Силовање

[Guest Izida]

korisni telefonski brojevi

Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja

Tiršova 5a, 11000 Beograd

011/645 328

Ginekološko akušerska klinika

Narodnog fronta 62

11000 Beograd

011/644 955

Institut za ginekologiju i akušerstvo

Višegradska 26

11000 Beograd

011/361 7777

Odeljenje za suzbijenje krvnih i seksualnih delikata

29. Novembra 107, III ulaz

11000 Beograd

011/761 279

Okružni sud i javno tužilaštvo

Slobodana Penezića Krcuna 17a

11000 Beograd

011/360 1400

011/360 .png' class='bbc_emoticon' alt='0205_whistling' />

Institut za sudsku medicinu

Deligradska 31a

11000 Beograd

011/682 522

011/642 582

[Guest Izida]

Gornje sadrzaje sam preuzela iz Prirucnika za zene,koje su prezivele sexualno nasilje.Izdaje ga Autonomni zenski centar.

  http://www.womenngo.org.rs

[Маша]

  Izida рече:

proganjanje

Uobi?ajno je za kriminalce da prete tokom pravnog procesa (napr. “Ako prijaviš ovo, zažali?eš”).

??? ?? ?????? ????, ?? ????? ?????, ???? ?? ??????, ???? ?? ????? ? ?? ?? ??????? ?? ?? ?????, ?????? ?? ????? ?????? ? ????, ??? ??? ?? ?? ???????? ?????? ????? ????? ??????????? ?? ??, ??? ?? ?? ??????, ? ???? ????, ?? ??? ???? ? ??, ???? ????????.

?? ?? ??????? ????? ?????, ??? ?? ?????, ?? ?? ?? ?? ???? ??????????.

?????? ?????? ?? ???? ???????????????? ?? ??????? ??????? ????? ?????? ?????? ???? ??? ?? ?? ???????? ?? ??, ?????????? ?????? ? ??, ? ?? ??? ???????? ??????? ?? ?? ??? ????? ???? ? ????.

???????, ????? ???? ?????, ?????? ??? ????? ? ??? ?? ?????? ?? ???????? ????, ?????? ??????? ?? ?? ????? ?? ?????????, ?????? ?? ?? ?? ????.

[Маша]

Од Господа својој повређеној деци

(иако Ди Ди можда није тога свесна)

[ивањушка]

Дивна песма!!!

.gif' class='bbc_emoticon' alt='confused' /> https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='joooj' />

[Guest Оливера]

Većina žena smatra da su same krive za silovanje

15 februar 2010

U Velikoj Britaniji je sprovedeno istraživanje na temu silovanja, u kom su učestvovali i muškarci i žene, a rezultati su šokirali stručnjake i javnost.

Studiju je izvelo nekoliko klinika, čiji su zaposleni razgovarali sa hiljadu ljudi i došli do saznanja da 54% ispitanih žena smatra kako su žrtve silovanja delimično same odgovorne što im se desio taj monstuozitet, prenosi Dejli Mejl.

Nošenje kratke suknje, provokativno igranje, flertovanje pa čak i započinjanje razgovora sa neznancem su postupci čije posledice mogu biti silovanje, reklo je 24% ispitanica, a petina njih zaključila je da je žrtva kriva za silovanje ako sa muškarcem ode kući. Takođe, 14% žena veruje da je većina optužbi za napastvovanje izmišljena.

Iznenađujuće, kažu autori studije, žene nisu pokazale očekivanu solidarnost, deleći jednako odgovornost za silovanje na napadača i žrtvu, dok ispitani muškarci nisu bili tako isključivi.

I oni su, doduše, imali šokantna priznanja: 13% njih reklo je da je imalo odnose sa ženama koje su bile suviše pijane da bi znale šta se dešava, a jedan od trojice ispitanih ne smatra da je silovanje ako su naterali partnerku na seks onda kada to nije htela.

„Silovanje se može desiti bilo kome u svim okolnostima,“ kaže Elizabet Harison iz londonskog centra Hejvens za pomoć žrtvama seksualnog nasilja, koja napominje da je rasprostranjeni osećaj krivice kod žena veoma zabrinjavajuć i pogrešan. „Moramo poslati poruku ženama da nikada nisu odgovorne za silovanje.“

[Никола Ђоловић]

Веома комплексна тема и не може јој се прићи само са једне стране. Свако ко је до сада ставио неки коментар на постављену тему има добру перцепцију. Међутим, ниједна жртва нема исто расуђивање о свом проблему као друга жртва. Неко ко је жртвован на овај или онај начин можда не препознаје себе као жртву, баш као што неки садиста од толике безосећајности више и не препознаје свој садизам као негативан. Друга жртва пак осећа ту разлику али не сме да реагује или се нада (безнадежно?) коначној метаморфози свог партнера. Ако је у питању непознати насилник, ту би свако реаговао другачије. Лако је бити непристрастан када се ради о оним жртвама које не познајемо осим што имамо саосећања (некада ни то), али када би се радило о нама најприснијим људима танке су линије да не дође до "потамњења ума". Поред саосећања потребно је и делање али нису све жртве исте као личности да би се према свима применио исти "рецепт". Неко и не жели помоћ, неко и не жели да препозна породични проблем, неко пак толико жели помоћ да пред бројним захтевима на које треба одговорити својом снагом просто нема довољно средстава или енергије. А да не помињем само колико је велики број жртвованих да то просто прекорачује личне могућности да се свима помогне у свему. Такође, садашњи пораст насиља (у било ком виду) је постојао и раније само што се о томе није толико пуно говорило из неких квази-етичких мотива или пак зато што се сами медији нису толико укључивали у ту патолошку реалност. Не бих много говорио о искуству саме жртве, о томе је одлично писао Б. Шијаковић у свом делу "Пред лицем другог" на тему "О жртви и памћењу". Сигурно је да треба да постоје: 1) лична одговорност типа: што је до тебе - утичи, а што није до тебе - помјани и настави, са том разликом што човек треба да буде свестан да свако посредовање итекако може довести до сопственог крстоносног линча; 2) надлежне институције које се баве овим проблемима као и надзори који врше контролу квалитетног рада самих институција (нпр. МУП, сигурне куће, итд.); 3) упитаност колико есхатолошка перспектива Цркве има додира (поистовећења) са кључним проблемима голготске историчности; 4) упитаност колико Црква, односно, институционализам Цркве има адекватне кадрове да одговоре благодатним језиком жртвама насиља; 5) упитаност колико можемо себи помоћи јер данас дефиниција "жртве" добија свестране размере, а неретко отвара питање колико смо ми жртве садизма од самих себе према апостолском моделу "видим други закон у удовима својим". Пасивност ни на једном пољу није решење и свако би требао да поступа према својој савести. Такође, не треба заборавити да нас Бог види као Своју Жељу (као стадијум који још нисмо досегли) и да све ове трагичне перипетије историчности нису коначна дестинација него блиц (али опет и могућност есхатолошког ожиљка на којем жртва или насилник може градити свој идентитет) који ми сагледавамо очима једног тренутка а не очима вечности. Зато је питање колико смо уопште и објективни и колико сами већ нећемо у скоријој будућности постати оличење онога против чега смо се борили. Не мора то да буде само силовање, постоје разни облици насиља од којих највећу превагу узимају клевете, дискриминација, омаловажавање, итд. А ако Црква ћути, она која треба да буде светлост свету, и која без обзира на есхатолошки домен има и социјалну одговорност према свом народу у историји, онда ће се њено ћутање прихватити као солидарисање са негативним аспектима. Мишљења сам да ако неки систем не функционише, човек треба делати онолико колико може али да не заборави и на своје слабости. Има то итекако додира са оним есхатолошким када Христос каже:"...бејах гладан и нахранисте ме, бејах жедан и напојисте ме, бејах наг и оденусте ме, бејах болестан и обиђосте ме..."

[Guest Оливера]

Тачно је да свака жена реагује другачије...

И ниједна, док јој се не деси, може само да размишља како би реаговала. Моје лично мишљење је да би верујућа жена прихватила то свакако на друга чији начин од неверујуће.

Силоватељи су болесни људи, што их не оправдава.

Неки "не знају шта чине", док су други пуносвесни и нимало се не кају због својих поступака.

Волела бих да поред реакције жена, о којима ћемо причати, поразговарамо о томе шта је за вас прави начин кажњавања силоватеља, дужина казне, начин, нарочито ако се ради о поновљеном силовању.

[Маша]

Сад сам гледала на каналу Doqu (мом омиљеном кабловловском) каналу, емисију о девојци, коју је силовао насилник који је исте ноћи убио и њену мајку, на најбруталнији начин. Она је ем доживела сиовање ам гледала како јој мучи мајку. Он је осуђен на смртну казну. А те ноћи, после злочина, отишао је код свог пријатеља и опљачкао га затим убио.

Она каже да му опрашта што ју је силовао, али да убиство мајке не може и неће никад (порука за оне који иако им се није десило, критикују оне којима се десило, који не праштају злочине учињене другима).

Каже да неће да дозволи да јој то упропасти живот (свака јој част!), да ће упркос томе ићи даље, ка остварењу својих животних циљева.

Препоручујем свима који су доживели насиље посредно или непосредно и који убијају себе и стопирају радост и љубав у свом животу (без осуде, то је тако нормално али погубно, знам из личног искуства јер и ја то себи радим), да се заинате и окрену будућности, као ова девојка која је доживела НАЈГОРЕ што неко може да доживи. Она ме је научила нечему важном, јер сам видела пример огромног страдања (а не кад неко прича празне недоживљење приче и попује), а надам се да сам некоме помогла преносећи овај јако поучан животни пример.

[мирођија]

Не мора то да буде само силовање, постоје разни облици насиља од којих највећу превагу узимају клевете, дискриминација, омаловажавање, итд. А ако Црква ћути, она која треба да буде светлост свету, и која без обзира на есхатолошки домен има и социјалну одговорност према свом народу у историји, онда ће се њено ћутање прихватити као солидарисање са негативним аспектима.

   Силовање  је  толико  страшан  чин  да  ми  је   тешко  и  да  га  спомињем. Закони  су

   благи, али  могу  се  мењати, ако  се  мења  и  свест.

   Нарочито  су  тешка  дела  та  поновљена  силовања.

   Мислим  да  нема  адекватне  казне  за  тако  нешто, осим  обичајног  права.

[Guest Оливера]

Мислим да скоро да нема жене која на овај или онај начин није доживела неку врсту недозвољеног узнемиравања, исправите ако грешим.

Мислим да је то више него довољна да може бар мрвицу да замисли како је жртви.

Нису то празне приче.

[Маша]

  Цитат

А ако Црква ћути

Како мислиш ћути?

[мирођија]

   Јој,  само  када  се  сетим  оних  манијака  са  отвореним  мантилима  из  Београда,

   док  сам  била  студент, осамдесетих.

   Станем  крај  неког  излога  да  погледам  ципеле, кад нешто ми  шишти  крај  ушију,

   наравно  манијак. Првих  пар  пута  сам  се  баш  престравила, док  нисам  схватила

   шта  ми  се  дешава.

   Е, после , ја  млатим, кишобраном, торбом, било  чиме.

   занимљиво  да  су  моје  колегинице  ћутале, тек  на  моје  инсистирање,  да  ли  се  

   и  њима  дешава,  схватих  да  нисам  усамљена.

   Тешко  се  тада  причало  нешто  на  ту  тему.

[мирођија]

  Цитат

  Цитат

А ако Црква ћути

Како мислиш ћути?

    Погледај  пост  изнад  мог  од  Smile,  у  том  контексту.

[Guest Оливера]

Егзибиционисти су увредљиви, али обично нису опасни...млатнеш га. Опасни су ови што се крију...ја увек имам нешто за одбрану када се крећем где је мрачно и пусто, али увек избегавам та места колико могу.