Претражи Живе Речи Утехе

Традиционално, као и претходних година Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, организовало је 15. јуна 2019. године, посету селу Влакча и обилазак родне куће првог српског пилота наредника Михаила Петровића рођеног 14. јуна 1884. године. Организатор свечаности у селу било је Завичајно удружење „Пилот Михаило Петровић“ и месна заједница Влакча у сарадњи са Туристичком организацијом Крагујевца и УПВЛПС. Присуствовали су: чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; делегације РВ и ПВО коју си чинили представници 98. ваздухопловне бригаде из Лађеваца; Лабуд Булатовић председник Ваздухопловног савеза Србије, Велимир Исаковић председник и Александра Шиндолић секретар Удружења линијских пилота Србије; чланови Удружења за неговање ваздухопловних традиција, поштоавоаци Михаила Петровића, омладина и грађани Влакче и околине. Испред Министарства одбране – Управа за традицију, стандард и ветеране приосутвао је потпуковник Ступар Миленко. Манифестација је почела окупљањем у дворишту основне школе у Влакчи где су гости дочекани слатким и леденом водом, кафом и освежењем, у пријатном хладу столетних липа и храстова. Потом је колона са заставама Србије, Удружења пензиониснаих војних летача и падобранаца Србије, Месне заједнице Влакча, Завичајног удружења Михаило Петровић на челу, кренула ка родној кући првог српског пилота. Скривена у шљивику, оронула и сетна дочекала је, више од века стара грађевина, добронамернике који су дошли да се поклоне сенима и делу Михаила Петровића, вапећи да јој неко поправи полупани цреп на крову, нахерени димњак, испуцале зидове, напрсле прозоре и натрулу дрвенарију. После одавања почасти нареднику Михаилу Петровићу и полагања венаца и цвећа испред спомен плоче на родној кући, присутне је поздравио секретар завичајног удружења Драгољуб Драгче Швабић, а потом су говорили Златомир Грујић, председник УПВЛПС и Миливоје Мића Борић председник скупштине завичајног удружења. Програм је настављен у школском дворишту. Председник Завичајног удружења Александар Саша Јовановић поздравио је присутне и уручио пригодна признања. Члан Извршног одбора УПВЛПС Миодраг Башарагин, пилот, пуковник у пензији, уручио је велику спомен диплому поводом 135 година рођења Михаила Петровића Месној заједници Влакча, Завичајном удружењу Михаило Петровић и Управи за традицију, стандард и ветеране Министарства одбране и комплет књига у издању УПВЛПС протекле године за библиотеку завичајног удружења. Своју књигу „Последњи заокрет“ уручио је и лично Драгослав Спасојевић, пуковник у пензији. Програм је настављен наступом изворних група и пригодним културно-уметничким програмом, а потом и поделом признања у акцији „Бирамо најлепше сеоско двориште у Влакчи“. По завршетку програма приређено је послужење за госте и настављено дртужење у пријатној атмосфери летњег дана у прелепом амбијенту села у срцу Шумадије. Сво време манифестације село Влакча надлетали су авиони са посадама пилота учесника такмичења на Меморијалу Михаило Петровић, који су полетали са аеродрома у Смедеревској Паланци. У повратку за Београд чланови УПВЛПС и сапутници из осталих удружења положили су цвеће пред спомеником пилоту мајору Зорану Томићу у Тополи. Повратак је, као и читава посета, протекао у пријатној атмосфери и дружењу, као у претходних година. Учесници путовања и чланови УПВЛПС прикупили су добровољни прилог у износу од 12.500 динара за обнову родне куће пилота Михаила Петровића. Акција прикупљања срестава се наставља. МЕМОРИЈАЛ МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ Поводом Дана пилота Србије, 29. маја, и 135. годишњице рођења Михаила Петровића 14. јуна, на аеродрому у Смедеревској Паланци одржано је у суботу, 15. јуна 2019. године такмичење пилота – Меморијал „Пилот Михаило Петровић“, у организацији Ваздухопловног савеза Србије, аеро-клуба „Јасеница“ из Смедеревске Паланке и Ваздухопловне фондације „Пилот Михаило Петровић“. На једној од етапа руте са извиђачким задацима и прецизним слетањем изведен је и двоминутни заокрет изнад родне куће пилота Михаила Петровића у Влакчи. Овим чином пилоти су одали пошту првом пилоту и првој жртви нашег ваздухопловства, нареднику Михаилу Петровићу. Планирано је да се убудуће меморијал одржава сваке године.

На данашњи дан, 20. марта 1913. године, у близини села Барбалуши код Скадра, настрадао је током извођења борбеног задатка-извиђања турских положаја, наредник Михаило Петровић, наш први школовани војни пилот. Чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) су као и годинама унатраг што чине, и ове се поклонили сенима нашег првог пилота и прве жртве наше авијације. У организацији УПВЛПС и Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, на београдском Новом Гробљу су се окупили активни и пензионисани припадници вида, представници ваздухопловних удружења, поштоваоци авијације. Команду РВ и ПВО је представљао бригадни генерал Александар Бјелић, Начелник штаба команде РВ и ПВО. Били су ту и пријатељи из Ваздухопловне фондације "Пилот Михаило Петровић", Удружења пилота "Ма 2+", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", Ваздухопловног савеза Србије, Удружења за неговање ваздухопловних традиција. Ове године нас је све обрадовало и присуство деце из Влакче. "Пачићи" и ђаци до 4 разреда основне школе из родног села наредника Петровића. За све окупљене и децу је потпредседник УПВЛПС Војислав Стојановић одржао историјски час о животном путу пилота Михаила Петровића. Свештеник Команде РВ и ПВО, јереј Александар Затезало служио је парастос. Након помена и полгања венаца, окупљени су се упутили у Музеј ваздухопловства на АНТ где је настављено дружење. фото: Павле Кљајић, УПВЛПС/Vlakča selo FB

– У току је последња фаза испитивања за 14 авиона „ласта“ који ће значајно унапредити будућност обуке наших најмлађих пилота, наших кадета. Војска Србије и Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана интензивно се опремају и наоружавају и из стања потпуног очаја и готово гашења које је било 2012. године, ви данас имате Ратно ваздухопловство које се интензивно наоружава и опрема и које се, када се заврши све што је договорено, може надати да ће бити једно од најснажнијих у региону – истакао је министар одбране Александар Вулин на аеродрому „Батајница“, где је у пратњи команданта РВиПВО генерал-мајора Душка Жарковића, обишао ваздухопловну компоненту Техничког опитног центра. Министар Вулин је истакао и значај обуке, нагласивши да је веома важно да имамо и авионе као што је „ласта“, који омогућавају нашим кадетима да се усавршавају брзо и ефикасно и који им омогућавају да буду припремљени и за прелазак на озбиљније ваздухоплове. – Увођење авиона „ласта“ у наше наоружање даје нам могућност не само да обучавамо наше кадете, већ да обучавамо кадете из читавог региона, па и из многих земаља које су веома заинтересоване за нашу обуку и за наша искуства. Војска Србије се опрема, Војска Србије јача и зато позивам све младе људе који желе да се опробају у војном позиву, позивам све младе људе који желе да постану пилоти и ваздухопловци, да се пријаве и да виде да ће живот који ће посветити својој земљи и својој војсци, одбрани своје земље, бити и добар и квалитетан и награђен – поручио је министар Вулин. Помоћник директора Техничког опитног центра за летна испитивања потпуковник Зоран Лунић истакао је да је повод данашњег обиласка верификација отклоњености недостатака авиона „ласта“, односно последња фаза испитивања у Техничком опитном центру. – Тиме смо данас завршили испитивања, припремили ваздухоплове и створили су се услови за даље процедуре и увођење у наоружање и војну опрему – нагласио је потпуковник Лунић, додајући да је током обиласка министру представљена и компонента ТОЦ-а која се бави испитивањима на пољу ваздухопловства, као и богата историја коју наша земља баштини на том пољу. Министар одбране је током обиласка имао прилику и да се информише о стању у тој јединици, опремљеношћу средствима, кадром, као и са свим задацима који се тренутно реализују, као и доприносом ТОЦ-а у опремању система одбране савременим средствима из ваздухопловства. Инструктор летења у 252. школско-тренажној авијацијској ескадрили мајор Горан Ђурић истиче да је част да после неколико деценија имамо нови ваздухоплов домаће производње који служи за основну и напредну обуку кадета пилота, а касније и усавршавање младих официра пилота. – Ја бих захвалио свим тим момцима који су у тешком времену одлучили да постану војни пилоти. Са летењем смо започели почетком новембра прошле године, а авион је нов и за нас наставнике летења – нагласио је мајор Ђурић, оцењујући кадете на обуци високом оценом „врло добар“. Кадет Вукашин Бандић на четвртој је години Војне академије, на смеру војно ваздухопловство-пилот авиона. – Није мала ствар бити прва генерација која је на обуци на авиону „ласта“. Авион је доста изазован и није баш лако сваки дан ићи на летење. Заиста је велики изазов, али ако волите то, онда није никакав проблем. Ја сам јако задовољан и могу у име свих нас да кажем да смо презадовољни обуком, јер три године смо се школовали и учили теоријски како то изгледа доћи и летети, али сад кад смо овде, почиње озбиљна прича – истакао је кадет Вукашин Бандић. ФОТОГАЛЕРИЈА

Хачкари испред земунског манастира и Главне поште у Новом Саду Многи од нас су шетајући земунским парком, или пак одлазећи на службу у земунски манастир (у којем је до пре неки месец служио наш драги професор, покојни отац Радован Биговић), прошли поред овог споменика, а да се можда нису ни запитали одакле овај ту, вероватно мислећи да је споменик „остао“ од подизања храма... Овај хачкар како га Јермени зову, што у буквалном преводу значи „крст у камену“ је, без обзира што изгледа знатно старије, постављен на ово место 1993. године, као подсећање на једну трагедију и као израз захвалности јерменског народа нашем... Слично обележје постоји и у Новом Саду. Подигнуто је у близини зграде Главне поште у булевару Михајла Пупина, а на месту старе јерменске цркве. Хачкар је подигнут мислим 1995. године, а повод је био исти као и за хачкар пред православним манастиром у земунском парку. А трећи споменик, како и сам наслов данашње приче каже, налази се недалеко од духовног и религијског центра Јерменије и јерменског народа - Ечмиадзина, одмах поред моста на реци Камах... Спомен комплекс недалеко од Ечмиадзина, на обали реке Камах Сва три спомен обележја су подигнута као што рекох у знак сећања на један трагичан догађај, који је додатно учврстио везе јерменског и српског народа... А прича гласи овако... Седмог децембра 1988. године, разоран земљотрес је погодио главни град тадашње Совјетске Републике Јерменије, Јереван. У тој катастрофи је настрадало 50000 људи. Позиву у помоћ, који је Председник СССР Михаил Горбачов упутио светској јавности, одазвало се 111 земаља света, међу њима и тадашња нам држава - СФРЈ. У наредних неколико дана, чим су се стекли услови за прихват, ваздушна лука у Јеревану је постала најактивнији аеродром у том делу света... Војни и цивилни ваздухоплови су долетали са свих страна земаљске кугле и дотурали најнеопходније ствари унесрећеним грађанима Јерменије... Са наше стране, већ 10. децембра је успостављен ваздушни мост Скопље - Јереван, у којем је учествовао један авион београдске компаније "Авиогенекс", те два авиона типа Ан-12, Југословенског РВ и ПВО... Једанаестог дана децембра те 1988. године, у касним вечерњим сатима посада нашег Ан-12 у саставу: потпуковник пилот Предраг Маринковић, потпуковник пилот Владимир Ерчић, потпуковник пилот Миленко Симић, потпуковник навигатор Милан Мићић, заставник I класе летач механичар Бориша Мосуровић, заставник I класе летач механичар Милисав Петровић и заставник летач радио телеграфиста Јован Зисов, добили су од аеродромске контроле летења Скопски Петровец дозволу за полетање и лет по маршрути Петровец - Ларнака - Јереван... Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловном жаргону СМУ-сложени метео услови), што за искусну посаду нашег транспортера није представљало већи проблем јер су и они као и ваздухоплов били обучени и припремљени за извршење задатака у свим метео условима... Ан-12 нашег РВ и ПВО, евиденцијски број 73312, који се срушио у Јерменији Међутим, приликом прилаза аеродрому у Јеревану, десио се проблем, за који ни до данас нажалост није утврђен разлог. Да ли је дошло до неког техничког отказа у самом авиону, грешке посаде или пак грешке контролора летења у Јеревану, тек, наш авион је пола сата након поноћи, 12. децембра 1988. године својим точковима додирнуо шљунчану обалу реке Камах, неколико километара од Ечмиадзина и десетак километара од прага писте међународног аеродрома у Јеревану. Одмах након контакта са земљом, због конфигурације терена (обала реке), авион се превалио и у експлозији распрснуо на хиљаде делова... Свих седам чланова посаде је на месту остало мртво... Као да сам земљотрес није био довољно трагичан... Ипак, након залечених рана, јерменски народ је на достојанствен начин одао почаст храбрим летачима. Хачкарима у Земуну и Новом Саду, а од 1995. године и монументалним спомеником "Сломљено крило", крај моста на реци Касах, где се авион и срушио. На том месту је првобитно било спомен обележје које су подигли радници "Енергопројекта"... Наиме, на седму годишњицу трагедије, 12. децембра 1995. године, уз присуство војних и државних званичника обе државе, Католикоса Јерменске апостолске цркве, те породица настрадалих, откривен је овај споменик, који има практично три целине, где прва од постамента симболизује сам земљотрес, оне раширене руке на средини споменика симболизују молбу за помоћ коју је народ Јерменије упутио свету и на крају аутентични остатак крила дугачак седам метара са јасном симболиком на седморицу настрадалих ваздухопловаца. Са леве стране споменика се налази хачкар на којем су представљене јерменска и српска мајка које тугују за својом децом, а са десне стране пак један уобичајени хачкар. Испред споменика се налази спомен-плоча исписана на јерменском, руском и енглеском језику, која и "објашњава" намену споменика. На постаменту се налази и седам мермерних таблица са именима чланова посаде... Спомен плоча испред споменика "Сломљено крило" Иначе, према речима Олге Маринковић, сестре настрадалог потпуковника Предрага, наши ваздухопловци међу Јерменима имају статус, безмало па светаца. Каже она даље, да постоји и обичај код јерменских младенаца да сватовска колона пре одласка на венчање оде до споменика где младенци "прођу" испод једног лука, који се опет налази иза споменика (види се на слици доле), затим се поклоне сенима настрадалих, а онда се и сликају испред споменика и она два хачкара. Уопште, каже она и дан данас сваком Јерменину је прва асоцијација на нас и наш народ управо ово, чему сведочи и изјава директора фирме која је изградила ово спомен обележје, који каже да је овај споменик могао и од злата бити направљен, а и тада не би могао показати захвалност јерменског нашем народу... И на крају, када је пре неку годину Председник Јерменије боравио у званичној посети Београду. Председник Републике Јерменије, господин Серж Азатович Саргасјан, испред споменика крај земунског манастира Ван протокола је замолио своје српске домаћине да окупе чланове породица настрадалих летача испред земунског манастира, где им је након полагања венаца, још једном изразио захвалност свога народа за жртву коју су њихови најмилији поднели. Чланови породица наших настрадалих летача које је Председник Јерменије позвао, како би им још једном изразио захвалност народа Јерменије, за жртву коју су поднели њихови најмилији Исто тако у узвратној посети Јерменији, бивши Председник Србије је такође од стране својих јерменских домаћина одведен до споменика "Сломљено крило"... Фото by Gevorg Galstyan, Panoramio for Google Earth, Координате: 40° 9'58.67", 44°15'25.82" Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

„ИМЕ МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА ЖИВИ ВЕЧНО“ У суботу 16. јуна 2018. године обележен је Дан рођења пилота Михаила Петровића у селу Влакча, општина Крагаујевац, а у организацији Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче, и у сарадњи са УПВЛПС и Удружењем пилота „М2+“. Програм манифестације обухватио је, као и ранијих 11 година, активности посвећене: дану рођења - 14. јун 1884. године - првог српског пилота и прве жртве српског ваздухопловства, чувању од заборава његовог доприноса српском ваздухопловству и подсећању на његов племенит лик; свим пилотима и ваздухопловцима Србије који су своје знање, енергију, стваралаштво, здравље и животе посветили ваздухопловству, одбрани слободе и изградњи Отаџбине; неговању традиција српског ваздухопловства, родољубља и патриотизма; селу Влакча, које се поноси својим дичним сином наредником Михаилом Петровићем, првенцем српске авијације. Позиву за присуство на манифестацији, поред мештана Влакче, одазвали су се: представници Команде РВ и ПВО Војске Србије; председник Ваздухопловног савеза Србије; чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; представници Удружење пилота „М2+“, представници Удружења за неговање ваздухопловних традиција, поштоваоци Михаила Петровића, сарадници и пријатељи. Ваздухопловни ветерани су традиционално кренули из Земуна испред зграде Команде РВ и ПВО и са радошћу, кроз питому Шумадију, запутили се у Влакчу. У Тополи код споменика пилоту мајору Зорану Томићу, као и сваке од претходних година, положили су венац и поклонили се сенима хаброг пилота који је изгубио живот на борбеном задатку 1992. године у авиону „Орао“. О мајору Томићу говорио је Војислав Стојановић, пилот, потпуковник у пензији, потпредседник УПВЛПС. По доласку у село Влакчу, као и увек до сада, на локацији Светиња, месту скретања са крагујевачког пута, ветерани су се зауставили покрај информационе плоча, која путника намерника упућује да је у том селу рођен наредник Михаило Петровић први пилот Србије. Код сеоске школе срдачно су их дочекали љубазни домаћин предвођени и Сашом Јовановићем, председником Завичајног удружења „Михаило Петорвић“ и Драгољубом Швабићем, секретаром. Уздружења, у очима сузе радоснице при сусрету старих пријатеља посведочилии су о величини овог догађаја. Гостима је послужено, по народном обичају, слатко, хладна вода, ракија и кафа. Дочек, као и свих једанаест претоходних година за памћење. У достојанственој колони са заставама државе Србије, УПВЛПС, Завичајног удружења „Михаило Петровић“ и Месне заједнице Влакча, домаћини и гости кренули су пред родну кућу првог српског пилота. Заставе се вијоре на поветарцу са Рудника доносећи поздрав и благодар, да као и сваки пут Бог подари лепо време, што се обистинило и овога пута, упркос суморних прогнозама о пљусковима и грмљавини. Колона у свечаном поретку долази до родне куће Михаила Петровића, скривеној у воћњаку шумадијског крајолика, која у том мору зеленила, иако преко век стара и оштећена од бура и олуја, сјаји као бисер. А како и не би сјала када је ту светлост овоземаљску угледао први крилати син Србије, ту удахнуо ваздух слободарски и прозборио прве речи херојског рода. На кући се налази спомен-плоча постављена 1953. године, а поводом 40-те годишњице погибије Михаила Петровића код Скадра. Плочу је поставио Ваздухопловни савез Србије и написана је ћирилицом. Кућа је данас у власништву породице Раловић из Влакче, која се са достојном пажњом односи према том споменику наше националне историје, као и завичајно удружење, што се за општину Крагујевац, бар до сада, не би могло рећи. Наиме, изражена је намера да се кућа у наредном периоду обнови и спречи њено даље пропадање. Да са на обнови куће није учинило ништа, видљиво је, што је неодговорно и тужно. Да ли ће се неко од надлежних сетити да се осврне на ову кућу и предузме мере да се заштити? Свечаност испред родне куће почела је полагањем венаца. Прво је, са поштовањем венац положила делегација Команде РВ и ПВО Војске Србије, потомци храбрих српских пилота који стасаше пре 106. година, и достојно следе своје претходнике. Потом је венац положила делагација УПВЛПС и Завичајно удружење. Присутне је поздравио срдачном добродошлицом и одавањем почасти јуначком сину Влакче Михаилу Петровићу, Драгољуб - Драгче Швабић, испред села и завијачног удружења. Беседу првом српском пилоту нареднику МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ, одржао је Златомир Грујић, пилот, пуковник у пензији, председник УПВЛПС. Узбудљиви тренуци испред старе куће, која сабира више од века и памти много тога од Михаиловог рођења и детињства, до данашњих дана, остају трајно записани у души свакога ко се ту нађе макар један трен. Тако је било и овог јунског дана 2018. лета, а пријатељи који су први пут Влакчу походили, остали су без даха. Порватак у школу протекао је у ведром расположењу. У дворишту школе приређен је пригодан програм, који је надахнуто водио Драгољуб Швабић. Током програма говорили су Саша Јовановић, Златомир Грујић. Председник УПВЛПС уручио је Завичајном удружењу „Михаило Петровић“ из Влакче велику спомен диплому поводом 115 година завршетка школовања Првог спрског ваздухопловца и команданта ваздухопловства пуковника Косте Милетића и комплет књига. Представљене су књиге „Ваздухопловни школски центар Краљево“ аутора Фрање Фабијанеца и „Досањано небо“ аутора Љутомира Рундића, у издању УПВЛПС претходне и ове године. У току програма представници Завичајног Удружења доделили су дипломе, медаље и пехаре најуспешнијим такмичарима из Влакче у акцији „Бирајмо најлепше сеоско дворише“, која се такође одвија преко десет година, а један је од најважнијих садржаја манифестације „Дани Михаила Петровића“, друге седмице сваке године. Влакчанци, добри домаћини, почастили су на крају присутне домаћим специјалитетима који су били дело вредних домаћица. У пријатној атмосфери и дружењу време је пролетеоло као вихор, и морало се кренути са Београд. У повратку, пут до Београда кроз прелепи шумадијски пејзаж протекао је у ведром расположењу. Овогодишња манифестација посвећена рођењу првог српског пилота била је скромна али лепа и достојанствена, у величанственом амбијенту прелепе Влакче, Шумадије и Србије окупане у Сунцу и зеленилу. Присутнима је су срца тихо шапутала - име Михаила Петровића живи вечно, довиђења до наредне године и 135. годишњице Михаиловог рођења. (З.Г.)

Навршава се 105 година од nогибије nрвor сpncкor пилота наредника Михаила Петровића 20. марта 1913. године у операцијама српске војске код Скадра. Наредник Петровић је nрва жртва нашеr ваздухоnnовства. Сваке rодине на дан њеrове поrибије окуnљамо се nред вечном кућом Михаиловом на Новом rрoбљу - то ћемо учинити и ове roдине. У сарадњи са Командом РВ и ПВО, Ваздуховповном фондацијом "Михаило Петровић" и Завичајним удружењем „Михаило Петровић" из Влакче, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије - УПВЛПС вас позива на: Манифестацију "НЕ3АБОРАВ И ПОШТОВАЊЕ" посвећену пилоту Михаилу Петровићу, која ће се одржати у Музеју ваздухопловства на АНТ у понедељак 19. марта 2018. године у 19 сати. КОМЕМОРАЦИЈУ ПРЕД ВЕЧНОМ КУЋОМ наредника Михаила Петровића на Новом гробљу у Београду, у уторак 20. марта 2018. године у 11 сати. Након тога ће се одржати и пријем за делегацију Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче. Изложбу "СЕЋАЊЕ НА ВАЗДУХОПЛОВНЕ ЖРТВЕ", заједно са изложбом "СМРТ ДЕВЕТ АВИЈАТИЧАРА - Лазаревац 7. априла 1941. године", која ће бити отворена у Дому ваздухопловства у Земуну у среду, 21. марта 2018. године у 17 часова. Поставка ће бити изложена до 6. априла и тиме ће на симболичан начин повезати 20. март - Дан сећања на Михаила Петровића, 24. март - Дан сећања на жртве НАТО агресије 1999. године и 6. април - Дан сећања на жртве Априлског рата 1941. године. ДОБРО ДОШЛИ!

О обарању Ф-117 треће вечери НАТО агресје писали смо и ми на страницама нашег Форума у барем туце тема. И о "перипетији" око филма "Други сусрет" и контакта уредништва Поука са аутором филма Жељком Мирковићем и тадашњим директором РТВ Слободаном Арежином... Онда је пре неки дан "Национална географија" репризирала емисију из своје продукције урађену и приказану још пре неколико година, али је сада наша јавност (по обичају) "одложено" реаговала. У међувремену је пуковник Славиша Голубовић објавио књигу "Пад ноћног сокола" из које издвајамо овај део о којем се до сада није толико причало и о паничној акцији спасавања Дејла Зелка и о томе зашто се један хеликоптер морао два пута враћати у Буђановце јер су некога заборавли.... OVO SU PREĆUTALI U DOKUMENTARCU: Ovako je zaista spasen pilot F-117A Dejl ZELKO AUTOR: Andrej Mlakar Priča oborenog pilota taktičkog bombardera F -117 A Dejla Zelka koji je oboren četvrte noći agresije NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju naišao je na veliki odjek srpske javnosti. Zelko se pojavio u emisiji na kanalu Nacionalne Geografije u nedelju uveče 3.decembra i već, narednog dana izazvao senzaciju u srpskim medijima o svom spasavanju koja ima prizvuke holivudskog spektakla. Valja reći da je ta emisija snimljena pre nekoliko godina u okviru ciklusa emisije ” Iza neprijateljske linije”, a emitovana je ponovo u nedelju. Ostaje pravo pitanje odakle sada odjek o tome. Interesantno je i to da nijedan srpski mediji nikada detaljnije nije posvetio pažnju, osim možda jednog šireg teksta u Večernjim novostima i Politici pre više od desetak godina kako je tekla potera za pilotom i spasavanje. Emisija na Nacionalnoj geografiji urađena je u maniru mini akcionog spektakla u kojoj je bilo malih pehova, ali se sve oknčalo uspešno. Da li je zaista to bilo to tako? Prošle godine objavljena je knjiga Pad noćnog sokola, autora pukovnika VS Slaviše Golubovića, u kojoj je detaljno opisano kako je teklo spasavanje Zelka iz sremske ravnice. Glavni akteri su bili naši vojnici, podoficiri i oficiri i po prvi put se spominje istina, da spasavanje Zelka nije baš teklo kao po loju i da se nije samo pokvario uređaj infracrvenog zračenja. Doduše Zelko je zaboravio, kao i autori emisiji da su te kobne noći kada je pilot F-117A pao u blatnjavu sremsku ravnicu, spasilački timovi još nekog zaboravili, pa su se vraćali po njega. Ostalo je jedno važno pitanje: ” Zašto domaći mediji nikada nisu hteli da čuju našu verziju priče o spasvanju nego su prigrlili Zelkovu verziju, doduše malko naduvanu pred ekranizaciju? Blog Vojnopolitička osmatračnica je odučila da objavi celu priču o tome kako je teklo spasavanje Zelka. Obaranje F-117A Prolazeći iznad teritorije Slovenije, Zelkov avion ulazi u vazdušni prostor Mađarske, gde ga avio-cisterna dopunjuje gorivom. U vazdušni prostor SRJ ulazi duž granice sa Rumunijom, povremeno leteći i iznad njene teritorije. Predstojeći let nad teritorijom SRJ precizno je planiran radi izbegavanja sistema PVO. Prema zadatoj putanji F-117A pravi oštar zaokret prema jugozapadu, prilazeći objektu dejstva sa severoistočne strane. Na kontrolnoj tački 1 (Checkpoint 1) uključuje auto-pilot i započinje proceduru dejstva po cilju. Osnovni objekat dejstva – objekat na brdu Straževica, udaljen 10 km od centra Beograda. Izvršavajući neophodne radnje, otkrivanja, uočavanja i identifikacije cilja, daje kompjuterskom sistemu aviona potrebne uslove za određivanje momenta vatrenog dejstva. Računar lansira dve laserski vođene bombe GBU-10 Paveway II. Bombe lete ka cilju i precizno ga pogađaju u 20.36 časova. ZABRANJENO SVAKO PREUZIMANJE MAPE BEZ PISANE DOZVOLE ILI USMENOG PRISTANKA AUTORA Foto: Slaviša Golubović Pilot osmatra rezultate gađanja. Zadovoljno izveštava komandno mesto da je gađanje bilo uspešno. Na kontrolnoj tačku 2 (Checkpoint 2) isključuje auto-pilot, preuzima upravljanje letelicom i zauzima kurs za izlazak iz vazdušnog prostora SRJ, prema Mađarskoj, gde će ponovo dopuniti gorivo, pre povratka u Avijano. Let nastavlja potpuno sigurno, kao što je to radio prve i treće večeri bombardovanja. Ubrzo pilot Dejl Zelko, kroz tankim slojem zlata presvučeno staklo pilotske kabine, uočava najpre jednu, a potom i drugu svetleću kuglu. Shvatajući da neće moći da ih izbegne preduzima jedini mogući korak u tom trenutku, a to je manevar visinom na gore. Na visini od oko 8.000 metar raketa ga sustiže i pogađa. Nakon otpadanja levog krila, pilot katapultiranjem napušta avion. Pad u sremsku njivu Pilot američke avio-cisterne KS-135 USA (Frank-36), koji je nad teritorijom Bosne, uočio je eksploziju aviona, a potom na SOS kanalu čuje glas katapultiranog pilota: “Mayday, Mayday, Mayday, Vega 31 i Vega 31 going down”. Istu poruku čuje i AWACS (Magic-84). Na visini 5.000 metara pilot se odvaja od sedišta i nastavlja da pada sopstvenim padobranom, koji je sa unutrašnje strane, kako je jednom prilikom rekao, „svetleo kao kineski fenjer”. Komunicira sa AWACS-om povremeno i otežano. Prizemljuje se na njivu na kojoj nema nikakvog zaklona, sa željom da se što pre skloni dalje od mesta pada. Zelko smanjuje kretanje, nivo buke i ne koristi baterijsku lampu. Uzima energetski napitak i deo obroka iz paketa za preživljavanje. Pronalazi plitki kanal za navodnjavanje, u njemu se skriva i tu ostaje do spasavanja. Peh za pehom Formacijski uređaj za navigaciju kojim Zelko treba da pošalje svoju poziciju ne funkcioniše. Sa sobom ima i jeftini kineski uređaj za globalno pozicioniranje garmin-40, koji je u kantini avio-baze nabavio za oko 100 američkih dolara. Plastificiranu kartu Balkana koristi da se orijentiše, uoči granice okolnih država i SAR tačku (Search and Rescue dot – SAR dot : nasumično izabrana tačka na mapi o kojoj su svi u borbenim misijama obavešteni, koja će kasnije služiti kao referentna tačka u odnosu na koju će se određivati lokacija, bez potrebe da se spominju toponimi ). Zbog kiše koja počinje da pada kartu uspešno koristi kao kabanicu. Akcija spasavanja kreće Nakon dugotrajne konekcije „garmina” sa satelitom jedva uspeva da konstatuje svoju poziciju i izveštava da je od SAR tačke udaljen 101 milju, pod uglom od 39°. U zonu pada ubrzo kreću 4 F-15E i SEAD grupa sastava 4 F-16CJ i 2 EA-6B. Nešto posle 22 časa formira se CSAR4 grupa (CSAR – Combat search and rescue – grupa koja se formira za traganje i spasavanje u zoni ili blizu zone borbenih dejstava. Grupa je sastava: 4 F-15C, 3 F-15E, 3 F-16CJ, 2 EA-6B, 6 A-10 (Sandy). Ubrzo iz italijanske luke Brindizi poleće spasilački tim sa tri helikoptera, sa ciljem dolaska na lokaciju pada pilota:– MH-53M (Moccasin-60),– MH-53J (Moccasin-61),– MH-60 (Gator-07). U vreme poletanja spasilački tim je jedino znao da je potvrđeno da je Vega 31 oboren. Znali su da se upućuju negde u “zemlju loših momaka”, ali nisu znali gde tačno. Tri sata nakon obaranja “Vega 31” uspostavlja prvi kontakt sa pilotom aviona A-10 (Sandy). Zbog nemogućnosti korišćenja zaštićenog kanala komunikacije, a da bi bio potpuno siguran da razgovara sa “Vega-31”, “Sandy” traži autentične odgovore na pitanja. U međuvremenu helikopteri dolaze na granicu Bosne sa Srbijom, gde ih gorivom dopunjava avio-cisterna MC-130R (Ogre-01). Nakon ulaska u vazdušni prostor Srbije, zbog manjeg oštećenja rotora jednog helikoptera u niskom letu, prekidaju akciju i sleću na aerodrom Tuzla. Sledi drugi pokušaj. Sandy iznova traži potvrdu identiteta, uz dodatna pitanja da li je zarobljen i da li će spasilački tim upasti u zasedu. Helikopteri u međuvremenu dolaze relativno blizu Vega-31, nakon čega bivaju opozvani jer se na SOS kanalu čuje još jedan glas koji ponavlja reči pilota oborenog aviona. U strahu da je pilot zarobljen i da je reč o zasedi, akcija se ponovo odlaže do preciznog utvrđivanja lokacije Vega-31. Helikopteri se vraćaju na aerodrom poletanja. Zelko se u tom trenutku oseća bespomoćno. Prošlo je već pet sati od njegovog obaranja. Počinje da gubi nadu. Zbog pojave još jednog lica koje ponavlja njegove pozive za pomoć, svi avioni grupe za spasavanje i pomoćna avijacija u vazdušnom prostoru dobijaju naređenje da prekinu svu komuniaciju sa njim. On se u to i sam uverio kada mu je uspelo da ostvari komunikaciju sa pojedinima. Dobijao je jednostavan odgovor „Žao mi je, imam zabranu komunikacija sa Vega-31!“ Nada da će biti spasen skoro da ga je napustila kada je poslednji korak preduzeo pilot avio cisterne KS-135 (Frank-36), koji je lično poznavao Zelka. Međusobno su jedan drugom prepoznali glas. Pilot avio cisterne tražio je dozvolu od pretpostavljenih da još jednom uspostavi komunikaciju sa Zelkom. Odobreno mu je, nakon čega je na sebi svojstven način, postavio pitanja na koja je dobio zadovoljavajuće odgovore. Tako se uverio da je lice sa druge strane radio uređaja pilot Dejl Zelko. Pitanja su se odnosila na deo menija tokom zajеdničkog piknika na kojem su zajedno bili neposredno pred rat. Nakon toga spasilački tim ponovno pokušava identifikaciju. To je podrazumevalo ista pitanja kao i prva dva puta uz dodatno: “Vega-31 da li je OK da dolazimo”. Zelku to nije prijalo. Nije želeo da ga to pitaju i da to bude njegova odluka. Nakon uspešne identifikacije krenuli su u treći pokušaj spasavanja. Mestu gde se Vega-31 nalazio približavaju se tri helikoptera. Uređajima za noćno osmatranje, na oko 3 km udaljenosti, uočavaju lampu koju je pilot na zemlji držao upaljenu samo dve sekunde. U tom trenutku u zoni su 4 A-10 (dve pare Sandy-31 i 32). Na mekanu zemlju vrlo agresivno se spušta MH-60, toliko blizu da mu je Vega-31 praktično na vrhu glavnog rotora. Pet američkih vojnika izlazi iz helikoptera. U svega nekoliko koraka, uspevaju da ga pronađu. Sledi ponovna identifikacija uz autentična pitanja vezana za ragbi klub iz njegovog mesta. Nakon zadovoljavajućih odgovora, uz reči „momče, vodimo te kući“ ukrcavaju ga u helikopter u 4.27 časova 28. marta 1999. godine i odveze u Tuzlu, odakle su ga nešto kasnije avionom MS-130 Combat Talon prebacili u Avijano. Tokom leta iz torbice sa ličnom opremom, koja je bila uz njega uz njegovu butinu, osetila se vibracija formacijskog uređaja za navigaciju. Pomislio je „sad mi ne trebaš“. Otisci šest točkova na mekanom tlu nisu bili tragovi sletanja dva helikoptera, već drugo sletanje istog, zbog jednog člana spasilačkog tima koji je u žurbi zaboravljen. Naime, zbog straha od dejstva „srpskih snaga“ i težnje da se što pre napusti brisani prostor zaboravljen je član tima koji je nastojao da pokupi deo opreme pilota. Nakon podizanja i prebrojavanja helikopter se vratio i sleteo ponovo da pokupi zaboravljenog. Pilot je spasen u trećem pokušaju nakon 7 sati i 40 minuta od trenutka katapultiranja, sa mesta udaljenog 3,66 km severno od olupine aviona, u niskom rastinju rukavca kanala Jarčina. Od auto-puta je bio udaljen oko 500 m. Akcija spasavanja je trajala predugo, uz mnogo komplikacija. Otežana međusobna komunikacija, prelaz sa zimskog na letnje računanje vremena te noći, a greške u identifikaciji pozicija na zemlji i u vazduhu primoravale su pojedine pilote da lete na kritičnoj „rezervi”, nakon čega bi ispaljivanjem svetlećih signala ukazivali avio-cisterni poziciju radi dopune gorivom. Američko ratno vazduhoplovstvo je uveče potvrdio da je nad Jugoslavijom izgubljen jedan borbeni avion. Portparol Kenet Bejkon je izbegao otvoreno da kaže da je avion oboren, već je rekao da se srušio iz za sada nepoznatih razloga. Odmah potom Komanda NATO u Briselu priznala je gubitak tada najmodernijeg američkog aviona. https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2017/12/06/ovo-su-precutali-u-dokumentarcu-ovako-je-zaista-spasen-pilot-f-117a-dejl-zelko/

Био је 25. октобар 1944. године, када сам оца испратио за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су 72 пилота, са рукама везаним жицом, одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сјећа се Душан Мандарић Споменик Стратиште Крајем октобра 1944. у селу Јабука код Панчева партизани су стријељали 72 пилота ваздухопловства Краљевине Југославије. Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од убијених пилота, надаo се да ће формирање владине Комисије за проналажење масовних гробница у којима се налазе жртве комуниста из времена Другог свјетског рата, допринијети да се коначно сазна истина о судбини његовог оца, али ни та комисија није урадила ништа по овом питању. Након капитулације Краљевине Југославије, Иса Мандарић, пилот краљевског ваздухопловства, успио је после многих перипетија да се настани у Земуну, само дан прије него што овај град постао дио Независне државе Хрватске. Ту су Мандарићи преживјели четири тешке године окупације и дочекали ослобођење Београда. А само три дана касније, 23. октобра 1944, партизанска команда је позвала све старе пилоте краљевског ваздухопловства да се јаве у команду у Панчеву и помогну у ослобађању земље од окупатора. Иса Мандарић – Као човјек који је читав живот посветио авијацији, отац је био пресрећан. После четири године поново му се пружала прилика да лети. Био је 25. октобар када смо га мајка, брат и ја испратили за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су отац и још 71 пилот у ноћи између 29. и 30. новембра са рукама везаним жицом одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сјећа се Душан Мандарић, који је тада имао осам, а његов брат десет година. Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човјек и рекао: „Немојте више трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам с њим у соби. Био је уплашен и уплакан јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао.“ Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посјетио Историјски музеј у Панчеву и поднио захтјев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Речено му је да Музеј о случају стријељаних пилота краљевске авијације не посједују никакву документацију. А након формирања владине комисије која је требало да прегледа архиве и утврди спискове убијених без суђења од 1944. до 1946, државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен изјавио је да ће се помно радити на случају стријељаних пилота, али од тога није било ништа. За утврђивање пуне истине о судбини 72 пилота залаже се и предсједник Ваздухопловног савеза Србије Лабуд Булатовић. А иницијатор читаве акције, падобранац и новинар Данко Васовић каже: – Позивам Владу и Парламент да учине све да се овим честитим људима барем обележи гроб и посмртно врате професионална и грађанска права. Да би створили једног пилота потребно је 24 године. А овде је ликвидирана читава класа. То ниједна земља није у стању да надокнади. Срамно је да се 73 године ћути о тако великом злочину. Ко је одлучивао о њиховом животу или смрти описује пилот Коста Аћин у свом дјелу „Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945″ страна 262. издато у Вашингтону године 1975. То је било Вијеће у саставу: Фрањо Пирц, пуковник Краљевског ваздухопловства, касније генерал Павелићеве НДХ а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије; Божо Лазаревић, пилот, касније Титов генерал; Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније генерал; те извјесни Гавро Шкриванић. У тој књизи још пише да су крајем 1944. официри краљевског ваздухопловства позвани да се јаве на дужност у Команду ваздухопловства у Земуну, одакле су пребачени на помоћни аеродром Лисичји јарак гдје су саслушавани и стријељани у близини Јабуке код Панчева. На том мјесту се данас налази споменик Стратиште посвећено Србима, Јеврејима и Ромима који су убијени од стране Њемаца, али никакво обиљежје не постоји за стријељане пилоте. Извор

Два ирачка војна пилота повређена су у паду школског авиона српске производње „ласта 95“, што је први удес тог авиона од када су уведени у наоружање Ирака 2010. године. Кувајтска новинска агенција КУНА наводи да се несрећа догодила приликом тренажног лета на југу Ирака у понедељак. Према првим резултатима истраге, авион се срушио због квара на мотору а полетео је из базе Имам Али. Повређени пилоти су пребачени на лечење у болницу. Авион „ласта 95“ произведен је у фабрици авиона „Утва“ у Панчеву. За потребе ирачког ратног ваздухопловства произведено је 20 авиона, који су испоручени 2010. и 2011. године. Панчевачка „Утва“ произвела је укупно 17 авиона за Војску Србије, од чега су два прототипа и 15 летелица у серијској производњи. Једини удес тог авиона у Војсци Србије догодио се 26. септембра 2012. у Новој Пазови, када је погинуо пилот мајор Горан Савић. БЕТА

Монах Јосиф Виглиотис (становник Вигле) рођен је у Коринту у свештеничкој породици. На крштењу је добио име Христо. Као младић одлази у Велику Лавру где се замонашио 1983. године. Убрзо се упокојио старац келије Св. Мине на неприступачној Вигли. Игуман Велике Лавре је одлучио да тамо пошаље младог монаха Јосифа како се не би угасило кандило на самом рубу светоимене горе Атон. Убрзо је отац Јосиф постао прави пустињак. Будући да је добар појац, повремено би одлазио на празнична бденија ван Свете Горе, да својим појањем увелича торжество празника. Тако је једне године певао у цркви у Скиросу, где је поводом празника организован и аеро митинг на оближњем аеродрому. Док је светогорски монах шетао аеродромом, пришао му је један пилот рекавши му да га често посматра са неба. Објаснио је збуњеном оцу Јосифу да се његова келија на Вигли налази на коти коју пилоти називају Прекретница и да он често патролира изанд те коте. Кад год би прелетао ту тачку он би посматрао монаха који обавља неко послушање око своје келије. Када су се растајали, пилот је обећао монаху да ће му следећи пут махнути крилима авиона да зна да је то он. келија на Вигли И заиста, кад год би монах чуо звук авиона, излазио би испред своје келије и често би видео како га пилот поздравља окретањем авиона. То дружење двојице пријатеља је трајало тако све до једног дана када је отац Јосиф узео заставу Свете Горе и стао на ивицу понора машући њоме и отпоздрављајући свом пријатељу. Убрзо су то спазили и други пилоти, који су све чешће надлетали келију како би поздравио и њих. Данас то више није дружење, већ неписано правило сваког пилота који лети у близини Вигле, да је обавезно прелети и "узме благослов" од монаха. Заштитник ваздухопловаца Грчке су Свети Архангели, али често ћете чути од пилота да је и отац Јосиф Виглиотис такође њихов заштитник. Неки од пилота су свог пријатеља и заштитника и посетили у његовој неприступачној насеобини и донели му разне пилотске сувенире. Тако је отац Јосиф добио и пилотску униформу са натписом Јосиф Монах. Понекад се пилотима придруже и морепловци, па и они трубе са пучине све док монах Јосиф не изађе са заставом у руци, било да је она грчка или светогорска. Уколико у келији има поклоника то се и они придружују монаху са малим заставама у својим рукама. Носталгија Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!