidove oko svoje porodice. Sagradi duhovne zidove oko svoga srca. Ojačaj ih i učvrsti da se možeš odupreti neprijatelju. Bože, to je ono za čime čeznemo.[4]

[1] A oni mi rekoše: Ostatak što osta od ropstva onde u zemlji, u velikoj je nevolji i sramoti, i zid je jerusalimski razvaljen i vrata su mu ognjem popaljena. A kad čuh te reči sedoh i plakah, i tužih nekoliko dana, i postih i molih se pred Bogom nebeskim. I rekoh: Oh Gospode Bože nebeski, Bože veliki i strašni, koji čuvaš zavet i milost onima koji Te ljube i drže Tvoje zapovesti. (Knjiga Nemijina 1,3-5)

[2] Zašto se ljudi uče kroz bol i stradanje, a ne kroz zadovoljstvo i sreću? Vrlo jednostavno, zato što zadovoljstvo i sreća navikavaju čoveka da se zadovoljava stvarima koje su date u ovome svetu, dok bol i stradanje podstiču čoveka da traga za mnogo dubljom srećom izvan granica ovoga sveta. Ja se sada nalazim u bolu i prizivam Ime Isusovo, ali ne da bih se nužno oslobodio tog bola, već da bi Isus, u Kome jedinome nadilazimo ovaj svet, bio sa mnom tokom ovoga bola, i da se Njegova volja ispuni u meni. Međutim, u zadovoljstvu ja Ga ne prizivam, jer zadovoljan sam onim što imam i mislim da mi ništa više i nije potrebno. (O. Serafim Rouz)

[3] Kada se dogodi obraćenje, proces otkrivenja se dešava na veoma jednostavan način: u nevolji ste, patite, a onda se nekako otvara drugi svet. Što ste više u patnji i teškoćama i što vam više očajnički treba Bog, to će On brže doći da vam pomogne, da vam pokaže Ko je On i pokaže vam izlaz. (O. Serafim Rouz)

[4] Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost. Žena kad rađa trpi muku; jer dođe čas njen: ali kad rodi dete, više se ne opominje žalosti od radosti, jer se rodi čovek na svet. Tako i vi, dakle, imate sad žalost; ali ću vas opet videti, i radovaće se srce vaše, i vašu radost neće niko uzeti od vas; I u onaj dan nećete me pitati nizašta. Zaista, zaista vam kažem da šta god uzištete u Oca u ime moje, daće vam. (Jovan,16,20-23)

pravoslavni teolog Dragoljub Rikić

Zasto se forsira patnja?

Zar mi ne treba da budemo radosni?

Kako moze biti radostan neko ko pati?

Ja imam nekoliko osoba koje puno volim i nikad ne bih zeleo da oni pate.Ako Bog mene voli vise nego ja njih,zasto onda zahteva da ja patim?

Ja ne razumem taj mazohizam.

[JESSY]

Zasto se forsira patnja? Zar mi ne treba da budemo radosni? Kako moze biti radostan neko ko pati? Ja imam nekoliko osoba koje puno volim i nikad ne bih zeleo da oni pate.Ako Bog mene voli vise nego ja njih,zasto onda zahteva da ja patim?

 

таман посла.....нико је не форсира.....ионаке је превише има у овом свету.....а за то смо криви ми, људи.....

...да, треба да будемо радосни.....и постоји велики разлог за то.....

....постоји и радосна туга.....патња не може бити радосна.....

...Бог НЕ ЗАХТЕВА да ми патимо....то је само наше дело.....

[Number15648]

Suffering is one very long moment. We cannot divide it by seasons. We can only record its moods, and chronicle their return. With us time itself does not progress. It revolves. It seems to circle round one centre of pain. The paralysing immobility of a life every circumstance of which is regulated after an unchangeable pattern, so that we eat and drink and lie down and pray, or kneel at least for prayer, according to the inflexible laws of an iron formula: this immobile quality, that makes each dreadful day in the very minutest detail like its brother, seems to communicate itself to those external forces the very essence of whose existence is ceaseless change. Of seed-time or harvest, of the reapers bending over the corn, or the grape gatherers threading through the vines, of the grass in the orchard made white with broken blossoms or strewn with fallen fruit: of these we know nothing and can know nothing.

For us there is only one season, the season of sorrow. The very sun and moon seem taken from us. Outside, the day may be blue and gold, but the light that creeps down through the thickly-muffled glass of the small iron-barred window beneath which one sits is grey and niggard. It is always twilight in one's cell, as it is always twilight in one's heart. And in the sphere of thought, no less than in the sphere of time, motion is no more. The thing that you personally have long ago forgotten, or can easily forget, is happening to me now, and will happen to me again to-morrow. Remember this, and you will be able to understand a little of why I am writing, and in this manner writing. . . . (Oscar Wilde)

 

Немој ми тај шведски, молим те...

[Deki992]

Slazem se ali pogledaj ti mnoge tekstove pa i ovaj.

Eksplicitno i nedvosmisleno se velica patnja,npr ovaj deo da sve sto je dobro dolazi preko patnje,da radost pociva na patnji itd.Skoro sam citao neku grupu na fejsu,pa neka pouka kao ako ne places na ovom svetu ne gine ti plakanje na onom.Negde moras patiti...

Kako vreme prolazi sve vise vidjam kontradiktornosti u poukama raznih duhovnika kroz istoriju,pa se pitam sta je uopste pravoslavlje,da li je to radosna vest ili poziv na neki maksimalni mazohizam.

Ako mi ne verujes uporedi neki tekst od npr Rafaela Karelina i nekog naseg duhovnika,pa sama proceni da li isti duh govori iz njih.

[JESSY]

Slazem se ali pogledaj ti mnoge tekstove pa i ovaj. Eksplicitno i nedvosmisleno se velica patnja,npr ovaj deo da sve sto je dobro dolazi preko patnje,da radost pociva na patnji itd.Skoro sam citao neku grupu na fejsu,pa neka pouka kao ako ne places na ovom svetu ne gine ti plakanje na onom.Negde moras patiti... Kako vreme prolazi sve vise vidjam kontradiktornosti u poukama raznih duhovnika kroz istoriju,pa se pitam sta je uopste pravoslavlje,da li je to radosna vest ili poziv na neki maksimalni mazohizam. Ako mi ne verujes uporedi neki tekst od npr Rafaela Karelina i nekog naseg duhovnika,pa sama proceni da li isti duh govori iz njih. 

и ја се у неку руку слажем са тобом.....јако је тешко све то појмити....међутим, битно је да имаш доброг духовника који те води.....да те правилно усмерава.....читајући разне књиге , сигурно можеш бити збуњен....јесте, код Рафаила Карелина има  ствари које плаше.....потребно је време и духовно сазревање, па нам се ствари полако откривају.....

...православље свакако је јесте радосна вест, а никако није позив на максимални мазохизам....

[JESSY]

@@Deki992,

 

 

Zašto stradamo na ovome svetu?

Užasno je gledati čoveka koji pati; bolje bi bilo, stiče se utisak, da ga Bog uništi, no da dopusti takvo stradanje. Često se dešava da čovek, ne izdržavši patnje, okonča sam sa sobom. Čovek pribegava raznim sredstvima, ponekad i nečasnim, ne bi li se izbavio od stradanja.

 

Stradanje - to je nešto najstrašnije i najbesmislenije. Ono košmarno visi nad čovekovom glavom. On traži izbavljenje, ali patnja narasta, postaje sve veća i veća.

Što više čovek beži od stradanja, to više juri ono za njim i konačno ga sustiže.

U trenucima očaja mnogi vapiju: bolje bi bilo da se čovek ne rodi, no da trpi patnje! I, na kraju, stradanja se okončavaju najstrašnijim stradanjem - smrću. Nije toliko strašna sama smrt, koliko samrtna patnja. Naravno, dobro je što se sve smrću završava, jer i stradanjima je tada kraj.

Šta će nam, uopšte, tažav život u kome moramo da patimo?

Život je samo onda pravi život ako se u njemu naslađujemo. Zbog uživanja on i postoji - tako danas rasuđuju mnogi mladi. I jure oni za zadovoljstvima. A čime se možemo nasladiti? Pa, bludom, pijančenjem, jednom rečju, svačim.

Ali, uživanja nisu večna. Uživaj do mile volje, na kraju se i to u stradanje preobrazi.

Pitajte pijanca dok ga razdire bol u glavi, dok mu se ruke tresu, a groznica piruje telom, pitajte ga da li tada uživa?

Pitajte bludnika, koji je osramotio i uništio ne jednu ženu, kada mu u duši nastane pustoš, tuga i razočaranje, da li uživa?

A blud je samo u početku svome uživanje, potom nastaje praznina u čoveku, a i telo se troši, slabi.

Pitajte, naposletku, i bogataša koji je svime obezbeđen: čini nam se da je najsrećniji, ali i on je razočaran. Jer, i u bogatstvu leži stradanje.

Uvek i svuda, kud kod se osvrneš, samo patnja. A uživanja su tako kratka i jadna! Jedini izlaz je smrt, ona nas od patnji izbavlja.

I tako nastaju čitave epidemije samoubistava. Samoubica - to je najveći stradalnik.

Ali, ako se ipak sve smrću ne završava? Zar nas religija ne uči da i za grobom postoji stradanje, pakao? Naravno, pakao možemo odbaciti... Ali, šta ako je zaista tako? Čak i da ga odbacimo, zar je on zbog toga manje strašan?

Šta se to nad čovekom nadnelo, kakav je to začarani krug? Zar je moguće da je sve samo gluvo kolo stradanja? Samo patnja i naš strah pred njom?

Zbog čega stradamo na ovome svetu? Ko će nam na to odgovoriti? Ako trezveno posmatramo, stradanja su besmislena, zatamnjuju svaku radost i smisao.

Ali, ako na stradanje gledamo drugačije, možda ćemo naći i uzrok njegov. Našavši uzrok, možda ćemo se i izbaviti od njega.

Govore: sva patnja je od nepravedno uređenog društva. Izgradimo pravedno društvo i stradati više nećemo.

Zamislimo i to: evo, izgradismo pravedno društvo. Ali, zar i u njemu nema bolesti, katastrofa, vulkana, zemljotresa? Zar i u njemu ipak nema i smrti? Znači, i u njemu ima stradanja? Pa, gde je onda uzrok? Mnogi pokušavaju da ga pronađu, ali, ne uspevši, odmahuju rukom. „Zašto objašnjavati? Živi dok živiš! Smrt će doći, svi ćemo umreti“, - teše se oni.

Ali, zar će se to „dok“ večno produžavati i zar će ta smrt doći kao dobra teta sa kolačima? To „dok“ se odjednom prekine. Misliš, živećeš i uživaćeš, a odjednom - bolest, strašna, i ime joj je strašno; tu je strah samrtni koji oduzima svaki mir.

Od stradanja se izbaviti ne možemo - to bi trebalo da bude konačan zaključak. I šta nam drugo preostaje nego da pokleknemo pred patnjama?

Ne, pokleknuti ne smemo, već na stradanje moramo gledati drugim očima! Do sada smo gledali očima skeptika, onih koji ne veruju, onih koji su slabi. Gledali smo očima oslepelim od straha i videli smo samo ništavilo. Pogledajmo sada očima krepkim, jakim, očima vere.

Vera, ako smem da kažem, to su oči snage.

Bog je Krstom svojim spasao svet. Krstom - stradanjem. Znači, ukoliko postoji vera, stradanje predstavlja akt spasenja.

Pođimo, svi zajedno, u mislima na Golgotu. Tamo se uzdižu tri krsta. U sredini je Krst Hristov - to sam Bog visi raspet na krstu. On ništa nije skrivio.

Nisu stradanja od ovoga ili onoga uzroka. To je sam zakon životni. Čak ni stradanja detinja nisu bez uzroka, pate ona zbog grehova odraslih. Greh je uzrok stradanja i, više od toga, uzrok smrti. Da bismo se izbavili, nužno je da svi na svetu odbacimo greh. Ali, možemo li mi to čak i da zamislimo? Teško. A dok je tako, biće i stradanja. A eto, i Hristos je Bog, čist od svakoga greha; pa ipak, i On strada. Šta je to onda?

Sa obe strane Njegove stradaju razbojnici. Oni zbog krivice stradaju; toga je svestan i razbojnik sa desne strane: „Mi zbog dela stradamo“, govori on, sprečavajući drugog razbojnika da huli na Boga.

Čija su stradanja veća? Naravno, Hristova. Setite se kako se osećate kada vas bez krivice optuže. Teško je stradati i kada si kriv, a kamoli kada nevin stradaš.

 

A zašto je Hristos došao na zemlju? Pa, upravo zbog toga da nas izbavi od stradanja. I zbog toga je On isceljivao bolesne, vaskrsavao mrtve. Zato su Ga kaznili, nevinog, najstrašnijom kaznom - smrću na krstu. I ne samo da je kazna najteža, već su ga postavili između dva razbojnika. I u samoj kazni su Ga podvrgli dodatnom poniženju - raspeću među zločincima.

I šta sada vidimo? Strada Hristos, Bog koji je primio lik čovečji, postao čovek, da bi čoveka spasao. Stradaju i oba razbojnika, kojima je životni cilj bio da prigrabe što više ne prezajući ni od najvećih zlodela. Strada Nevini i stradaju krivci. Znači, svi stradaju; čak i Bog, ne samo čovek. Jače i veće od svega je stradanje. Ono je veće i od Boga i od čoveka... No, nećemo žuriti sa takvim zaključkom. Pogledajmo kako svaki od njih strada! Počnimo od razbojnika: oni su ljudi kao i svi mi. I tako, razbojnik sa leve strane prebacuje Hristu: „Ako si Hristos, spasi sebe i nas!“ To je u suštini česta optužba bezbožnika: „Pa, gde je taj Bog? Ako Ga ima, na šta On gleda?“ - takve reči često u svagdašnjem životu čujemo. „Neka nas izbavi od patnji i poverovaćemo ...“

I pokušavaju bezbožnici da isprave delo Njegovo, da se sami od patnje izbave. Do čega su dospeli, vidimo i sami. Stradanja i dalje postoje, to je očigledno životno iskustvo.

Pogledajmo sada razbojnika sa desne strane Hristove. Njegovo rasuđivanje je drukčije, blagorazumnije. On, ućutkujući drugog razbojnika, kao da kaže: „Ali zašto se ti tako obraćaš Hristu? Pa, zar On ne strada zajedno sa tobom? Zar onoga koji sa tobom pati možeš za nešto osuđivati?“ Time on ispoljava ljubav, poverenje u Hrista. On je Hrista zavoleo. Nije Mu tražio izbavljenje. A šta traži? Traži da ga Hristos pomene - samo to i ništa drugo - kada dođe u Carstvo Svoje.

Nisu to tako jednostavne reči. Pokušajmo da proniknemo u njihovu suštinu! Pomenuti u Carstvu Božjem: to je ono prosvetljenje, otvaranje očiju. Stradanja su otvorila razbojniku oči za Carstvo Božje.

Razbojnik koji se nalazio sa leve strane Hristove, imao je samo jednu želju: osloboditi se patnji i nanovo krenuti u prestupe. A drugi razbojnik vide Carstvo Božje ...

Upravo je tu razrešenje stradanjima. Ukoliko postoji Carstvo Božje, to znači: nekoliko časova visiti u mukama, raspet na krstu, a potom biti večno blažen. Blagorazumni razbojnik je shvatio da od stradalja nema izbavljenja nikakvim zemaljskim sredstvima, već jedino životom večnim. Razumeo je da Bog ne muči večno, da se iza takvih muka nalazi večnost. Sva se stradanja u Bogu okončavaju.

Poverovavši u Boga, čovek nalazi smisla stradanjima, upoznaje njihov cilj. A kada znaš zašto stradaš, onda postaješ jači od patnji, one te ne mogu pobediti. Užasne su besciljne patnje. A bez vere u Boga sve su patnje besmislene i besciljne.

I, eto, zato onaj mudri razbojnik traži da ga Hristos pomene u Carstvu Svojem. Rezultat toga? Pogledajmo kako je ko od njih umro...

Razbojnik sa leve strane - u zlobi, sejući kletve, mučen. Evo, svemu dolazi kraj. Evo tog bezdana, ada, ništavila. Takvo razmišljanje nije bez smisla. Jer, ako se sve završava smrću, onda zaista ništa sem ništavila ne ostaje. Nema ničega, znači: užas ada. Kada se čovek nečemu nada, on se još i bori, a ovako, ničega nema... Eto u čemu je užas bezbožništva - u tome „ničega nema“. To ne umiruje, već baca u očaj. „Ničega nema“. Pokušajte sada to da zamislite! I na vas u tom trenutku zjapi bezdan ništavila. Ad - to je „nema ničega“, a bezbožnik hoće time da umiri sebe!?

Dok verujući propovedaju Carstvo Božje, bezbožnici propovedaju ništavilo. Samo, oni to ne čine direktno, već formulišu kao „življenje u sećanju potomaka“.

A razbojnik sa desne strane? Ne čujemo kletve od njega. On veruje u Carstvo nebesko. No, on se smatra nedostojnim; srećan je ako u njemu bude makar pomenut. Potomci jesu i biće, pa će i proći, a Bog - On će pomenuti. Bogu su svi dragi. On nikoga ne zaboravlja. Takvo saznanje omogućuje razbojniku da mirno umre. Pomenuće ga potomci, a možda i neće, ali Bog će ga sigurno pomenuti.

A kako Hristos umire? Onoliko koliko se očovečio, toliko to ljudsko u njemu govori: „Bože moj, zašto si me ostavio?“ To nije prekor, već znak da bez Boga sva patnja postaje besmislena. Drugim rečima: „Bože, pomozi mi! Ja slabim...“ I poslednje reči, pune snage, spokojstva i vere: „U ruke Tvoje predajem duh svoj...“

U ruke Božje predajem duh svoj - to su poslednje reči i najveća želja svakoga ko veruje. Predati duh svoj u ruke Božje! U Bogu stradanja nema, tu je blaženstvo. Zamislite sa kakvim spokojstvom umire takav čovek! U ruke Božje... Gospode, neka bude volja Tvoja!

Razbojnik moli Hrista da ga pomene u Carstvu svome, a On mu odgovara da ga neće samo pomenuti, već će tog istog dana zajedno biti sa Njim u Raju.

Eto čime se stradanja završavaju: naći se u Carstvu Božjem, u raju. I tako se na Golgoti završavaju stradanja. Umro je Hristos - Bog koji se ovaplotio u telu čovekovom. Umreše i oba razbojnika. No, ne završava se i život tu, to nije kraj čovekov. Da Boga nema, na tome bi se sve svršilo. Ali, pošto On postoji, tu je početak nečega sasvim drukčijeg. A šta je to?

Bezbožnik, dolazeći do toga mesta u životu, udara glavom u zid i ne zna kuda će dalje, a mi koji u Boga verujemo, tek tu počinjemo istinski razgovor o životu, o besmrtnosti. Samo čovek koji veruje u Boga ne može biti satrven patnjama, samo on ne gubi nadu, već se hrabri, traži, čeka i veruje. Bezbožnici napadaju vernike da verom u zagrobni život parališu ljudske snage. Ne, naprotiv, vera te snage razvija dajući im smisao i konačni cilj.

Ti, bezbožniče, zašto stalno razvijaš svoje sposobnosti? Zar se smrt ionako neće podsmehnuti nad tobom? Ti veruješ da će sve propasti, da ničega biti neće. A mi koji verujemo, znamo da stradanja nisu nepremostivi bedem, smrt nije kraj - Bog je dopustio stradanje radi našeg spasenja. Patnja, pa i ona najstrašnija, u rukama Božjim nije tako strašna, jer ona spasava. Samo ako znaš da stradanje spasava, izbegao si strašne košmare ništavila. Sve patnje u ovom našem životu osmišljene su. Nije slučajno nama Bog, koji ima nedokučiva sredstva spasenja, upravo stradanja odabrao za to.

Hristos je stradao na Krstu ispunjavajući poslušanje Ocu nebeskom. I to dobrovoljno, ne po prinudi. Radi spasenja roda ljudskog. I takvo poslušanje - božanstveno stradanje - spasava. I tako se i mi, primajući zaslužena stradanja naša, priklanjamo tom božanstvenom stradanju - naša stradanja postaju sastradanja, saraspeća Hristu. Svaki hrišćanin zna da saraspeće Hristu znači biti mrtav za ovaj svet, a živ u Bogu. To nije stradanje radi stradanja, to nije smrt zbog smrti, već zbog života, i to života večnog.

Da Hrista nema, ostala bi samo gola stradanja bezbožnika. No, pošto On postoji, stradanje je spasenje.

Slava Gospodu našem Isusu Hristu!         

Sveštenik Dimitrije Dudko,
Pravoslavni misionar

[Zero]

Jedan prijatelj mi je rekao da je vladika Nikolaj napisao: "Bez tugomore nema bogomolje." Prvo mi se on žalio da ima ovakav problem, a evo sada ja. I zaista, nekad se pitam zašto ne mogu da se dostojno pomolim Gospodu kada je sve u redu, kada sam u izobilju, a kada pritisne neka muka, nekako je mnogo lakše biti iskren u molitvi. Da li se ovo dešava iz prostog razloga zato što smo, pored svega, i dalje fizička bića, zato što smo "još uvek u materiji"? Da li ta tuga, izazvana raznim iskušenjima, patnjom, teskobama (u nekim slučajevima i stradanjem) zaista jeste preduslov spasenja?
 

 

 

....pošto On postoji, stradanje je spasenje.

Sa ovim se slažem, jer i verujem da stradanje čisti dušu, kao i iskreno pokajanje. Jer, "stradanjem se strada za život, ne za smrt", kako kaže u tekstu iznad. Da ne postoji Bog, stradanje bi bilo prazno.

[Deki992]

Joana:

Gle,ja nisam rekao nista o stradanjima koja nisu do nas.Stradaju ljudi u ratu,na poslu,u porodici.zrtvujes se za nekoga ceo zivot,kao na primer roditelj za dete,meni je to sve super,ima smisla.Ja sam mislio o tom stalnom pozivu na patnju koje imamo u nekim tekstovima.

 

"Pitajte pijanca dok ga razdire bol u glavi, dok mu se ruke tresu, a groznica piruje telom, pitajte ga da li tada uživa?

Pitajte bludnika, koji je osramotio i uništio ne jednu ženu, kada mu u duši nastane pustoš, tuga i razočaranje, da li uživa?

A blud je samo u početku svome uživanje, potom nastaje praznina u čoveku, a i telo se troši, slabi."

 

Ovo su ekstremi.U pravoslavnim tekstovima se pri pominjanju ovakvih grehova,kao realno lose posledice cesto uzimaju ektremne situacije.Kod konzumiranju alkohola se uzima primer teskih pijanica,kod bluda ljudi koji su poludeli od bluda (blud unistava dusu i telo i slicno).A da li je ovako u stvarnosti,ako ne uzimamo zavisnike od alkohola,prostitutke i slicno.Nije bas.

"Upravo je tu razrešenje stradanjima. Ukoliko postoji Carstvo Božje, to znači: nekoliko časova visiti u mukama, raspet na krstu, a potom biti večno blažen."
 

Ovo super zvuci,i o ovome sam cesto razmisljao.Npr ja bih prihvatio da me razapnu kada bih znao da cu posle toga biti vecno blazen(mislim da bi to svi prihvatili).Ali ima jedna zackoljica.Neki ljudi ceo zivot stradaju.Koliko ima zivotnih prica da se ljudi muce od malena,na raznorazne nacine.Citao sam tekst neki ruski o smrtnim grehovima.I tamo sad pise nesto ovako:ako covek ima samo jedan smrtni greh neispovedjen i neokajan,on se ne moze spasiti(to je rekao neki njihov svetitelj).
Teorijski,to bi bilo ovako:Zamisli coveka koji  se samo jednom napio i nije se pokajao i ispovedio za to,da mu je to cak jedini greh,da se ceo zivot zrtvovao za druge,stradao,patio,njemu nema spasa.Pa je l to okej?
Tu se postavlja pitanje,zasto se mi molimo onda za umrle,kada realno nema coveka (prosecnog) koji nije umro sa nekim grehom bar.

Ja u sustini ne verujem u to,i nije poenta price u tom tekstu o grehovima,poenta je koliko je cela ta pravoslavna prica i shvatanje pravoslavlja razlicito i pitam se samo koliko je za ovih 2000 godina tu stvari dodato i oduzeto.Kao sto sam ti malopre pomenuo Rafaela Karelina,ja od njega nikad nisam procitao nesto od cega mi se zeludac ne bi prevrtao vec posle trece recenice.A on je opet poznati duhovnik i publicista,i zamisli da njegovim tekstovima pokusas nekoga da privuces crkvi,mislim da je to nemoguce.
 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Patnja i milost!

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=2989838197848&set=pb.1618917717.-2207520000.1374097065.&type=3&theater

[JESSY]

Ali ima jedna zackoljica.Neki ljudi ceo zivot stradaju.Koliko ima zivotnih prica da se ljudi muce od malena,na raznorazne nacine.Citao sam tekst neki ruski o smrtnim grehovima.I tamo sad pise nesto ovako:ako covek ima samo jedan smrtni greh neispovedjen i neokajan,on se ne moze spasiti(to je rekao neki njihov svetitelj). Teorijski,to bi bilo ovako:Zamisli coveka koji se samo jednom napio i nije se pokajao i ispovedio za to,da mu je to cak jedini greh,da se ceo zivot zrtvovao za druge,stradao,patio,njemu nema spasa.Pa je l to okej? Tu se postavlja pitanje,zasto se mi molimo onda za umrle,kada realno nema coveka (prosecnog) koji nije umro sa nekim grehom bar. Ja u sustini ne verujem u to,i nije poenta price u tom tekstu o grehovima,poenta je koliko je cela ta pravoslavna prica i shvatanje pravoslavlja razlicito i pitam se samo koliko je za ovih 2000 godina tu stvari dodato i oduzeto.Kao sto sam ti malopre pomenuo Rafaela Karelina,ja od njega nikad nisam procitao nesto od cega mi se zeludac ne bi prevrtao vec posle trece recenice.A on je opet poznati duhovnik i publicista,i zamisli da njegovim tekstovima pokusas nekoga da privuces crkvi,mislim da je to nemoguce.

 

....разумем ја тебе....

...да, постоје људи који се стално муче у овом свету.....а дивни су....али, то је већ Божија промисао....ми то никада овде нећемо схватити.....

...рекох да има различите литературе и да није свака за сваког....зато сам мислила да имаш свог духовника са којим можеш да причаш, да га питаш, да ти објасни....временом ћеш и сам на основу свог личног искуства моћи да процениш шта да прихватиш од прочитаног а шта не....овај руски текст о смртним греховима, сигурно нећеш прихватити....

...учићемо у овом свету док смо живи,и опет нећемо научити.....

...а што се самог читања тиче, чим видиш да ти нешто не прија, престајеш са читањем...прелазиш на нешто друго....

[Deki992]

....разумем ја тебе....

...да, постоје људи који се стално муче у овом свету.....а дивни су....али, то је већ Божија промисао....ми то никада овде нећемо схватити.....

...рекох да има различите литературе и да није свака за сваког....зато сам мислила да имаш свог духовника са којим можеш да причаш, да га питаш, да ти објасни....временом ћеш и сам на основу свог личног искуства моћи да процениш шта да прихватиш од прочитаног а шта не....овај руски текст о смртним греховима, сигурно нећеш прихватити....

...учићемо у овом свету док смо живи,и опет нећемо научити.....

...а што се самог читања тиче, чим видиш да ти нешто не прија, престајеш са читањем...прелазиш на нешто друго....

Hvala ti svakako.Ma prevazisao sam ja taj neofitski period,nego rekoh da otvorim dusu malo vidim da je tema pogodna.

[JESSY]

Hvala ti svakako.Ma prevazisao sam ja taj neofitski period,nego rekoh da otvorim dusu malo vidim da je tema pogodna.

наравно.... :4869:

[JESSY]

Зашто је све толико тешко на овом свету, зашто баш све изгледа као тешка борба? Ништа није лако и живот је прилично компликован и тежак. И сами видите како вам ниште не долази лако нити на тањиру.

Зашто је тако тешко? Зашто има толико патње на свету? Ово је једно од најважнијих питања која ћете икада поставити себи у животу. Ово исто питање су питали сви људи који су живели на овој планети.

 

 

Послушајте шта је праведни Јов рекао у Библији; ”Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?”

Хајде да погледамо шта је томе узрок? У Библији је записано да је побуна против Бога узрок овом тешком животу препуном патње, која је уништила и покварила све. Побуна против Бога покварила је буквално све у овом животу.

Све је почело са првим људима Адамом и Евом у рају. Када је Бог испрва створио свет и човека у њему, све је било савршено добро. Адам и Ева нису могли да умру, нису имали проблеме, емотивне или физичке болове, нису имали тугу, патњу, нису били болесни, тела им нису могла изгорети у пламену нити се потопити у води, нису имали муке, кушања, изазове, препреке, проблеме, нису имали неуспехе, обесхрабрења, очајања нити депресију…Ништа од свега тога није било у рајском врту. Све је било савршено.

Али једног дана су Адам и Ева решили да учине оно што они хоће, а не оно што им је Бог наредио. Бог им је рекао да буквално све могу радити и јести у рајском врту, осим плодова са дрвета познања добра и зла. То што је Адаму и Еви било наређено, било је најминималније могуће искушење. И шта су први човек и жена учинили? Наравно, одмах су урадили баш оно што им је Бог наредио да не раде. Али зашто им је Бог дао слободу да бирају? Без слободе избора човек не може изабрати да воли Бога. Ако човек нема избора већ мора да воли Бога притеран неком унутрашњом силом или унутрашњом особином, онда то и није права љубав, а Бог је желео да искрено буде вољен од првих људи и свих осталих који би се родили.

Али Адам и Ева нису послушали једину Божију заповест, рекавши себи, након веома лаганог убеђивања сатане, непријатеља људског рода; ”Ми боље од Бога знамо шта је нама потребно и шта ми хоћемо, ми ћемо себе начинити срећнима и учинићемо оно што ми хоћемо, јер и ми хоћемо бити богови”.

Тако су изабрали да ураде баш ту једну једину ствар коју им је Бог рекао да не учине. Тако су учинили грех који се зове првородни грех.

У Посланици Римљанима читамо ”…кроз једног човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише”. Пре првородног греха у свету није било смрти, није било туге, депресије ни разочарења. Адама и Ева су могли вечито да живе,  да не пролазе кроз смрт тела и кроз муке које сви морамо пролазити да бисмо преживели. Грех је учинио да све у овом свету постане покварено, изокренуто и склоно трулежи.

 

српска црква ротердам

 

И не само да су Адам и Ева направили такав избор, већ сам и ја направила, а и ви сте и сви остали људи на свету који су икада живели.

Ми се сви добро сећамо кад смо рекли; ”Нећу да учиним исправну ствар, већ оно што ми је лакше”.

Ми смо сви једном донели одлуку и рекли; ”Нећу да кажем оно што је истина и што је исправно, већ оно што је сад згодно и у складу са оним што се тражи од мене”.

Ми смо сви рекли себи; ”Нећу да будем оно што Бог жели да буде од мене, већ хоћу да будем онакав какав ја то хоћу. Ја хоћу да будем свој газда и ја знам шта ме чини срећном и испуњеном много боље него што то зна Бог.”

У књизи пророка Исаије пише (53,6); ”Сви ми као овце зађосмо, сваки од нас се окрену својим путем…” Будите искрени и сетите се колико сте само пута себи рекли; ”Знам шта је Божија заповест, али нећу да учиним како је Бог заповедио, већ како ја хоћу”. У Причама Соломуновим (20,9) то је и записано; ”Ко може рећи очистио сам срце своје, чист сам од греха својега?”

Сви смо чинили погрешна дела и сви смо избегавали чинити оно што нам је Бог заповедио да чинимо. У Библији се то зове ”Побуна”. Кад год не желите да учините оно што Бог наређује, ви сте заправо у рату са Богом. Јер Бог нас је створио да бисмо чинили одређене ствари, али их не чинимо, већ улазимо у побуну против Бога.

 

http://svetatrojicaroterdam.com

[JESSY]

КАКО СЕ ПОБУЊУЈЕМО ПРОТИВ БОГА

Против Бога се побуњујемо на 3 начина и веома је важно да то знамо, јер сви користимо сами један израз, док их је у ствари 3. Дакле, постоје 3 начина како се побуњујемо против Бога.

ПРВИ сви знате и сви користимо тај израз, а зове се грех. У греху се све води на Ја, Мој и Мени. Уствари, реч грех означава да нисмо дотигли циљ. То вам је као у такмичењу гађања стрелама, када стрелом не погодимо циљ, већ стрела падне пре циља. То значи да нисам постигла циљ, да не циљам до оног циља ког је Бог одредио за нас, већ сам промашила, нисам довољно добра, јер на жалост нисамо савршена, у немогућности сам да живимо савршен живот. Нико од нас не успева да увек погоди стандарде савршеног живота. То је грех, кад нисмо у способности да испунимо оно што је Бог од нас очекује.

Постоји и ДРУГИ термин који користимо као описивање наше побуне према Богу, а зове се БЕЗАКОЊЕ. Безакоње је супротно од греха, које је недостизање Божијег циља за нас. Безакоње је прелажење преко граница, кршење закона Божијег. То је намерно и смишљено непослушање. Грех може бити неуспевање да се изборимо са собом и доведемо себе до Божијег циља. Али Безакоње је намерно кршење закона, када намерно идемо преко граница дозвољеног. Ако се возим колима брзином од 80 км а дозвољено је 50км, али ме то не забрињава, онда не чиним грех, већ безакоње, јер намерно кршим закон.

Постоји и ТРЕЋА реч и зове се НЕПРАВЕДНОСТ. То је наклоност и  озбиљна намера да повредимо другога. То је намера да направим штету другоме и намера да му чиним зло. То може бити зато што сте бесни или сте љубоморни, или сте огорчени, или сте частољубиви, није битно шта још може бити. Важно је да желите повредити или узвратити на повреду коју сте добили. То није грех, то није безакоње, то је наношење неправде.