Причам ти причу.... али праву и лепу...

[marija]

Dva zidara

Prvi zidar:

Po ceo dan samo slažem cigle jednu na drugu. Dolazim ujutro na posao i slažem sve do pauze za ručak. Posle ručka opet slažem cigle do kraja radnog vremena. Jedino zadovoljstvo na poslu je petkom popodne kada dobijem platu za tu nedelju.

Drugi zidar:

Ja gradim kuće. Svaki dan mislim na ljude koji će u njima stanovati. Mislim kako će biti radosni kad prvi put ugledaju svoj novi dom. Mislim o deci koja će u njima rasti. Mislim o generacijama koje će ih uređivati i smatrati svojim domom. Ja ne gradim kuću, ja gradim nekome dom.

[Тавита]

Нојева барка у модерном свијету

Господ Бог говори Ноју:

"За једну годину, направићу велику кишу и вода ће прекрити земљу и уништићу све на површини земље. Али тражим од тебе да спасиш праведне људе и по један пар од свега живога. Па ти због тога наређујем да саградиш Барку."

Проломи се гром и Бог даде Ноју планове за Барку.

Уплашен, Ноје је узео планове и одлучио да направи Барку.

"Запамти" - рече Бог, "за годину дана мораш завршити Барку и укрцати на њу све које сам ти рекао."

Тачно годину дана касније, небо је потамнило, мора су се узбуркала... А Бог примети како Ноје седи испред своје куће и плаче...

"Ноје, где је Барка?" - рече Бог.

"Опрости ми, Боже. Покушао сам да је направим, али сам имао великих проблема. Прво сам морао набавити грађевинску дозволу, али твоји планови нису били по закону, па сам морао да их однесем у један конструкторски биро да их преправе. Онда сам морао да се препирем са противпожарном службом о томе да ли на Барки треба да има противпожарни систем или не. Онда се мој комшија почео бунити како ће му Барка заклонити сунце ако је будем саградио у свом дворишту. Па сам морао да закупим земљиште за изградњу. Онда је настао проблем са дрветом. Никако нисам могао да набавим довољно стабала, јер друштво за заштиту сова мисли да би тиме угрозио њихово природно станиште. Једва сам их убедио да ми дрво треба да бих спасио сове. Додуше, Друштво за Заштиту Дивљих Животиња ми није дозволило да хватам сове, према томе, неће бити сова. Столари и тесари су оформили синдикат и почели да штрајкују. Тако да сам морао направити договор са синдикатом и сада запошљавам 10 тесара и 6 столара.

Још увек ништа од сова.

Када сам почео да скупљам остале животиње, добио сам тужбу од Друштва за Права Животиња. Тужили су ме због дискриминације јер сам узимао само по један пар од сваке врсте. Онда сам добио допис од Министра за Пољопривреду у којем тражи да му напишем елаборат о утицају потопа на пољопривреду наше државе. Није му се свидело што Бог није на њиховом платном списку. После тога ми се јавила Војска да им дам планове и мапе потопа. Послао сам им глобус. Тренутно покушавам да решим тужбу Удружења Против Дискриминације, јер нећу да дозволим укрцавање неверника и безбожника. Пореска служба ми је блокирала све рачуне, јер тврде да градим барку како бих побегао из државе, а да не платим порезе. Држава ми је управо послала упозорење да морам да платим неку таксу и да Барку морам регистровати као "објекат за рекреацију".

Опрости ми, Боже, али стварно мислим да нећу моћи завршити Барку следећих 5-6 година."

Небо се разведрило, сунце је поново почело да сија, а мора су се умирила. Дуга се појавила на небу. Ноје се понадао.

"Господе, значи ли то да нећеш уништити Земљу?"

"Не," - рече Бог, "држава ју је већ уништила."

[Тавита]

                                                            Невидљива сила

Др Николај Велимировић је био велики пријатељ Николе Тесле у Америци. Звали су се имењацима. Позове Никола Тесла Николаја да га посети у својој лабараторији. Дочекао га је лепо - чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.

- Боже, имењаче, шта уради ти то? Каква је то сила? – пита га Николај.

- Имењаче, ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? – одговори Тесла.

- Шта је то?

- Струја, имењаче!

- Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

- Никада – каже Тесла - док је света и века.

- Па што онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и кад се не види – на то ће Николај.

[Тавита]

ЗАШТО????

Из љубави су ми родитељи дали живот. Тако ја мислим....

Настају моје прве жиле. Тијело почиње да се обликује.

Већ имам уста... срце је почело да ми куца.

Ко још може да посумња да ја - живим!

Не схватам зашто је моја мати забринута...

Ручице и ножице су почеле да ми расту.

На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам. Кад изађем из утробе, додириваћу образе своје мајке...

Тек данас је мајка сазнала да ме носи у утроби...

Пресрећна сам због тога...

Једва чекам да видим лице својих родитеља...

Сад знају већ да сам девојчица.

Имам све органе, боље осећам околину.

Коса и обрве су почели да ми расту... То ме краси...

Очи, уши, нос,... Гледам, чујем, миришем...

Чујем како моји родитељи разговарају... Некако су узнемирени. Отац вели: "Кад ћеш већ једном да абортираш?"

Шта ли то значи? Можда се спремају да ми купе колијевку...

Мама, чујеш ли како ми куца срце? Оно куца и за тебе, вољена мајчице... У твојој утроби се осећам безбедно и срећно...

Мајко! Мајко! Где смо то? Шта је то? Шта то раде са мном?

Мајко, помози ми! Неко хоће да ме ишчупа из тебе... То су ножеви... Мајко!... Не дозволи да ме убију!... Боли! Боли ме!

Молим те! ... Помози!

Госпођо, изволите, обавили смо операцију... заметак је одстрањен

[Тавита]

ПИТАЊЕ

Неки генерал, одевен у сјајну војничку одору и наоружан до зуба, уђе у храм те свештенику постави питање: постоје ли рај и пакао.

- Ко си ти? - упита га свештеник. Да ниси можда војник? Па који би те племић хтео у службу с таквим лоповским лицем?

Генерал се на то разбесни и ухвати за мач, а свештеник још дода подругљиво:

- Гле, па ти имаш мач; сигурно је зарђао и туп. Не можеш ме њиме ранити.

Генерал, црвен од гнева, извуче сабљу, спреман да свештенику одруби главу, кад му овај рече:

- Ето видиш, овде се отварају врата пакла.

Схвативши поруку, генерал се поклони и захвали свештенику, а овај му на то климну и рече:

- Ето видиш, овде се отварају врата раја.

[Тавита]

Отац

Кад је Сведобри Господ стварао Оца... узео је висок калуп. На то му анђео, стојећи у близини, рече:

- Какав је то Отац? Ако ћеш стварати децу која ће бити тако близу земље, због чега Оца уздижеш тако високо? Он неће бити у стању да игра са њим кликера без клечања, нити да га ушушка пре спавања без савијања, али ни да га пољуби уколико није погнут.

Господ одговори уз осмех:

- Да, али ако би био величине детета, на кога би се оно имало угледати?

Када му је Господ направио руке, оне су биле велике и снажне. Анђео, негодујући, тужно одмахиваше главом, говорећи:

- Јеси ли сигуран да знаш шта радиш? Велике руке су незграпне. Оне не могу свладати зихернадлу, малу дугмад, гумицу за косу, нити извадити трн што се зарије у прст са бејзбол палице.

Још једном се Господ осмехну, зборећи:

- Знам и таман су толико велике да у њих може да стане све оно што један мали дечак испразни из свог џепа до краја дана, а опет довољно мале да могу да обгрле дечије лице.

Затим је Бог дуго вајао, правећи му танке ноге и широка рамена. Анђео умало није пресвиснуо од шока.

- Уистину, недеља је на измаку – приговарао је. Да ли си приметио да он нема крило! Како ће држати дете близу себе, а да му оно не заврши између ногу?

Насмеја се Господ и рече:

- Мајка треба да има крило. Отац мора да има снажна рамена како би могао да вуче санке, одржава равнотежу док учи дете да вози бицикл, и да се на њима одмара поспана главица, кад се из циркуса враћају кући.

Господ је био на половини посла, правећи два огромна стопала, дотад невиђена, да их анђео ни са једним другим није могао упоредити.

- То није у реду. Да ли заиста мислиш да ће се ови велики табани подићи из кревета раном зором кад беба заплаче? Или да ће успети на рођенданској забави проћи између гостију, а да их бар троје не поруше?

- Задовољиће, видећеш. Пружаће подршку малом детету које жели јахати на коњским тркама, или ће преплашити миша у летњој колиби, а саме ципеле ће постати велики изазов који ће требати попунити.

Господ је радио до дубоко у ноћ, стављајући у њега мало речи, али са призвуком постојаности, ауторитативан глас и очи којима ништа неће промаћи, уз неизоставну смиреност и трпељивост.

Најпосле, кад би већ при крају, досети се још нечег, па му угради сузе. Затим се окрену према анђелу, упитавши:

- Јеси ли сада уверен да он може волети исто колико и мајка?

Анђео више не рече ни реч.

[Тавита]

Смрт и мудраци

Испред гроба Александра Великог сакупило се седам мудраца. Сви су желели нешто да напишу на споменику.

Први: „Онај што је сакупио блага величине једног брда, сахрањује се у једном брежуљчићу.“

Други: „Јуче ти није била довољна сва земља, а данас те прекрива неколико груменова.“

Трећи: „Јуче си владао над народима; данас те нико не слуша.“

Четврти: „Онај који је подарио живот другима, данас више није жив.“

Пети: „Јуче си предводио победничку војску, данас те воде побеђеног.“

Шести: „Јуче си газио земљу, а данас те она прекрива.“

Седми: „Јуче су те сви поштовали, а већ данас су сви равнодушни.“

Заиста, како се брзо гаси људска слава! Али хришћанин се не боји смрти, јер зна да се иза гроба отвара рајски живот. Слава верника је на Небесима, а смрт је задња станица са које се земни човек узноси на небо.

[Тавита]

ПРИЧА У  БОЈИ

У давна, прадавна времена, на Земљи је све било црно и бело. Људи и трава, животиње и цвеће, планине и шуме, реке и мора били су црни и бели. И живеле су Црна и Бела боја у добру, не знајући за друге боје, нити жалећи за њима.

Но једног дана деси се нешто страшно и узбуњујуће: завадише се Црно и Бело око поделе Земље. Као резултат тог спора настаде Сива боја. И што је више сусрета било међу њима, то је настајало све више Сивог, које полако поче да преовладава. Најзад, постаде толико моћно и снажно, да две боје схватише како ниједна од њих неће владати на Земљи. Но будући веома таште, не усудише се да затраже помоћ, а због гордости се не хтедоше зауставити. Безумље и рат се наставише унедоглед.

Несносно сивило остајало је свуда за њима, где год да су се Црна и Бела боја среле.

Пропишта и мало и велико, а вика ова стиже чак до Небеса. И чу Ангел коме би поверена Земља, те он пожури са својом војском, како би људе сачувао, али је Сиво све прекрило.

Ангел, коме се по рубовима крила нахваташе сиве пругице, оде да од Господа измоли помоћ.

И саслуша Господ Ангела и смилова се над Земљом и сваком твари и створи нове боје, како би Црна и Бела поново живеле у хармонији. Било је јасно да је, ради мира, потребно увести трећу силу.

Тако се појави црвено, наранџасто и жуто, зелено и плаво, те на крају – љубичасто. Након што клекнуше пред Господом, оне око Његовог престола начинише прекрасну дугу.

И рече им Господ:

- Идите, децо моја, Земљу и људе обојите, и лепоту од сивила и безличности избавите!

Црвеној боји је дао власт над животом и љубави и да својим присуством оживотворава Земљу. Правду и здравље додели Наранџастој боји. Кад дође до Жуте, њој повери памет и радост у човека, како би увек био разуман и весео. Све што расте и развија се Господ обуче у Зелену боју, на радост сваком створењу због плодности и обиља. Са Плавом обоји небо у знак сећања људима на слободу и истину, и лепоту вере у животу. А Љубичастој овако нареди:

- Иди и пази Моје Царство, Ја ти дајем власт и моћ! Али управљај љубазношћу и с благости, зато што Сам сам милосрдан и милостив!

Кад за то сазнаше Црна и Бела боја, стадоше молити:

- Господе, нас две бисмо саме и не могосмо Земљу да поделимо, а сад нам шаљеш и друге. Обећавамо да ћемо све уредити, само нам Земљу не узимај!

На то им Господ одговори:

- Готово је с ратовањем, мир нека завлада! У то име дајем вам Свој мир и милосрђе!

И отада је Бела боја постављена да даје светлост и чистоћу људима и да се слаже са свим бојама. А ради равнотеже, Господ, са друге стране, постави Црну боју, раздвојивши на тај начин њихове снаге.

Тако је кроз нове боје потекла сила Божија да стоји између Црног и Белог, творећи нов и прекрасан живот на Земљи.

Светлост и шароликост настанише доскорашње сивило.

А мрачне и тамне стазе посташе светле, светлошћу испуњене. И саживеше се људи с шаренилом и лепотом, допуштајући да им живот пољубичасти.

Времена много протече од тог доба, а сред живота - у шаренилу и раскоши боја - једна зебра подсећа на старе дане.

[Тавита]

СРЕЋА

Бог је стварао човека од глине и, кад је завршио, остаде један део неискоришћен.

- Шта још желиш да учиним? – упита Бог Човека.

- Желим да ми прилепиш Срећу – одговори Човек.

Бог не рече ништа, већ узе онај преостали део и положи га Човеку на длан.

Сами стварамо своју срећу - не ропћимо на Бога! Једна народна изрека каже: „Како простреш, онако ћеш и лећи“. Све је у нашим рукама.

[Тавита]

HRABROST

„Znači mislite da sam hrabra?“ – upitala je.

„Da, mislim da jesi.“

„Možda i jesam. Ali, to je zbog toga što sam imala predivne učitelje. Ispričaću Vam o jednom od njih. Pre mnogo godina, dok sam radila kao volonter u bolnici u Stenfordu, upoznala sam devojčicu po imenu Liza, koja je bolovala od jedne retke i teške bolesti. Pokazalo se da je jedina mogućnost da ozdravi bila da joj se transfuzijom da krv njenog petogodišnjeg brata, koji je, na neki neobjašnjiv način, uspeo da preživi istu bolest, tako da su se u njegovom organizmi stvorila antitela koja mogu da savladaju tu opaku bolest.

Doktor je njenom malom bratu objasnio kakva je situacija, i pitao ga da li želi da da krv za svoju sestru. Videla sam da je dečak, posle samo jednog trenutka, duboko uzdahnuo i rekao: ’Da, spreman sam ako će to spasti Lizu.’

Dok su vršili transfuziju, ležao je u krevetu pored sestre i smešio se. I mi ostali smo se smešili, gledajući kako se devojčici vraća boja na obrazima. Onda je njegovo lice ubledelo i sa njega je nestalo smeška. Pogledao je u lekara, i drhtavim glasom upitao: ’Hoću li odmah početi da umirem?’

Pošto je bio mali, dečak je pogrešno shvatio doktora; mislio je da će sestri dati svu svoju krv.

Da, naučila sam šta je hrabrost, jer sam imala dobre učitelje.“

[w.a.mozart]

lepo  :cheesy2: joooj

[Тавита]

lepo  0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

zahwaljujem gosn.0110_hahaha  0110_hahaha

[Тавита]

Колибица у пламену  0110_hahaha  0110_hahaha

Страшни бродолом преживео је само један човек. Када се освестио, видео је да су га валови избацили на ненасељено острвце.

Грозничаво је почео да моли Бога да га спаси. Свакодневно је сатима и сатима гледао на морску пучину, очекујући да се појави помоћ. Уморивши се од тог ишчекивања, на крају је одлучио да, од брвана која су пливала по води, сагради себи колибицу, која ће га штити од разних непогода и у којој ће чувати оно мало своје имовине.

Једнога дана, враћајући се из уобичајене потраге за храном, он угледа своју колибицу у пламену. Чинило му се да се димни језици уздижу до неба. Најстрашније му је било то што је у пламену изгубио све што је имао. Целим његовим бићем овладали су туга и бес.

- Боже, како си ми то могао учинити! – узвикнуо је јецајући.

Пред зору га је пробудио звук брода који се приближавао обали његовог пустог острвцета. Дошли су да га спасу.

- Како сте знали да сам овде? – упитао је измучени човек своје спасиоце.

- Видели смо твоје димне сигнале, – одговорише му.

Када ништа око нас није како треба, онда је веома лако пасти духом. Но, веру не смемо губити јер се за нас Сâм Бог брине и онда када патимо и страдамо.

Уколико се твоја колибица поново запали и до темеља изгори, сети се да то може бити димни сигнал који призива милост Божју.

На све наше негативне мисли Бог има позитивне одговоре:

Ти кажеш: “То је немогуће!”

Бог вели: Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк. 18, 27).

Ти кажеш: “Превише сам уморан.”

Бог вели: ...ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28).

Ти кажеш: “Нико ме не воли.”

Бог вели: “Ја те волим” (види Јн. 3, 16; 1, 4).

Ти кажеш: “Не могу никако да кренем напред.”

Бог вели: Доста ти је благодат моја (2. Кор. 12, 9).

Ти кажеш: “Не разумем оно што се око мене догађа.”

Бог вели: “Ја ћу управљати кораке твоје” (види Пс. 3, 4-5).

Ти кажеш: “Ја то не могу.”

Бог вели: “Ти све можеш” (види Фил. 4, 13).

Ти кажеш: “Ја нисам кадар.”

Бог вели: “Ја сам кадар” (види 2. Кор. 9, 8).

Ти кажеш: “То код мене неће изаћи на добро.”

Бог вели: А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8, 28).

Ти кажеш: “Не могу себи да опростим.”

Бог вели: “Ја ти опраштам” (види 1. Јн. 1, 9; Рим. 8, 1).

Ти кажеш: “Не могу с овим изаћи на крај.”

Бог вели: А Бог мој испуниће сваку потребу вашу... (Фил. 4, 19).

Ти кажеш: “Плашим се.”

Бог вели: Јер нам Бог није дао духа плашљивости... (2. Тим. 1, 7).

Ти кажеш: “Стално сам забринут и разочаран.”

Бог вели: Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас (1. Пт. 5, 7).

Ти кажеш: “Немам довољно вере.”

Бог вели: “Ја свакоме дајем меру вере” (види Рим. 12, 3).

Ти кажеш: “Нисам довољно паметан.”

Бог вели: “Ја ти дајем мудрост” (види 1. Кор. 1, 30).

Ти кажеш: “Осећам се усамљеним.”

Бог вели: “Ја те никада нећу напустити” (види Јев. 13, 5).

[Тавита]

0110_hahaha Јелка Рождества Христовог  0110_hahaha

Када се Господ наш родио од Пречисте Дјеве Марије, она Га је нежно повила у пелене и смирено и с љубављу, Цара свих, положила у обичне јасле, на сено.

Са неба су слетели анђели да се поклоне Цару над царевима. Видевши једноставну пећину они су тихо говорили један другом: “Зар Господ да спава у пећини у обичним јаслама? Не тако не сме бити! Морамо украсити пећиницу да буде што лепша и свечанија, јер у њој спава сам Христос, Син Бога Живога!”

И анћели су одмах полетели да траже украсе за пећиницу. Један од њих је кренуо на Југ. А тамо је увек топло и увек цвета предивно цвеће! Анђелак је набрао много ружа, јарко црвених као јутарње руменило неба, љиљана, белих као снег, веселих зумбула свих боја. Набрао је и букет нежних мимоза, камелија, магнолија, а откинуо је и неколико крупних, жутих лотоса. И све те дарове Југа анђео је донео у пећиницу.

Други анђео је полетео на Север. Али тамо је тада била зима. Поља, шуме и цела природа је спавла под тешким снежним покривачем. Анђео је летео и тражио, али узалуд. Све је било бело и хладно! Пошто на Северу није нашао ништа што би понео са собом на дар, он се тужан спремао да крена назад. Одједном му је поглед пао на зелену јелку која ја усамљено стајала усред снежне белине. Анђео се замислио, а потом је одлучио: “Ово дрво је сасвим обично, сасвим једноставно, али је једино будно међу свим северним растињем. Зато нека оно буде и једино које ће видети Господа.” И анђео је понео са собом скромну зелену јелкицу.

Како је лепо и свечано постало у пећини, надомак Витлејема, када је цвеће украсило њене зидове, под и јасле. Цветови су знатижељно загледали у јасле у којима је спавао Господ и шапутали један другом: “Псст... Тише. Он је заспао.”

Мала јелка је први пут у животу видела тако прелепо цвеће, а онда се растужила, па уздахнувши прошапутала: “Ех, зашто сам ја тако обична и бодљикава? Како бих желела да имам нешто лепо да принесем Господу, нешто чиме бих Га, и ја, даровала. А све што имам су моје иглице. Како ћу таква стати пред Господа?” И горко је заплакала. Видевши њене сузице анђео се ражалостио. У овако радосном дану за све нас нико не сме бити тужан. Сирота јелкица, плаче јер мисли да нема шта да принесе Господу, а не зна да њена љубав и смирење миришу лепше од најмириснијег цвећа и сијају лепше од најсјајнијих звезда. Анђео се најпре замислио, а онда је брзо одлетео до звездица и замолио их да му помогну. Најпре је са неба полетела једна велика и сјајна звезда и спустила се на врх јелке, а онда су једна за другом звездице свих боја почеле да слећу и на остале јелкине гранчице. Пећина је заблистала још јаче него раније. Светлуцање звездица које су окитиле јелкцу, пробудило је Богомладенца Христа. Видевши их тако блиставе на зеленим гранчицама, Он се смехну и радосно пружи Своје руке ка јелци. Цветови су је са дивљењем гледали и дошаптавали се: “Ах, како је она постала лепа!” А јелка је полагано пришла Господу и дубоко Му се поклонила.

[Тавита]

ЉУБАВ

Ожени се син једне жене и дође до сусрета снаје и свекрве. Од првог дана снаха показа мржњу према свекрви тако да живот у кући поста неподношљив. На крају младожења упита супругу шта да учини да се стање промени? Она рече да мира у кући неће бити док јој не донесе срце своје мајке на тањиру.

Дуго се младић борио, надајући се да ће се ствари променити, али када више није могао да издржи између чекића и наковња он испуни женину жељу и уби мајку, стави мајчино срце на тањир и пође у кућу да га преда жени, али се успут саплете и паде. Тањир му испаде из руке, а срце које паде на земљу проговори:

- Сине, јеси ли се ударио?