Три јерменска споменика или прича о пожртвованости наших пилота

[Милан Ракић]

Хачкари испред земунског манастира и Главне поште у Новом Саду

Многи од нас су шетајући земунским парком, или пак одлазећи на службу у земунски манастир (у којем је до пре неки месец служио наш драги професор, покојни отац Радован Биговић), прошли поред овог споменика, а да се можда нису ни запитали одакле овај ту, вероватно мислећи да је споменик „остао“ од подизања храма... Овај хачкар како га Јермени зову, што у буквалном преводу значи „крст у камену“ је, без обзира што изгледа знатно старије, постављен на ово место 1993. године, као подсећање на једну трагедију и као израз захвалности јерменског народа нашем...

Слично обележје постоји и у Новом Саду. Подигнуто је у близини зграде Главне поште у булевару Михајла Пупина, а на месту старе јерменске цркве. Хачкар је подигнут мислим 1995. године, а повод је био исти као и за хачкар пред православним манастиром у земунском парку.

А трећи споменик, како и сам наслов данашње приче каже, налази се недалеко од духовног и религијског центра Јерменије и јерменског народа - Ечмиадзина, одмах поред моста на реци Камах...

Спомен комплекс недалеко од Ечмиадзина, на обали реке Камах

Сва три спомен обележја су подигнута као што рекох у знак сећања на један трагичан догађај, који је додатно учврстио везе јерменског и српског народа... А прича гласи овако...

Седмог децембра 1988. године, разоран земљотрес је погодио главни град тадашње Совјетске Републике Јерменије, Јереван. У тој катастрофи је настрадало 50000 људи. Позиву у помоћ, који је Председник СССР Михаил Горбачов упутио светској јавности, одазвало се 111 земаља света, међу њима и тадашња нам држава - СФРЈ. У наредних неколико дана, чим су се стекли услови за прихват, ваздушна лука у Јеревану је постала најактивнији аеродром у том делу света... Војни и цивилни ваздухоплови су долетали са свих страна земаљске кугле и дотурали најнеопходније ствари унесрећеним грађанима Јерменије... Са наше стране, већ 10. децембра је успостављен ваздушни мост Скопље - Јереван, у којем је учествовао један авион београдске компаније "Авиогенекс", те два авиона типа Ан-12, Југословенског РВ и ПВО...

Једанаестог дана децембра те 1988. године, у касним вечерњим сатима посада нашег Ан-12 у саставу: потпуковник пилот Предраг Маринковић, потпуковник пилот Владимир Ерчић, потпуковник пилот Миленко Симић, потпуковник навигатор Милан Мићић, заставник I класе летач механичар Бориша Мосуровић, заставник I класе летач механичар Милисав Петровић и заставник летач радио телеграфиста Јован Зисов, добили су од аеродромске контроле летења Скопски Петровец дозволу за полетање и лет по маршрути Петровец - Ларнака - Јереван... Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловном жаргону СМУ-сложени метео услови), што за искусну посаду нашег транспортера није представљало већи проблем јер су и они као и ваздухоплов били обучени и припремљени за извршење задатака у свим метео условима...

Ан-12 нашег РВ и ПВО, евиденцијски број 73312, који се срушио у Јерменији

Међутим, приликом прилаза аеродрому у Јеревану, десио се проблем, за који ни до данас нажалост није утврђен разлог. Да ли је дошло до неког техничког отказа у самом авиону, грешке посаде или пак грешке контролора летења у Јеревану, тек, наш авион је пола сата након поноћи, 12. децембра 1988. године својим точковима додирнуо шљунчану обалу реке Камах, неколико километара од Ечмиадзина и десетак километара од прага писте међународног аеродрома у Јеревану. Одмах након контакта са земљом, због конфигурације терена (обала реке), авион се превалио и у експлозији распрснуо на хиљаде делова...

Свих седам чланова посаде је на месту остало мртво... Као да сам земљотрес није био довољно трагичан... Ипак, након залечених рана, јерменски народ је на достојанствен начин одао почаст храбрим летачима. Хачкарима у Земуну и Новом Саду, а од 1995. године и монументалним спомеником "Сломљено крило", крај моста на реци Касах, где се авион и срушио. На том месту је првобитно било спомен обележје које су подигли радници "Енергопројекта"...

Наиме, на седму годишњицу трагедије, 12. децембра 1995. године, уз присуство војних и државних званичника обе државе, Католикоса Јерменске апостолске цркве, те породица настрадалих, откривен је овај споменик, који има практично три целине, где прва од постамента симболизује сам земљотрес, оне раширене руке на средини споменика симболизују молбу за помоћ коју је народ Јерменије упутио свету и на крају аутентични остатак крила дугачак седам метара са јасном симболиком на седморицу настрадалих ваздухопловаца. Са леве стране споменика се налази хачкар на којем су представљене јерменска и српска мајка које тугују за својом децом, а са десне стране пак један уобичајени хачкар. Испред споменика се налази спомен-плоча исписана на јерменском, руском и енглеском језику, која и "објашњава" намену споменика. На постаменту се налази и седам мермерних таблица са именима чланова посаде...

Спомен плоча испред споменика "Сломљено крило"

Иначе, према речима Олге Маринковић, сестре настрадалог потпуковника Предрага, наши ваздухопловци међу Јерменима имају статус, безмало па светаца. Каже она даље, да постоји и обичај код јерменских младенаца да сватовска колона пре одласка на венчање оде до споменика где младенци "прођу" испод једног лука, који се опет налази иза споменика (види се на слици доле), затим се поклоне сенима настрадалих, а онда се и сликају испред споменика и она два хачкара. Уопште, каже она и дан данас сваком Јерменину је прва асоцијација на нас и наш народ управо ово, чему сведочи и изјава директора фирме која је изградила ово спомен обележје, који каже да је овај споменик могао и од злата бити направљен, а и тада не би могао показати захвалност јерменског нашем народу...

И на крају, када је пре неку годину Председник Јерменије боравио у званичној посети Београду.

Председник Републике Јерменије, господин Серж Азатович Саргасјан, испред споменика крај земунског манастира

Ван протокола је замолио своје српске домаћине да окупе чланове породица настрадалих летача испред земунског манастира, где им је након полагања венаца, још једном изразио захвалност свога народа за жртву коју су њихови најмилији поднели.

Чланови породица наших настрадалих летача које је Председник Јерменије позвао, како би им још једном изразио захвалност народа Јерменије, за жртву коју су поднели њихови најмилији

Исто тако у узвратној посети Јерменији, бивши Председник Србије је такође од стране својих јерменских домаћина одведен до споменика "Сломљено крило"...

Фото by Gevorg Galstyan, Panoramio for Google Earth, Координате: 40° 9'58.67", 44°15'25.82"

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

 

[obi-wan]

Nisam znao da je nase RV koristilo An-12...

[Милан Ракић]

Да, да. У саставу нашег ЈРВ било је два авиона овога типа, тзв. "кец" (евиденцијски број 73311) и "двојка" (73312)... Ова потоња се срушила у Јерменији, а "кец" је продат неком бугарском карго превознику, а од тада судећи по овом руском сајту је променио неколико власника и тренутно припада некој Азербејџанској фирми, премда сам видео негде да је приземљен на неки аеродром у Саудијској Арабији... Иначе, док су били код нас, максимално су рабљени и коришћени за карго летове по афричким, европским и азијским дестинацијама, а за потребе ЈАТ-а су одржаване и две редовне карго линије према Лондону и Паризу...

[Перса]

Дивна прича која говори колико је важно знати и умети и подсећати на оне који су пружили руку пријатељства.

Нека ова дивна прича буде подсетник начина понашања према свим значајним бићима у нашем животу. Да се добра никада не забораве, одавање почасти и признанја буде традиција која ће учити подмаладат о начину понашања.

Диван прилог, диван!

Хвала mlnrakic!

[Млађони]

Divna prica... steta za zrtve.... ali sve jedno divna prica koja glorifikuje vrlinu.

[Милан Ракић]

Чланови посаде нашег Ан-12 који су настрадали у Јерменији

[Милан Ракић]

Ево данас бејах са породицом у Новом Саду и између осталог сам обишао и споменик нашој посади која је трагично настрадала у Јерменији 12. децембра 1988. године...

 

 

 

[vathra]

Отац моје школске другарице је био у посади авиона.

Ми смо као разред ишли на сахрану, мислим да је било на Бежанијском гробљу.

Сећам се да је био хладан дан, и је био почасни вод.

 

Похвала Јерменима што су направили овако лепе споменике, и што чувају сећање на наше авијатичаре.

[Милан Ракић]

На данашњи дан пре 25 година се десила трагедија у којем је целокупна посада нашег Ан-12 смртно настрадала...

 

Бог нека им души опрости!

[Милан Ракић]

Тужно подсећање...

 

 

Нека им је вечна слава и хвала. Бог нека им души опрости...

[Богдан_]

Страшна прича. Људска. Вечна им слава! Бог да им душе прости.

[Guest]

Ракићу, хвала ти за ову причу!

[Милан Ракић]

26-та годишњица трагичног земљотреса је обележена широм Јерменије, а како преносе медији из те земље, ни овога пута жртва наших људи није заборављена...

 

 

 

http://www.a1plus.am/1354547.html

 

http://lurer.com/?p=165818&l=am

 

http://shamshyan.com/hy/article/2014/12/07/36125/

 

http://hayeli.am/article/592762/

[Милан Ракић]

А ево и неколико слика са званичног сајта Председника републике Јерменије, приликом његове ономадошње посете нашој земљи, којом приликом је посетио и земунски манастир...

 

 

 

 

 

http://www.president.am/en/foreign-visits/item/2011/04/04/news-241/#!officialPhotos

[Фидер]

Тужно је што када би питао Новосађане шта представља тај споменик који је у сред центра њиховог града, гарантујем да 95% не би имало појма.