Ukoliko čoveku ne preti odlazak u nebiće, ima li onda čovek problem smrti?

[w.a.mozart]

Nisam se time bavio tako da ne bih znao - neki kažu da postoji... mislim da je to nebitno kad dodješ do pomenutog stanja

[Solomon Kane]

мећутим, егзистенцијалисти и персоналисти мећу теолозима

тврде да је зло заправо небиће и ништавило из кога је створење саздано и састављено а у коме се биће враћа када се својим хтењем (код несвесних, ваљда стицајем околности, тј, судбином) удаљи од Бога и Његове благодатне силе која га одржава у њему својственом природном постојању.

 

Све што је створено, створено је "ex nihilo", тако да у сваком створеном ентитету, са једне стране, присуствује инхерентна тежња повратку у пратворбено стање док, са друге стране, постоји такође природна тежња сваког логосног бића да се креће, гравитира и остварује у Логосу обзиром на даровани потенцијал бесмртности присутан у самом бићу. Реализовање "логоса бића" је благодатно остварење Богом даног потенцијала овечностњења присуствујућег у бићима (истинска бесмртност и вечни живот искључиво могући у и са њеним истинским Извором), а нереализовање истог јесте самовољни и драговољни губитак не бесмртности, већ истинске бесмртности и остварење неке врсте метафизичке аутистичности....значи, нема повратка у небиће иако оно прожима сваки делић створеног. Можда звучи антиномично, али антиномија иако јесте пропозиција конструисана на противречју, не мора бити ирационална...сетимо се да је Тајна Триипостасног Бога једна врста антиномије, као и оваплоћење Логоса, и као много штошта друго у Православној доктрини.

 

Значи, у оба случаја егзистенција бива настављена али различити квалитети исте представљају њену суштинску разлику. "Небиће" није зло него природна потка и саставница свих бића која би вероватно била њихов усуд да није тог бесцен дара који се зове бесмртност и који чини човека сличним полуправи...има почетак, нема крај (антиномија али не и ирационалност и немогућност). Оно што води бића ка неостварењу благодатног бесмрћа јесте именовано као зло, а не само небиће као небиће.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Оно што води бића ка неостварењу благодатног бесмрћа јесте именовано као зло, а не само небиће као небиће.

 

Su sve vreme svesni da su bili Bogomdana bića? 

[Solomon Kane]

Su sve vreme svesni da su bili Bogomdana bića? 

Ко "није свестан" није, јер не жели да буде свестан, што значи да таква особа  у одређеном животном трену изнесе похрањено на површину и у потпуности оприсутни у себи ту чињеницу али је, из неког само њему познатог разлога, одбаци...шта год ко рекао и фолирао се, тако јесте...веома једноставно и просто.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ко "није свестан" није, јер не жели да буде свестан, што значи да таква особа  у одређеном животном трену изнесе похрањено на површину и у потпуности оприсутни у себи ту чињеницу али је, из неког само њему познатог разлога, одбаци...шта год ко рекао и фолирао се, тако јесте...веома једноставно и просто.

Da proveravam se često mi se dešava da ne umem da odbranim tvoj=moj stav.

[Tumaralo.]

Smrt ne moze biti problem upravo jer coveku ne preti odlazak u nebice. Sopstvena smrt je kvazi-pojam. Kao npr- !#@!#$%.

[Milan Nikolic]

Ako nećeš u nebiće, moraš uć' u opštežiće.

[Bistrik]

Мене занима шта је дрво познања добра и зла? Очигледно да је човек познао зло када је окусио са тог дрвета.

 У постању 3,22 ,, И рече Господ Бог: ето човјек поста као један од нас знајући што је добро што је зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота и окуси те довијека живи.,,

Значи зло је постојало и пре пада и Бог је знао за зло, кроз пад је само зло ушло у свет и у све људе а са злом и смрт.

 И на који је то начин Адам требао да спозна зло али да не погреши?

 

Мегидоне, Мени су Твоја питања најинтересантнија и најпроницљивија. Како сам читао код неких од богоумудрених стараца, дрво познања добра и зла, једном речју, представља искуство и расућивање на основи сазнања стеченог у односу са створеним бићима, мимо Бога и мимо Његовог откривења. То је оно што оци Цркве називају природно знање или асирску мудрост, а нама је у овој савремености познатије као наука. Окусивши од такво познања, човек је заправо начинио блуд приопштивши себе и своју природу створену по образу Божјем, осталим створењима којима би требао господарити. Дакле, оно што је Бог знао својом Премудрошћу, као Творац, Изумитељ и Начинитељ, човек је, наговорен од ћавола преко змије, пожелео и покушао да сазна окусивши природу осталог створења, мешањем и спајањем које је осквернило и нарушило достојанство поверене нам људскости, онемогућивши тиме, наш даљи присни однос са Богом у рајском врту.

Према томе, Адам је требао да се клони спознаје зла, верујући да ће му Бог правовремено открити и омогућити познање духова којима створење стоји у добру или срља у зло.

[Bistrik]

 drvo poznanja pokazuje odvojenost od Boga - nije to neko tamo drvce koje je Bog zasadio. Zlo je izbor a nebiće je posledica zla

 

Bistriče, voleo bih da čujem tvoj stav o ovom klipu

 

 

Моцарте,

 

Мој став о учењу високопреосвештеног митрополита Зизијуласа по овом питању је да Он, својим ставовима, самог себе декламује фанатичним следбеником деконструктивизма, окорелим противником саме идеје о иманенцији и духовним побратимом нихилиста Дериде, Левинаса, Хајдегера и Ничеа. Како другачије квалификовати његове ставове да је сва творевина, будући саздана из ништавила (ex-nihilo како латински погрешно тумачи библијско "ни из чега"), по својој природи и суштини ништавна, безначајна и узалудна. Из таквих неправославних разлога, сматрајући смрт као нестанак и свршетак егзистенције ништавила, митрополит Зизијулас изводи и своје погубно учење о смртности људске душе.

Оно што митрополит Зизијулас превића у своме учењу о бићу и постојању је чињеница да небиће није суштина и не претходи нити постојању, нити бићу, нити бесмртности, нити било којој од врлина које су нестворена дела Божја, тако да онтолошки не условљава и не опредељава нити могућност и моћ Божјег стваралаштва, нити сама створена бића, у којој ће мери природно учествовати у делима и врлинама божанским.Стварање "ни из чега" не условљава створења природном тежњом ка ништавилу, него напротив, ка постојању, јер им одузима могућност да се у нечему разложе и као такве нестану. Овакво погрешно схватање произилази из безблагодатног умовања и изопаченог тумачења навода Светог Писма и Предања да је Бог стварао "ex nihilo" уметнички обраћујући садржину неаутентичности или тзв."ничега", такорећи, претварањем ништавила у биће, што заједно са тако заснованим тврдњама, представља злонамерни оксиморон позајмљен из потпуно лажне измишљотине нихилизма.

Наиме, он сматра да је сво створење и сва суштина ништавна, т.ј. притежава нестајању и небићу из кога је наводно субстанцијално саздана, услед чега долази до погрешног закључка да створена природа не може бити причасна постојању, животу, непромењивости и осталим врлинама као делима Божјим, будући да би тиме, по њему, узимањем таквог учешћа у делу Ствараоца и само створење придобило битијну одлику божанствености. Међутим, суштина сваког створења је у узроку, т.ј. у речи (логосу) којом је Бог замислио и образложио његово стварање и постојање у вечности, према чему, небиће је апсолутно неприродна тежња избезумљене и помућене свести гномичког произвољења, збуњеног разумног створења.

Осим тога, митрополит тврди да је разлог за смртност (чиме подразумева прекид егзистенције или извансебног постојања) створених бића то што она имају почетак свог постојања, а том логиком да све што има почетак, самим тим је и одвојено, т.ј. раздељено временом и пространством од осталих створења и бића, из чега, опет, вуче аналогију да је подложно раздвајању, подели, распадању и смрти. Другим речима, он тврди да све што је створено, опредељивошћу почетка свог постојања, осућено на смрт, а дијалектички супротно, оно што је нестворено, нема почетак, ни крај свог постојања, а самим тим је и бесмртно. Али, нажалост овој његовој турбулентној силогистици, сагласно учењу Светог Григорија Паламе, божанске су енергије нестворене, али неке од њих имају свој почетак и крај, као на пример, стваралачка енергија Божја, будући да према Светом Писму, Бог заврши стварање и "одпочину од свих дела својих која учини". Када би следили митрополитову логику, стваралачка би сила Божја требала бити створена, а управо у таквом се научавању састојала јерес калабријског схоластика Варлаама.

Због тога, софистички прокламована дијалектика створеног и нествореног, није апсолутно аналогна привременом и вечном, нити, пропадљивом и непропадљивом. У правослвном богословском предању смртност није директна последица и не произилази из створености бића, а душа човека, упркос томе што се сматра створењем, једнако јесте и бесмртна.

Будући да биће посматра само као контекстуални идентитет екстатичне диференцијације, митрополит Зизијулас Богу одузима могућност и моћ стварања вечно постојећих и неуништљивих суштина, једна од којих јесте и људска душа чија смрт није уништавање идентитета и свесности, већ, парализа воље као последица недостатка љубави свесног бића. Он тврди да је душа само благодатно постојећа, губећи из вида да је дефиниција благодати свесно и сагласно примање надопуњујућих, усавршавајућих и обожујућих дарова љубави у Духу Светом.

Погрешно и неправославно учење о смртности душе је управо засновано на тзв. личносној онтологији, према којој, биће Бога није Његова суштина, већ идентитет божанских личности успостављен у односима владајућим унутар светотројичне заједнице, према чему су и сва спознатљива својства Његове божанствености, мећу којима свакако спада бесмртност, само последица заједничке воље, т.ј, љубави која влада мећусобним односима божанских личности, што ће рећи, да је Бог утолико и дотле такав каков јесте, измећу осталог и бесмртан, уколико и докле се потврћује и идентификује као Отац, у односу на свога Сина и у свом Духу Светом.

 

[Милан Ракић]

Моцарте,

 

Мој став о учењу високопреосвештеног митрополита Зизијуласа по овом питању је да Он, својим ставовима, самог себе декламује фанатичним следбеником деконструктивизма, окорелим противником саме идеје о иманенцији и духовним побратимом нихилиста Дериде, Левинаса, Хајдегера и Ничеа. Како другачије квалификовати његове ставове да је сва творевина, будући саздана из ништавила (ex-nihilo како латински погрешно тумачи библијско "ни из чега"), по својој природи и суштини ништавна, безначајна и узалудна. Из таквих неправославних разлога, сматрајући смрт као нестанак и свршетак егзистенције ништавила, митрополит Зизијулас изводи и своје погубно учење о смртности људске душе.

Оно што митрополит Зизијулас превића у своме учењу о бићу и постојању је чињеница да небиће није суштина и не претходи нити постојању, нити бићу, нити бесмртности, нити било којој од врлина које су нестворена дела Божја, тако да онтолошки не условљава и не опредељава нити могућност и моћ Божјег стваралаштва, нити сама створена бића, у којој ће мери природно учествовати у делима и врлинама божанским.Стварање "ни из чега" не условљава створења природном тежњом ка ништавилу, него напротив, ка постојању, јер им одузима могућност да се у нечему разложе и као такве нестану. Овакво погрешно схватање произилази из безблагодатног умовања и изопаченог тумачења навода Светог Писма и Предања да је Бог стварао "ex nihilo" уметнички обраћујући садржину неаутентичности или тзв."ничега", такорећи, претварањем ништавила у биће, што заједно са тако заснованим тврдњама, представља злонамерни оксиморон позајмљен из потпуно лажне измишљотине нихилизма.

Наиме, он сматра да је сво створење и сва суштина ништавна, т.ј. притежава нестајању и небићу из кога је наводно субстанцијално саздана, услед чега долази до погрешног закључка да створена природа не може бити причасна постојању, животу, непромењивости и осталим врлинама као делима Божјим, будући да би тиме, по њему, узимањем таквог учешћа у делу Ствараоца и само створење придобило битијну одлику божанствености. Међутим, суштина сваког створења је у узроку, т.ј. у речи (логосу) којом је Бог замислио и образложио његово стварање и постојање у вечности, према чему, небиће је апсолутно неприродна тежња избезумљене и помућене свести гномичког произвољења, збуњеног разумног створења.

Осим тога, митрополит тврди да је разлог за смртност (чиме подразумева прекид егзистенције или извансебног постојања) створених бића то што она имају почетак свог постојања, а том логиком да све што има почетак, самим тим је и одвојено, т.ј. раздељено временом и пространством од осталих створења и бића, из чега, опет, вуче аналогију да је подложно раздвајању, подели, распадању и смрти. Другим речима, он тврди да све што је створено, опредељивошћу почетка свог постојања, осућено на смрт, а дијалектички супротно, оно што је нестворено, нема почетак, ни крај свог постојања, а самим тим је и бесмртно. Али, нажалост овој његовој турбулентној силогистици, сагласно учењу Светог Григорија Паламе, божанске су енергије нестворене, али неке од њих имају свој почетак и крај, као на пример, стваралачка енергија Божја, будући да према Светом Писму, Бог заврши стварање и "одпочину од свих дела својих која учини". Када би следили митрополитову логику, стваралачка би сила Божја требала бити створена, а управо у таквом се научавању састојала јерес калабријског схоластика Варлаама.

Због тога, софистички прокламована дијалектика створеног и нествореног, није апсолутно аналогна привременом и вечном, нити, пропадљивом и непропадљивом. У правослвном богословском предању смртност није директна последица и не произилази из створености бића, а душа човека, упркос томе што се сматра створењем, једнако јесте и бесмртна.

Будући да биће посматра само као контекстуални идентитет екстатичне диференцијације, митрополит Зизијулас Богу одузима могућност и моћ стварања вечно постојећих и неуништљивих суштина, једна од којих јесте и људска душа чија смрт није уништавање идентитета и свесности, већ, парализа воље као последица недостатка љубави свесног бића. Он тврди да је душа само благодатно постојећа, губећи из вида да је дефиниција благодати свесно и сагласно примање надопуњујућих, усавршавајућих и обожујућих дарова љубави у Духу Светом.

Погрешно и неправославно учење о смртности душе је управо засновано на тзв. личносној онтологији, према којој, биће Бога није Његова суштина, већ идентитет божанских личности успостављен у односима владајућим унутар светотројичне заједнице, према чему су и сва спознатљива својства Његове божанствености, мећу којима свакако спада бесмртност, само последица заједничке воље, т.ј, љубави која влада мећусобним односима божанских личности, што ће рећи, да је Бог утолико и дотле такав каков јесте, измећу осталог и бесмртан, уколико и докле се потврћује и идентификује као Отац, у односу на свога Сина и у свом Духу Светом.

 

Јел` ово твој конструкт брате?

[Bistrik]

Брате Милане, рецимо да делим мишљење

[Милан Ракић]

Брате Милане, рецимо да делим мишљење

У реду...

[w.a.mozart]

Бистриче, са великим напором сам испратио твоје излагање и мада не видим где то митрополит тврди да је душа смртна - хвала на одговору

[w.a.mozart]

У реду...

 

http://krotok.wordpress.com/2011/09/25/%D0%BE-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/

[Bistrik]

Бистриче, са великим напором сам испратио твоје излагање и мада не видим где то митрополит тврди да је душа смртна - хвала на одговору

 

 

Христологија и постојање

 

"Није могуће рећи да се смрт превазилази захваљујући бесмртности душе, чак и ако претпоставимо да је та бесмртност дар човеку од Бога Све што тварноме даје сталну, односно „природну" могућност постоја­ња, уклања дијалектички однос створенога и нестворенога, и чини од створенога нешто „божанско" по самој његовој природи, те води ка јед­ној нужној бесмртности."

 

Он не допушта могућност о природној бесмртности у смислу непрекидног и неуништивог постојања душе.