Света Тајна Крштења

[Милан М.]

Често је Бог и тражио да се "заступници" моле за људе. На пример у Књизи о Јову, он заповеда тројици "пријатеља" Јововим:

 

"Зато сада узмите седам телаца и седам овнова, и идите к слузи мојему Јову и принесите жртве паљенице за се, и слуга мој Јов нека се помоли за вас, јер ћу доиста погледати на њ да не учиним с вама по вашој лудости, јер не говористе о мени право као слуга мој Јов."

 

Дакле, Бог је некад и изричито тражио да се људи моле преко заступника.

Уколико погледамо молитве светитељима или Богородици, све оне углавном садрже стихове које су варијација на тему:
"Моли Господа за нас грешне".

 

Иначе, баш је супер ова тема. Добро је да си дошла и да ти је одговорено на питања, јер сам и ја доста тога научио и свиђа ми се Звонково (Steve Cheney) систематично и темељно излагање.
Ето, још једном, добродошла.

[Grizzly Adams]

  On 15. 8. 2013. at 8:54, Aleks7 рече

Hvala i Vama na odgovorima i strpljenju.

Jedino sto mi je ostalo nejasno, a to je: da li se moliti i Bogorodici (mislim da ona nije vaskrsnula?), ili samo Isusu Hristu (odnosno Bogu) koji je jedini posrednik između nas i Boga (Isus Hrist)? Ja molitvu počinjem ovako: "Dragi moj nebeski Oče. Obraćam ti se u ime tvoga Sina Isusa Hrista i zasluga Njegove prolivene krvi za nas. Molim Te da mi uračunaš Njegovu prolivenu krv za mene" Zatim - Oprosti mi sto sam Te uvrijedila svojim mislima, djelima i riječima" Kažem Mu (ispovjedim se) šta sam zgriješila tj. moja razmišljanja koja su grijeh i molim Ga da mi oprosti. Onda Ga molim za ono što mi je potreba, i na kraju završavam sa - "u Hristovo ime, Amin".

Hvala

 

Ево како ја то разумем. На пример, ја сада имам неки проблем у животу и замолим тебе да се помолиш Богу за мене. Да ли је то у реду? Претпостављам да се слажеш да можемо да се молимо једни за друге, то је израз наше међусобне љубави. Ми се заиста сви молимо само Исусу Христу, јер је он једини Бог и Спаситељ, али се уједно молимо и једни за друге. Христос је "једини посредник" када је у питању спасење - нико други не може да нас спаси од смрти осим њега - али ми сви једни другима можемо бити "посредници" у молитви. Ја на пример кажем "Алекс, молим те помоли се Богу за мене".

 

Наше молитве светитељима и Богородици су само то - ми њих молимо да се помоле Богу за нас, као наша браћа и сестре у Христу. Нико се њима не моли као Богу, они нису наши "спаситељи" како је то Христос. То би било погрешно. А Богу су "сви живи", јер Он "није Бог мртвих, него Бог живих" (Лука 20:38). И сад неки ту улазе у расправу "па како су живи, зашто су живи"... Мени је то небитно. Верујем да је Христос победио смрт, да су Богу сви живи и да они нас могу на неки начин да чују. За Христову Цркву смрт није никаква граница, он је ту границу укинуо. Ко је прихватио Христа и крстио се, постао део Цркве - Тела Христовог, за њега смрт више не постоји. Људи који су живели пре нас су исто део Цркве - браћа и сестре у Христу исто као ја и ти, па као што тебе молим да се помолиш за мене, тако и њих.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Svi smo Jedno u Hristu i ,,zivi,, i ,,mrtvi,, kao sto je Hristos sinergija dve prirode,bozanske i ljudske,besmrtne i smrtne ..tako i Crkva kao Telo Njegovo je zajednica i zivih i mrtvih u Hristu....A Bogorodica ima posebno mesto jer je od Boga izabrana da se preko Nje Bozanska priroda sjedini sa Nasom u vecnoj i neslivenoj zajednici....

[Aleks7]

  On 15. 8. 2013. at 12:19, Steve Cheney рече

Ево како ја то разумем. На пример, ја сада имам неки проблем у животу и замолим тебе да се помолиш Богу за мене. Да ли је то у реду? Претпостављам да се слажеш да можемо да се молимо једни за друге, то је израз наше међусобне љубави. Ми се заиста сви молимо само Исусу Христу, јер је он једини Бог и Спаситељ, али се уједно молимо и једни за друге. Христос је "једини посредник" када је у питању спасење - нико други не може да нас спаси од смрти осим њега - али ми сви једни другима можемо бити "посредници" у молитви. Ја на пример кажем "Алекс, молим те помоли се Богу за мене".

 

Наше молитве светитељима и Богородици су само то - ми њих молимо да се помоле Богу за нас, као наша браћа и сестре у Христу. Нико се њима не моли као Богу, они нису наши "спаситељи" како је то Христос. То би било погрешно. А Богу су "сви живи", јер Он "није Бог мртвих, него Бог живих" (Лука 20:38). И сад неки ту улазе у расправу "па како су живи, зашто су живи"... Мени је то небитно. Верујем да је Христос победио смрт, да су Богу сви живи и да они нас могу на неки начин да чују. За Христову Цркву смрт није никаква граница, он је ту границу укинуо. Ко је прихватио Христа и крстио се, постао део Цркве - Тела Христовог, за њега смрт више не постоји. Људи који су живели пре нас су исто део Цркве - браћа и сестре у Христу исто као ја и ти, па као што тебе молим да се помолиш за мене, тако и њих.

Da slažem se da se možemo moliti jedni za druge, naravno da je to tako. Jer i ja sam nekad nekoga zamolila da se moli i za mene u svojim molitvama. Pogotovo sada kada mi je jako teško u životu. Bog je Bog živih, da. Što se tiče moje molitve, mog "razgovora sa Bogom", ja se  uvijek direktno molim Bogu, tako mi je ostala navika otkako me baka učila. Kad mi je nešto jako teško, ja znam zamoliti prijateljicu da se pomoli Bogu i za mene, to je tacno. Ali nikada nisam imala naviku ili obicaj obratiti se Bogorodici ili bilo kom svetitelju da se moli za mene Bogu. ne znam da li griješim u tome. Ja više volim direktno Bogu da se obratim. Hristos je pobijedio smrt, i to je tacno i vjerujem da je tako.  Vjerujem znaci i u vaskrsenje. Jedva čekam da zagrlim svog sina ponovo. Znam da je Hristos - Bog. Ja sam napisala svoj nacin molitve kao primjer. A sad, svako ima svoj nacin. Vazno je da nas Bog čuje i da se u stvari Njemu obraćamo. Vama veliko hvala na strpljenju koje imate za mene.

[Andre Williams]

 

 

Професоре, у Светом Писму налазимо сведочанство да је Св. Јован Крститељ крштавао у реци Јордан и да су при том људи исповедали грехе своје. Данас су ово две одвојене Свете Тајне, а Миропомазање је трећа. Можете ли нам рећи нешто у вези са историјским развојем Свете тајне Крштења из догматског угла?

 

– Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.

Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.

 

Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа... Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.

 

У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?

 

– Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.

 

Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?

 

Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.

 

У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?

 

– Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.

 

У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?

– Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).

 

У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?

 

– Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.

 

Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.

 

У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.

 

У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?

 

– И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.

 

У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.

И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.

 

разговарао Ненад Јовановић

 

Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.)

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Презвитер]

Волио бих да чујем Ваше мишљење о садржају овог текста:

 

 

PROTIV ŽIVIH INKUBATORA PRVO POKAJANJE PA KRŠTENJE: Ruska crkva neće da krsti surogat bebe

PLANETA, 19:49, 26.12.2013. Autor: Tanjug

Vladimir Legoida, koji se nalazi na čelu Informativne službe Sinoda u Moskovskoj patrijaršiji, rekao je novinarima da je sadašnja praksa surogat materinstva ponižavajuća po ljudsko dostojanstvo žene

MOSKVA - Ruska pravoslavna crkva krstiće decu koju su rodile surogat majke tek nakon što se roditelji pokaju u crkvi ili kada dete postane punoletno ili dostigne starosno doba u kome može da samostalno odluči da primi hrišćansku veru.

To saopštenje sadržano je u dokumentu Sinoda Ruske pravoslavne crkve koji je danas potvrđen u rezidenciji Sinoda u Moskvi, kao odgovor na diskusiju koja se rasplamsava, a tiče se prakse surogat materinstva, koje je legalno samo u nekim zemljama.

Beba koju je rodila surogat majka može da se krsti u skladu sa željom ljudi koji su je doneli u crkvu ukoliko su oni ili njeni biološki roditelji ili ako je to surogat majka i to tek kada priznaju da je taj tip reproduktivne tehnologije za osudu u moralnom smislu i ako se kasnije pokaju u crkvi, navodi se u dokumentu Sinoda.

Ukoliko roditelji to ne razumeju, krštenje se odlaže dok dete ne bude moglo da samostalno donese tu odgovornu ličnu odluku, naglašava se u dokumentu.

Crkva, međutim, daje blagoslov da se dete kome je život u opasnosti krsti bez obzira na okolnosti.

Vladimir Legoida, koji se nalazi na čelu Informativne službe Sinoda u Moskovskoj patrijaršiji, rekao je novinarima da je sadašnja praksa surogat materinstva ponižavajuća po ljudsko dostojanstvo žene, čije se telo posmatra kao neka vrsta inkubatora, navodi ruska agencija.

 

[Баба]

Уколико нека жена није у стању да изнесе трудноћу без последица по сопствено здравље не видим у том случају шта би било неморално у сурогатматеринству.

 

Друго сурогат материнство је тек почетак једне нове ере сасвим другачијег односа према човеку и човечијем телу тако да има ту још доста воде да протече Волгом и Дунавом док не видимо куда то све води и шта ће на крају ту бити морално или неморално.

 

Што се тиче односа према жени или породичним вредностима. Много је горе оно што су 70 година комунисти радили у Совјетији раздвајајући мужа и жену диктатима из партије па једно пошаљу за Владивосток а друго у Москву и ту буду обавезни на неким пословима наредних 30 година.

Ту у Совјетији је већ разбијена породица, на западу су је разбили неким другим методама, тако да породица практично више не постоји нигде или слабо где.

 

У случају кад нема породице, а време иде прогресивно у том правцу где више неће бити породице или ће бити само фрагменти породице, па и код нас у Србији тешко да се може говорити о постојању породица и породичних вредности барем  у 60% случајева. Дакле у случају кад нема породице у традиционалном смислу шта је онда неморално да постоји сурогат мајка?

Или да препустимо људски род изумирању?

Говорим мало футуристички, али није далеко тај дан када  ће сво ово бити реалност и већ је добрим делом тако.

 

По мени је сурогат родитељство једино непримерено у геј браковима и код бахатих богаташа.

 

 

Одлучење од крштења РПЦ колико видим овде уводи као педагошки чин.

Колико ће имати он ефекта заиста не знам.

Они који буду присезали таквим стварима као што је сурогат мајка не верујем ни да су нешто црквени нити да их крштење детета занима.

[kordun]

pa ja ne znam baš,evo pada mi na pamet jedan veliki problem,majka koja nije sposobna da ima potomstvo se ipak razmnožava i prenosi te svoje gene dalje,jeste ovo biologija čista a ne ljudska norma,ali nisu to stvari za zezanje,ja inače nisam za neprirodne sstvari,osim za kompjuter i ostalu elektroniku...

mnoga naučna saznanja se upotrebljavaju danas ekspresno brzo a niko ne razmislja o posljedicama,pa smo jako brzo dobili neke boleštine koje nikada nisu postojale tipa osteroporoza i slično.... ja bi zabranio surogat majke zakonom jer je to zločin protiv prirode a znamo ko je tvorac prirode,djevojke bi umjesto fakulteta mogle da vode malo više računa o tome da na vreme imaju djecu i da žive zdravo  i da rode zdravu djecu,može li žena biti uspješna intelektualka i majka,ja mislim da nema šanse... žene treba da rađaju mlade,ove od 30 su već matore debelo za te stvari,to je naučno dokazano,takva djeca su po pravilu sa manjim ili većim hendikepom u odnosu na djecu cija je majka u vreme rođenja  bila u prvoj polovini dvadesetih godina...

onima kojima priroda nije dala da se razmnožavaju ne treba ni da se razmnožavaju,isto tako ne mogu svi da budu lijepi i pametni i jos mnogo stvari ne mogu svi da budu pa trpe

[kordun]

sutra ako ovladamo recimo molekularnom nanotehnologijom onda ćemo moći da se mjenjamo kako poželimo,bukvalno da nas dizajniraju na kompjuteru pa da nam preslože molekule u tijelu,da li će  i to da se jedan dan pomiri sa pravoslavljem,ružna osoba trpi bol duševnu,ajmo da je učinimo misicom molekularnom tehnikom i biće srećna,odagnali smo joj bol,ja imam strah da će neko atentat da izvrši na mene od ovih jezuita i oću da mi sve na tjelu napprave od titanijuma,cijelo tijelo,samo mozak da mi ostave tamo gdje jeste i to je teorijski moguće oće li i to biti po pravoslavlju,ja mislim da neće ,ovo su jako kontrastovani primjeri da se vidi kud to sve može da vodi,taj put diranja u prirodu...

[Walter]

KAOC ... 

[YOKA]

  On 26. 12. 2013. at 22:19, Жељко рече

Уколико нека жена није у стању да изнесе трудноћу без последица по сопствено здравље не видим у том случају шта би било неморално у сурогатматеринству.

 

Друго сурогат материнство је тек почетак једне нове ере сасвим другачијег односа према човеку и човечијем телу тако да има ту још доста воде да протече Волгом и Дунавом док не видимо куда то све води и шта ће на крају ту бити морално или неморално.

 

Што се тиче односа према жени или породичним вредностима. Много је горе оно што су 70 година комунисти радили у Совјетији раздвајајући мужа и жену диктатима из партије па једно пошаљу за Владивосток а друго у Москву и ту буду обавезни на неким пословима наредних 30 година.

Ту у Совјетији је већ разбијена породица, на западу су је разбили неким другим методама, тако да породица практично више не постоји нигде или слабо где.

 

У случају кад нема породице, а време иде прогресивно у том правцу где више неће бити породице или ће бити само фрагменти породице, па и код нас у Србији тешко да се може говорити о постојању породица и породичних вредности барем  у 60% случајева. Дакле у случају кад нема породице у традиционалном смислу шта је онда неморално да постоји сурогат мајка?

Или да препустимо људски род изумирању?

Говорим мало футуристички, али није далеко тај дан када  ће сво ово бити реалност и већ је добрим делом тако.

 

По мени је сурогат родитељство једино непримерено у геј браковима и код бахатих богаташа.

 

 

Одлучење од крштења РПЦ колико видим овде уводи као педагошки чин.

Колико ће имати он ефекта заиста не знам.

Они који буду присезали таквим стварима као што је сурогат мајка не верујем ни да су нешто црквени нити да их крштење детета занима.

 

 

СВАКА ТИ ЗЛАТНА !

[Volim_Sina_Bozjeg]

Dobro je i jasno da se zadržava opcija ako je dete u životnoj opasnosti.

 

Inače nekada su ranije Hrišćani imali praksu da dete ne krste nego da čekaju da ono samostalno odluči da udje u veru kad odraste. Ta praksa se napustila pretpostavljam zato što su u Hrišćanskim porodicama deca sve ranije i ranije izražavala želju da se  krste.

[Срђан Шијакињић]

Не разумем какве везе има покајање једног човека, родитеља, са крштењем другог човека. Да ли траже покајање и од родитеља за које се зна да не живе баш хришћански, да ли би тражили покајање од лопова, алкохоличара и сл. например, пре него што би му крстили дете... Не разумем све и да заузму став да је сурогат-материнство негативна ствар (не видим ниједан једини разлога зашто би било) какве везе има то са крштењем једне особе која је већ рођена, без обзира на све. С којим правом ускратити крштење и учешће у Цркви било ком детету.

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 26. 12. 2013. at 23:58, Срђан Шијакињић рече

Не разумем какве везе има покајање једног човека, родитеља, са крштењем другог човека. Да ли траже покајање и од родитеља за које се зна да не живе баш хришћански, да ли би тражили покајање од лопова, алкохоличара и сл. например, пре него што би му крстили дете... Не разумем све и да заузму став да је сурогат-материнство негативна ствар (не видим ниједан једини разлога зашто би било) какве везе има то са крштењем једне особе која је већ рођена, без обзира на све. С којим правом ускратити крштење и учешће у Цркви било ком детету.

Pretpostavljam da traže istinsko pokajanje da bi roditelji "čisti" odlučili umesto deteta mada ni meni nije potpuno jasna ta praksa..... ali najgore je sve znati pa u tom smislu jedan + za mene.

[Срђан Шијакињић]

  On 27. 12. 2013. at 0:02, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pretpostavljam da traže istinsko pokajanje da bi roditelji "čisti" odlučili umesto deteta mada ni meni nije potpuno jasna ta praksa..... ali najgore je sve znati pa u tom smislu jedan + za mene.

 

Па могуће, али опет кажем, кад би се тражило покајање, па још истинско, од свих људи који донесу децу на крштење, за све што Црква сматра погрешним, не знам колико би се беба крстило уопште.