Силовање

[after_silence]

Ma, bitno da smo se na kraju razumele 0442_feel

Nemam sta mila da ti prastam, vidis kako ova komunikacija preko neta moze da bude "sakata", ali malko dobre volje i sve se resi...

:cheesy2:

[Тавита]

uzimati silom, a pri tom slusati krike... svejedno je da li je neka saka stegnula usta.. unutra odzvanja

jeste zlocin je...

svaki dodir koji ostavlja masnice...

svaka noc koja donosi neizbrisive kosmare...

jer ona znaci da i kada se izbrise sve, da ce ostati bolno sjecanje...

a vremenom sve vise i vise boli, kao noz koji uporno prelazi preko nezaraslih rana...

Silovanje je zlocin!!!

uvijek ponovim da jeste.. .. .

[Тавита]

Zena nije krpa .. njom se ne brise pod!!

ali kao objasniti nekome ko nema srca?

mozda ga i ima, ali u takvim trenutcima ne kuca...

jednom ce prestati..

da li se plase??

[after_silence]

:cheesy2: 0442_feel 0442_feel

Srne moje, uvek se setim vas i stalno ste mi u mislima i srcu, srne malene i uvek se setim Ave i tog teksta i svih onih suza, koje znam da je sam Gospod pokupio i da ih cuva u svom srcu!

Ma kako to nama izgledalo 0442_feel

Samo za vas mile srne, docice Gospod i donece radost

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол... Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!... Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова... Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја – рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!...

А сада? – Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета...

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце – неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје – све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне...

Срна сам. Али чиме? – Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?

Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она – загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим – ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим – ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена...

Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби – плаво небо, ка теби – благи човече, ка теби – цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби – Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост – читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове – човек. О, понекад је он – смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном – Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то – бесмртност, то – вечност. Без доброте и нежности – живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свенежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?...

[Тавита]

Evo jednog jako potresnog teksta...

Pokusavam vec neko vreme da pisem o necemu sto me interesuje, ali nikako da nadjem prave reci, da krenem sa pisanjem.

Tema je toliko slozena, toliko zamrsena i duboka, da ponekad ne znam ni odakle da pocnem.

Kako godine prolaze, o tome se sve vise prica, sve otvorenije govori i kao da nesto sto “nije postojalo” do sada, konacno isplivava na povrsinu.

Nasilje u porodici, zlostavljanja, silovanja, prebijanja, svakodnevica su mnogih zena, devojaka, dece i o njima se retko ko brine.

Pravosudni sistem, ne zelim ni da ga komentarisem, bojim se svojih sopstvenih razmisljanja o tome.Uzas koji dozivljavaju zene koje se rese da prijave nasilnika, svog dzelata, ne moze se uporediti ni sa cim.Toliko ponizenja i ismejavanja na jednom mestu.

Dijelo na ošte?enu (silovanu) nije ostavilo težih posledica osim psihi?ke traume, koja je razumljiva za djevoj?icu od petnaest godina.

"Iz presude Okružnog suda u Zagrebu, navedeno kao olakšavaju?a okolnost za okrivljenog"

To je za njih olaksavajuca okolnost.

Dokazivati svoju nevinost, opet i iznova, dok svi bezumno pokusavaju da dokazu da vi jeste krivi, da ste to sami zeleli ili da je vasa proslost sumljivog karaktera. Cak mozda i deca su eto tako “to zelela sama”...

Za to ne postoje prave reci, ni u ovom Vukovom recniku ni u kakvom drugom, osim Gospode oprosti im jer ne znaju sta cine.

Kada udjete u taj svet bola, zaista, samo vam Gospod moze pomoci da iz njega izadjete citavi.

Socijalne sluzbe, nemaju kada da reaguju, ako ste vec zena, policija vas ubedjuje da je sasvim normalno trpeti pijanog muza koji vas svakodnevno ubija od batina, procice njega to, ma, vi ste krivi sto niste dovoljno dobra zena.

Tu su i razne nevladine organizacije, feministicke uglavnom, “za zene od strane zena”, ali citajuci njihove price i stavove, previse su obojeni mozda ponekad opravdanim besom i ljutnom prema svima, pogotovu muskarcima.

Javnost, citajuci ove drame, zgrazava se nad svireposcu i zivotinjskim ponasanjem pocinilaca, reakcije se krecu od osudjivanja zena koje trpe nasilje, do pretnji ubistvima, kastriranjem i slicnim metodama kaznjavanja nasilnika.

Sve je to “lepo”, sa jedne strane, slazem se da su kazne ne male, nego ponizavajuce za zrtve i da bi sve trebalo da se postavi na drugacije osnove...ali

STA JE SA ZRTVAMA?

Za njih se malo ko brine!

One su ili ismejane, ponizene, ili sazaljevane, a najcesce zelimo sto pre da ih zaboravimo, pa to se desava nekim drugim, zar ne?!

Toliko pogresnih pretpostavki i predrasuda.

Od toga da se “to” desava nekom drugom, da su napadaci narkomani, alkoholicari, ljudi iz najnizih slojeva drustva, da devojke bivaju napadnute na nekim mracnim mestima u gluvo doba noci, a one su sigurno “lako obucene”...

Realnost je mnogo drugacija. Obicno je napadac poznat zrtvi, vreme moze biti i podne, a mesto je jako cesto dom zrtve ili pocinioca. Ako pricamo o porodicnom nasilju, osim clanova porodice, oca ili ocuha koji zlostavljaju decu dugi niz godina, tu su i komsije ili rodjaci, naizgled fini, kulturni porodicni ljudi.

Od koga one da zatraze pomoc?Kome one da se obrate?

Traume koje nose, nosice ih citavog zivota, daj Boze da te rane iscele, ali za to je potrebno toliko ljubavi.

Kako medjutim dopustiti da te voli neko koga ne smes pogledati u oci?

One se osecaju krive, napustene, prezrene, a ljudi koji su u njihovoj okolini, pokusavaju da “zataskaju” sve.

O tome se otvoreno ne prica, to je sramota. Ako zene i pricaju, ako neko i zeli da ih saslusa, to je pojedinacni put. Od njih se ocekuje da idu dalje. “Dobro sada, eto rekla si mi, da to je strasno, ali idemo dalje, sad je gotovo, budi jaka”...

To je kraj, posle toga ponasamo se kao da se nikad nista nije desilo i da je problem resen samim tim sto smo progovorili par suvislih recenica i izrazili svoje zaljenje zbog svega.

Ponekad zena ima potrebu da prica o tome, sta vise, ona to zeli, zeli da izbaci sve iz sebe.

Da pokusa da “opere” svoje telo, svoju kozu, svoju dusu, od prljavstine koju oseca, od krivice i uzasa koji je proganja, od slika, mirisa i mucnine u stomaku.

Zeli da se poveri nekom, kome ce biti stalo do nje. Kome ce biti stalo do svakog detalja njenog zivota i koji ce svaku suzu zaliti ljubavlju i neznoscu. Nekog ko ce zeleti da cuje svaki detalj njenog zivota i koji ce je prihvatiti takvu kakva jeste.

Ponekad, pravice se da ne zeli da prica, a njeno srce ce vapiti za tim da isprica sve ono sto je muci. Osetljiva na svaki pokret, pomislice u svojoj glavi, da osoba koja je slusa u stvari ne zeli da cuje sve, da se mozda plasi i da ne zna kako da joj pomogne.

Samo ljubav moze izleciti te rane. Tako svedoce sve zene. Ljubav nezna, da se ponovo osete zenom, a ne polovnim hodajucim objektima.

Ne trazi ona savet, ne trazi izlaz iz svojih problema, sada kada je sve gotovo.

Ne trazi od vas pametne reci i gotova resenja.

Ponekad zelece samo da vas zagrli, da je vasom ljubavlju ubedite da ona zaista vredi, da je “dostojna” ljubavi i neznosti. Vecito nesigurna i preterano zatvorena, onog trenutka kada vam se otvori, nemojte se povlaciti u sebe. Slobodno je pogledajte u oci, ona to tako zeli.

Ne zeli vase sazaljenje, ne zeli vase savete, zeli vas, kao prijatelja, kao saputnika, kao komsiju ili kolegu sa posla. U kakvom god ste odnosu bili.

Krice ona to, koliko god moze od vas, toliko zena cuti o tome sto se desavalo u njihovom zivotu, nije ni ona prva. A kad vam otkrije, znajte da su tada njene rane opet sveze, kao tada i da je sav taj uzas ponovo u njenoj glavi, tako ziv. Tu su ponovo sva lica i dogadjaji, koji kao da nikada nisu nestajali.

Mozda prodje i mnogo godina i tek tada izbije sve na povrsinu, kao vulkan koji preti da sagori sve pred sobom. Ono sto se vesto krilo, postaje nemoguce zaobici, nemoguce ne osetiti tu vrelinu, taj pakao.

Kako pomoci njima tada?

Kako vi braco i sestre razmisljate o tome?

Molitva pomaze, ali da li je “dovoljna”? Da li samo mozemo reci nekom “samo se ti moli” i okrenuti se i pobeci...

Da li mozemo u ovom brzom vremenu ocekivati od nekoga toliko “paznje” da nas saslusa onoliko koliko nam je potrebno?

Kako vi oci, kao duhovnici, kao pastiri delate?

Kom duhovniku zena da se obrati, a da ne dobije samo suvislo “moli se, to je strasno, oprosti i pokusaj da zaboravis” i par duhovnih reci.

Da li je ova tema mozda i previse sablaznjavajuca za vas?

Da li sme da se o njoj prica, otvoreno i iskreno?

Zrtve imaju zelju da pricaju o onome sto se desilo, a da li smeju to da urade?

Da li mogu da vama pridju sa svim detaljima, a da ne naidju na zid zablaznjavanja?

Mnogo vremena je potrebno da se te traume makar smire, da se rane zalece i pocnu da zarastaju. Gospodu je sve moguce i On zna zasto je to dobro. On moze da izleci svaku ranu, to nam je svima jasno. Samo sta mi kao ljudi cinimo da pomognemo?

Zena ce dugo vremena trpeti posledice. Od onih “neociglednih” kosmara,nesanice, do straha da je dotakne bilo koja muska osoba, cak i straha prema muskoj deci. Slike u glavi, kosmari, secanja koja se vracaju kada to najmanje ocekujete, samo su mali deo malog dela onoga s cim se zrtve suocavaju, ali precesto, nemaju sa kim to da podele.

Vremenom, nauce da “funkcionisu” u drustvu, da rade, sve sto se njih ocekuje, cak i da vaze za vrlo komunikativne osobe, stalno vedre i nasmejane, uspesne u poslu, rado vidjene u drustvu, ali opet...

Samo, kada ostanu same sa sobom i svojim mislima, Gospod zna sta se desava sa njima i u njima. Tada im je potreban neko, ko ih voli i kome je stalo do njih.

Ta ljubav je ona zrtvena ljubav o kojoj ponekad samo pricamo, to je ono jedinstvo, da sve sto se dotice nje, se u stvari dotice i vas. Osecanje da i vi “izgarate” za nju i da se borite za nju kao za samog sebe, da je volite svim vasim silama i snagama.

Kako pomoci?

Zbog cega se na zrtve obraca toliko malo paznje?!

Sta je sa njima, posle zlocina, tokom procesa sudjenja, ako do njega i dodje, posle njega, posle par godina, decenija...

Sta je sa svima onima koje nisu smele da prijave nasilnika, koje se plase i dalje i osecaju krivom.

Neko ce reci: “ah, pa ta krivica nije potrebna, zbog cega bi se osecale krivom, ako nisu krive”.

Pa upravo zbog toga sto pitate tako nesto. Upravo zbog toga sto volimo da “isledjujemo” i da valjda sami sebe ubedimo u to da je “kriva”. Lakse je tako, nama je lakse da pomislimo da je sama “trazila”, nego da se suocimo sa istinom koja boli.

Istinom da nista nismo uradili da to sprecimo, da je sada gotovo i da smo nemocni.

Mozda zbog toga toliko besa prema nasilniku, a toliko malo saosecanja prema zrtvi.

Ali mi nismo nemocni!

Potrebni smo tim zenama, devojkama, toj deci!

Potrebna im je nasa blaga rec, nasa paznja, nase rame.

Neko ko ce im pomoci da skupe parcice svog zivota i da nastave dalje. Ne neko ko ce uzimati “pravdu” u svoje ruke, kome ce vaznije biti sta je sa tim nasilnikom, ne neko ko ce se praviti da se nista nije desilo.

Pozitivno gledati na stvari je jedno, nadati se je drugo, a istina je nesto sasvim trece.

Ignorisanjem, pokusavanjem da se “nasmejemo malo”, da “pricamo o vedrijim temama”, necemo nista uraditi.

Kako pricati o tome, a ne sablazniti nikoga?

Zar su nam sada potrebni oni psihijatri, koje smo nekada zdusno kritikovali, da ne rade svoj posao i da “prodaju maglu”, jer “psihologija i psihijatrija nisu nauke, ne mogu se one baviti ljudkom dusom”... Pa ko ce se baviti onda?!

Zbog cega se toliko stidimo istine?

Razumem zbog cega vecina zlocina ni ne bude prijavljena, razumem cutanje i stid, nemogucnost da se suocite sami sa time da ste zlostavljani, iskorisceni, silovani, pretuceni, maltretirani...ali to nije resenje.

Uzasno je ziveti u drustvu gde je zrtva zlocinac, a zlocinac zrtva. Gde su svi pogledi upereni protiv vas ako i pokusate da govorite u tome. Ta agonija nepoverenja i skrivenih pogleda boli vise od uzasa kroz koje su prosle.

Od toga ne mozete pobeci, nikada.

Toliko truda je potrebno da se sopstvena nemoc prevazidje, da taj strah i ogorcenost prema svakom umine i da naucite da zivite ponovo kao ljudsko bice.

Retko kada cete cuti zrtvu da prica o nasilniku, pokusavace da umanji njegovu krivicu, ne bi li sebi olaksala, ali i kada svesno govori o tome i shvata da nije kriva, on nju ne zanima vise. Ona zeli da ga zaboravi, ona je njemu oprostila i moze i da se moli za njega.

Samo ne razume druge ljude. Cesto u njima vidi ponovnog nasilnika, za razliku od prvog koji je otvoreno sproveo svoj plan u delo, drugi to rade cutanjem, prikrivanjem, negiranjem ili umanjivanjem svega sto se desilo. Oni otvaraju ranu ponovo i ne daju joj da zaceli.

Tako se tesko razumemo, tako malo slusamo jedni druge...

Ona samo zeli da krene dalje, ali prvo se mora suociti sa svime sto je bilo.

Tu smo potrebni mi, samo da li nas ima?

Da li mozemo istrpeti taj bol i pomoci joj da ponovo u njenim ocima bude zena?!

Ne mi na pola sata, sazaljivog pogleda, nego mi celi.

Mozda je i pricati o ovome previse sablaznjivo, zaista ne znam.

Znam samo da je to pakleni krug iz koga je tako tesko izaci i da ga je tako tesko razumeti.

Ne razumeju ni one koje su to prosle. Ne razumeju ni zasto, ni kako, ni dokle, a jos manje veruju da ce ponovo biti “one stare”.

Nemojmo biti samo nemi posmatraci...

Zar je tesko biti tu?

Ma...mozda smo samo previse zauzeti svojim poslom...

Neka nam je Gospod u pomoci!

Presveta nek cuva san svoj deci ovoga sveta i svim zenama, majkama i sestrama nasim!

Oprostite ako sam vas sablaznila svojim recima!

????? ???? 

?????.. ??? ?? ?? ?????

? ??.... ???????? ?? ??? ?????? ?? ?????, ???? ?? ???? ?????? ?? ????? ?? ??????????? ?????...

??? ?????? ???? ??????? ?? ????, ????? ? ???????, ????? ?? ?? ?????, ? ???? ?? ???? ??????? ?? ?????...

????? ?? ?? ??????????

?? ?????? ???? ?????...

[after_silence]

0442_feel dzelena,a? https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0202_238.gif

Mila moja, e to mi je poznato 0442_feel

Koliko puta cuh to "pa sta ti ocekujes, ti i onako odbrojavas dane?!" https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='0442_feel' />

Da, srno malena, cutanje je ponekad sve sto mozemo :cheesy2:

A sta moze zima nama, sta nam moze, sta nam sme 0202_238

crvenilo

Hvala ti! dada

[Тавита]

на жртву би обратили пажњу да је пуна пара.. што често није, нага је..

па таква и остане..

а времена се мјењају..  шибају вјетрови, падају кише... пржи Сунце...

треба преживјети...

треба научити...

ходати..

прилагодити тјело своје времену...

повијати се и устајати...

Живот је пут до Голготе..

бичују нас..падамо...

устанемо...

тако до врха..

битно је стићи...

можда су неки од нас осјетили толико бичева да им је кожа раздрта, ....

али има мелема,

увијек има мелема,

само не треба стати...

Радујмо се..

Господ ће нам дати огртача за изнемогла тјела наша...

[Тавита]

crvenilo dzelena,a? https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0202_238.gif

Mila moja, e to mi je poznato https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0110_hahaha.gif

Koliko puta cuh to "pa sta ti ocekujes, ti i onako odbrojavas dane?!" https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='0442_feel' />

Da, srno malena, cutanje je ponekad sve sto mozemo :cheesy2:

A sta moze zima nama, sta nam moze, sta nam sme dada

0202_238

Hvala ti! dada

?? ?????? ?? ??????, ??? ???????? ?????...  0202_238

?????? ?? ?????... ??? ??? ????..

? ?????? ?? ?????.. ?????????...

?? ???? ???? ????????? ??? ???...

???? ???? ????? ???????? ??? ??? ??? ???? ?????????...

????? ?? ?????  0442_feel 0442_feel

[after_silence]

:drugarstvo:

...cak i kada se plasimo i odgurujemo od sebe, u stvari pozivamo da ipak dodju, da prodju sve prepreke, jer kome je stalo taj nece odustati, taj ce grebati i boriti se da bude sto blize nas...

grlim te srno moja :drugarstvo:

[Тавита]

:drugarstvo:

...cak i kada se plasimo i odgurujemo od sebe, u stvari pozivamo da ipak dodju, da prodju sve prepreke, jer kome je stalo taj nece odustati, taj ce grebati i boriti se da bude sto blize nas...

grlim te srno moja :drugarstvo:

?? ???? ???? ?? ?? ?????????,

??????? ??, ???? ?????? ?????? ?? ????, ??? ?????? ?? ?? ???? ?? ??? ?? ?????? ????????, ? ?? ?????? ?? ?? ?????..

??? ????? ???????? ?? ??????, ? ??????..

? ???? ?? ???? ???? ?? ??? ?? ????...  crvenilo

LOve You SOoo  :drugarstvo:

[marija]

Zlo?in koji je vrlo teško dokaziv upravo iz razloga što se muškoj populaciji od malih nogu sugeriše da su žene niža vrsta"

A onda im s eto u mladosti toleriše

i šta o?ekujemo od takvog društva

Obi?no se žrtva prikaže kao "laka ženska koja je to sama tražila"

ipak ovo je muški svet

 ??? ???? ??????? ??? ???? ???? ?? ?? ???? ????????! ???? ???? ?? ???? ?????? ?? ????????? ? ???? ? ????.????? ????? ? ???? ????????????? ??? ?? ??????? ?????? ?? ?? ??????? ???????.??? ???????

naravno o Aco

silovanje može biti i u braku

ja svoj stav nisam ni iznela po tom pitanju....

da ako svet gledamo bez Boga, no recite mi koliko je veliki/mali korak izme?u onoga koji svet gleda kroz Boga pa ipak psihološki i emotivno, pa ponekad i fizi?ki zlostavlja ženu, koliko je on daleko od silovatelja, jer na žalost kod nas važi pravilo da žene izazivaju silovanje jer se smatraju vlasništvom muškaraca

Zoran ?uri? (neuropsihijatar):

- U silovanju nije dominantan seksualni nagon. Instrumentalizovan je, a da bi neko postigao zadovoljenje svoje potrebe za dominacijom nad drugom osobom.

- Da bi ?ovek bio silovatelj, on mora imati neke sadisti?ke crte i lošu samokontrolu sopstvenih nagona.

- Silovatelji su agresivni ljudi sa lošom kontrolom svojih agresivnih impulsa; ljudi sa potrebom za dominacijom; nesigurni u svoj polni identitet, kojeg moraju da poja?aju sa malo više sile u njihovom odnosu prema ženama;

ljudi koji su loše živeli i odrastali, koji sebe smatraju nedovoljno dobrima i nedovljno sposobnima za život.

- Silovatelji su ljudi koji ne vole žene.

- ?ovek koji se razvija na jedan prose?an na?in, u jednom prose?nom vaspitanju, nije tip koji ?e silovati. Okolnost koja bi ga mogla napraviti silovateljem je njegova li?na nesigurnost.

- Na terapije kod psihijatra javljaju se žrtve silovanja, ne i silovatelji.

- Sli?nost izme?u silovatelja i pedofila je u sadisti?koj težnji da se druga osoba dovede u stanje bespomo?nosti, a da bi se sam po?inilac tog dela osetio ja?im, nadmo?nijim i sposobnijim.

- Žene doživljavaju silovanje jer nisu ravnopravne u ovom našem društvu.

- Kod nas važi pravilo da žene izazivaju silovanje jer se smatraju vlasništvom muškaraca. Taj psihološki obrazac postoji kod velikog broja ljudi, i on je uzrok ose?anja krivice kod silovanih žena.

- Žene koje ose?aju krivicu nakon silovanja, u suštini se ponašaju onako kako to društvo od njih zahteva.

Klju?na re?: Trebalo bi da žene budu u društvu sa osobama kojima veruju. U tom slu?aju silovanje se ne?e desiti.

Sanja Kal?evi? (advokat):

- Iskustvo sa žrtvama silovanja govori mi da silovatelj nije neko ko izgleda druga?ije.

- Ose?aj krivice prva je reakcija svake žrtve, iako krivica nije njena ni u jednoj situaciji i ni pod kojim okolnostima. Krivica je silovatelja, i on za to mora da odgovara.

- Postoje dva tipa mojih kolega advokata: oni koji poštuju žrtvu, i oni koji je ne poštuju.

- Budu?e seksualno opredeljenje silovane žene isklju?ivo zavisi od stavova prve osobe sa kojom ?e ta žena razgovarati.

- Osuda i žigosanje od strane okoline nikako ne doprinosi žrtvi.

- U našoj kaznenoj politici, nažalost, zastupljene su jako niske kazne zatvora u slu?aju silovanja. Maksimalna kazna za osnovni oblik silovanja iznosi 10 godina zatvora. Prose?ne kazne koje se izri?u za brutalna silovanja krecu se od 3 do 4 godine zatvora.

- Naš zakonodavac pravi razliku izme?u tzv. klasi?nog ubistva i ubistva silovanjem. Kazna za ubistvo silovanjem daleko je manja od kazne za ubistvo, što je meni, kao profesionalcu, zastrašuju?e.

- Najviša i jedina kazna koja je prešla zakonski maksimum, je od 15 godina zatvora, pre svega zahvaljuju?i visprenosti sudije.

- Istraživanja koja su ra?ena i kod nas i u svetu govore da neko drasti?no pove?anje kaznene politike ne uti?e na smanjenje stope kriminaliteta.

- U našem društvu, NVO sektor jedini pruža kompletnu pomo? žrtvama silovanja. Država ne pruža apsolutno nikakvu pomo?, što je strašno.

- U drugim zemljama, žrtva se u toku su?enja ne susre?e sa silovateljem direktno, ve? preko video bima, što je olakšavaju?e po žrtvu samu. Kod nas nema tih tehni?kih mogu?nosti, osim u specijalnom sudu.

- Žrtvama savetujem da se obrate za stru?nu pomo?, ne bi li trpele potiskivaju?i ose?anja.

Stanislava Otaševi? (Autonomni ženski centar):

- Silovanje je atak i na fizi?ki i na mentalni sklop li?nosti.

- Ako govorimo o silovanju u okviru seksualnog zlostavljanja, možemo re?i da su u našem društvu dozvoljena raznorazna ponašanja. Štaviše, ista predstavljaju komunikaciju na kojoj se zasniva muško-ženski odnos.

- Prema našim istraživanjima, svaka ?etvrta žena u Srbiji trpi nasilje u svojim partnerskim odnosima.

- Na osnovu iskustva koje naš centar ima, u odnosu na ukupan broj silovanih samo 6-8% žena prijavi da je silovano. Njih 90% ?uti.

- Žene se jako teško odlu?uju da nasilje prijave nekome ko je institucija, iz prostog razloga što to nije jednostavan proces.

- Žrtvama koje su ušle u procese, jako je zna?ilo saznanje da je silovatelj osu?en. Na taj na?in one skidaju sa sebe krivicu koju nose. Tek tada veruju da postoji neko ko može da ih zaštiti.

- Silovanje je nešto što traje godinama. Ne smemo ga zanemariti i re?i da je to jako mala trauma koja se može prevazi?i. Sama žena to retko prevazilazi bez odre?enih posledica po svoje mentalno zdravlje.

- Na Sudu se ?esto raspravlja o tome da li je žrtva to htela ili nije, te zašto se nije branila. Obi?no je takav i društveni obrazac poimanja silovanja.

- Žene se naj?eš?e ne brane zbog toga što u trenutku silovanja nastupa jedna apsolutna paraliza.

- Ose?anje stida i krivice osnovno je ose?anje žrtve.

- Ako svaka žena mora da razmišlja sa kim ?e i gde izlaziti, onda govorimo o ograni?enoj osobi.

- Jako je mali procenat silovanih žena koje su doživele klasi?no, stereotipno silovanje. Malo je njih koje su u tom trenutku bile na neadekvatnom mestu, neadekvatno obu?ene.

Klju?na re?: Društvo mora da shvati da je silovanje zlo?in, i da žena zbog sebe i kvaliteta svog života mora da se nekome obrati za pomo?.

Natasa-Miljkovic.com

[after_silence]

[И.стојковић]

Drage moje,...-*znam da je ovo preteska,preozbiljna i pretuzna tema.Ali je nesto o cemu mora da se prica.Za pocetak cu vam ostaviti definiciju iz Krivicnog zakonika RS,a sutra cu pisati malo vise i zivotnije o tome.Htela sam samo,cisto u edukativne svrhe,kao i sa zeljom da pruzim Zive Reci Utehe zrtvama ovoh uzasnog zlocina,postavim temu o tome.Nisam znala gde da je postavim.Ali,ovaj Kutak je ionako neka vrsta autonomnog zenskog centra,a svi zenski centri moraju i time da se bave.

?????? ??? ?????? ? ??????!!!

    ???? "?????" ?? ??????? ?????? "????? ????...", ?????? ?????? ?????? ?????? ?? ??????? ? ?? ??????, ??? ?? ???? ???? ??????, ???? ???? ??? ????? ???? ?? ??? ??????.

    ??????????? ?? ? ???????? ??? ???????? ???????? ? ???? ???  ????? ???? ? ??????, ? ?? ?????? ?? ???????. ???? ?? ???????, ??? ??? ????????????? ????? ?????????? ????? ???????. ????? ????? ?? ???? ?? ????????? ?? ?? ???????, ? ???? ???? ?????? ??????, ?? ?? ??????? ??????? ????. ???????, ????? ??? ???????? ???? ????????, ????????? ???????? ???????????? ??????? ?? ?? ??????? ????????? ?????. ??? ???? ??????? ?? ???? ???, ??? ???????? ?????, ??? ????????? ?? ???? ????? ?? ?? ?????????, ??????? ??????? ??????, ? ?? ?? ??? ??????? ???? ????. ??????? ??????? ???? ??????? ? ???? ???????, ??? ???? ?????? ? ???? ??????? ??? ??????????, ??? ????? ?????, ? ?? ????? ?????.

   ??? ??? ?? ???? ???????, ????? ??? ?? ?????????? ??? ??????? ???????. ? ????? ??????, ??????? ? ???? ???? ?? ????????? ???? ? ?? ????????, ?? ?? ??? ??? ? ????? ??? ????, ? ?? ???? ?? ?? ?? ????....? ????? ??????, ???? ????? ??? ???????, ??? ???? ????, ? ???? ?? ??????????

??? ??? ????? ?? ????? ??????? ?????????? ?? ?? ??????? ???? ????????? ??????, ???? ??????:

"??? ??? ??????, ?? ?? ?? ???? ????? ?? ???? ??? ???????"...

??? ??? ??? ???? ???????, ?????????? ?? ???? ????????. ?? ?? ??? ??? ????????? ????? ???? ??? ??????? ???, ??? ??? ??? ???? ? ????? ????? ???? ??????????? ??????????, ?????????? ?? ? ? ??? ?????.....

?????? ??? ?? ?? ???? ?? ??? ?????, ? ??? ????? ??? ?? ??????? ? ????, ???? ????????? ????? ?? ??????????. ??? ?? ?????? ?? ?? ????????? ???? ?????????, ?????? ?? ? ???????? ? ?????? ?????????....??? ???? ????????? ????? ???? ????? ?????????. ??? ?? ???????? ?? ??????? ??? ???????, ?????? ?? ? ???????? ? ????? ???? ?? ???????? ?? ?? ???????...????? ?????? ???? ???????, ? ??????? ?? ?? ??? ????????????? ????, ? ?? ????? ?? ?? ???? ????? ?? ????? ????? ??? ???? ????? ?? ????...???? ????? ???? ???? ?????????? 40 ??????, ??? ?????????? ??????????...?????????, ? ?????????? ????????? ??? ??????, ???? ?? ??????? ???????, 40 ??????, ?? ?? ??????, ?? ?????? ?? ?????????, ?????? ?? ?? ??????????????, ??? ?????????? ?? ?? ?? ?????? ??????? ?????? ??? ?? ?? ????. ???? ?? ??????????? ????? 40 ?????? ???????, ? ??????? ?? ?????? ?? ?? ???????????????? ?? "???????" ???????? ???????!!! 40 ?????? ?? ?????????, ??? ??????? ?????, ???? ??????? ?????? ??????? ? ????????, ??? ?? ?? ???? ???????? ??? ???? ??????, ??? ?? ???????? ????? ????. ? ??? ????? ?? ????????? ???????? ????? ????????? ? ????? ??????, ??? ?? ????????, ?????? ???????? ??? ??????? ????????? ?? ?????!!!!

?????!!!!!!!!!

?? ?? ??? ??? ?? ????? ?????, ??? ??? ?????? ??????. ?????? ?????? ??? ? ????, ??????? ?? ??????, ?? ????????? ? ?.?. ? ?????? ?? ?? ?????, ??? ?? ??? ????? ???? ?????????? "??? ??? ???? ???????? ?? ??? ?? ????? ????????!!!" ? ???? ????????? ? ????, ????, ??????? ?? ??? ?????? ???? ??? ????? ?? ?? ????????, ?? ?? ??? ??????????, ? ??????????? ? ???? ??????????....

???? ?? ??, ?? ??? ????, ?? ?????? ????? ?? ????? ?????????, ?????? ?????? ????? ?? ?? ????? ????????,  ? ???? ???????..... ??? ???? ???? ????? ??????? ????????????, ??? ????????? ?? ???? ???? ????, ? ??? ???   ????????? ? ?????????? "?????????" ?????? ???????? ????, ?? ???????? ????? ???? ?????? ???? ???? ???????? ???? ? ??? ???? ?? ?? ???????? ????, ?????? ????? ????? ?? ???????? ?? ??????? ??????, ??? ?? ???? ?????....

???, ?? ??? ?????????? ????? ?? ?????, ? ?? ?? ?? ????????, ???? ???? ???? ?? ?????, ?? ?? ?? ????? ???? ????? ????????.......

? ?????? ?? ?????? ?? ????? ???? ??????????, ?? ????? ?????? ?? ??????, ? ?????? ?? ???? ??? ?? ??????? ???????????? ???? ???? ????????

[marija]

Molim vas pročitajte

Tuđa Lolita

Autor Jasmina Lošonc 

Bila je tako lepa...

Voleo sam je i više nego što sam želeo. Ta je ljubav bila jača od mene... kako bih pokušao da je odgurnem, pošaljem što dalje od sebe ona se kao kletva vraćala. Moj bumerang... Bio sam proklet i ne žalim. Bila je zaista prelepa. Njeno lice, njeno telo, njen um.

Krupne crne oči, nevine, dečije, a prožimane živom vatrom... Lomile su me te oči. Raspadao sam se u hiljade komadića, i samo je ona mogla pokupiti svaki šareni, neobični i konfuzni deo mog staklastog bića i od njega ponovo sačiniti sliku. Sliku čoveka... Lomile su me stalno te oči, jer nisam znao da li smem tako divlje žudeti za očima devojčice... tako nezaštićene i nevine... Ma, dođavola, smeo sam... Samo sam ja mogao videti požudu u krajičku oka... ali samo sam žudeo... I ništa više.

Voleo sam njeno lice... krupne, pune mesnate usne... uvek crvene, pune vrele slane mlade krvi koja je ključala zagolicana i najmanjim nagoveštajem na bujicu nežnih dodira koje su priželjkivale... Često sam imao utisak da će se raspuknuti te usne od prevelike želje i da će vazduh zamirisati na sveže maline...

I njena kosa... sivkasto smeđa, sa po nekim zlatnim pramenom, koji se tu i tamo durio negde ispod visokog čela i pravio kontrast sa onim očima... puštena i divlja, uvek je mirisala na borove i reku... Samo se miris naftalina ponekad provlačio, jer joj je majka često vezivala bele svilene trake,vadeći ih iz neke fioke pune naftalina, i tada je izgledala kao princeza... ali ona ih je skidala, jer imala je neke neopisive divljine u sebi... Nije želela trake koje stežu njenu talasastu kosu, više je volela da je zagolicaju ti divlji talasi po vreloj koži, pri dnu uspravnih leđa... Spontano, u ritmu izazovnog, a opet dečijeg koraka...

I telo...

...voleo sam da ga gledam kako se miče dok hoda, voleo sam da ga gledam dok ona tako leži... bilo je noći kada je ležala obasjana samo mesečinom, u majčici na bretele i donjem delu pižame... ležala je tako usnula na mom starom drvenom kauču, mogao sam je gledati satima i danima... samo gledati u nju kao u boginju... I moja soba je sijala od te vilnske pojave u tamnoj noći... Njene ruke, ramena, stomak, noge... grudi... Grudi... Oble, bele, čvrste, bujale su, nisu se dale zaustaviti još... Voleo sam kada su bile stegnute belom košuljom, gde ono dugmence na sredini nije baš obećavalo da će izdržati... Voleo sam je. Baš sam je voleo...

Šetali smo dugo, držao sam njenu hladnu belu ruku... Čuvao od hladnoće, od vetra, od kiše, od šarenih končića i ptičijeg pera... Pored mene, ništa je nije smelo dotaći, povrediti, razboleti... Ona je bila moja boginja, i ja sam je držao u čvrstoj nepobedivoj tvrđavi ispod zvezda,na srebrnom pijedestalu svu obasjanu plavičastom maglom... Nisam je hteo, ni smeo, ni želeo još uvek...  Čekao sam njenu zrelost i njenu nesagorivu želju... neka je, neka je još malo... Čekanje žudnju još više hrani i oplemenjuje u mojim grudima, gde sazreva i pretače se u savršenstvo...

Obećala je tog popodneva da će doći... kao i svakog  prethodnog,  kada sam uspevao da slažem i odlutam, izgubim se iz sive kancelarije, a ona sa časova, iz škole... Čekao sam je, pripremao se za još jedan, ko zna koji susret, sa onim istim priželjkivanjem kao i prvi put... Čekao sam je... Prošao je sat, dva, tri... ne znam ni sam... Zaspao sam maštajući o njoj. A i budan sam je sanjao...

Krenula je na vreme. U nevreme...

Sanjiva klinka, gledajući onim krupnim očima samo u mene, nije se obazirala mnogo na lažni, prljavi svet...

A prljavi svet je baš čekao nju... Belu i nežnu, mirisnu, čistu i lepu da je okalja... uništi, počupa, poružni... Pojavio se kao najgori od najgorih... Smrdeo je na najjeftini duvan i lošu rakiju... Nije se kupao danima... Jak, ustajao znoj osetio se na jeftinoj košulji, a sa čela je još i cureo... ispod sede mokre kose, pa sve do sedih raščupanih, gustih obrva... njegov smrdljivi znoj...

Pogrešno mesto i pogrešno vreme...

Uzak tunelčić ispod malog mosta, prečica do naše sobe... Do naše mirne luke, do zvezda, do spokojnog sna, sveže kafe i poluprocvetalih ruža... Prečica koja je ovog puta odvela daleko... Mnogo dalje nego što sam mislio...Ne odvela, već preprečila put, zauvek...

Pijandura je disao teško. Išao polako ka njoj. Osetila je strah, ali je nastavila da gazi kao vojnik. Uspravno i ponosno. Pijandura je video svoj cilj, nije želeo da plen tako lako umakne... Pravo na nju. Pomazio je po mirisnoj kosi. Ona, zaleđena, srce lupa o grudi, dugme na košulji puca od udara... On će dokrajčiti ostatak košulje... cepa je, prljave ruke na njenom belom mladom telu... stiskaju njene grudi, boli je... Ona vrišti, ali on ne staje... Prljavim rukama zadire što brže, što više, gde god može... ne prestaje... Jak je, prokletnik, ne može mu ništa... Bori se, vrišti, ali bezuspešno... Steže je, oseća njegov smrdljiv hrapav jezik na licu, na onim lepim usnama... Pljuje ga, on joj udara šamar, krv curi iz obraza, iz usana... U vazduhu miris smrdljive rakije i svežih malina... Bore se jedan protiv drugog, ali znoj i rakija pobeđuju... Ona se predaje... suze liju, ne liju.. peku, bole... Blato u kosi, modrice na nogama... Gotovo je. Borba je završena bljutavo, sluzavo, ponižavajuće... Prestala je ona sa borbom. Čemu borba u kojoj nisi ni ubijen, ni primećen, ni oprošten...a najmanje ubijen... a ona je želela smrt.

Pijandura je otišao... uzeo sve, ostavio samo očaj, blato i smrad...

Sedela je u blatu... satima... sama, nije više ni plakala... Niko je nije video, retko ko prolazi kroz tunelčić... samo su đavoli danas znali za njega... Prokletnici.

I došla je... Probudila me. Ne, uništila me...

Uništila me ta slika... To više nije bila ona. Ne... Moja devojčica je mirisala na sveže, na ljubav, bila je čista i nevina... moja devojčica je imala divlju mirisnu kosu.... čistu, kao sunce, kao planinska reka i borovi... usne nisu bile krvave, telo je bilo belo, ne modrice... samo to ne... Blato svuda po njoj... a u očima, ništa osim očaja i straha, nema vatre, nema ništa...Sve je postalo jedno veliko i sivo kao asfalt, kao glupost: Ništa. I strah je pobedio. Baš onako kako je hteo... Plakala je, rekla je kroz suze jedva... nešto... razumeo sam. Želeo sam da ga rastrgnem, zubima, ne rukama... Želeo sam da mu kidam svaki komad prljavog mesa, i pljujem ga u ono isto blato... Želeo sam, ali nisam uspeo. Nadam se da ga je tako pijanog pokupio neki kamion na obližnjem autoputu...

Neki veliki, opaki brzi kamion... koji mu je rastrzao telo u komade... Isto kao što su nju rastrzali njegovi demoni, koje je tog dana ostavio zauvek uz nju...

Nisam je više video od tog dana. Kasnije je i otišla sa roditeljima iz grada.

Više nije želela mene, više nije želela muškarce.

Prošle su godine... dvadeset sedam od tada, čini mi se... Tekle su mi te godine kao reke kojima je cilj nepoznat… Tekle, obasjane sivilom, posute kišom, iscrpljene i krhke… kao neki mrzovoljni starac…

Čujem da se nikad nije udala, ni imala decu. Počela je da studira nešto, ali nije nikad završila studije... Kažu da radi u nekoj kuhinji... sprema hranu... Ima finu platu, koju troši samo na spremanje zimnice i kolača... rekoše mi da je debela usedelica...

Ne, nisam dao da je tako zovu...

Moju devojčicu...

To nije ona...

Ostavite je, ne zovite je tim imenom... ja sam je tog gnusnog dana ostavio u jednu malenu kutijicu...u kojoj će zauvek ostati.

Ona je i dalje bela, nežna, prelepa, sa onim malinastim usnama, tu, na sigurnom... I ima svoje ime. Zove se Anđela. Zapečaćena u mom vremenu, prokleta od lepote, jedina i prava. Anđela.

[Тавита]

како сте Ви то лијепо рекли...

чувајте Ваше анђеле... Не дајте да им неко сломије крила...

знам неке који су опет полетјели.. али остају трауме...

Свако добро од Господа