Причам ти причу.... али праву и лепу...

[sekastarča]

                                                  Бамбусова срчика

                           

У неком дивном врту, читамо у једној згодној причи из источњачког света, расло бамбусово дрво. Господар га је волео више од осталих стабала. Годину за годином бамбусово је дрво постајало све лепше и разгранатије. Знало је да га господар воли те је било сретно. Све до једног јутра, када му приступи господар и рече:

- Драги мој, потребан си ми!

Дрво осети да је дошло његово време, протрне, али и спремно одврати:

- Спреман сам, господару. Учини са мном што желиш.

- Мораћу да те сасечем... - чуо је успорени говор свога господара.

- Сасећи мене? Па ја сам најлепше дрво у твом врту! Узми ме, али ме немој сасећи... - вапило је уплашено дрво.

- Драги мој, - прихвати опет господар - ако те не сасечем, не могу те ни узети...

Бамбус лагано пригну своју богату крошњу и шапне:

- Господару, ако ме не можеш узети, а да ме не сасечеш, учини како желиш!

- Драги мој, - настави господар - морам те не само сасећи него ти одсећи и гране и лишће...

- Господару мој, - одврати бамбусово дрво - уништи моју лепоту, али ми не дирај лишће и гране. Бићу огољен...

- Не могу те узети ако ми не даш да те обрежем и то подоста.

- Онда режи, господару - дометну бамбусово дрво.

- Мој драги, морам ти још нешто учинити. Морам те пресјећи на два

једнака дела и исчупати твоје срце. Без тога те не могу узети.

Бамбусово дрво протрну, задрхта и смртно уплашено изусти:

- Учини, господару, како сматраш да је најбоље.

И тако је господар сасекао вољено дрво, обрезао му гране и лишће, расекао на два дела и исчупао срчику. Затим је однео до врела, близу ливада које су трпеле од суше. Сетно повеже врело с оним делом дрва које је био одрезао и воду усмери према осушеној ливади. Свежа и бистра вода почне протицати расеченом половином бамбусова дрвета и натопи пресахлу траву. Ускоро овде господар засеје рижу и жетва је била обилата.

Док је било дивно стабло, бамбусово је дрво самозадовољно уживало у својој лепоти, а расечено и изнакажено постало је канал преко кога су оплодјена многа поља.

Ми то зовемо трпљењем, а Господ сарадњом...

                                 

[tanja m.]

                SLOGA I NESLOGA

U nekom selu ljudi su se mnogo svadjali i cinili zla jedni drugima.Svako je zeleo da se drugome desi kakva nevolja.

Jedne godine od jakih stadaradim poce da se izliva reka.Kad je krenula da plavi prvo imanje,niko nije pritekao u pomoc,pa je reka poplavila celo selo.Drugi put udari grom i zapali sumu jednom seljaku.Ni njemu niko nije pritekao u pomoc,pa se pozar rasiri i proguta mnoga imanja.

Prolazio tuda sveti Sava,pa mu se ljudi pozalise kako su slabi i siromasni.Sveti Sava se o svemu raspita,pa rece:

-Vasa muka se zove NESLOGA.Ako budete slozni,ako se postujete i pomazete jedni drugima,svi cete biti bogatiji i srecniji.Ako budete neslozni i jedni drugima kinjite i zlo cinite,potonucete u bedu.

Medju okupljenim seljacima bilo je mladih ljudi koji se okrenuse slozi i radu,i ne bi zadugo,pa selo postade lepo i bogato,a umesto svadje cula se pesma.

*********

Preuzeto iz knjige:Price o svetome  Savi

[sekastarča]

                                                          У Ж Е                                        

                                             

Ово је прича о планинару који се желио успети на највишу планину. У ту је пустоловину кренуо након дугих година припрема. Но како је сву славу желио за себе, одлучио се попети на планину сам.

Почео се пењати. Вријеме је одмицало и постало је касно. Умјесто да припреми логор за ноћ, наставио се пењати све док се није смрачило.

Густа је ноћ обавила планинске врхове. Око човјека све је било црно. Небо и мјесец прекрили су тешки облаци и ништа се није видјело.

И док се тако пењао, тек неколико корака од врха, оклизнуо се и почео падати великом брзином. Могао је видјети само црне точке и осјећати силу теже која га страшно вуче доље. У тим тренуцима ужаснога страха пред очима су му се одигравали сви лијепи и ружни тренуци његова живота.

Тијело му је висјело у зраку... само га је уже држало. У том је тренутку могао само узвикнути: Боже, помози ми!!!

Мислећи о томе како је близу смрти, изненада је осјетио како га снажно повлачи уже којим је био везан.

Изненада се с неба зачу дубоки глас:

«Што желиш да учиним?»

Спаси ме, Боже!

“Стварно вјерујеш да те ја могу спасити?”

Наравно да вјерујем!

''ТАДА ПРЕРЕЖИ УЖЕ КОЈИМ СИ ВЕЗАН... ''

Наступио је тренутак тишине. Човјек одлучи држати се ужета свом снагом.

Спасилачка екипа прича како су идућег дана планинара нашли мртва и смрзнута. Његово је тијело висјело о ужету за које се грчевито држао...

САМО ТРИ МЕТРА ОД ЗЕМЉЕ...

А ти? Колико си везан за своје уже?

Би ли га пустио?

Никад не сумњај у оно што долази од Бога. Никад не реци да те заборавио или напустио. Никад не мисли да Он не брине о теби. Запамти да те увијек држи својом десницом.

[Зорица екс Милева]

Какве дивна прича сејооооооооо!  algabacaju Гдје си ти до сад?

[sekastarča]

Какве дивна прича сејооооооооо!  klapklap Гдје си ти до сад?

Tу сам Милевице, само се ућутала, неки мргуд ме ујео...  :group111:

  Хвала што бринеш... :-[ 

    algabacaju

        1405_love

[Зорица екс Милева]

Не дај мргудима да утичу на твоје присуство овдје. algabacaju

[Mилена КШ]

Прича о једном човеку и љубави његове мајке према њему.......

Моја мајка је имала само једно око. Мрзео сам је... била је срамота за нас. У нашој школи она је спремала храну за ученике и учитеље.

Једног дана док сам још био у тој основној школи моја мајка је ушла у мој разред да ме поздрави. Било ме је тако срам. Како ми је то могла учинити? Игнорисао сам је, упутио сам јој поглед пун мржње и побегао. Касније су ми се пријатељи из разреда подругивали – Фуј, твоја мајка има само једно око!

Пропадао сам у земљу и желео да моја мајка једноставно нестане... Кад сам је опет видио устао сам и рекао јој – Ако од мене будеш радила предмет исмејавања боље ти је да умреш!

Моја мајка није ништа одговорила...

Нисам застао нити тренутка да размислим о томе што сам јој рекао, био сам толико пун љутње у себи. Био сам незаинтересиран за њене осећаје... Желео сам отићи из куће и никад више ништа имати с њом.

У каснијем животу сам учио пуно и тешко. Тако да сам добио шансу да одем у Сингапур на студије... Посрећило ми се. Оженио сам се, купио сам кућу и добио своју властиту децу. Био сам сретан са својим животом, са својом децом и свим око себе мада сам наставио живети у страној земљи.

Али једног дана, моја мајка је дошла да ме посети... Она ме није видела годинама нити је икад видела своје унуке. Појавила се на вратима. Моја дјеца су је почела исмејавати. Ја сам се издерао на њу зато што се само тако појавила, непозвана. Дерао сам се на њу – Како си се усудила доћи до моје куће и плашити ми децу? Гони се одавде, одмах!

Моја мајка је само тихо одговорила – Опростите, мора да сам погрешила кућу – и нестала...

И онда, једног дана, након неколико година, писмо је дошло до моје куће. Позван сам назад у свој родни крај ради годишњице матуре. Слагао сам жени да морам ићи на пословни пут. После прославе, из неке радозналости, свратио сам до нашег старог дома. Кад су ме видели, суседи су ми рекли да је умрла. Ни једну сузу нисам пустио. Предали су ми једно писмо за које су рекли да је од ње...

Мој Драги Сине,

Мислила сам на тебе све време.

Опрости што сам дошла до твоје куће и преплашила твоју децу.

Било ми је драго кад сам чула да си успео у животу и да ћеш доћи на прославу овамо.

Ја можда нећу моћи ни изаћи из кревета да те видим.

Жао ми је што сам ти увек била терет и срамота.

Видиш, када си био дете догодила се једна несрећа у којој си изгубио једно око.

Као мајка, нисам могла поднети да одрасташ без једног ока.

Доктори су те прегледали и рекли ми да је могуће.

Ја сам ти онда дала једно своје...

Била сам тако поносна да знам да мој син види свет за мене, с тим оком.

С Љубављу, За Тебе Увек...

Твоја Мајка...

:-[ :( :( algabacaju :group111: 1405_love klapklap

[Драган Јашић]

Желим да се вратим у доба...

-Када сам одлуке доносио с еци, пеци, пец...

-Када су се грешке исправљале након једноставног: понови!

-Кад се у расправама о "исходу трке" причало о томе ко брже трчи...

-Кад је за новац био одговоран банкар у Монополу...

-Кад је хватање свитаца била целовечерња забавна активност...

-Кад није било чудно имати два или три најбоља пријатеља...

-Кад се старим сматрао свако изнад двадесете...

-Кад је мрежа на тениском игралишту била савршене висине за играње одбојке, а за правила није нико бринуо...

-Кад је најгора ствар што си могао добити од супротног пола била ваш...

-Кад ти нико није био лепши од маме...

-Кад су ожиљци зарастали пољупцима...

-Кад се сваки одлазак у град завршавао куповином нове играчке...

-Кад су вртоглавице и валљања по поду били изазвани голицањем...

-Кад је највећа непријатност била чекање хоће ли те изабрати у екипу...

-Кад су ти старија браћа била највећи мучитељи и највећи заштитници...

[ВИЛМА]

Ех, Јашо, и ја бих се радо вратила у то доба  :cheesy:.gif' class='bbc_emoticon' alt='ne_shvata' />

[sekastarča]

                                                   

                                                      Прича старца Јанићија

Било је то недавно, у једној северној касаби. Под белом летњом месечином, сабрали се људи на разговор у башти старца Јанићија. После многих речи о разним дневним и лаким стварима, усудише се два младића да поставе свом домаћину једно важно питање.

Старац Јанићије дуго оклеваше и ћуташе. Најзад, кад сви радознало навалише на њ, он поче да прича:

— Питате ме, децо, како сам ја постао побожан, или, правилније, како сам поверовао у Христа. Ви сте млади, и одувек ме знате као човека побожна и богомољна, но ја памтим себе и друкчијег. У моме младићском добу ја сам мало са висине, готово са презрењем, гледао на своју мајку, која је била велика богомољка.

У то време ја сам читао многе стране књиге, нарочито француске.

Кад год би ме мајка позвала у цркву, на молитву или на причест, ја сам одбијао са презривим осмехом. И док се она, старица, молила Богу у цркви, ја сам седео дома и читао разблудне француске романе. Са сузама у очима, мајка ме је благо прекоревала, завршавајући обично своје прекоре речима: "Кајаћеш се, синко, те твоје књиге неће те одвести срећи"! О, мудра мајко моја, како си ми истину пророковала! Што сам више читао, све сам више осећао неку жеђ за нечим неодређеним. И црна туга свијала се као змија око мога срца. Једнога дана,рече ми забринута мајка: "Хајде, прочитај и мени нешто из тих књига, да чујем и видим, чиме ти то храниш душу своју!" — „Не смем, мајко", одговорих ја стидљиво, "није ово за тебе. Ти си, овај... стара жена". Мајка уздахну дубоко, поћута, па рече: "Све што ти мени не смеш да прочиташ, синко, то није од добра... Устани, да идемо мало у поље, да се мало прошеташ и освежиш чистим ваздухом. Ах, мени тужној!"

И ја невољно пођем за мајком. Имали смо једну њиву, прилично удаљену од вароши. Жега је била велика, и ја почнем осећати жеђ. Нисам марио за разговор са мајком. Једва сам чекао да се одвојим од ње, и да продужим читање књиге, коју сам носио у џепу.

А у том часу, у џепу ми је била књига "Бонапарта и жене". Тога дана притисла ме беше туга мимо све друге дане, а уз то још и несносна жеђ. Мисли о самоубиству непрестано су ми се ројиле у памети. Најзад рекох мајци, готово грубо, нека она иде да гледа њиву, а ја ћу да легнем у хлад, да бих мало олакшао муке од жеђи.

Тек што се јадна моја мајка удаљила од мене, ја извучем књигу из џепа, легнем у хлад, и почнем нервозно читати. Но, убрзо ме савлада сан и ја заспах. И у сну, господо, видех оно што је цео мој живот окренуло и учинило ме побожним.

Сањам и видим себе у сну као залуталог у некој суровој пустињи без човека, без дрвета и, што је главно, без трага воде. А жеђ ме ужасно стегла, тако да сам почео из свега гласа да вичем за помоћ и да ридам, сав обрван неизмерним страхом. Ехо мога гласа враћао се к мени као церекање. "То је неки зли дух који ми се смеје", таква мисао сину ми у глави, и то ме још више ужасну. Ја престанем да вичем, но оно церекање се продужи све јасније... У том се почеше некакве сенке купити око мене, и ја чух неки велики жагор.

Повиках: "О људи, дајте ми само једну кап воде!" На то дође, као одговор неки језовити глас из најближе моје близине: "Сада ћеш пити са реке, али не воду него пламен!" Ја клонух и изгубих свест... Уто ме неко ухвати за руку и усправи. "Ти си жедан, момче, хајде да те напојим". И у једном тренутку, ми се обресмо пред читавим стројем многобројних чесама, из којих је истицала вода у јаким млазевима.

Прва чесма, пред коју стадосмо, од једноставног црног камена, беше висока као обелиск. На њој беше написано: Чесма фараонска. "Ако можеш, пиј!", рече ми непознати вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се одмах тргох. Вода је заударала на стрвину, на неку грозну животињску стрвину.

Онда ме вођ брзо ухвати за руку и одведе пред другу чесму. Она беше широка као нека кула и сазидана изванредно лепо од дивних цигала. На чесми беше написано: Чесма содомска. "Ако можеш, пиј", рече ми вођ. Ја се опет жудно нагнух да пијем, али се брзотргох назад. Јер, то не беше вода него нека гадна црна смола, чији ме мирис безмало онесвести.

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред трећу чесму. Ова беше озидана од белог мермера, и имађаше много стубова унаоколо. На њој беше написано: Чесма јелинска. "Ако можеш,...", рече ми вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се брзо тргнух назад. Јер, то не беше вода, него нека течност бела као млеко, одвратна по укусу. Ја узех мало од те течности у уста, али све брзо повратих.

Онда ме вођ узе за руку и доведе пред четврту песму. Ова беше од гвожђа изливена. На њој писаше: Чесма римска. "Ако можеш, пиј!", опет ће вођ. Ја похитах, али се опет брзо тргох назад. Јер, то не беше вода, него нека црвена течност. "Крв! ".

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред пету чесму која се зваше: Чесма Иродова. Па пред шесту, која се зваше: Чесма Неронова. Па пред седму, која се зваше: Чесма лицемера. Па пред осму, која се зваше: Чесма књижевника... Па пред девету, која се зваше: Чесма гордости. Па пред једанаесту, која се зваше: Чесма прељубе. Па пред дванаесту, која се зваше: Чесма свађе. Па на тринаесту, која се зваше: Чесма непослушности... Па на петнаесту, која се зваше: чесма Дарвинова. И тако даље редом, од чесме до чесме, једне са називом неких порука и грехова, а друге са називом неких великих грешника, које сам ја у то време сматрао великим људима, један предуги низ чесама! Све су оне споља биле врло лепе и привлачне, но течност која је из њих истицала, била је ужасна, или по мирису или по укусу. И ја ни са једне нисам могао пити и своју жеђ утолити. Чини ми се, чак, да је свака та чесма повећавала моју смртоносну жеђ. Уз пут сам приметио да је око сваке чесме била пешчана пустиња. Вода је свуда шибала у млазевима, но одмах је понирала у песак без трага. Чудило ме да, поред толике воде, нигде није било ни травке, нигде дрвета, нигде зелениша, нигде живота! Покушавао сам више пута да свог непознатог вођу о томе упитам, и о другом којечем, но кад год бих ја дигао поглед, да му видим лице, он га је окретао у страну. И тако му ја никако не могох сагледати лица.

Најзад клонух, изнемогао, на руке вођине, те се не сећам, како и куда ме је он даље водио. Када дођох к себи, спазих пред собом једну скромну чесму, израђену од дрвета у виду крста. Из ње се точила обилна вода, чиста као кристал. На чесми је писало: Чесма Воде Живе. Унаоколо је било красно дрвеће, цветне пољане и зелене ливаде. На све стране виделе су се многе красне птице, које су умилно певале. "Ако хоћеш, пиј!", рече ми вођ. Ја се нагнух да пијем, и пих, пих тако дуго, да ме вођ трже за руку и рече: "За сада доста!"

Ја се усправих и осетих нови живот у себи. Никада у веку нисам пио тако слатке воде. Хтедох се опет нагнути да још пијем, али ми вођ не допусти, на моју велику жалост. И рече ми: "Света Милост доста ти је данас дала. Други пут ће бити више". И трже ме од живодајне и слатке чесме. "Како ћу ја други пут наћи ову чесму без вође?", упитах. "Ево ти вође", рече ми мој сапутник и показа ми једну књигу, на којој је као сунчаним зрацима било исписано: Свето Писмо.

                                 

Уто се мој вођ поче од мене удаљавати. Ја га стадох молити да ме не напушта. На то ми он рече: "Па ти си мене први напустио! када се поправиш и удостојиш, опет ћу ти доћи!"

Ја сав задрхтах. И једва промуцах: "Ко си ти, реци ми, молим ти се!" — "Ја сам твој анђео чувар, слуга Свете Милости" — "Анђео чувар! О томе ми је некада моја драга мајка говорила!" Потрчах за њим и викнух: "Молим ти се, покажи ми бар лице своје!"

Но, он побеже, одговарајући ми јасно и оштро, реч по реч: "Ниси сад достојан да видиш моје лице. Сувише си пио са оних Проклетих Вода. Не могу да подносим мирис твој. Ако се очистиш, и удостојиш, ја ћу ти опет доћи и ти ћеш видети моје лице".

Ја јаукнух од бола. У то се и пробудих. Моја мајка седела је крај мене и — плакала.

Заплаках се и ја горко, и прегорко. Па кад дођох до даха, ја завиках иза гласа: "О мајко, слатка мајко! Сад разумем: због твојих суза ја сам видео оно што сам видео. Мајко драга, опрости! И хвала ти, света мајко моја, великомученице, што си ме данас поново родила сузама својим".

При томе, старац Јанићије заплака, и изазва сузе у очима свих присутних.

"Отада и због тога, децо моја, ја сам постао онакав каквог ме ви знате", заврши своју причу старац Јанићије.

владика Николај

[sekastarča]

                                                 

                                                СВЕТИТЕЉ ЋУТАЊА

                                       

Живела је једном у Малој Азији богата племићка породица. Били су то великодушни, доброћудни и верни људи. Син јeдинац, пошто одрасте и заврши школовање, зажеле анђеоски живот и одлучи се за пустињаштво. Трагао је дуго по скитовима египатске пустиње, док једног дана није срео једног веома строгог Старца. Сместа га племић замоли да га прихвати као свог послушника у скиту, и истовремено изјави како ће прихватити потпуну послушност свом Старцу.

- Врати се назад у твоје крајеве, рече му Старац, и потруди се да учиниш оно што је рекао наш Господ. Скупи, дакле, своју имовину и раздели је сиромасима. Када то урадиш врати се опет овде и примићу те.

Младић начини метанију и врати се послушно у своју отаџбину. Распрода сву своју имовину, а новце раздели сиромасима. Задовољан што је послушао старчев савет, упути се, сада сиромашан, назад у пустињу и скит. Старац га радо прихвати и када постаде монах позва га једног дана па му рече:

- Од сада ћеш живети у оној келији поред стене и нећеш упоште причати нисаким.

- Нека је благословено, одговори монах па оде и настани се у келији коју му је назначио Старац. Тамо остаде пет година и подвизаваше се строго не изговоривши ни једне једине речи. Његова преданост и стрпљење нису могли остати скривени од остале братије, која му се дивила и веома га поштовала. Монах настави да се подвизава у својој келији, кад га једном посети његов Старац који му рече:

- Видим, дете моје, нешто што ме жалости. Ти овде немаш никакве користи. Од братије слушаш многе похвале, које уистину не завређујеш, и тако си у опасности да изгубиш своју душу. Треба, дакле, да одеш из Египта; зато се спреми. Одлучио сам да те пошаљем у општежиће.

Монах саже своју главу и, не рекавши ништа, показа послушност Старчевој вољи. Сместа спреми оно мало својих ствари и пђе на велики пут. Мало пре поласка Старац му даде писмо са препорукама за игумана манастира у који га шиљаше. Међутим, Старац се није сетио да свом послушном ученику каже да ли тамо где иде треба да говори или не. А монах, пошто Старац не рече ништа, настави да следи његову ранију заповест те држаше уста затворена. Његова реч се више није могла чути.

Када је стигао у општежиће, игуман га прихвати и монах тамо поново отпоче свој подвиг. Већина отаца из манастира држаху да је нем. Игуман је, међутим, имао неке недоумице па хтеде да их рашчисти. Стога га позва па му рече:

- Желим, оче, да одеш изван насеља, на велику реку и да пређеш на супротну обалу да би нам донео неке намирнице за манастир.

Монах послушно саже главу прихватајући заповед Упути се, дакле, према реци, али пре одласка игуман посла и неког другог монаха да га прати. Добро је игуман знао да је река преплавила и да никоме није могуће да пређе на другу обалу. Зато је и послао тамо младог послушника, јер вероваше да ће овај, пошто неће моћи да пређе, бити приморан да се врати назад и да му то саопшти, па ће се тако уверити да ли је овај заиста био без гласа.

Чим послушни монах стиже на реку и суочи се са поплавом, схвати да је немогуће прећи преко. Без много размишљања клекну и поче да се топло моли са сузама у очима, али са устима стално затвореним. Кад је завршио са молитвом приђе му један крокодил из реке и стаде поред њега. Тада се монах попе на њега, а велики гмаз, секући реку, пренесе га на другу обалу.

А сабрата, који га је по налогу игумана пратио, овај чудновати догађај запањи и задиви се монаховој врлини и снази његове молитве. Врати се у манастир трчећи, па исприча све што се догодило. И игуман се задиви догађају и од тог тренутка сви су монаха изузетно поштовали и сматрали су благословом за манастир то што један такав монах живи са њима.

После само неколико година овај монах, који је био пример послушања, предаде своју душу Господу и цело општежиће утону у тугу што су изгубили једног светог човека. Игуман посла писмо првом монаховом Старцу да га обавести о блаженом крају његовог овоземаљског живота. Писмо се завршавало реченицом:

"Иако си нам послао немог човека, поживе међу нама као прави анђео."

Старац послушног монаха, пошто прочита писмо, задиви се послушности свог блаженог послушника, и пошто написа истину о њему, посла је игуману. А игуман позва све оце из манастира и прочита им следеће Старчеве речи:

„Свети игумане, блажени човек кога сам ти пре неколико година послао, уопште није био нем. Напротив. Благодарећи заповеди свог духовника, проведе све ове године у ћутању. Сада када га је Господ позвао себи, нека његове молитве буду са нама."

[Бартендаз]

                                                            У Ж Е                                       

                                             

Ово је прича о планинару који се желио успети на највишу планину. У ту је пустоловину кренуо након дугих година припрема. Но како је сву славу желио за себе, одлучио се попети на планину сам.

Почео се пењати. Вријеме је одмицало и постало је касно. Умјесто да припреми логор за ноћ, наставио се пењати све док се није смрачило.

Густа је ноћ обавила планинске врхове. Око човјека све је било црно. Небо и мјесец прекрили су тешки облаци и ништа се није видјело.

И док се тако пењао, тек неколико корака од врха, оклизнуо се и почео падати великом брзином. Могао је видјети само црне точке и осјећати силу теже која га страшно вуче доље. У тим тренуцима ужаснога страха пред очима су му се одигравали сви лијепи и ружни тренуци његова живота.

Тијело му је висјело у зраку... само га је уже држало. У том је тренутку могао само узвикнути: Боже, помози ми!!!

Мислећи о томе како је близу смрти, изненада је осјетио како га снажно повлачи уже којим је био везан.

Изненада се с неба зачу дубоки глас:

«Што желиш да учиним?»

Спаси ме, Боже!

“Стварно вјерујеш да те ја могу спасити?”

Наравно да вјерујем!

''ТАДА ПРЕРЕЖИ УЖЕ КОЈИМ СИ ВЕЗАН... ''

Наступио је тренутак тишине. Човјек одлучи држати се ужета свом снагом.

Спасилачка екипа прича како су идућег дана планинара нашли мртва и смрзнута. Његово је тијело висјело о ужету за које се грчевито држао...

САМО ТРИ МЕТРА ОД ЗЕМЉЕ...

А ти? Колико си везан за своје уже?

Би ли га пустио?

Никад не сумњај у оно што долази од Бога. Никад не реци да те заборавио или напустио. Никад не мисли да Он не брине о теби. Запамти да те увијек држи својом десницом.

Зависи да ли је човек био верник и да зна да може да се узда уз њега!Ако није био верник боље да га је Бог спасио..наравно ако је ово истина прича,или је битан само закључак!

[sekastarča]

Зависи да ли је човек био верник и да зна да може да се узда уз њега!Ако није био верник боље да га је Бог спасио..наравно ако је ово истина прича,или је битан само закључак!

Мислим Бартендаз да и сами верници у појединим неочекиваним животним ситуацијама не би били спремни да оставе ''уже'' за које су везани и чак нису ни свесни чврстине којом се држе за њега...

Види ово, човек побожан, од малих ногу на Литургији, расте уз реч Божију, слуша, али не чује, јер живи земаљски живот... И учи школе и Господ му је вазда и у свему на помоћи... Запосли се, напредује у послу, чувен по поштењу, правичности, занању... Он је слика праведника! Ожени се, добије и синове и кћери да красе његову поштену кућу...

Али авај, попут Јова, дође болест у дом његов, неким неправедним процесом, неком лажном оптужбом изгуби и кућу...

Наравно да одлази у Храм и  моли Господа за помоћ: ''Избави ме Господе!''

А Господ знајући му срце и душу и желећи да му разоткрије шта је градио и ушта се уздао читав век, каже му: ''Ако верујеш у мене, остави посао, иди дому своме и буди крај деце!''

А он занеми, јер како ће посла оставити, а ко ће платити станарину, па лекови, па прегледи...

И не напусти посао, добра је плата и имао је платити и станарину и лекове и прегледе, али децу није могао виђати од посла и изгуби децу, а и себе и живот, живот који ми овде на земљи не можемо да видимо јер су нам очи заслепљене ужадима земаљским, а не вечним... 

[Бартендаз]

Зависи да ли је човек био верник и да зна да може да се узда уз њега!Ако није био верник боље да га је Бог спасио..наравно ако је ово истина прича,или је битан само закључак!

Мислим Бартендаз да и сами верници у појединим неочекиваним животним ситуацијама не би били спремни да оставе ''уже'' за које су везани и чак нису ни свесни чврстине којом се држе за њега...

Види ово, човек побожан, од малих ногу на Литургији, расте уз реч Божију, слуша, али не чује, јер живи земаљски живот... И учи школе и Господ му је вазда и у свему на помоћи... Запосли се, напредује у послу, чувен по поштењу, правичности, занању... Он је слика праведника! Ожени се, добије и синове и кћери да красе његову поштену кућу...

Али авај, попут Јова, дође болест у дом његов, неким неправедним процесом, неком лажном оптужбом изгуби и кућу...

Наравно да одлази у Храм и  моли Господа за помоћ: ''Избави ме Господе!''

А Господ знајући му срце и душу и желећи да му разоткрије шта је градио и ушта се уздао читав век, каже му: ''Ако верујеш у мене, остави посао, иди дому своме и буди крај деце!''

А он занеми, јер како ће посла оставити, а ко ће платити станарину, па лекови, па прегледи...

И не напусти посао, добра је плата и имао је платити и станарину и лекове и прегледе, али децу није могао виђати од посла и изгуби децу, а и себе и живот, живот који ми овде на земљи не можемо да видимо јер су нам очи заслепљене ужадима земаљским, а не вечним...  :bla:

Лепа прича..хвала..али ја мислим на однос Бога у тој ситуацији.Не желим да кажем да није тако требао да поступи.Али зар он не зна већ шта ће да каже Алпиниста?И ако Бог то зна,зашто дозвољава да умре,да га ја спасио можда би овај кренуо потпуно другим животом..мада ко сам ја да причам то   

за Бога..он најбоље зна!  greengrin

[sekastarča]

Па да видим да не разумеш...

Бог зна шта ће да каже Алпиниста, али алпинисту је убило уже за које се држао, а Бог му је рекао да га пусти...

Бог му је рекао шта треба да учини да не умре...

Знаш ли онај виц у поплави када се побожан човек нашао у води и моли се Богу, и пролази чамац и људи му пружају руку да га убаце у чамац, а он им одговара: ''не, ја се уздам у Божију руку, он ће ме спасити..'', мало затим ето и другог чамца, спасиоци крећу ка њему, а он виче: ''Не, не, ја чекам Бога да ме спасе...'' и тако прође и трећи чамац и човек се удави...

У сусрету са Оцем, он пита: '' Зашто ме Оче ниси услишио?'', а Бог одговара: ''Па три чамца сам ти послао!!!'' Шта очекујеш, да ћу сићи доле да те вадим...

То важи и за Алпинисту... ''Реко сам ти да пустиш уже!...  да си га пустио, пао би у снег, котрљао се угрувао се и још би живио, да сведочиш, а сад морам да те постидим за непослушност и неверу, па нека сад сви знају да си непослушан!!!'' 

Ала сам га измислила...

Ваљда ти је јасније...