Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Дејан]

Moj savet ti je da ne ideš kod oca Varnave u kuveždin,niti da imaš potrebu da se vezuješ za monahe.

Imaš svog parohisdkog sveštenika i to ti je sasvim dovoljno.

Uvek je frka kad ideš da se ispovedaš naročito prvi put.

Čitao sam intervju od muzičara Trkulje,rekao je da je imao osećaj da će mu rebra popucati od pritiska,tako se osećao kad je prvi put išao na ispovest.

Dakle samo hrabro...

[Иван Дабижљевић]

Јелена, како те није срамота да се тако шалиш са дететом? Испод 10000000 Оченаша тешко ће да прође...

 

Бато, не плаши се ништа, само кажи на исповести све што те мучи. 

[Orthophill]

Једно да знаш, код ког свештеника и да поѓеш (најбоље је код твога попа,што ти у куќи долази) даќе ти исту поуку и који грех да заборавиш да исповедиш, потстиќе те он. Мени се то увек догаѓа, заборавиќу да исповедим неки грех али мој добри Отац Небесни, преко уста мога попа, питаќе ме баш за тај грех. На крај увек Бог преко уста мога попа даје ми душекористну поуку. 
На твоје године искрено сам сањао да имам неки духовник од не знам који манастир, са не знам који чин, али хвала Богу, мој духовник сада је мој умировљени парохиски свештеник.

[Двадесети]

Хрис рече Петру: Што ти свежеш биће свезано на земљи 

 

Цитат можда и није најбољи али се односи да кроз исповест нестају наши греси и бивају везани на земљи.

 

Моје питање  је да ли ја морам да се исповедим уколико нећу. Покајао сам и осећам да Бог не жели да се исповедим како "не бих уништио" сведочанство милости Божије којом ме помилова.

 

Ако сам ја један он највећих блудних синова и уколико ме је Милостиви Отац примио назад. Треба ли да уништавати грехе или да оставим грехе за сведочанство Његове Милости и позив "другом" блудном сину на покајање - јер кад мени Отац опрости блуд што 

онда неће опростити и теби.

 

Остављам и користан линк

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/SabraneBesedeSvetiJustin/SabraneBesedeSvetiJustin137.htm

 

Хвала вам,

тражим милост а не жртво приношење

[Дејан]

Моје питање је да ли ја морам да се исповедим уколико нећу. Покајао сам и осећам да Бог не жели да се исповедим како "не бих уништио" сведочанство милости Божије којом ме помилова.

Mora se samo umreti

Stav ti je dosta protestantski,dakle ništa novo sve već vidjeno

Znam da je frka kad ideš da se ispovedaš i meni je isto,al šta da se radi,teško da si mogao veće padove od mene da napraviš

Baš je to,što sav pririsak i sramotu donosimo na ispovest,upravo plod našeg pokajanja ,dakle ne moraš da ideš na ispoves ,ne moraš ni u Crkvu da ideš ni da se pričešćuješ ali ako želiš da budeš Pravoslavni Hrišćanin,onda moraš

[Александар Милојков]

Моје питање  је да ли ја морам да се исповедим уколико нећу. Покајао сам и осећам да Бог не жели да се исповедим како "не бих уништио" сведочанство милости Божије којом ме помилова.

 

Света тајна покајања (или исповести) је повратак у Цркву. Тај повратак у Цркву, у евхаристијско општење и заједницу, јеста, заправо, мирење са Богом. Без тога, све се своди на индивидуалност и фантазерство. Пo тој логици онда, не треба ти ни Света Литургија јер са Богом општиш (молиш му се) и без ње. Шта ћеш онда у Цркви, седи кући и моли се Богу.

Дакле, за православне хришћане незамислива је побожност и било шта у вези ње без Цркве, без евхаристијске заједнице.   Отуда и покајање бива присаједињење тој заједници кроз Свету тајну исповести (јер, сваки грех значи мање или веће одвајање од Цркве).

[RYLAH]

Можда ће ти бити корисно да су се први хришћани исповедали "јавно" у својим заједницама. Дакле, један изађе испред свих и исповеда своје грехе пред свима, без уздржавања. Исповедаш се пред неким ко је сведок твоје исповести и ко ће после да прочита молитву за опроштај, то је његова сврха, али мора да постоји, јер је признање греха и први чин раскидања са тим грехом, јер ако можеш слободно да причаш о нечему што си радио, у већини случајева значи да то нећеш ни поновити.

[Двадесети]

Света тајна покајања (или исповести) је повратак у Цркву. Тај повратак у Цркву, у евхаристијско општење и заједницу, јеста, заправо, мирење са Богом. Без тога, све се своди на индивидуалност и фантазерство. ПО тој логици онда, не треба ти ни Света Литургија јер са Богом општиш (молиш му се) и без ње. Шта ћеш онда у Цркви, седи кући и моли се Богу.

Дакле, за православне хришћане незамислива је побожност и било шта у вези ње без Цркве, без евхаристијске заједнице.   Отуда и покајање бива присаједињење тој заједници кроз Свету тајну исповести (јер, сваки грех значи мање или веће одвајање од Цркве).

 

Што ти признаш тајно, ја ћу ти признати јавно. Христос

 

Идем у Цркву - формално да признам грех, јер када сам плакао сам није било попа да очита молитву.

Сада морам у Цркву пред иконом и да терам себе на поновно покајање.

Ако сам се први пут покајао како се могу поново кајати - то значи да се 1. пут нисам покајао.

Ако сам отишао једном од Оца и вратио се зар сад морам да одем поново од њега и да му се вратим тепихом који сте ви застрели.

 

Кад неко изгуби Оца и трчи кући да му се врати и види га да му је руке раширио једино што му пада на памет је његов загрљај - а не мисли да ли је необријан.

 

(Формализам ће нас убити - то је проблем ове земље. Јер ако није испуњена форма онда нема и суштине) 

 

Да је било тако добро исповедати грехе јавно наставили би се данас исповедати на исти начин. 

Вероватно си у праву - нисам ја верник овог времена јер се кајем тајно, исповедам тајно и молим тајно а у Цркву идем да певам хвалу Милости Божијој. Ако ме зовеш протестантом прихватам и такав крст да носим.

 

Хвала вам пуно сте ми помогли

[Дејан]

Кад неко изгуби Оца и трчи кући да му се врати и види га да му је руке раширио једино што му пада на памет је његов загрљај - а не мисли да ли је необријан.

 

Мислим да си дао добар пример али погрешно га тумачиш.Прво,не можеш се терати на кајање то је напросто процес који увек траје и то је твоје трчање на исповест,где се исповедиш и добијеш молитву за разрешење од греха(загрљај)

Нико ти није спочитао да си протестант,већ једноставно ,они су ти који нема свету тајну исповести већ имају само кајање ето тако сами за себе...

[Иван ♪♫]

da se nadovežem:

čovek pomaže čoveku, to i oci govore da je tako volja Božija, požališ se prijatelju i popričaš o nečemu pa ti bude lakše

nije dobro izolovati se i biti sam sebi duhovnik, tako se lako zastrani

[Дејан]

Браво Иване,као да смо сви заборавили,а није исповест само набрајање својих грехова већ и добијање савета од духовника...

[Драшко]

da se nadovežem:

čovek pomaže čoveku, to i oci govore da je tako volja Božija, požališ se prijatelju i popričaš o nečemu pa ti bude lakše

nije dobro izolovati se i biti sam sebi duhovnik, tako se lako zastrani

Двадесети је покренуо одлично питање

 

И мени је падало на памет. Али оно што је код исповести драгоцено је ко што рече Иван, поделиш са неким, плус је тај неко свештеник, може да да и често даје савет или још боље "прочита" тебе како треба и поразговара и на крају разрешна молитва (то не можемо сами)

[Дејан]

Kaže vladika Porfirije da dolaze ljudi na ispovest,govore šta su zgrešili ali i govore kako se ne kaju dovoljno ...

On im kaže,čim si ti došao na ispovest,ti se kaješ

Opet ima ljudi koji i kad se ispovede imaju neko patološko kajanje i smatraju da su veoma grešni i da im nije oprošteno.

Mislim da se kod ovog brata radi samo o strahu od ispovesti,što je sasvim normalno,onaj naš muzičar Trkljulja je rekao da je imao osećaj da će mu rebra popucati kad je prvi put išao na ispovest

Mi svoje kajanje potvrdjujemo upravo na ispovesti,kao što se kao pravoslavni Hrišćani potvrdjujemo u pričešću,jer zaista je potrebno istinsko kajanje da bi došao u Hram i pred živim čovekom koji nam ikonizuje živog Boga,rekli svoje promašaje.

[Иван ♪♫]

Kaže vladika Porfirije da dolaze ljudi na ispovest,govore šta su zgrešili ali i govore kako se ne kaju dovoljno ...

On im kaže,čim si ti došao na ispovest,ti se kaješ

 

svaki korak u dobrom smeru je dobar i potreban

 

Opet ima ljudi koji i kad se ispovede imaju neko patološko kajanje i smatraju da su veoma grešni i da im nije oprošteno.

 

to može biti od pogrešnog straha od Boga, koji je starac Tadej nazvao životinjski strah, strah od kazne

a može biti i nešto drugo - osećanje krivice koje se provlači i kroz sve druge aspekte života te osobe

[Драшко]

И ја имам често страх од исповести, тачније од епитимије, изостанка разрешне молитве, непријатности (било понекад од свега по мало), а можда највише страх од тога да ће ме свештеник застрашити у вези мојих духовних проблема

 

Иако се ово све ретко догађало, никад не уђем у исповедаоницу потпуно опуштен

 

А најважније ми је да добијем реч подршке, разумевања, бодрења од свештеника