Причам ти причу.... али праву и лепу...

[after_silence]

ОД ЧЕГА ЉУДИ ЖИВЕ

Живео тако некакав обућар са женом и децом код сеЉака на стану. Ништа своје није имао: ни куће, ни земЉе, а хранио је себе и породицу зарадом. Хлеб је био скуп, а руке јевтине, и што заради то и поједе.

Једне вечери враћао се обућар Сима из града кући и баш кад је пролазио поред црквице, која је била на савијутку, угледа како се за црквицом нешто беласа. Никако не може да распозна шта је . Личи на човека, али шта је оно бело? А најпосле шта ће ту човек?

Приђе ближе; но гле чуда. Баш човек; жив или мртав али, го голцат, стоји прислоњен уза зид од црквице и никуда се не креће. И обућара ухвати некакав страх и хтеде да пође мимо. Већ је зашао за црквицу и окрене се, и гле: човек се одвојио од зида, креће се и као да нешто разгледа. Сад се он још више уплаши и пође брже. Већ је почео да пролази црквицу; али, сад поче да га обузима стид пред самим собом. И, он застаде на путу. "Шта ти то радиш, Симо? - запита сам себе.  - Човек умире у невоЉи, а ти се плашиш и хоћеш да га мимоиђеш. Зар си се, брате, обогатио, па се бојиш да не опЉачка богатство твоје? Симо, Симо, не ваЉа што чиниш!"

Сима се врати и пође човеку. Прилазећи му виде да је млад, у пуној снази; али, на телу нема трага од удараца, само се види да је промрзао и исплашио се - седи, прислонио се и гледа Симу. И Сима баш због овог погледа заволе човека.

- Шта ту ваздан да ти говорим, - рече Сима - него, де, облачи то!

И обућар скиде кафтан с леђа и даде га човеку, па га посади да седи и навуче му сукнене чизме. Стоји човек и умиЉато гледа Симу, а ништа не може да проговори.

- Што не говориш. ВаЉда не можеш ту да зимујеш. Треба међу свет. Ето, брате, ево ти моје батине ако си слаб, па се ослони. Раздрмај се мало.

И крете се човек, пође лако и не заста.

Иду путем, а Сима пита:

- А ти, брате, чији си?

- Ја нисам одавде.

- Овдашње Људе ја знам; него како си ти дошао овамо под ову црквицу?

- То не могу да кажем.

- Сигурно су те Људи увредили?

- Није ме, брате, нико увредио, него ме Бог казнио.

- Да, брате, све је од Бога; али, опет, треба се некуд склонити. Куда би хтео ти?

- Мени је свеједно.

Сима се мало зачуди. Не личи на безобразника, на речима је врло благ, а ништа неће да каже о себи. И мисли Сима: "А зар се мало шта дешава у свету?" Па ће рећи човеку:

- Знаш шта, брате, дођи ти код мене - бар ћеш се колико толико опоравити.

Код куће, Симина жена, Марта спремила вечеру и седи и чека. У том шкрипнуше степенице на трему. Појави се Сима и некакав стран човек с њим. Под кафтаном као да му се не види кошуЉа, а на глави нема капе. Чим је ушао, стаде; нити се креће, нити очи подиже. Надула се Марта, отишла пећи, па гледа шта ће њих двојица.

- Дај нам, Марто, да вечерамо?

- Немам ја вечере за вас. Не могу ја да исхрањујем свакојаке гоЉе...

Палацала жена и палацала. На крају ће Сима:

- Марто, Марто, утеши срце своје, грех је, знаш да ћемо мрети.

Хтеде Марта да грди; али, погледа на странца и ућута. Седи странац и не креће се; како је сео на крај клупе, тако и остао: руке спуштене на колена, глава клонула и груди, очи не отвара и као да га нешто гуши. Ућута Марта, а Сима ће рећи:

- Марто, зар ти немаш Бога?

Кад Марта чу ове речи, погледа још једном на странца и одједном јој лакну на срцу. Приђе пећи и донесе вечеру, метну и последњу крајку хлеба, даде нож и кашике.

И док њих двојица вечерају, Марта све странца гледа. Наједном јој би жао човека, она га некако заволе. И странцу се одједном лице разведри, погледа Марту и осмех му се разли по лицу.

Странац није имао где, па остаде код Симе. Рече да се зове Михаило. И Сима поче да учи Михаила обућарском занату. Што год му покаже, он одмах прима и већ је од трећег дана почео да ради као да је целог живота шио. Ради без одмора, једе мало. Ако се прекине рад, ћути и све у вис гледа. На улицу не излази, не говори без потребе, не шали се, не смеје се. Видели су га да се сам једанпут насмејао: оне прве вечери, кад му је Симина жена дала вечеру.

Дан за даном, недеЉа за недеЉом, напунила се година. Живи Михаило као и пре код Симе и ради. И пронела се слава о Симином раднику, већ се знало да нико тако чисто, ни тако чврсто неће сашити ципелу као Симин радник Михаило. И почели из округа долазити Сими да наручују обућу. Једном, у зиму, наиђе код Симе у радионицу неки богати господин. За њим момак носи завезак. Кад је раздрешио, господин показа прстом обућарску робу, па рече Сими:

- Е, слушај обућару! Видиш овај еспап - сашиј ми такве чизме да могу носити годину дана, а да се не искриве и не рашију. Ако можеш такве чизме начинити, узимај еспап и крој, а ако не можеш, то не узимај и не крој. Унапред ти кажем, ако се чизме рашију или искриве пре године дана, знај да ћу те у тамницу бацити; а ако се не искриве и не рашију за годину дана, десет рубаЉа даћу за шивење.

Застидео се Сима и не зна шта да каже. Погледа у Михаила. Гурну га лактом и, шапућући, запита:

- Да ли да узмемо?

Михаило махну главом и као да рече:

- Узми, узми рад.

И послуша Сима Михаила, и подузе се да сашије такве чизме које се неће ни кривити ни парати.

На то господин показа главом на Михаила па запита:

- А ко је овај?

- Па, то је мој мајстор. Он ће и шити чизме.

- Пази, - вели господин Михаилу - и тако сашиј да могу годину дана носити.

Осврте се и Сима, те погледа на Михаила и виде да Михаило и не гледа у господина него уставио свој поглед на угао иза господина, баш као да тамо види некога. Гледа и гледа Михаило, па се наједаред насмеја, а лице му постаде некако светло.

- Шта се клибиш, лудаче један - рече господин Михаилу. БоЉе гледај да чизме буду на време готове.

На то му Михаило одговори:

- Баш ће стићи како треба на време.

Сутрадан изјутра узе Михаило господинов еспап, рашири га по столу, предвостручи, узе нож и поче да кроји. Кад је скројио, узео конац и стао да шије. Шио Михаило и шио, а у подне стали да се мало одмарају. Подигао се Сима и гледа: од оног господиновог еспапа место чизама мртвачке ципеле сашивене. Хукну Сима, па се обрати Михаилу:

- Што си то урадио, моја мила главо? Заклао си ме болан? Господин наручио чизме, а ти шта си сашио.

Таман он поче да приговара Михаилу, кад неко стаде да удара у споЉна врата. Отворише; уђе онај исти момак што је био дошао са господином, па вели:

- Послала госпођа због оних наручених чизми. Чизме не треба шити - господин је умро.

- Ма шта ти говориш? - зачуди се Сима.

- Од вас није до куће дошао, у колима је умро...

Тада Михаило узе готове мртвачке ципеле, удари једну о другу, отре их кецеЉом и даде момку.

Прошло од тога годину-две дана, а Михаило живи у Симе већ је шеста година. Живи као и пре. Никуда не излази, узалуд не говори и за све време само се двапут осмехнуо: једанпут када је оно жена Симина поставила да вечера, а други пут када је господин чизме наручивао.

Једног дана дође у Симину кућу трговкиња с две девојчице близнакиње да наручи деци за пролеће обућу. Села жена ближе столу, девојчице јој се приближише уз колено. Михаило бацио посао, седи и очи не одваја од девојчица. Истина, девојчице су биле дивне, црнооке, пуначке, румене; и бундице и марамице на њима биле су дивне; али ипак Сима није разумео што се Михаило загледао у њих, баш као да су му познате.

Погодили се, узео Сима меру, па запита за једну од близнакиња која је била хрома:

- Шта се то с њом догодило? Тако добра девојчица. Није ли то од рођења?

- Није, мајка је пригњавила.

- Па зар им ти ниси мајка - умеша се Марта у разговор.

- Нисам им ја рођена мајка; сасвим су туђа деца - усвојенчад.

Отворила жена срце и стала да прича: "Има већ шест година како су у току једне недеЉе остале пуке сироте. У уторак им сахранили оца, а у петак умрла им мајка. Остала су посмрчад од оца три дана; а мајка, пошто их је родила, није ни дана живела. Били смо суседи па их ја узех за време к себи. Жао ми било: зашто анђелска душа да умре? Својим грудима сам их отхранила. И ето, сад живимо овде на воденици код трговца. Како бих ја живела сама кад не би било ових девојчица?"

Пригрлила жена једном руком хрому девојчицу, а другом стаде да брише сузе с очију.

- Е, не вели народ узаман: "Без оца и мајке проживећеш којекако; ал', без Бога - никако".

Пошто су се тако наразговарали, диже се жена да иде, газдарица је испрати и погледа на Михаила, а он седи, метнуо руке на колена, гледа навише и осмехује се.

Приђе му Сима, па ће рећи:

- Шта је, Михаило, с тобом?

Устаде Михаило с клупе, остави посао, скиде кецеЉу, поклони се газди и газдарици, па рече:

- Опростите, газде; мени је Бог опростио, опростите и ви.

И спазише газде да од Михаила иде светлост. И устаде Сима, поклони се Михаилу и рече:

- Видим ја, Михаило, да ти ниси обичан човек; кажи ми само једно. Кад сам те оно нашао и довео кући, зашто си био натмурен, а када моја жена даде да вечерамо, ти се осмехну на њу и лице ти постаде светлије. Па кад оно онај господин поручиваше чизме, ти се осмехну по други пут, и од тада постаде још светлији, и сад кад ова жена доведе ове девојчице, ти се осмехну трећи пут и свега те озари светлост. Реци ми, Михаило, откуда та светлост код тебе и зашто си се трипут осмехнуо?

Михаило рече:

- Та светлост од мене отуда је што сам ја био кажњен, па ми је сад Бог опростио. А осмехнуо сам се трипут стога што сам сазнао три речи Божје. Прву реч познао сам кад ме је твоја жена пожалила, и онда сам се осмехнуо; другу реч познао сам кад је онај богаташ наручивао чизме, и тада сам се други пут осмехнуо; и сада, када сам видео ове девојчице, ја сам сазнао и последњу - трећу реч, и осмехнуо се трећи пут.

Сима ће на то:

- Реци ми, Михаило, зашто те Бог казнио, и реци ми те речи Божје да бих и ја за њих знао.

Михаило му одговори:

- Казнио ме Бог што Га нисам послушао. Ја сам био анђео на небу. Послао ме Господ да узмем душу жени. Ја слетим на земЉу и видим где лежи сама жена, болесна, тек што је родила близанчад; две девојчице. Кад ме је угледала, разумела је да ме је Бог послао по њену душу, па се заплакала и рече: "Анђеле Божји, немој ми узети душу. Мужа тек што су ми сахранили, нема ко моје сиротице да гаји. Дај ми да живим само толико да их могу отхранити. Не могу деца остати без оца и мајке". И послушам ја мајку, подигнем се на небо, изиђем пред Господа и кажем Му: "Не могу ја породиЉи душу узети. Отац умро, а мајка моли да јој не узмем душу док децу не отхрани. Не могу деца остати без оца и без мајке!" На то ми Господ рече: "Иди и узми од ње душу и сазнаћеш три речи Божје: познаћеш шта има у Људима, шта Људима није дано да знају и од чега Људи живе. Кад то сазнаш врати се на небо". Полетео сам опет на земЉу и извадио сам породиЉи душу. Затурило се на кревету мртво тело, пригњечило једну девојчицу и извинуло јој ножицу. Подигао сам се над селом, хтео сад да однесем душу Богу; али, дохвати ме ветар клонуше моја крила, одвалише се од мене, и сама душа оде Богу, а ја падох на земЉу поред пута.

Тек сад разумедоше Сима и Марта кога су они оденули и нахранили и ко је живео са њима, и заплакаше од страха и радости и анђео им рече:

- Сео сам иза црквице и наједном чујем: иде човек путем. Али кад ме угледа човек се намргоди и прође мимо мене. Мало затим чујем: човек се враћа. Погледам - и не познадох пређашње лице. Кад је пришао у његовом лицу огледала се смрт, а сад је постао жив, и у његовом лицу сам видео Бога... Кад сам дошао у његов стан, жена је била још страшнија од човека: мртвачки дух излазио јој је из уста. И наједаред муж јој помену Бога. И жена се наједном промени. И кад нам је дала да једемо погледам ја њу - у њој више није било смрти, она је била жива, ја сам у њој видео Бога. И сетио сам се прве речи Божје: "Сазнаћеш шта има у Људима". И сазнао сам да у Људима има Љубави. Обрадовао сам се што је Бог почео да ми открива што ми је обећао и насмејао сам се први пут. Прошло је од тога годину дана. И дошао је човек да наручи чизме. Ја сам погледао на њега и наједаред угледам иза његових леђа мог друга, анђела смрти. Знао сам да ће још пре заласка сунца узети богаташеву душу. И тада сам помислио: "Стара се човек о себи за читаву годину унапред, а не зна да ни до вечери неће живети." И тада сам сазнао другу реч Божју: да није дано Људима да знају шта им је за тело њихово потребно и насмејао сам се други пут. А трећи пут сам се насмејао кад се разнежила жена према туђој деци и заплакала се; ја сам у њој видео живога Бога и разумео сам од чега Људи живе. И сазнао сам да ми је Бог открио и последњу реч Своју и опростио ми.

И обнажи се тело анђела, и одену се блеском да нико не могаде да гледа у њега, па проговори јаким гласом, а тај глас као да није долазио од њега, већ са небеса. И рече анђео:

- Сазнао сам да сваки човек живи не од бриге о самом себи, него од Љубави. Није било дано матери да сазна шта је њеној деци за живот потребно. Није било дано богаташу да сазна шта њему самом треба. И није дано ни једном човеку да сазна да ли му је до вечери потребна мртвачка или друга обућа. И кад сам постао човек  жив сам остао не по свом смеру, већ по томе што је било Љубави у човеку који је поред мене пролазио. Остале су живе оне сиротице не по смеру своје мајке, него по томе што је било Љубави у срцу туђе жене, што их је она пожалила и заволела. И сви Људи живе не по свом смеру него по томе што има Љубави у Људима. Видео сам сад да се Људима само чини да они живе од своје бриге о себи. Не, они живе само од Љубави. Ко је у Љубави тај је у Богу, и Бог је у њему, јер је Бог Љубав.

И запева анђео хвалу Богу, и од гласа његова потресе се соба. И размаче се таван, и јави се огњени стуб од земЉе до неба. И падоше на земЉу Сима, жена и деца њихова, а развише се анђелу са леђа крила, и узнесе се на небо.

А кад погледа Сима, његова је изба била као и пре, и у њој није било никога више осим његове породице.

                                                                                                                         

Народна прича-Православни пут

[after_silence]

Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace živce, šire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje, kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice, više pogodnosti, ali manje vremena.

Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje rasuđivanja, više stručnjaka, ali ipak više problema, više medicine, ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno ležemo, ustajemo previše umorni,čitamo premalo, gledamo TV previše i molimo se retko.

Umnogostručili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo previše, volimo preretko i mrzimo prečesto. Naucili smo kako da preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni prostor, ali ne i unutrašnji.

Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo da žurimo, ali ne i čekati. Gradimo više kompjutera da sadrže više informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo sve manje i manje.

Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali više razvoda, luksuznijih kuća, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti, jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od hrane, da utišaju, da ubiju.

Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati da li ćete ga podijeliti s nekim ili samo obrisati.

Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni neće biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i otići.

Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete: "Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i mislite tako. 0442_feel i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze duboko iz vas. Setite se držati se za ruke i ceniti momente, jer jednog dana ta osoba nece biti tu ponovo.

Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeliti vaše dragocene misli s drugima.

[Тавита]

PUT U NEBO

Reci nam, kako se dolazi u nebo? – upitaše mudra starca.

-  Nakon što umre, čovjek nastavlja svoj hod stazom koja vodi od vrata smrti do nebeskih vrata – reče mudri starac. – No, budući da se nebeska vrata ne otvaraju svakoga dana, dogodi se da čovjek pred njima mora dugo čekati. Kad se, nakon dužeg vremena, vrata otvore, čovjek odmah s praga može vidjeti da je nebo posve jednostavan dom u kojemu prebivaju obični i vedri ljudi koji se s Bogom susreću u blagosti i ljubavi. Čovjek se zbog toga silno obradeuje. I tako čovjek ulazi u nebo.

- Reci nam – upitaše ponovno – kako se dolazi u pakao.

Mudri se starac nasmiješi i reče:

- Nakon što umre, čovjek nastavlja svoj hod stazom koja vodi od vrata smrti do nebeskih vrata. Ali, budući da se nebeska vrata ne otvaraju svakoga dana, dogodi se da čovjek pred njima mora dugo čekati. I to ga ozlovolji. Kad se, nakon dužeg vremena, vrata otvore, čovjek odmah s praga može vidjeti da je nebo samo jednostavan dom u kojemu prebivaju obični i vedri ljudi koji se s Bogom susreću u blagosti i ljubavi. Čovjek se tada silno ogorči, jer mu postane jasno da ovdje nema ništa od sjaja i slave o kojima je sanjao. I tako čovjek ulazi u nebo.

- Reci nam – upitaše ga – otkuda vodi najpouzdaniji put u nebo.

- Ako ne prepoznate nebo u sebi i u onima koje ljubite – reče im mudri starac – nigdje ga nećete naći.

[Тавита]

Zapalili ste me i gledate moje svetlo. Radujete se jasnoci i toplini koju darujem. Veselim se da mogu goreti za vas. Da nije tako, lezala bih beskorisna u nekoj kutiji. Smisao dobijam tek kada gorim. Ali, dobro znam, sto duze gorim, to kraca postajem, to se vise blizim svome kraju. 'Izgorela je' reci cete, a ono sto je ostalo vi cete baciti. Znam, za mene postoje dve mogucnosti: ili da ostanem u kutiji u tami, ili da gorenjem postajem kraca. Dajem sve u korist svetla, a time dovodim samu sebe kraju. Ipak lepse je ako mogu nesto dati...

[Тавита]

ŽIVIMO SADA, U OVOM TRENUTKU

    Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi, i zvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče: 'Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno.'

    Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New York-u, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikad upotrebila. Čuvala je to za neku 'specijalnu priliku'. 'Dobro ... ja mislim da je sada prigodna prilika za to'.

    Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati - na pogrebu. .... Njegova žena je umrla ... Okrene se prema meni i reče: 'Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan'.

    Još uvek mislim na njegove reči ... one su promenile moj život. Više čitam, a čistim manje. Sedim na terasi uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne tečaj preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam svoje kristalne čaše svaki dan. Obučem svoj novi sako kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam svoj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.

    Fraze ... 'jednog dana' i 'jednog od ovih dana' su nestale iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to što bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovdje sutra. Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima.

  Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla jesti u kineski restoran, to je njena omiljena hrana. Upravo ove neučinjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao sretati svoje dobre prijatelje koje sam 'jednog dana' hteo kontaktirati. Smeta mi što ne pišem pisma, koja sam mislio pisati 'jednog od ovih dana'. Smeta mi i žalosti me da nisam rekao svojim roditeljima, svojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.

  Sada pokušavam ne zakasniti, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem samom sebi, da je danas jedan specijalan dan ... Svaki dan, svaki sat, svaki minut ... je specijalan.

[zlata]

Lek od breskvinog lisca

Ponekad,ujesen,devojcica se kolebala da li da se raduje ili da place.Mogla bi i jedno i drugo,ili da ode u svet,ili da se zatvori u orman i cuti.Izgledalo je da sve ceka njen pristanak pa da pocne da se dogadja.Ona nije znala šta bi.Sedela je na pragu uvijena u šal i zurila u nebo.Odjednom je poželela da dodirne ogolelu breskvu.Došunjala se da ne bi uzbudila vrapce u granama i priljubila obraz uz koru.Breskva se ne pomeri,ali devojcica oseti da su u njoj jace prostrujali sokovi.

  -Spavaj,uskoro ce sneg.Cuvacu te.

Breskva se opet povukla negde duboko,u korenje možda,ostavljajuci samo grane na sivoj svetlosti.Devojcica krenu prema pragu vec potpuno sigurna da ce biti žalosna.

  Za to vreme njen prag zauzela je neka osoba u dronjcima.Devojcica pridje malo i zagleda se u mršava ledja pred sobom.

  -Zdravo mala vilo! -zacu staracki glas iz kaputa.

Devojcica požele da pobegne.

  -Dobar dan. -rece bojažljivo. -Ja nisam vila,ja sam devojcica.

Starac se izvuce malo iz kaputa i uperi u nju oba oka.

  -Šta znaš ko si? Možda si devojcica,a možda nisi.

  -Koješta! -rece devojcica bojažljivo. -Vile su providne i mogu sve što žele.Ja sam devojcica i gotovo.

  -Dobro,ako baš želiš. -rece starac pomalo negodujuci. -Ali ja se ne slažem.Šta bi,na primer, ti želela?

  -Sada,mislite? -devojcica se primace bliže. -Želela bih da trcim.Posle bih želela da pevam.

  -Možeš li da trciš i da pevaš? -upita starac i lukavo zaškilji.

  -Mogu,ali to ne dokazuje da sam vila.Ne bih mogla,recimo,da nestajem i da se pojavljujem po volji.

Starac se poverljivo naže:

  -To je zato što si još mala vila i ne znaš sve carolije.Polako.Ne žuri se.Kada bi zaista želela da nestaješ onako kako želiš da trciš i da pevaš,možda bi stvarno nestala.Ali ti to ne želiš zaista,svim bicem.

  -Mislite da je stvar samo u želji?

  -Aha.Ne bi mi poverovala da ti ispricam kako su se neverovatne stvari dešavale onima koji su ih želeli.Licno poznajem jednu biljku koja je bila sasvim obicna pomorandža i izrasla u drvo.Da ti ne govorim o nekim jajima koja su proklijala u pilice.Ima stena koje su postale spomenici.Ima cak i ljubavi od kojih su narasla prava deca.

  -Stvarno, -rece devojcica zamišljeno, -kad bolje razmislim,izgleda da je svet nastanjen samim cudima.Oblaci,na primer,koji skliznu u kišu.Šta ih tera da izadju iz prozracnih košuljica? Mislite da je želja?

  -Ne znam, -rece starac žalosno, -ne razumem se u nebeske stvari.Ja sam najobicniji zemaljski carobnjak.Kako bih znao šta žele oblaci?

Devojcica se skoro prepade.

  "Ovo je ludo dvorište!" -pomisli ocajno. -"Otici cu jednom u svet i pravicu se da volim lutke i da jedva cekam da me maze i da su svi pametniji i valjda cu da srecem obichne chiche".

  -Šta tražite na mom pragu? -upita koliko-toliko uctivo.

Starac se smušeno smeškao.

  -Caroliju.Negde sam je izgubio.

Devojcica se zagleda u njegove decacke oci.

  -Nisam još cula da se carolije gube kao da su naocari.

  -Ja sam je izgubio.Nekad sam bio sasvim mlad carobnjak.Izmišljao sam najludje carolije,dolazilo mi je da more požuti kao ljutic,da neke gradove naselim maslachcima.Cak sam u jedno selo na severu poslao karavan kamila koji se posle usput izgubio po zoološkim vrtovima.Ali,kako su vekovi prolazili,sve sam cešce spavao i sve sam manje izmišljao.I tako sam izgubio caroliju.Sad ne mogu ni da spavam.Nemam šta da sanjam.I snovi su se razbežali.

  Stajali su oboje žalosno zureci u oblake.

Devojcici se cinilo da je sve postalo još hladnije,da je cvece još dubje u zemlji,da se ni vrapci na golim granama više ne pomeraju.

  -Kad ne mogu da nadjem neku stvar, -rece devojcica zamišljeno, -uvek znam da se ona ljuti i da nece da me podseti na sebe.To je zato što se cesto prema stvarima ponašam kao da nisu važne,iako ih ponekad volim.Kad ih ne volim dovoljno,one se izgube.I mogu da ih nadjem tek kad dugo mislim na njih.

  -Ali carolija nije stvar.Carolija je želja.A šta bih ja mogao stvarno da poželim? Šta vec nisam imao? Šta bi mi sada znacilo? To je strašno,nepopravljivo! -uzviknu carobnjak ocajno i zagnjuri glavu u ruke. -Dodje mi,od tuge,da se pretvorim u ništa.

  Devojcica je zurila u oblake pokušavajuci da zaustavi suze.Odjednom primeti da je carobnjaku nestala cela leva noga i deo desne,a i lepezasto uvo je postajalo sve prozracnije.Ona ga povuce za rukav,ali i on je bio samo iluzija rukava.

  -Vi nestajete. -rece tiho.

Carobnjak razrogaci prozracne oci:

  -Stvarno.A još ne znam caroliju.Kuku! Možda cu stvarno da se pretvorim u ništa?! Kako cu posle da izadjem iz praznine?

Nestajanje se zaustavilo,ali carobnjak je još uvek licio na izmaglicu.

  -Hocete li mleko? -upita devojcica.

  -Ne znam. -rece starac dobrodušno, trepereci na vazduhu. -Uostalom,kako bih mogao da pijem u ovom stanju?

  -Volela bih da podelim mleko sa nekim ko se seca.Ono mi lici na miris majcine dušice u polju.Ovog leta je miris bio težak i gust kao med,leptiri su od njega opijeni padali na zemlju.Secate li se kako miriše hajducka trava pred oluju,kad se sve prvo umiri? I vruce brašno u vodenicama? To je taj miris.

  -Da, -rece carobnjak zaneseno, -dao bih sve na svetu da ga osetim.

Devojcici se ucini da odavno nije bila tako srecna.

  "To je zato što sam podelila uspomenu," -pomisli zadovoljno, "što zajedno *sanjamo".

Carobnjakova leva noga i deo desne vratili su se iz nicega.I on je sam prestao da lici na maglu.Vazduh je ispunio miris leta,hranljivi miris toplog mleka,miris trava.Vrapci su se prenuli na granama.Devojcici se cak ucini da oseca žilicu gorkog mirisa breskvinog lista.

  -Našli ste caroliju! -uzviknu radosno. -To su ti mirisi.

  -Želim. -rece stari carobnjak. -Da,našao sam caroliju.Ponovo znam šta želim.I sad,odjednom,secam se da je nešto silno vredelo za mene.Sjaj vode.Vetar u granama.Providne kugle maslacka.Cvetanje topola.Frule.Ravnice.Šljive,tople od sunca.Hleb.

  Devojcica je gledala njegove zracne oci u kojima su blistala probudjena secanja.

  -Kako ste zaboravili da želite?

  -Kad jedeš cokoladu,a želiš mnogo da je jedeš, i imaš je koliko hoceš,vremenom prestaneš da želiš.A nekako ne želiš više ni druge slatkiše.Onda pocneš da sanjaš,zamišljaš druge stvari koje bi mogao da želiš,ali ne želiš ih od straha da ce ti i one dosaditi.Onda zaboraviš da želiš.

  -Ne verujem da bi mi dosadilo ono što volim. -rece devojcica odlucno.

Starac dodirnu njen rukav.

  -Ni ja ne verujem, -rece smeškajuci se, -ako zaista voliš.Ali, mi cesto želimo ono što nemamo,a ne ono što bi nam zaista trebalo.Nemaš pojma kako je teško kad ti je život pun ispunjenih želja koje ti ništa ne znace,a ti više ne znaš šta bi ti stvarno znacilo.

  -Uopšte ne verujem da postoje pogrešne želje.Bar ih ja nemam.Ne. -rece devojcica odlucno. -Morala bih da imam tri licna carobnjaka koji bi radili i danju i nocu da stignu da ispune svaku moju pravu želju.

Starac se osmehnu:

  -Šta bi poželela?

  -Prvo bih silno želela da se cvece vrati iz zemlje.

Carobnjak se osmehnu.Pod njegovim pogledom bašta je oživela,cvece se rascvetalo,breskva olistala.Ne verujuci,devojcica odjuri prema vodenim krinovima i zagnjuri lice u glave belih božura.Zatim,malo zbunjena,dotace breskvu,i sede do carobnjaka.

  -Jesi li srecna? -upita on.

  -Jesam. -odgovori devojcica pokunjeno.

  -Hoceš li da ti ostvarim i druge želje?

  -Nemojte,molim Vas! -viknu devojcica. -I ova je ispala nakaradno.Necu da Vas kritikujem,ali ovo uopšte nije moje cvece.Ja moje cvetove volim,a ovi su neki strani,iako su lepi i mirišu.Ali nemaju pcele ni bube, i sve je cudno:nisam navikla da je nebo tmurno kad cvetaju božuri.Možda se i smrzavaju.

  -Možda. -rece carobnjak.

  -I breskva! Pogledajte to lišce! Kakvo je to lišce? Ni jedan list ne prepoznajem.

  -Zato što ih nisi gledala kako rastu. -rece carobnjak. -Car carolije je da se dešava brzo,ali to je i njena opasnost:ono što ne želimo dovoljno dugo,što se pred našim ocima polako ne ostvaruje,ne možemo da docekamo sa radošcu.

  -Onda ste vi carobnjaci tužna stvorenja.

  -Nismo,jer za sebe ne želimo stvari i druga bica.Za sebe želimo ono što drugi ne bi poželeli:blagi vetar u brestovima,boju sasušene ilovache ,mirise klijanja.Ja sam to zaboravio želeci želje drugih.Sad sam opet carobnjak.Hoceš li da ti ostvarim još neku želju?

  -Ne,hvala.

  -Ne želiš ništa?

  -Želim mnogo.Ali neka se polako dešava.

Stari carobnjak poce da se pretvara u maglu.Devojcica pomilova strujanje vazduha.

  -Vratite cvece u zemlju. -zamoli tiho.

  -Da, -rece magla, -umalo da zaboravim. Ionako je sve san.

  -Šta sve? -uznemiri se devojcica.

  -Sve. -rece glas tiše. -Sve što želiš,što misliš da želiš,što imaš,što jesi.San sveta proci ce kroz tebe,i ti,koja si san,proci ceš kroz svet.Odsanjaj lepo taj san.

  -Obecajte mi da cete se jednom vratiti.

  -Ako budeš želela,mala vilo.Ti ionako možeš sve.

  -Znam, -rece devojcica, -cuvacu caroliju.

U vazduhu je još nešto treperilo,nešto što bi moglo biti zvuk,ili boja,ili miris,a zatim se sve umirilo.Devojcica ode do bašte i pomilova golu zemlju.Breskva je ponovo pružala gole grane u susret vetru.U vazduhu se osecala kiša.Devojcica se bolje uvi u šal i sede na prag.Na njemu nadje dugme sa carobnjakovog kaputa.Bilo je obicno i zaprljano i ona ga stavi u džep.Onda ga izvuce iz džepa i dobro pogleda.Izgledalo je stvarno sasvim obicno.

  -Cudno, -rece s poštovanjem, -šta si sve moglo da budeš,a sada si dugme.

[Тавита]

Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?

Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od prethodnog.

Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme.

Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom zeli reci i dokazati.

Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i upitao: "Sta vidis?"

- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.

Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako meka i krhka. onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.

-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.

-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.

Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.

Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.

Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??

Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?

Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?

Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.

Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta??"

[Тавита]

Jednom je jedna žena zalivala svoj vrt, kada je ugledala 3 starca pred svojim vrtom. Nije ih poznavala, no svejedno im je rekla:

" Mislim da vas ne poznajem, ali mi se čini da ste gladni. Molim vas uđite unutra i pojedite što god. "

Starci su je upitali: " Je li Vaš muž kući? "

"Ne ", odgovorila je, nije."

"Onda moramo otići, " rekli su.

Uveče kada joj se muž vratio, žena mu ispriča što se dogodilo.

" Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih natrag, unutra ",

rekao je muž, i žena je otišla da pozove starce na večeru.

" Nažalost, ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv."

Rekli su joj starci. " Zašto ne ?"

Upitala je iznenađena žena. Jedan od staraca pokaza na jednog i reče:

" Njegovo ime je Bogastvo."

Potom pokaza na drugoga i reče:

" Ovomu je ime Uspjeh."

" Meni je ime Ljubav."

" Sada pođi k mužu i skupa odlučite kojega biste od nas 3 pozvali unutra."

Žena se je vratila u kuću i sve ispričala mužu.

Muž presretan reče:

" Super! Pozovi Bogatstvo da sa svim i svačim napuni našu kuću!"

na pak nije bila zadovoljna s njegovim prijedlogom:

" Zašto radije ne bih pozvala Uspjeh ?"

Razgovor između njih je slušala njihova kćer i sva oduševljena rekla:

" Zar ne bi bio bolje pozvati Ljubav ? Naš dom bi potom bio napunjen Ljubavlju !"

Poslušavši savjet njihove kćeri, muž je rekao ženi:

" Pođi i zamoli Ljubav neka bude naš gost. "

Žena je pošla i upitala:

" Ko je od vas Ljubav ? Molim neka dođe i bude naš dragi gost."

Ljubav je sjedila u svojim invalidskim kolicima i skupa sa njima se odvezla u kuću.

Druga dva starca su krenula za njom.

Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspjeh, kada je ona pozvala samo Ljubav ?

Starci su u jedan glas odgovorili:

" Da si pozvala Bogatstvo ili Uspjeh, druga dva bi otišli. No, ti si pozvala Ljubav i gdje god Ona ide, nas dvoje je slijedimo !"

Tamo gdje ima Ljubavi, tamo uvijek dolaze Bogatstvo i Uspjeh.

[Тавита]

Starac i dječak

Ima jedna priča o desetogodišnjem pametnjakoviću koji je došao narugati se mudrom sijedom starcu.Dječak je u šaci držao ptića.

Licu, išaranom borama mudrosti i okrunjenom sjedinom, postavio je dječak svoje izazovno pitanje:

;Djede, je li ovaj ptić u mojoj ruci mrtav ili živ? Odgovori, ako si tako pametan.;

Siguran da je ptić živ, starac je shvatio zamku:

Ako kaže da je živ, bezosjećajni dječak zdrobit će ptića prije nego otvori šaku.

Ako kaže da je ptičica mrtva, dječak će je pustiti da odleti u slobodu i narugati mu se.

Gledajući ga prodorno u hladne oči, sijedi starac je blago odgovorio:

"Sinko, onako je kako ti hoćeš da bude."

[Тавита]

Три пријатеља

Оно што је божанско у човеку јесте способност да чини добро

Прича се како је неки човек био лажно оптужен и изведен пред Суд због дела које није починио. Да би га Суд ослободио, неко је морао да посведочи да он није учинио ништа лоше, односно, да је невин.

Несрећни човек је отишао код тројице својих најбољих пријатеља и молио их да наредног дана пођу с њим код судије и тако га избаве од неправедне осуде. Следећег дана, први пријатељ му се јавио и извинио што не може да дође, други га је допратио до врата суднице, где се предомислио и вратио назад. Трећи пријатељ, на кога је најмање рачунао, ушао је у судницу и посведочио да овај човек није крив и тако га спасао од осуде.

Исто се дешава са сваким од нас. Три пријатеља која у животу имамо и који би могли да сведоче о нама, о томе какви смо ми уистину, јесу: наше имање, наши рођаци и сва добра дела која смо учинили.

Када човек умре, све што је у животу постигао и стекао, ма колико то било велико, остаје овде на земљи и ничим му не може помоћи. Рођаци га испрате до гроба, али они остају овде, у овоме свету. Једино добра дела, онај трећи пријатељ, одлазе с човеком у онај свет, показујући Богу истину о његовој души. Тако се вредност човека мери по добрим делима које овај чини.

[Тавита]

Прича о неосуђивању.

Живео је у једном манастиру лењ монах: често је каснио на службу, тиме је изазивао негодовање братије и приморавао игумана да се гневи. Монаси су роптали и чак су тражили од настојатеља да га избаци. Али, овај монах се разболи, и већ је био на самрти. Тужна су била браћа што ће пропасти несрећникова душа. Окупише се покрај његовог одра како би му олакшали предсмртна страдања својом молитвом, али шта видеше? Овај монах је умирао смрћу праведника. Његово лице је изражавало спокој и радост. Кад је на кратко дошао свести, братија га упита: "Какву утеху си добио од Бога? С ким си беседио као са својим ближњим и рођенима?" И умирући, скупивши последњу снагу, он одговори: "Браћо, ви знате да сам живео недостојно и угледао сам како су демони окружили мој одар, у њиховим рукама је била хартија - лист и на њој одозго до доле све исписани моји греси; они ми се приближише, а мој Анђео-чувар је стајао у даљини и плакао. И ја одједном чух глас са неба: "Не судите да вам се не суди! Овај монах никога није осудио и Ја му опраштам!" - и истог тренутка хартија у рукама демона поче да гори, а они са крицима нестадоше. Анђео ми приђе и поздрави ме, и ја сам разговарао с њим. "Браћо," настави он, "откад сам постао монах нисам осудио ниједног човека!" "Браћо," додаде он, "ви сте мене осуђивали и праведно сте ме осуђивали, а ја грешник нисам никоме судио." И тако је он починуо смрћу праведника.

[Тавита]

Руски крст

Четврта ратна година пролазила је споро и мучно. Долазак Црвене армије у јесен 1944. године наговештавао је крај ужасног светског рата. Сви су се надали нечем бољем, а шта је остало и у шта се претворило надање, друга је прича.

У једном селу близу Обреновца живео је као избеглица стари прота из Црне Горе. Једног дана, позвали су га у Команду места. Прота се помолио пред иконом, опростио са својима и пошао не носећи преобуку. Кад тамо зову, онда му преобука засигурно неће требати. Обукао је најбољу мантију, лепо зачешљао сребрну косу и браду и пошао праћен сузним погледима његових најмилијих. У себи је певао опело. Боље да он отпева за себе заупокојне молитве него да га без хришћанске речи баце у неки јендек.

Задубљен у молитву, стиже до Команде места. Тамо у малој задимљеној канцеларији седе наши и руски официри. Нико од Срба не говори руски, па су по наређењу руског мајора позвали свештеника, који је једини у месту говорио руски, да преводи. Зна прота, да ту нешто није како треба. Неће они класном непријатељу да поверавају тајне. Но шта је ту је. Нека буде воља Божија.

Гуши љути дувански дим, али прота стрпљиво чека. У неко доба, устаје мајор. Да га је видео увијеног у арапске чаршафе, знао би да је Рус. Очи боје мора, коса попут ражи на Рјепиновој слици, а лице налик, Боже ме прости, светом Александру Невском. Дође му жао официра, који ће га можда за пар тренутака убити. Штета да такав човек душу изгуби. Ко убија и сам себе убија.

Строгим гласом, који не трпи поговора, мајор позива проту да изађу напоље, да се прошетају. Црна ти шетња. Само што врани гаврани нису почели да круже над њим, али шта ће, полази. Иду до краја села и већ су напољу. "Нека буде воља твоја Господе". Газе кроз стрњику. Рус се не зауставља, граби онако дугоног да га стари прота једва сустиже. Над пољима мук. Облачни октобарски дан. Ситна киша расквасила земљу. Дође до ораница. Значи, овде ћу остати, негде у бразди. Ако, српска је то земљица, мисли прота и усрдно, али сада све гласније, пева "вјечнаја памјат". Мајор се осврће и каже: "Ја у Бога не верују". "Знам да не верујеш, да верујеш не би крштене душе на правди Бога убијао", мрси прота кроз зубе, кад одједном стаде, укопа се у бразди. Да се земља отворила, да је све озеленело, да му се јавио сам свети Никола, не би се толико запрепастио. Мајор запева Васкршњи тропар. Њиве у недоглед, куће се одавно не виде. Између неба и земље ничег сем гласа који слави Господа. Гласа совјетског мајора. Кад је завршио каже: "ја у Бога не верују!". Потом је певао Богородичин, па тропаре разних светитеља. По пропису, без и једне грешке, као да је за певницом. А после сваког тропара: "Ја у Бога не верују!" Лице му се преобразило, просветлело, нестало је оног тврдог, хладног израза. Неком мекотом и топлином просијало. Проту обливају сузе, теже му је што ће га убити крштена душа него што ће изгубити главу. Али, не мирује српска крв, мора да приупита нешто, па како буде. "Чек да видим колико то ти – не верују."

Онда гласно каже: "Господине мајоре, опростите ми на слободи, хтео бих нешто да вас питам: Како се крстило у царско време. Какав је крст био царски?" А мајор се исправи, погледа у небо и рече: "Царски крст торжаствен, такав", и прекрсти се гордо царски, широко, руски, кад се читаво тело, ум, срце и душа дарују Господу. А после крсног знака опет: "Ја у Бога не верују!". Не мирује прота него пита даље: "А овај ваш крст совјетски, какав је?" Мајор стави десну руку на леву страну груди, говорећи да совјетског крста нема; он се не види, зато што је у срцу. Потом се трже и строго понови оно своје: "Ја у Бога не верују!" Јесења кишица натапа одећу, потом сурим небом одјекну мајоров глас, пева: "Свете Тихи". Грми бас, као да из саме земље изниче, кроз облаке продире и негде високо се вије, до самог Престола Творца.

Када се окренуо, лице му је попримило уобичајени, ледени израз и само је суво рекао: "Ну, ми пашли".

Вратили су се у варошицу ћутећи. Проти је рекао да више није потребан као преводилац, додавши: "Ја у Бога не верују" и оштро се окренуо на пети, онако војнички, отишао пут команде.

Прота је причао: "Никад га више не видех. У молитвама га до дана данашњег помињем, име му не знам, ни да ли је жив или мртав, но што ми не знамо, зна Бог."

[Тавита]

Милун С. Костић

ТОГА БОЖИЋА ХРИСТОС ЈЕ БИО У НАШОЈ КУЋИ

Био је Бадњи дан. Снега је било мало, али је мраза и магле било напретек. Нас деце пуно. Ја најмлађи. Кућа мала, сељачка. Док сагорева, буковина пуцкета, па је милина бити поред ватре. Јуче смо заклали печеницу. Припремамо је за сутра, кад осване Божић. Бадњак је одсечен још у рану зору.

Кратак зимски дан брзо је прошао и почело се већ смркавати. Столице су све изнесене из куће. Вечерас ваља седети на слами коју ће отац или најстарији брат унети, док ће га мајка или неко од нас посипати пшеницом желећи срећно Бадње вече. Бадњак ће се исећи и наложити. Гореће у штедњаку, али и у другој зградици на огњишту које се с поштовањем чува. Отац ће упалити свеће, ставити жар у кадионицу, а ми сви стаћемо испред кућних икона на молитву. Прво ће окадити иконе, бадњак и све нас а потом ће однети тамјан да окади стоку у штали и све друге просторије. По завршеној молитви целиваћемо иконе и бадњак а потом поседати по слами. На сламу ће се поставити посна јела уз која ће се обавезно пити кувана ракија.

Врата се отворише, у кућу уђе мајка са Рабасом, који је, тако ми се и сада чини, држао у руци један свој опанак и био полусмрзнут. Рабас је био просјак који је стално лутао по околини и кога смо често виђали. Чобани су га понекад исмевали. Он је све ћутећи подносио.

„Откуд сад њега нађе?“ почех да негодујем, „зар да нам поквари расположење?!“

„Ех, ђецо моја, ћутите!“, рече Маја. Тако смо је звали и ми и сви који су је познавали. „Чујем, кад сам се враћала из штале, како неко тамо, према нашој ливади, нариче. Одмах сам потрчала да видим ко је то и нашла сам га, јадника, овако смрзнутог. Каже да одавно ништа није јео.

Ми смо сви ћутали. Мислим да ни осталој деци није било право, али се, изузев мене, нико није бунио. Тако су нас учили: кад отац или мајка нешто кажу – за нас треба да буде свето.

Очекивао сам да ће мајка сада ставити Рабаса да се мало огреје и одмори, а нама ће поставити ту тако чекивану вечеру на слами. Учинила је супротно. Прво је просјака ставила ближе ватри, скинула му чарапе са промрзлих ногу, обукла му друге чисте и суве и дала му вечеру. Тек када је њега потпуно намирила, рече му да ће сутра са нама божићковати а после нека пође кад жели. Он је блажено климнуо главом и убрзо утонуо у дубок сан. Окупили смо се пред иконом. После молитве и целивања бадњака, остала је незаборавна та вечера на слами, при светлости петролејке и ватре која букти у пећи.

Освануо је Божић. Сви су рано устали. Маја као да није ни легала. Већ је припремила чесницу. Као и синоћ, прво молитва и кађење. Пре јела Маја је даривала Рабаса. Рекла је да је он положајник јер се први на Божић нашао у нашој кући. Рабас је данас ручао са нама и одмах потом зажелео да крене. Маја му је спремила у торбу хране и испратила га до капије. Кад се она врати, ја опет приметих: „Баш је све било лепо и синоћ и данас, само да нисмо морали бринути о Рабасу.“ Маја одговори: „Што се ти буниш? Ти ниси бринуо о њему него ја“. И додаде: „Ех, ђецо моја, није то ни био Рабас, него Христос. Он је у њему дошао и божићковао са нама. Знате како се у Јеванђељу каже: све што учинисте једном од најмањих Мени учинисте“.

Све то онда, као дете, нисам могао да схватим. Како сам растао бивало ми је јасније, посебно када сам постао свештеник. Срео сам се са многим људским недаћама и невољама. Лик моје Маје, жене великог срца и јаке вере, у таквим приликама увек се појављивао. Након неколико година моје свештеничке службе, на други дан Духова, читао сам у Јеванђељу: „Гледајте да не презрете ни једног од Моје мале браће. Не знате да ли и њихови Анђели гледају лице Божије“. Одмах ми се створила слика оног Божића са Христом – Рабасом, тако да сам самом себи гласно рекао: „Заиста је Христос тада божићковао са нама“. Те успомене овлажиле су ми лице сузама. Већ је пет година откако је Маја умрла као монахиња Агапија, у манастиру Никољу и ту сахрањена. Душом, срцем и молитвама сваки дан палим свеће на њеном гробу, иако сам просторно сувише далеко. Молим се да постигнем бар део њеног савршенства у молитви, милостињи и смирености. Није била много писмена. Знала је само да чита. Била је мудра и пуна страха Божијег. Данас, три Мајине кћери су монахиње, син свештеник, двојица унука свештеници. Она је, кад су сва деца била збринута, отишла у манастир, замонашила се и умрла као монахиња Агапија. И сада верујем да смо, само њеним молитвама, пре пет година сви били окупљени око њеног одра. Било је то уочи наше славе Светог Николе. Дошли смо да се оппсотимо у нади да ће нас њене свете молитве из Царства Небеског пратити и чувати.

Нека ових неколико редова и пред овај Божић, када ће Христос, можда и сада као тада, доћи да вечера са нама, буду израз моје захвалности према Теби, Родитељко, за све оно што си за своју, и не само своју, децу учинила.

Христос се роди, Мајко!

[Тавита]

http://rsnet.ace.st/forum-f35/topic-t41.htm пар лијепих прича

http://www.svjovan.org.yu/poucne%20price.html

http://fasplet.com/forum/index.php?topic=186.5;wap2

[Тавита]

ЗАГОНЕТАН ПРОСЈАК

У једној вароши један имућан кућевласник позвао је недавно на славу око десет својих пријатеља, међу њима био је и један свештеник. Домаћица са осталима од ране зоре лриређивала је ручак и старала се како ће што лепше да дочека пријатеље. Око десет сати дође неки непознат просјак са торбом о рамену и затражи милостињу. Иди збогом, рече домаћица просјаку, не сметај ме у послу! Не дам ништа. Сиромах оде без речи.

После дванаест сати сели су гости за постављену трпезу, и тек што је свештеник устао да благослови јело, супа је пред њима постала као крвава. Не верујући својим очима погледали су у друга јела: хлеб, месо, сир и остало, све је било као да је у крви умочено. Згрозили су се сви веома зачудили а највише домаћица. Свештеник је упитао, да ли је ко долазио тога дана код њих. Домаћица је тужна и невесела казала, како је долазио неки непознат просјак и да га је истерала из куће. Кад је свештеник ово чуо, нареди да одмах пођу двојица од укућана и потраже просјака, па да га врате. Пошли су сместа кроз варош, распитивали свуда,али нико им није могао рећи да га је тога дана видео у граду или ма шта чуо о њему. Кад су се вратили кући, свештеник је читао молитве и сви су се скрушено молили Богу за опроштај. После молитве јело је добило своју природну боју.

На све присутне ово је учинило врло мучан утисак, а нарочито је газдарица добро упамтила савет свештеников, да између осталих дела милости телесне, не пропусти убудуће и гладнога нахранити. Господ је послао свога Светитеља да искуша тврдице, да исправи и поучи себичне, да чине добра дела гладнима, а не само ситима, јер је тако Господ наредио: Кад правите гозбе зовите сиромахе и кљасте и оне који вам не могу узвратити, и имаћете плату па небу и на земљи.