Причам ти причу.... али праву и лепу...

[marija]

Vrlo poučna priča

Љубав према ближњем нема граница. Она треба да се

распростире до краја земље, да обухвата све људе, свуда.

Био једном један подвижник и имао два послушника.

Веома се трудио да им пружи духовну корист и да им

помогне да буду добри. У себи се, међутим, бринуо да ли

они заиста напредују у духовном животу и да ли су

спремни за Царство Божје. Ишчекивао је да му Бог

пошаље неки знак о томе, али никаквог одговора одозго

није било. Једнога дана требало је да буде свеноћно

бдење у цркви неког другог скита, удаљеног много сати

хода од њиховог скита. Требало је итекако пешачити кроз

пустињу да би се стигл онамо. Пошаље он своје

искушенике већ изјутра, како би рано стигли и

припремили цркву, а сам старац би дошао после подне.

Послушници су већ били прилично поодмакли кад

изненада зачуше јауке. Имали су шта да виде—неки човек

лежи тешко рањен и вапије за помоћ.

“Понесите ме, молим вас!”, говорио је. “Овде је пустиња.

Овуда нико не пролази. Ко ће ми помоћи? Двојица сте.

Подигните ме и однесите до првог села!”

“Не можемо!” одговорише. “Журимо се на бдење. Добили

смо заповест да припремимо све што треба за бдење.”

“Понесите ме, молим вас! Ако ме овде оставите, умрећу,

појешће ме дивље звери.”

“Не можемо! Шта да радимо, морамо да идемо на своју

дужност.”

Отидоше.

После подне крену и старац на свеноћно бдење. Ишао је

истим путем. И он стиже до места на којем је лежао

рањеник. Угледа га, приђе му, па ће му рећи:

“Шта ти се десило, човече Божји? Шта ти је? Откада си

овде? Зар те нико није приметио?”

“Прошла су јутрос два монаха. Замолио сам их да ми

помогну, али су журили да стигну на бдење.”

“Понећу ти ја, не брини,” рећи ће старац.

“Ма не можеш ти, ти си стар. Не можеш ме подићи; то је

немогуће!”

“Не, не брини, ја ћу те понети; не могу да те оставим.”

“Али не можеш ме подићи!”

“Сагнућу се, ти се држи за мене, па ћу те, мало-помало,

однети до неког оближњег села. Мало данас, мало сутра,али стићи ћу.

Старац на једвите јаде понесе рањеника и поче с

муком да корача по песку под теретом људског тела.

Са њега је зној текао потоком. А он је у себи мислио:

“Макар и три дана ходао, али ћу стићи.”

Док је он тако корачао кроз пустињу, почео је да осећа

да терет који носи постаје све лакши, све док у једном

тренутку није осетио као да на себи не носи ништа. Он

се окрете да види шта се то дешава и, на своје

изненађење, виде да је на његовим леђима један

анђео. Тај анђео му рече:

“Бог ме послао да ти саопштим да твоја дав

послушника нису достојна Царства Божјег јер немају

љубави.”

Преузето из књиге:

Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита,

Беседа, Нови Сад 2005 г.

[marija]

КАКО ЧОВЕК ПОСТАЈЕ

НЕЧОВЕК

Чувени сликар Леонардо де Винчи годинама је радио

знамениту “Тајну Вечеру”. Тражио је лица која би му

могла послужити за модел Христа и за ликове

апостола. Тако је за лик Христов нашао једног младог

човека, чије ле лице сијало лепотом, достојанством и

невиношћу. После је постепено налазио изразите

примерке за сваког појединца. Али за Јуду дуго се

мучио да нађе међу људима подесно лице. Шетајући у

гомили народа најзад он угледа једног човека,

одвратна изгледа, сурова погледа и у свему ружна и

одбојна. Права маска свих порока. Он га позове у свој

атеље и каже му зашто га је позвао. Човек се загледа у

већ насликани лик Христов, и дуго је нетремице

гледао, док му сузе не потекоше из очију. Зачуђени

сликар упита га, зашто плаче, а он одговори:

“Како не бих плакао? Пре пет година ја сам ти

послужио за лик Христов, а сад хоћеш да ти

послужим за лик Јудин.”

Библиотека Свечаник

Календар 1955

[marija]

Стопе у песку!

Једне ноћи човек је уснио: сањао је да је ходао дуж обале са Господом. Преко неба су бљештали призори из његов-

ог живота.У сваком призору приметио је два трага стопа-

ла у песку , један је припадао њему, а други Господу.Када

је последњи призор његовог живота бљеснуо пред њим ,

он се окрену да погледа стопала у песку. И тада примети ,

даје многo пута,дуж стазе његовог живота ,само један траг

стопала.Примети да се то, такође, дешавало у најтежим и

најтужнијим временима његовог живота.Ово му засмета и

он упита Господа о томе :»господе, ти рече,да када одлуч-

им да те следим, да ћеш ходати самном читав пут ,али сам приметио да у најтежим временима у мом животу , има само један траг стопала . Не разумем зашто ме остављаш када си ми најпотребнији.»

Господ му одговори:»драго моје дете ,ја те волим и не остављам.Кроз време твоје кушње и патње , када видиш само један траг стопа , то

Је када сам те носио.»

[marija]

КО МАЊЕ ИШТЕ, ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ

Била три брата, па на беломе свету ништа више нису имали до једну крушку, те би ту крушку редом чували: један би остао код крушке, а друга двојица ишла би на надницу.

Једноћ Бог пошље анђела да види како ова браћа живе, па ако зло живе да и мда бољу храну. Кад анђео божији сиђе на земћу, претвори се у просјака, па дошавши к ономе што чува крушку замоли га да му да једну крушку. Он узбере од својих крушака, па му да и рече: ,,Ево ти од мојих крушака, од братинских не могу ти дати. ' Анђео му захвали и отиде.

Кад сутрадан остане други брат да чува крушку, дође опет анђео па га замоли да му да једну крушку. И он му узбере од својих крушака па му да и рече: ,,Ево ти од мојих крушака, од братинских не могу ти дати. ' Анђео и њему захвали и отиде.

Кад буде ред на трећега брата да чува крушку, опет дође анђео и замоли и њега да му да једну крушку. И он му узбере од својих крушака па му да и рече: ,,Ево од мојих крушака, од братинских не могу ти дати. '

Кад буде четврти дан, анђео се начини калуђер, па дође рано ујутру и затече их сву тројицу код куће, па им рече: ,,Хајдете за мном да вам дам бољу храну. '' Они пођу за њим без речи. Кад дођу на један велики поток, вода тече, све уји, онда запита анђео најстаријега брата: ,,Шта би ти да ти је ? '' А он одговори: ,,да је све вино од ове воде, па да је моје. ''

Анђео прекрсти штапом, а то место воде потече вино: ту се бурад оправљају, ту се вино сипа, људи раде, село читаво. Онда га анђео онде остави и рече му: ,,Ето ти што си желео, сад живи. '

Па узме ону двојицу и пође с њима даље. Кад дођу на једно поље, а ту голуб прекрилио поље. Онда запита анђео средњега брата: ,,Шта би ти сад желео? ' А он му одговори: ,,Да су то све овце, па да су моје. ' Божији анђео прекрсти поље штапом, а то све место голубова овце: ту су станови, једне жене стоку музу, једне млеко разливају, једне скоруп скидају, једне сир сире, једне масло топе; ту се начини и козара: једни секу, једни мере, једни новце примају, људи раде, село читаво. Онда му рече анђео: ,,Ето ти што си желео.'

Па узме најмлађега брата и пође с њим преко поља па га запита: ,,А шта би ти хтео? ' Он му одговори: ,,Ја не бих ништа друго, већ да ми Бог да жену од праве крви хришћанске. '' Онда му анђео рече: ,,О, то је тешко добити; у свему свету само три имају: две су жене а једна је девојка, и њу просе двоји просиоци. '

Идући тако задуго, дођу у један град где је био цар и у њега кћи од праве крви хришћанске. Како дођу у град одмах отиду к цару да просе у њега девојку. Кад они тамо, а два цара дошла да је просе и метнули јабуке на сто. Онда и они своју јабуку метну поред оних.

Кад их цар сагледа, рече свима који су се онде десили: ,,Шта ћемо сад; оно су цареви, а ово су као просјаци према њима? ' Онда ће анђео peћu: ,,Знате ли шта, овако да уредимо: нека узме девојка три лозе, па нека посади у башчи намењујући коју коме хоће, па на чијој лози сутра буде грожђе, за онога нека пође девојка. ''

Они сви на то пристану: девојка посади три лозе у башчи и свакоме намени по једну. Кад ујутру, а то на лози онога сиромаха грожђе. Онда цар немадне куд, него да кћер ономе брату најмлађему, па одмах у цркву те се венчају. Пошто се венчају, анђео их одведе у шуму па их остави онде и они стану живети у шуми за годину дана.

А кад се наврши година, рече Бог опет анђелу:

,,Иди види како оне сироте живе. Ако тешко живе подај им бољу храну. ' Кад анђео сиђе на земљу, опет се претвори у просјака, па отиде к ономе што му поток тече вином и замоли у њега чашу вина, а он га одбије говорећи: ,,Да ја дајем свакоме по чашу вина, не би тога било. ' Кад то чује анђео, прекрсти штаком, а поток потече водом као и пре, па онда рече ономе брату: ,,Није то за тебе; иди ти под крушку, па чувај крушку. '

Потом отиде анђео оданде и дође к ономе другом што су му овце поље прекриле, и замоли се да му удели кришку сира, а он га одбије говорећи: ,,Да ја делим свакоме по кришку сира, не би тога било. ' Кад то чује анђео, прекрсти штаком, а то од оваца прну голубови, па онда рече ономе брату: ,,Није то за тебе; иди ти под крушку, па чувај крушку. '

Најпосле отиде анђео и најмлађему да види како и он живи, кад тамо, а он са својом женом у шуми живи сиромашки у једној колеби. Он се замоли да га приме да преноћи, а они га са свим срцем приме и стану се молити да им опрости што га не могу дочекати како би желели: ,,Ми смо ', вели, ,,сиромаси Анђео им одговори: ,,Ништа за то, ја сам задовољан оним што има. '

Они онда шта ће да раде? Жита нису имали да месе прави хлеб, него су тукли кору од којекака дрвећа и од тога хлеб месили. Такови хлеб умеси жена и сад за госта и метне га под црепњу да се пече. Пак стану разговарати госта. Кад после они огледају је ли им тај хлеб печен, а то под црепњом прави хлеб, нарастао, ништа ти лепше, и дигао црепњу над собом. Кад они то виде, дигну руке Богу: ,,Хвала ти, Боже, те можемо госта угостит ! '

Пошто изнесу хлебац пред госта, донесу тикву с водом, па кад стану пити, а то у тикви вино. Онда анђео прекрсти штаком колебу, и на ономе месту створе се царски двори и у њима свега доста. Тада их благослови анђео и остави онде, те су сретно живели до свога века.

[marija]

***

Постојао је краљ који је имао поквареног сина. Будући без наде да би се могао променити на боље, отац је осудио сина на смрт. Дао му је месец дана да се припреми. Месец је прошао и отац је позвао сина. На своје изненађење видео је да се младић приметно изменио: лице му је било мршаво и исушено, а цело тело је изгледало као да је било подвргнуто патњама.

„Како се догодила тква промена са тобом, сине мој?“, упитао је отац.

„Мој оче и господару,“одговорио је син, „како сам могао да се не променим, када ме је сваки дан који је пролазио приближавао смрти?“

„Добро сине мој,“ приметио је краљ, „пошто си се очигледно призвао разуму, опростићу ти. Међутим, мораш одржати то будно стање душе до краја свог живота.“

„Оче“, одговорио је син, „то је немогуће. Како ћу се супротставити безбројним завођењима и искушењима?“

Тада је краљ заповедио да се донесе суд, пун уља, и рекао је сину: „Узми овај суд и носи га по улицама града. Пратиће те два војника са оштрим мачевима. Ако проспеш макар и кап уља, одсећи ће ти главу“.

Када су се вратили у замак, краљ је упитао: „Сине мој, шта си видео док си ходао кроз град?“

„Ништа“, одговорио је син.

„Како то мислиш „Ништа“?“, питао је краљ, „данас је празник, мора да си видео тезге са свим врстама тричарија, много кочија, људе, животиње...“

„Нисам видео ништа од тога“, рекао је син. „Сва моја пажња је била окренута ка уљу у суду. Плашио сам се да проспем макар и кап и тако изгубим живот“.

„Управо тако, сине мој“, рекао је краљ. „Чувај ову поуку у уму до краја живота. Буди будан над својом душом, као што си данас био над уљем у суду. Окрени своје мисли од онога што ће ускоро проћи, и ди их на ономе што је вечно. Нећеш бити праћен наоружаним војницима, већ смрћу, којој смо ближи сваки дан. Буди веома пажљив у чувању душе од свих погубних искушења.“

Син је послушао оца и живео је срећан.

[Anti Palma Crew]

Три испосника

 

Руски владика је кренуо изнајмљеним бродом заједно са неколико пријатеља на хаџилук у Јерусалим. Владики је било досадно на броду и време је углавном проводио причајући са старцима који су кренули да посете Христов гроб. У разговору са њима и са капетаном тога брода је сазнао да се у близини пута којим се крећу налази једно острво на коме живе три испосника, три старца који су посветили цео свој живот томе да живе чисто и умерено. Капетан брода није хтео ни да чује да скрене са пута неколико миља, али му је владика платио и они су ускоро на хоризонту угледали танку линију. То је било острво. када су се приближили острву, угледали су три прилике, једну високу, две мање. Када су се још приближили, распознали су три седа старца, чије су се дуге браде лелујале на ветру. Били су без одеће. Владика и пратња су сишли у чамац и искрцали се на острво. Старци су их дочекали одушевљено. Пипали су им одећу, гледали, причали неповезано јер годинама нису видели људска бића. Владика је из разговора са њима дознао да су ту већ 40 година и да служе Богу... Када је хтео заједно са њима да обави молитву, утврдио је да они не знају ни једне једине речи из Светог Писма. Затим је почео да их учи и то је трајало читав дан. После свега тога, старци су на једвите јаде научили молитву, владика их је благословио и оставио им Свето Писмо, иако нису знали ни да читају ни да пишу, и вратио се чамцем на брод. Већ је пала ноћ и по мирном мору брод је клизио као по уљу. Прешли су већ неколико километара и полако губили острво из вида када је посада приметила да се из правца острва према броду крећу три тачке, које су постајале све веће и веће. После неког времена, видели су старце како иду према броду, једва додирујући стопалима површину воде. Брод се зауставио и старци су пришли на неколико метара броду, вичући на сав глас и пружајући Свето Писмо владици. Говорили су да су заборавили молитву, а владика је пао на колена пред њима говорећи да они ништа од њега не могу да науче и да им не треба Свето Писмо, јер су они свети људи. Толстој, "Три испосника" препричао: Милан Младеновић, (21. септембар 1958 - 5. новембар 1994)

[w.a.mozart]

ovo bas lici na tolstoja... 8)

[ja II]

poziv,nadahnut suncevim snevacem iz planina oraja,casni starac amamerickih indijanaca

Milijarde zvezda su izlozene tvom pogledu, milioni puteva tvom hodu, hiljade ljudi

tvome srcu...

Nadji pravi put...

# # #

Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes istina.

Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren prema samom sebi.

mozes li podneti optuzbu izdaje a ne izdati sopstvenu dusu.

Ja zelim da znam mozes li videti lepotu cak i ako nije lepa svaki dan, i mozes li

crpsti sopstveni zivot iz Bozijeg prisustva.

Zelim da znam mozes li ziveti sa promasajem, sa promasajem svojim ili mojim,

i jos uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj mesecini uzvikivati DA!

Mene ne zanima gde zivis i koliko para imas.

Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja, iscrpljen, satrt do srzi,

i uraditi ono sto se mora uraditi za decu.

Mene ne zanima ko si ti i kako si se obreo ovde.

Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno samnom i neustuknuti.

Mene ne zanima gde ili sta ili kod koga si ucio.

Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra, kad sve drugo otpadne.

Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom. I da li zaista volis drustvo u kome se

nadjes u praznim trenucima."

# # #

Poziv, nadahnut Snevacem iz planina Oraja, Casni starac americkih Indijanaca 1994.

[marija]

Markesovo oproštajno pismo

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja

samo krpena marioneta,

i podario mi komadic zivota,

moguce je da ja ne bih kazivao sve sta mislim,

ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio ne po onome sto vrede,

vec po onome sto znace,

spavao bih manje, sanjao vise,

shvatio sam da svaki minut koji provedemo

zatvrenih ociju,

gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu,

budio se dok ostali spavaju.

Slusao bih druge kad govore,

i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota,

oblacio bih se jednostavno,

izlagao potrbuske suncu,

ostavljajuci otkrivenim ne samo telo,

vec i dusu.

Boze moj, kad bih imao srce,

ispisivao bih svoju mrznju na ledu

i cekao da ogreje sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama

jednu Beneditijevu poemu,

a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu

u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama,

da bih osetio bol od njihovih bodlji

i strastveni njihovih latica.

Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota...

Ne bih pustio da prode nijedan jedini dan

a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca

da su mi najblizi

i ziveo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko grese kad misle

da prestaju da se zaljubljuju kad ostare,

a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se

zaljubljuju.

Deci bih darovao krila,

ali bih im prepustio da sama nauce da lete.

Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa

staroscu

vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...

Naucio sam da citav svet zeli da zivi

na vrhu planine,

a da ne zna da je istinska sreca u nacinu

savladavanja litica.

Shvatio sam da kad tek rodjeno dete

stegne svojom malom sakom,

po prvi put, prst svog oca,

da ga je uhvatilo zauvek.

Naucio sam da covek ima pravo

da gleda drugog odozgo

jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naucim od vas,

premda mi to nece biti od vece koristi,

jer kad me budu spakovali u onaj sanduk,

ja cu na zalost poceti da umirem.

[marija]

ako nađem..hoću klapklap

a do tada evo jedne druge

Svađa

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:

- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?

Ovaj drugi je uzvratio:

- Zasto da ne . Oko cega cemo se svadjati?

- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.

- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?

- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?

- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.

dobrodosli

[marija]

Stvari nisu uvek onakve kakvima se čine

Dva anđela-putnika, zaustavila su se da prenoće u kući jedne vrlo moćne porodice. Ali...

  Eh, da nije tog ali!...

  Njeni članovi, predvođeni glavom porodice, nisu im, vrlo netaktično, odobrili da se smeste u gostinjskoj sobi svoje bogate velike vile. Umesto tog, dali su im mali prostor u hladnom podrumu kuće. Njima! Anđelima! Anđelima-putnicima... tako su bili obučeni!... Morali su tako da putuju, imali su razloga...

  Dok su anđeli raspremali ležajeve na podu, stariji anđeo je ugledao  pukotinu na zidu... i pokretom ruke je popravio.

  Kad ga je mlađi anđeo upitao zašto je to uradio, stariji mu je odgovorio:        “Stvari nisu uvek onakve kakvima se čine.”

  Gle!... Gle!...

  Lepo...

  Sledeće noći, anđeli su došli da prenoće u kuću vrlo siromašnog bračnog para, ali muškarac i njegova žena su bili prema anđelima vrlo gostoljubivi. Posle skromne večere koju su podelili međusobno, bračni par je dozvolio anđelima da spavaju u njihovom krevetu gde će se moći dobro odmoriti.

  Gle!... Gle!...

  Lepo...

  Kad su se sledećeg dana probudili, anđeli su pronašli gospodina i njegovu suprugu u suzama.

  Jedina krava koju su imali, čije je mleko bilo njihov jedini izvor prihoda, ležala je mrtva, napolju!

  Mlađi anđeo, bio je besan i tiho upita starijeg anđela:

  “Kako si mogao dozvoliti da se to desi?! Prvi čovek, imao je sve, i ti si mu pomogao; druga porodica, imala je malo tog, ali je bila spremna sve da podeli... a ti si dozvolio da im ugine jedina krava?!”

  “Stvari nisu uvek onakve kakvima se čine” - mirno odgovori stariji anđeo. “Kad smo bili u podrumu one vile, primetio sam da je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato. S obzirom da je vlasnik bio opsednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogućim da pronađu to zlato!”

  Zatim je nastavio:

  “Noćas, dok smo spavali u krevetu siromašne porodice, anđeo smrti je došao po ženu ovog seljaka, a ja sam mu dao kravu! Dakle, stvari nisu uvek onakve kakvima se čine!... Jesi li me razumeo?!”

  Mlađi anđeo se složio. Stvarno je tako. Samo treba gledati pravim očima...

  Ponekad se desi upravo to, kad  stvari ne idu onako kako bismo želeli…

  Neke osobe ulaze u naše živote... neke odlaze iz njih… brzo ili polako...

  Sve je onako kako je... kako je u stvari... a ne onako kako nam izgleda... Na prvi pogled... Zato, treba gledati... umeti gledati... gledati pravim očima ili - srcem!

  Srce najbolje vidi!...

  (Nepoznat autor)

Ima mnogo duža verzija  samo ja toliko tekstova imam da nema šanse da se snađem na sopstvenom računaru dobrodosli

[marija]

Nesreća

"Nesreće mogu doneti rast i prosvetljenje", reče učitelj.

To je obrazložio ovako:

Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suvim granama drveta koje je stajalo usred velike puste ravnice. Jednog je dana orkanski vetar iščupao drvo i prisilio sirotu pticu da leti stotine kilometara u potrazi za skloništem - dok napokon nije doletela do šume bogate plodnim drvećem.

I zaključio bi: "Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da leti dalje."

dobrodosli

[marija]

Pročišćenje

Bio jednom jedan učenik kojem je učitelj, poznati grčki filozof, poverio čudan zadatak. Zapovedio mu je da da novac svakome ko ga uvredi u razdoblju od tri godine. Silno čeznući za prosvetljenjem, učenik je činio tačno onako kako mu učitelj zapovedi.

Kad je ova poprilično duga kušnja bila završena, gospodar pozva mladića k sebi i reče mu: "Sada možeš ići u Atenu jer si spreman učiti mudrost."

Sav ponosan, učenik se uputi prema Ateni. Pre nego je ušao u veliki grad ugleda, zasigurno, mudra čoveka kako sedi na vratima vređajući svakoga ko pristigne. Naravno, kad je ugledao učenika, i njega stade vređati. "Hej", vikao je na učenika. "Kako samo možeš biti tako ružan i glup? Nikad ranije nisam video da neko izgleda tako blesavo."

Ali umesto da se brani ili napada, učenik prasnu u smeh. "Zašto se smeješ kad te vređam?" upita mudrac.

"Zato", reče učenik, "jer sam pune tri godine plaćao ovakve pogrde, a sad mi ih ti daješ besplatno!"

"Uđi u grad," reče mu mudrac. "Tvoj je!"

[marija]

U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je odgovorio pitanjem:

¨A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?¨

¨Loši¨, odgovori došljak. ¨Svi su bili pakosni i svađalice¨.

¨Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi¨, odgovori mu starac.

Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je odgovorio:

¨Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu¨.

¨I ovde su dobri ljudi¨, odgovori starac. ¨Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo¨.

[marija]

Morska zvezda

Šetajući plažom u predvečerje, stari je čovek primetio mladu ženu kako uzima nasukane morske zvezde i baca ih nazad u more.

Konačno ju je pristigao i upitao zašto to čini. Odgovorila je da će morske zvezde do jutra izumreti.

"Ali plaža se prostire u nedogled i morskih zvezda ima na milione" reče starac. "Zar će tvoj trud učiniti bilo kakvu razliku?"

Mlada žena pogleda morsku zvezdu koju je imala u ruci i baci je u sigurnost mora. "Za ovu morsku zvezdu postoji razlika" reče ona.