Нова књига епископа браничевског др Игнатија Мидића

[Anette]

Проблем смрти у хришћанској онтологији




Смрт је суштински проблем не само за човека већ и за свако биће које постоји на земљи. Свака људска активност, све што човек чини има иза себе страх од смрти и тежњу да се смрт победи и превазиђе. Чак и зло које чине људи често је мотивисано циљем да се њиме превазиђе смрт и живи вечно. Уосталом, грех у хришћанском схватању није ништа друго до акт којим човек жели да победи смрт и живи вечно, али то не постиже. Сам живот, само постојање није просто позитивна категорија, већ и негациона. Живети, постојати значи стално побеђивати и избегавати смрт. Није случајно што живот констатујемо — тј. постајемо свесни да живимо, у пуном смислу ове речи — онда кад избегнемо смрт и кад год сагледавамо живот из перспективе смрти.

Све људске философије, као и религије, имају своје корене, узроке настанка, у проблему смрти, тј. полазе од проблема смрти и теже да га реше. Почеци јелинске философије се темеље на констатацији о пролазности и пропадљивости бића. С обзиром на то да сва бића пролазе и умиру, главно питање јелинске философије, од кога она почиње, јесте: шта је истина бића? Проблем нестајања конкретних бића, тј. њихова смрт, ставио је старе јелинске философе пред питање: како можемо говорити о истинитости једног бића ако оно умире, ако нестаје? Уколико је све што постоји пролазно, смртно (ако све тече, τά πάντα ρεῖ, како каже философ), што се у природи и види, шта је то истинито у нама, у свету у коме живимо?

Постављено питање није академско, већ изражава врло сложен проблем, који се не тиче само питања смрти у контексту нашег вечног постојања него и нашег односа према свету у коме живимо. Ако је тај свет пролазан и ако су бића смртна, а самим тим лажна, онда је то велики проблем за живот у таквом свету. Човек мора претпоставити да постоји истина бићâ, да постоји нешто у бићима што не пролази и самим тим их чини истинитим, да би могао да има однос према њима. Дакле, основни проблем философије је смрт и пролазност бића. Отуда се јелинска философија, пре свега, бавила питањем онтологије, питањем истине бића и његове смрти — и на њега је дала свој специфичан одговор.

Хришћанска теологија такође полази од проблема смрти и на јединствени начин нуди решење овог проблема. О овоме најречитије сведочи чињеница да је хришћанство вест о васкрсењу Христовом, вера у победу живота над смрћу. Наравно, хришћани су на постојање, тј. на истину бића, а самим тим и на проблем смрти, гледали другачије него јелински философи и зато је и њихов одговор на овај проблем другачији.

У нашем савременом свету као да проблем смрти не постоји. Савременом човеку западноевропске цивилизаци­је умирање, односно смрт, чини нам се, не представља никакав проблем. Савремена цивилизација, штавише, као да заговара нихилизам као крајњи исход историје. Наша западноевропска цивилизација је породила атеизам и прогласила је Бога мртвим (уп. Ничеова дела), тј. себи је поставила за крајњи циљ нихилизам. Савремени философи и мислиоци се пре баве промишљањем о квалитету живота, а не о његовој дужини, вечном трајању. Ако се и говори о смрти као проблему, третира се као психолошки, а не као онтолошки проблем. Међутим, да ли је то тако, да ли нас умирање плаши само као психолошки процес?

Ставу да је смрт ствар психологије готово да су се приклонили и сами хришћани. За већину савремених хришћана смрт као да не представља никакву трагедију. И то не са аспекта вере у васкрсење Христово и, уопште, у васкрсење читаве творевине, већ на основу убеђења да тај проблем не постоји у теологији и да није постојао ни код светих отаца ране Цркве. За њих се проблем спасења не тиче проблема смрти и њеног превазилажења, него је то етичка ствар, питање награде или казне човека у загробном животу душе, на основу тога шта је чинио током живота у телу. Отуда већина савремених хришћанских богослова не приступају истинама вере, које су нам предате на основу учења апостола и светих отаца и на основу њиховог искуства, са аспекта да се оне тичу проблема смрти, као што је то био случај у почетку хришћанства, већ у најбољем случају са етичког аспекта. Међутим, да ли су свети оци о смрти расуђивали са психолошког или онтолошког аспекта? Шта су они подразумевали под спасењем?

Шта је смрт и откуд она у природи? Је ли то природни процес и нормалан ток ствари, као што то већина људи данас схвата? Је ли она непостојећа, зато што је човек бе­смртан по души, како верује већина хришћана данас, или зато што је природа бесмртна по себи, како верују материјалисти, или је она „последњи и најгори непријатељ“ човека и свих осталих бића, како каже Свети апостол Павле? Ако је ово друго, на основу чега апостол Павле тврди да је смрт најгори непријатељ бића која прети да их поништи и има ли за њу решења? Могу ли људи да превазиђу смрт и да постоје вечно? Шта о овоме говоре свети оци Цркве?

Прво ћемо се осврнути на јелинску философију, тј. на њену онтологију, и на њено одређење смрти, као и на њено решење овог питања. То чинимо зато што су хришћани свој одговор на овај проблем дали једним делом и у контексту полемике са јелинском онтологијом и оним што је она нудила као решење проблема смрти. Зато ћемо најпре одговорити на питања: шта је истина бића и смрт за старе јелинске философе, откуд смрт у свету и како су овај проблем решавали јелински мислиоци? Затим ћемо представити библијско и светоотачко учење о постојању и смрти и њеном пореклу, и то са православне тачке гледишта и из перспективе православног предања. Изложићемо и то на који начин православна теологија приступа проблему смрти и како она види његово решење.

Након тога ћемо анализирати то како су поједини западни учитељи Цркве видели хришћанство и хришћанско учење и које су последице тог виђења по живот људи у нашој савременој западноевропској цивилизацији. Ово је важно јер је западно хришћанско учење и приступ хришћанском животу — нажалост, доминантан данас, и то не само у западном хришћанству већ и међу православним хришћанима и богословима — у великој мери допринео да савремени човек и хришћанин заборави на проблем смрти. Другим речима, покушаћемо да одговоримо на питање: где су корени томе што савремени хришћани не виде смрт као централни проблем теологије и у каквој вези стоје незаинтересованост савременог човека за проблем смрти и криза хришћанске вере данас? Да ли су томе допринели и сами хришћани тиме што је њихова проповед изоставила проблем смрти, а самим тим и интересовање за његово решење? Ова питања су још важнија ако се зна да је хришћанска проповед од најранијих времена била вест о васкрсењу Христовом и о васкрсењу и превазилажењу смрти за сваког човека и свако биће.

У оквиру хришћанског приступа смрти као највећем непријатељу, осврнућемо се и на то откуд нихилизам у савременој западноевропској цивилизацији. Ово питање је утолико важније уколико знамо да нихилизам не постоји ни у јелинској философији нити пак међу хришћанским оцима и учитељима.

На крају ћемо видети у ком односу стоје проблем смрти и Црква, односно евхаристија и евхаристијско виђење постојања људи и творевине и смрт. Тачније, видећемо да ли сваки човек може да превазиђе смрт и како.

саборност.орг

[Anette]

На овом линку књигу можете купити уз попуст од 30%!

[Grizzly Adams]

Ух, овај увод звучи феноменално. Баш добра тема.

[obi-wan]

Ово је важно јер је западно хришћанско учење и приступ хришћанском животу — нажалост, доминантан данас, и то не само у западном хришћанству већ и међу православним хришћанима и богословима — у великој мери допринео да савремени човек и хришћанин заборави на проблем смрти.

Ne znam na koga tacno vladika ovde misli, nejasno je donekle, ali ako misli na liturgijske hriscane (= koji redovno dolaze u Crkvu) - onda je ova recenica potpuno netacna i neosnovana...

[Justin Waters]

У нашем савременом свету као да проблем смрти не постоји. Савременом човеку западноевропске цивилизаци­је умирање, односно смрт, чини нам се, не представља никакав проблем.

Па није баш да постоји само у западној цивилизацији, него рецимо и у азијатским. За хиндуизам и будизам, смрт уопште не представља проблем. За њих је смрт само пресвлачење тијела, као одјеће.

За већину савремених хришћана смрт као да не представља никакву трагедију.

Па не представља, и није никад представљала. Непокајаним хришћанима се никад није пријетило ништавилом, или умирањем, већ вјечним мукама кога ће они итекако бити свјесни.

Не знам шта за владику представља смрт? То вјероватно пише у књизи.

Међутим Бог је рекао за себе да је Бог живих, а не мртвих. Богу су сви живи, ако су за Бога сви живи, а ми се спашавамо преко Христа, онда смрт није никакав проблем. Смрт је техничко питање за Бога. Подићи некога из смрти за Бога, је као за људе, пробудити некога из сна. Никакав проблем. Стварни проблем је људски его, који се противи Богу. То би био проблем. Ту постоји још и једно ограничење, људи не могу својим силама спознати Бога. Дакле јављање Христа је да би узвисио човјека - обожио га, уједно и побједивши его који кроз недјела или погрешан циљ одвајају човјека од Бога.

[marko_13]

Ја се извињавам на питању, није злонамерно, али по чему је ова књига нова? Шта је у њој ново? Шта је ново откривено? И шта је уопште то што је владика Игнатије написао?

Мислим да је за разлику од других књига - Сећање на будућност, Биће као есхатолошка заједница (што су наслови преузети од митрополита Јована пергамског и, несвесно, Ерика фон Деникена), овде само наслов, условно речено, оригиналан.

[obi-wan]

На оне који верују да је човек бесмртан по природи, па да је само питање тога да ли ће у казан или на облачић...

P.S. Замолио бих те да престанеш да ми бришеш ову поруку (само зато што се не слаже са твојом идеологијом). Хвала!

A ja tebi kazem da ako nastavis da provociras na svakoj temi `de se ukljucis da pises, dobijes od mene expresnu opomenu. Vreme sad.

[Milan Nikolic]

Мене ова тема о којој говори епископ Игнатије много интересује. Међутим, имам одређену резерву када о томе говоре Зизјулас и он.

Ради се о једном отвореном питању, тачније о проблему смрти као потенцијалу творевине, и као њене актуелизације у творевини. Зизјулас је буквално био двосмислен, говорећи час једно час друго, тј. негде каже да је смрт природни начин постојања творевине од самога почетка, а негде каже да је смрт настала промашајем Адамовим, тако да његово тумачење може да се изабира како се коме допадне.

Чини ми се да Игнатије има жељу да ствара теологију само у оквиру таквих Зизјуласових тумачења, што може произвести многе проблеме. Као да на мала врата уводи схватање да је смрт била актуелизована самим чином првобитног стварања.

Мислим да сам приметио у чему је узрок тог проблема, тј. таквог схватања. Реч је о потпадању под ауторитет савремене науке која је у периоду Игнатијеве и Зизјуласове младости досегла тобожњи врхунац и прогласила појам Великог праска као апсолутни почетак творевине (то заправо јесте научна истина тога времена, али теологија не може да се ограничава никаквим научним сазнањима.)

Према томе, ако је Велики прасак апсолутни, првобини, почетак космоса, онда је очигледно да закони физике, који постоје до данас и представљају чињенично смртно постојање, од самога почетка носе актуелизовану смрт у творевини. Такво схватање које се покушава пренети у теологију потпуно се може поистоветити са геоцентризмом прошлих векова када се тај концепт уводио у теологију западне Цркве.

Дакле, једна научна дефиниција покушава се утемељити теолошки. А то је тако погрешно да просто морамо да се зачудимо таквим покушајима.

[Srdjan]

Ко је прочитао ову књигу?

[Anette]

Niko. Tek od sutra pocinje prodaja.

[Justin Waters]

Према томе, ако је Велики прасак апсолутни, првобини, почетак космоса, онда је очигледно да закони физике, који постоје до данас и представљају чињенично смртно постојање, од самога почетка носе актуелизовану смрт у творевини. Такво схватање које се покушава пренети у теологију потпуно се може поистоветити са геоцентризмом прошлих векова када се тај концепт уводио у теологију западне Цркве.

Дакле, једна научна дефиниција покушава се утемељити теолошки. А то је тако погрешно да просто морамо да се зачудимо таквим покушајима.

Јесте првобитни прасак или неки други сличан почетак јесте почетак космоса.

Јер у супротном имамо сљедеће. Бог је створио први свијет потпуно добар што наводно значи да није било смрти. Човјек је згрешио и покренуо велики прасак (само је питање ко је покренуо тај процес урушавања првог космоса?). Велики прасак се изгледа покренуо независно од Бога, јер Бог у овом случају не смије бити умјешан у постанак другог космоса да не би био крив за присуство смрти. Зато се догодила једна или двије невјероватне ствари: Први свијет који је био од исте материје као данашњи, почео је да се урушава усљед првородног гријеха, а Бог је само извукао Адама и Еву на небо привремено, док се први свијет имплодирао у самог себе да би постао сингуларитет, и када су постигнути првобитни услови бесконачна температура и бесконачна тежина - згуснутост, десио се прасак тј експанзија простор-времена. Прошло је 4 милијарде година, и Бог избацује Адама и Еву у свијет негдје на подручије блиског истока, таман када је откриевн точак и тако је почела савремена историја.... Дакле обична бајка ко има очи да види.

Послије имаш креационисте који нешто говоре да они који сматрају да је живот постао кроз абиогенезу и развио се путем еволуције, наводно вјерују у бајке, или имају јаааку вјеру. А они који би требали вјеровати у овакве ствари горе, они нормално мисле.

[Milan Nikolic]

Није проблем ако неко не може да прихвати такво моје гледиште. Него је проблем ако неко сматра да је библијска прича бајка.

Библијска вера није пропала онда када је пропао геоцентризам, тако неће пропасти ни онда када пропадне фундаментални (хришћански) еволуционизам. Потребно је то да схватимо, да екстремни заговарачи научних дефиниција у теологији обавезно пренебрегавају библијску приповест о драстичној промени стања творевине услед Адамовог пада.

Зато имамо хришћане који посматрају научну еволуцију као исту ствар у односу на првобитну творевину, тј. као да никаква промена стања није ни била. Да се разумемо, нико не каже да је првобитно стање било коначно стање бесмртности и вечног живота, међутим, не можемо рећи ни да је првобитно стање било од самог почетка у актуелизованој смрти и трагичном постојању.

Моја је препорука да хришћанин поред тога што изучава теологију, покуша да проникне у најсавременије научне токове, како би пребродио извесне заблуде о неким апсолутним схватањима о творевини која су се увукла међу нама последњих деценија. Не само да ће му бити интересантно то што буде сазнао, него ће му у многоме помоћи да савлада савремене изазове за теологију и отворити му видике које до данас нисмо могли ни претпостављати.

[Balthasar]

Ја сам прочитао књигу и имам одређене замерке, како на ваше коментаре, тако и на само дело.

На првом месту је неозбиљно критиковати дело које претходно нисте прочитали, иако бих се са некима од ваших критичких ставова поприлично сложио. Ако узмемо у обзир чињеницу да нисте читали књигу, ваши ставови могу бити или пророчки, или пак тумарање по мраку, просудите сами...

Ако мало дубље и заиста емпиријски - објективно сагледате свест већине браће у Христу која су можда баш поред вас на свакој Литургији, схватићете шта владика Игнатије мисли када каже: ,,Ово је важно јер је западно хришћанско учење и приступ хришћанском животу — нажалост, доминантан данас, и то не само у западном хришћанству већ и међу православним хришћанима и богословима — у великој мери допринео да савремени човек и хришћанин заборави на проблем смрти". О чему се овде заправо ради?

Као прво, цитирана мисао односи се на претходни реченицу у којој владика прави један резиме свог дела говорећи тачно по поглављима у књизи о чему ће бити речи у самом делу и тим поводом каже: ,,Након тога ћемо анализирати то како су поједини западни учитељи Цркве видели хришћанство и хришћанско учење и које су последице тог виђења по живот људи у нашој савременој западноевропској цивилизацији". Наведена тема коју владика представља у уводу свог дела у самом делу названа је: ,,Западна теологија и проблем смрти" (стр. 102-129) и говори управо о ономе што јој стоји у наслову. У наставку ћу објаснити зашто је важна ова чињеница.

Постоје две врло важне чињенице у наведеном цитату које се лако превиде јер већина чита дела појединих аутора (нпр. митр. Јована Зизиуласа, Христа Јанараса, Владике Игнатија и сл.) просто по аутоматизму, јер је доста константно понављаних речи и реченица па онда читалац као да већ зна шта аутор жели да каже читајући штуро и без дубинског истраживања реченог (никако не желим овим да кажем да се у том случају код наведених аутора ради о догматизмима, али је чињеница да њихове теолошке опаске догматизују њихови следбеници {читај: углавном горде незналице!} и тако од њих праве исто оно што су Оригенови следбеници направили са његовом теологијом!).

Прва чињеница коју излаже владика Игнатије тиче се утицаја западне теологије на западну цивилизацију.

Друга чињеница тиче се реалности нашег припадања западној цивилизацији.

Закључак, логички изведен и емпиријски потврђен, неминовно води до чињенице утицаја западне теологије на нашу цивилизацију (што наравно има и своје гигантске рефлексије у нашој савременој духовности). Примера ради, најмање је случајно што владика Игнатије ставља нарочити акценат на проблему смрти и у том контексту на спасењу творевине евхаристијским приносом човека као свештенослужитеља твари, у самом епицентру наше цивилизације званом ,,потрошачко друштво"... С друге пак стране, поред оваквог игнорисања претње пропадљивости и смрти, подједнако озбиљан проблем је и психологизација науштрб суштински онтолошке основе проблема смрти. Ради се о психолошком ефекту који се увек своди на приче да је покојник ,,отишао на небо", ,,спасао се муке" и сл. или пак са друге стране да је смрт ,,део живота" (биолошки сигурно да јесте, али онтолошки никако!)... То је контекст у коме владика Игнатије каже да је често ,,да савремени човек и хришћанин заборави на проблем смрти". Конкретније, да заборави на проблем смрти као на егзистенцијални проблем.

Узевши у обзир да постоје још две уско повезане оптужбе упућене еп. Игнатију на рачун оригиналности дела и плагијаризма дела и мисли митр. Јована Зизиуласа, постоје чињенице које су тешко схватљиве лудовикосовцима (о чијој критици бих био рад саговорник, обзиром да се ради о философу и психологу који жели да буде теолог али је за нас посебно занимљива та тема јер идентичан случај имамо и на теолошкој сцени СПЦ) а за које сматрам да су крајње истините и коректне.

Прва оптужба на рачун оригиналности дела је крајње нелегитимна јер еп. Игнатије очигледно нема амбицију да ,,каже до сада неизречено" већ да анамнизује оно што упорно тврди да заборављамо. Тако ово дело садржи у највећој мери оно што је аутор већ писао на различитим местима, са разликом тематске систематизације и конкретизације у овом делу.

Друга оптужба која се тиче плагијаризма дела и мисли митр. Јована Зизиуласа је такође нелегитимна јер је мноштво теолога писало под огромним утицајем других теолога, па их нико није оптуживао за плагијаризам. Значајан системско - теолошки утицај митр. Јована Зизиуласа никада није порекао ни сам владика Игнатије. Покојни отац Радован Биговић је у предговору за прво издање књиге ,,Сећање на будућност" написао да владика Игнатије каже да пријатељство са митр. Јованом Зизиуласом сматра за Божји дар, зато није ни чудно а још мање саблажњиво што ће теолошки систем једног од највећих српских теолога протећи у знаку личности и дела митр. Јована Зизиуласа.

За све оне који имају нарочиту амбицију и задовољство да владику Игнатија окарактеришу као некролога који уједно није и христолог, додаћу само то да се његова књига о којој је реч дели на два дела: 1. ,,Онтологија природе и онтологија личности и проблем смрти" и 2. ,,Спасење творевине од смрти у Христу и кроз Христа".

Поред свега реченог, лично не сматрам да је теолошки допринос еп. Игнатија примаран и уопште мерљив са његовим доприносом у обнови литургијског живота. То је највеће дело еп. Игнатија Мидића.

[draganzzz]

Upravo sam je elektronski narucio preko sajta Narodne Biblioteke,

sutra ce me cekati u velikoj citaonici! .smesko.

http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?command=CONNECT&base=70000&lani=sr&scri=cyr

[Balthasar]

http://sabornost.shopmania.biz/