Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Предање]

pa glodji kako znaš....golim rukama tj. pardon...šakama

stadaradim  dada 

[Предање]

za po?etnike do bola stadaradim dada

sta ces bebama se uvek daje dobro pasirana kasica a ne kao tebi pecenje i to s koskama   0202_238 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

[w.a.mozart]

0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha valjanje od smeha stadaradim dada joooj 0202_238 0110_hahaha 0110_hahaha

[Guest Alefshin]

Идемо даље, такмичење је почело 319.gif...

[Guest Izida]

Zamislite bude drugi Hristov dolazak,i verovatno ce biti onih,koji se neko vreme nisu ispovedali ili nisu pre toga postili danima na vodi,sta ce Mu reci?Hoce li mu reci:"Gospode,nemoj danas,nisam se ispovedio i nisam postio ove sedmice?" 1405_love

[w.a.mozart]

a vladika porfirije kaže...ako ste bili na liturgiji i niste se pri?estili,postavlja se pitanje-zašto ste bili na liturgiji.....ako oduzmemo pri?eš?e svega ima i ku?i sa još 2-3 brata,sestre itd....  :cheesy2:

??? ??? ??? ???? ??????? ?????????. ??????? ?????? ????????? ?? ?????????. ?? ???? ?? ???? ??? ?? ??????? ?? ???? ?? ?? ?????????? ???????, ?? ?? ?????????? ?? ???????? ? ?? ?? ??? ?? ???? ????? ? ?? ???? ??????? ???? ?? ??? ?? ??????? ??????????.

slažem se.........

[Гост]

sta da se kaze kada se sve vec reklo, odnosno, sta covek da ispovedi kada je vec sve ispovedio ili mu se neki, da kazem laksi, grehovi tipa - pusenje, psovanje... stalno ponavljaju da vec samo ispovedanje istih gubi na smislu. Sta onda?

Mene licno je nepronalazenje odgovora na ovo pitanje dovelo do toga da ne odlazim na Litirgiju, da se ne ispovedam i ne pricescujem. Ili bar ne sa radoscu, vec forme radi. Ne mislim pri tom da sam na nekom stepenu duhovne cistote, jer samo ne ciniti grehe nije dovoljno. Treba i delati u suprotnom smeru.

E sad, ovi laksi gresi koje ste naveli, ispoljavaju se da kazem na fizickom nivou, tj. vide se...

Sta je sa  svim onim sto ostaje u srcu i takodje se ponavlja? Sto ne vide drugi?  

Spominjem ovo sto ne vide drugi, ne  zato sto je bitno sta ce oni da misle o nama, vec zato sto su mozda ubedjeni u nasu ispravnost, nemajuci pojma kakve su nase pomisli i zelje i strasti koje se roje u srcu. A mi onda stojimo pred njima kao lazovi najveci.Pa jos krenete da se pravdate  i ne prihvatate pohvale, a ono ispadnete jos bolji jer ste eto skromni... 8084.gif

Na kraju sam dosla do zakljucka da ne umem  ili ne mogu da volim i da je u tome koren svih muka.

[Гост]

Елем, једном приликом у пролазу,одвојих уво и чух свештеника како говори да су се људи некада јавно исповедали,онако пред свима. То ме збуни у тренутку,али пошто речи нису биле упућене мени, нисам ништа питала. Па сада користим прилику  0104_cheesy

Да ли је заиста и када то била пракса и када је промењена?

Да ли би такав начин данас допринео да се међусобом више волимо, мање осуђујемо, више помажемо једни другима,мање грешимо, брже устајемо кад паднемо?

Да ли бисте могли да станете пред свим тим људима окупљним у цркви и отворите своје срце до краја?

Ако има слична тема, бришите ову.

[Guest Alefshin]

Ако се добро сећам, св.Јован Кронштатски је тако исповедао. Мислим да је то, да тако кажем, ефикаснији начин исповести у начелу, али потребна је и духовна зрелост оних који се исповедају. Најгоре је кад ти неко уђе у исповедаоницу и каже `нисам ништа згрешио` или `не знам шта да кажем`-тај је још у `предшколском` што се тиче хришћанства.

[Guest O.Ugrin]

I, jos jednom - temeljite svoju misao na egzistencijalnoontoloskim a ne juridickomoralnim pretpostavkama, pitajuci se - zasto je greh imenovan kao promasaj a pokajanje kao preumnjenje, pa ce i sam odgovor nekako brze doci.

Mir Vam - Ugrin

[Милан Меденица :)]

temeljite svoju misao na egzistencijalnoontoloskim a ne juridickomoralnim pretpostavkama

dada https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/aplauz.gif dada

[Дејан]

PITANJE: Šta je sveta tajna ispovesti? Zašto, kome i kada treba da se ispoveda pravoslavni hrišćanin?

ODGOVOR:

Vaše pitanje zahteva izvesnu dopunu, kako bi i odgovor na njega mogao biti potpun, a samim tim i dušekoristan. Naime, “sveta tajna ispovesti” sama za sebe ne postoji. Njoj uvek prethodi iskreno i duboko POKAJANJE, bez kojeg niti ima ispovesti, niti bi takva ispovest (bez pokajanja) imala ikakvog značaja. Stoga prvi deo Vašeg pitanja trebalo bi da glasi: “Šta je sveta tajna pokajanja i ispovesti”?

To, pak, pitanje, samo po sebi, predstavlja “nasušni hleb” za svaku dušu koja se probudi za život večni. “Probudi”, od čega? Od sna grehovnog i samrtnog. “Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih i obasjaće te Hristos” (Ef. 5,14). Probuđenje za život večni isto je što i obraćanje ili povratak Bogu kroz svetu tajnu pokajanja i ispovesti. To je jedini put za sve one koji su se kroz greh udaljili od Boga, jer “Bog ne želi smrti (ni jednog) grešnika, nego da se obrati i bude živ”.

Greh, svaki greh, ima tu silu i moć da nas odvoji od Boga, od neba, od večnog života, i da nas rine u pakao, u večnu smrt. “Plata za greh je smrt” (Rim 6,23) opominje sveti apostol Pavle. Time se greh pokazuje kao najveći, čak jedini protivnik i neprijatelj našeg spasenja.

A greh? Šta je upravo greh? Greh je kada neko misli, govori ili dela ono što Bog zabranjuje svojim zapovestima, ili pak kada ne misli, ne govori i ne dela ono što nam Bog zapoveda da činimo. Greh je, dakle, ne samo prestupanje zapovesti Božjih nego i ne ispunjavanje, ne vršenje istih. Greh je ne samo činjenje zla nego i ne činjenje dobra. “Uklanjaj se od zla, i čini dobro” (Ps, 36, 27) savetuje starozavetni Prorok. A novozavetni Apostol zahteva isto, samo drugim rečima: “Mrzeći na zlo, držite se dobra” (Rim. 12, 9).

Ako je, dakle, tačno, a tačno je, da nema čoveka da živi a da ne greši (kao što se stalno sluša u molitvama za umrle), i ako nas samo greh lišava spasenja i odvaja od Boga, onda je tačno i to da nema drugoga puta i načina za očišćenje grehova i povratka Bogu sem svete tajne Pokajanja i ispovesti. U ovoj svetoj Tajni čovek se čisti od svih onih grehova koje je učinio posle svetog Krštenja, zbog čega se često i naziva drugim krštenjem, krštenjem u suzama pokajanja.

Pokajanje je ugaoni kamen duhovnog života i našeg spasenja. Spoznanje svoje grešnosti, žalost zbog toga što smo gresima našim uvredili Boga, odluka da učinimo jednu suštinsku promenu u našem životu, i smireno pribegavanje svetoj tajni Ispovesti pred sveštenikom (= duhovnikom) predstavljaju sami početak našeg spasenja.

Sveti Jovan Preteča, a i sam Gospod naš Isus Hristos, počeli su svoju propoved prizivom na pokajanje. “Pokajte se i verujte Evanđelje” (Mk. 1,15), često je ponavljao Gospod Hristos u toku svoje propovedi. Jer, niko se ne može spasti, ako se ne pokaje. Otuda je velika demonska prevara da se hrišćani nemarno odnose prema Pokajanju i ispovesti. Ne govorimo ovde o onima koji uporno tvrde da nisu grešni, ili o onima koji smišljaju “svoje načine” ispovedanja, jer ne žele da se “ponize” i sagnu glavu svoju pod epitrahilj duhovnika, kao što nalaže bogonadahnuti poredak Crkve. Ovde govorimo uglavnom o onim mnogobrojnim hrišćanima koji se zadovoljavaju obavljanjem drugih “verskih dužnosti” (svećenja vodice, slavljenjem krsne slave, odlaskom povremeno u crkvu, držanjem nekih posnih dana, i td), učestvovanjem u nekoj misionarskoj ili humanitarnoj akciji, vođenjem “maglovitih” razgovora sa duhovnim Starcima, bez i najmanje namere da se drže “uskoga puta” istinskog pokajanja. Tako oni smatraju, nažalost, da su dostigli u same vrhove duhovnosti, dok, ustvari, lutaju po smrtonosnim stranputicama nepokajanja, neosetljivosti i samodopadljivosti. Nemarnost naša za jedno odlučno pokajanje pokazuje se najjasnije našim interesovanjem za život i pogreške drugih i ne obraćanja pažnje na svoje lične grehe.

Greh je strašno zlo i opaka bolest duše. I to zlo koje zavisi od naše volje. To je plod našeg slobodnog opredeljenja. Strašno je zlo greh, ali ne neizlečivo. Dok neko drži žeravicu u ruci, ona ga neminovno peče. Čim je, međutim, baci, prestaje da ga peče. Isto tako biva sa grehom, koji je takođe jedna vrsta žeravice koja peče čoveka. Za one, naravno, koji ne osećaju ovo, govori ovako Sveto Pismo: “Držaće oganj u nedrima, i odelo njegovo neće izgoreti” (Priče 6,27).

Greh nije neki neprijatelj koji te napada spolja, nego zlo koje niče i raste unutra u tebi. Tledaj celomudreno” (Priče 4, 25) pa nećeš osetiti sramnu želju. Sećaj se budućeg Suda, pa ni blud, ni preljuba, ni ubistvo, ni bezakonje neće ovladati tobom. Ali, čim zaboraviš Boga, tada počinješ da misliš o zlim stvarima i da činiš bezakonja.

Na greh te vodi i gura svezli satana. Gura te ali ne može da te primora da grešiš. Ne može ti štetu naneti, ako te i niz godina sablažnjava, ako ti držiš svoje srce zatvoreno za njegove raspaljene strele. Međutim, ako bez otpora prihvatiš neku zlu želju, koju ti on predlaže i seje u tvoj um, zarobiće te i baciti u vrtlog grehova. Stoga, ne primaj seme greha, jer će on razoriti tvoju dušu. Iščupaj zlo iz sebe pre no što se rascveta, da ne bi, pokazujući u početku nemarnost, kasnije bio kažnjen “sekirom i ognjem” (Lk. 3,9). Trudi se da se izlečiš blagovremeno, dok je bolest tvoga oka u začetku, da ne bi kasnije uzalud tražio lekare, kada već budeš oslepio. Možemo, i hoćemo. Jer Bog naš je čovekoljubiv, neizmerno čovekoljubiv. Gresi jednog čoveka, i svih ljudi skupa, ne mogu da pobede bezdnu milosrđa Božjeg. Naše rane (duhovne) nikada ne mogu prevazići Njegovu isceliteljsku moć. Samo mu se predajmo sa poverenjem, i zavapimo u pokajanju kao David: “Kazaću Gospodu bezakonja moja” (Ps. 31,5). I onda će uslediti ono dalje iz toga stiha: “I Ti ostavi nečistoću srca moga”.

U svetlosti do sada rečenoga nalazi se odgovor na sve što Vaše pitanje sadrži. Konkretno: Zašto treba da se ispoveda pravoslavni hrišćanin? Za grehe svoje, jer “mnogo puta grešimo svaki dan”. Zato moramo uvek osećati sebe grešnim i kajati se. “Nema kraja pokajanju do same smrti”, veli prepodobni Marko Podvižnik.

Kome (ili pred kime) se treba ispovedati? Pred Bogom živim i svevidećim, od koga ništa nije utajeno ni sakriveno, i pred njegovim predstavnikom na zemlji -pravoslavnim sveštenikom? (=duhovnikom). Jer, svetu Tajnu pokajanja i ispovesti, kao Tajnu Crkve ustanovio je sam Gospod naš Isus Hristos, rekavši svojim Učenicima: “Primite Duh Sveti, kojima oprostite grehe oprostiće im se, a kojima zadržite, zadržaće se” (Jn. 20, 22-23).

Ovo pravo “opraštanja i zadržavanja” grehova ljudima koji se kaju i ispovedaju, prenosilo se od Apostola Duhom Svetim na sve njihove naslednike - episkope i sveštenike - do dana današnjega, i prenosiće se do svršetka veka. Tako je svemudri i čovekoljubivi Gospod uredio, da i pored opšte grehovnosti svih ljudi, spasenje bude dostupno, pristupačno i ostvarljivo za sve posredstvom svete Tajne Pokajanja i Ispovesti.

I najzad kada treba da se ispoveda pravoslavni hrišćanin? Uvek kada oseti za to potrebu. Kada postane svestan svoga nekog pada, svoje grehovnosti, a pogotovu kada ga gresi počnu da peku kao živo ugljevlje. Nikada pokajanje ne odlagati “za sutra”, za “kasnije”, za “stare dane”. “Danas” je u našoj vlasti, a “sutra” je u Božijoj ruci. Niko od nas nije siguran da će mu sutrašnji dan biti darovan. Neka nas na revnosno pokajanje i na ispovest bez odlaganja pobuđuje i činjenica da “bez pokajanja nema spasenja”, kao i to da “posle smrti pokajanja nema”. Gospod u čemu zatekne, u tome će nam suditi, veli Sveto Pismo.

image

Foto: manastir Lepavina

I još nešto, što u pitanju nema, a što je neophodno znati: “Kako se ispovedati”? Naš narod je po tom pitanju, najčešće, totalni analfabeta, i ako on (opet najčešće) nije za to kriv, bar ne jedino on. Na ispovest se treba naviknuti, treba naučiti ispovedati se. Ali, kao što se sve veštine u životu uče praksom (hodanje, govor i dr), tako i samo ispovedanje.

Šta nam, dakle, valja činiti? Zgrešili smo, zar ne postoji za nas spasenje? Otpali smo od Boga, eda li Mu se ne možemo vratiti? Oslepeli smo za duhovnu realnost, zar ne možemo ponovo progledati? Umrli smo za život večni, zar ne možemo vaskrsnuti? Možemo! Sve možemo milošću Božjom kroz svetu Tajnu Pokajanja i ispovesti. I jedino tako. Stoga, ne gubimo nadu, ne padajmo u očajanje. Strašno je izgubiti nadu na oproštaj. Onaj ko ne očekuje spasenje, greši neizmerno, a ko se nada na spasenje, hita na pokajanje. Zmija svlači i ostavlja u žbunju svoju staru kožu. Zar mi nećemo svući i odbaciti od nas grehe naše? Njiva koja je puna trnja, ako se dobro obradi (što ne biva bez znatnog truda), postaje prekrasni vrt. Kako da se mi ne možemo popraviti? U tome nam pomažu naši ispovednici i duhovnici.

Ipak, za same početnike, evo par praktičnih saveta:

1. Pre same ispovesti treba se potruditi da se setimo svih svojih grehova, ispitavši pažljivo svoj prošli život od najranijeg detinjstva.

2. Ispovedaj grehe svoje otvoreno, podrobno, bez stida i samoopravdanja, znajući da ih govoriš ne čoveku, no Samome Bogu.

3. Ne mešaj u ispovest druga lica, ne žali se ni na koga, i ne staraj se da pravdaš sebe za učinjene grehe.

4. Bez pitanja duhovnog oca (=sveštenika), ne govori ono u čemu nisi grešan, ili što nisi radio, da ne bi bio sličan Evanđelskom fariseju.

5. Treba se ispovedati sa tugom i skrušenim srcem zbog grehova kojima smo uvredili i ražalostili Boga. I najzad,

6. Ispovedaj grehe svoje s verom u Isusa Hrista i s nadom na njegovo milosrđe. Jer samo ako verujemo u Isusa Hrista i nadamo se na Njega, mi možemo dobiti oproštaj grehova svojih. “Ako ispovedamo grehe naše, on će nam, kao veran i pravedan, oprostiti grehe naše i očistiti nas od svake nepravde” (I Jn. 1, 9).

[Дарко]

Исповест и психотерапија

- Исповест -

Одавно је, можда и одувек била позната човекова потреба за исповедањем, не само о тренутној исповести, као Светој тајни Цркве, већ о психолошкој потреби човека да о себи проговори са неким коме верује, коме се нада, кога воли. Оваква природна потреба човека јавља се још код мале деце, а затим јача и постаје свеснија у преадолесцентном и нарочито у адолесцтеном добу. Срећни су и здрави људи, они који су још као деца, без страха од казни долазили својим родитељима, и поверавали им своје грешке и преступе, тражећи и налазећи њихову заштиту и помоћ.
У одраслом добу, човек, поверавајући себе другоме – пријатељу, блиском рођаку, мужу или жени – открива себе. Упознавање самог себе је процес који траје до самог краја живота, а неминовно се допуњава и проширује исповедањем себе другоме.  
Управо на овој психичкој потреби човека да саопштава себе интимног другом човеку коме верује и кога воли, кроз монолог и дијалог, хришћанска Црква, надовезујући се природно на већ постојећу праксу исповедања у Јудаизму, обележену на више места у Старом завету, означила је темељ једној од најважнијих Светих тајни Цркве – тајни исповести.
Ову Свету тајну установио је сам Господ Исус Христос када је после васкрсења рекао својим ученицима: „Примите Духа Светог, којима отпустите грехе, отпустиће им се, и којима задржите, задржаће им се” (Јн 20,22 - 23), „Што год свежете на земљи биће свезано и на небу, и што год раздрешите на земљи, биће раздрешено и на небу” (Мт 18, 18).
Посредством Свете тајне исповести, пастир зарања у забран људске душе. Онај који се искрено исповеда открива пастиру сваку тешкоћу која га притиска, а која се доводи у везу са држањем или не држањем закона Божјег или једноставно искрсава у току његовог живота, као неко животно или суштинско питање које није у вези са личним кршењем заповести Божијих; стога пастир не само да тражи опроштај грехова томе ко се исповеда, већ успева да ваљано усмери онога о коме се стара. Тајна исповедања је са пастирског становишта најважнија прилика и најважније средство које пастиру даје могућност да спроведе пастирско дело, и да делује спасоносно, јер тајним изливањем Божије благодати и отпуштањем грехова верник се ослобађа духовног терета грехова, бива му лакше, и свежим снагама, радосније и стабилније, наставља свој пут ка небу.
Према једној старијој дефиницији исповест је покајничко признање кривице ради опроштења грехова. Исповедање обухвата четири битна елемента:
1) сазнање својих грехова,
2) искрено покајање,
3) потпуну исповест греха,
4) чврсто обећање себи и Богу да се грех не понови.
Сви ови елементи на први поглед представљају непрелазну препреку, али и Царство Божије осваја се на силу. Хришћански пут је узан, док већина бира шири, удобнији пут који води у ћорсокак индивидуације. Сила помоћу које се задобија Царство Божије није насиље, нити мазохизам, ни садизам. Сила је Божији Дух, Треће Лице Свете Тројице, која нам се поклања као дар онда кад смо чистог срца. Исповест и кајање незаобилазни су стубови на хришћанском путу спасења. Потребно је, најпре да одбацимо од себе све што нас спречава да на овакав пут ступимо. Две најопасније звери, које нам се са леве и десне стране непрестано кезе јесу гордост и презир према самоме себи. Луциферска гордост непрестано храни нашу сујету која не представља ништа друго него покушај обмањивања и замагљивања наше бескрајне људске немоћи. Друга, не мање опасна звер води нас очајање и меланхолију. Бивајући свестан какве је грехе у прошлости починио, човек губи наду да му било ко на свету, а нарочито Бог, може помоћи. Али чак и кад се у оваквом очајном човеку пробуди нада да Бог хоће да му помогне, он пре свега мора стићи до исправног уверења да човеку није могуће да се исповеда сам себи, па ни Богу у себи, јер како каже Маграсије: „Грех се мора изнети на видело. Тада се стари човек трза као риба на сувом и умире од стида”.  


- Психотерапија -

Психотерапијом називамо практичну примену Дубинске психологије. Први и основни циљ Дубинске психологије представља испитивање људске душе, њене мрачне и замршене дубине. Затим Дубинска психологија покушава да разуме понашање болесног,  али и здравог човека, и то све ради трећег и основног циља, а то је васпостављање душевног здравља човека. Као практична примена Дубинске психологије, психотерапија има у виду углавном испуњење трећег циља, а то је душевно оздрављење човека. Једна од метода у лечењу оваквих обољења је душевна анализа болесника, тј. психоанализа. Име је добила од аустријског психотерапеута Сигмунда Фројда.
Карл Густав Јунг, такође аустријски психотерапеут,  иде још даље и говори о анализи несвесног, обухватајући под овим појмом четири методе испитивања несвесног: Методу асоцијација, анализу симптома, анализу сећања и на крају анализа несвесног, која почиње управо онда кад се истроши сав свестан материјал и кад је нужно да се подвргне испитивању и оно несвесно код човека.
Психотерапија се бави лечењем душевних болести као што су: Шизофренија, Параноја, Хистерија, Епилепсија итд. Она настоји да уклони њихове узроке и симптоме, да у човеку који страда успостави душевни мир и спокој, имајући у виду да душевна болест није ништа друго него душевно растројство. Због тога психотерапија јесте ослобађајући чин изузетно велике важности, од које траже спас многи оболели који су изгубили своју душевну равнотежу и духовну чистоту.


- Однос исповести и психотерапије –
( разлике и сличности )

Признање Јунга да данас људи посећују психијатра уместо свештеника,  јесте потврда чињенице да је данашња психотерапија  мање или више успешно заменила или стала на место две хиљаде дуге праксе исповедања у хришћанској Цркви, у првом реду римокатоличкој и православној.
Најпре бих указао на разлике између исповести и психотерапије. Однос између клијента и психотерапеута током психотерапије много је приснији него однос духовника и верника. Психотерапеутски процес је сложенији и подложан неким извесним правилима којих треба да се држе и психотерапеут и клијент. У односу са духовником верник је углавном у ставу очекивања духовникових речи и његове молитве у којој је присутан сам Христос, односно Дух Свети, док штићеник у психотерапији с временом научи да све мање очекује од психотерапеута, а све више од себе. Као што се види, поверење верника у духовника иде преко вере у Христа, који посредством духовника као спроводника Духа Светог делује и ослобађа од греха верника који се исповеда. Насупрот томе, у психотерапији клијент јача своје своје поверење у психотерапеута, а онда вером у себе и своје скривене оздрављујуће снаге које треба да препознају узроке несвесног конфликта и учине овај конфликт свесним, а тиме и мање страшним за човека.  
Пошто препознавање несвесног конфликта може да остане само интелектуални акт без битних промена у личности штићеника, проналазимо битну сличност између једино вредног катаристичног доживљаја штићеника и катаристичног доживљаја верника који уз плач и доживљава стварно кајање. Овакав дубок доживљај верника и штићеника представља жељени циљ праве исповести, односно психотерапије.
Није безначајно, да док верник своју метаноју приписује Богу и Његовој милости, дотле штићеник у психотерапији сматра довољним да укаже на скривене оздрављујуће снаге. У случају метаноје верник задржава, односно повећава доживљај своје немоћи пред Богом, што може у новим искушењима да га сачува да нових, чак и горих падова. Насупрот томе у психотерапији штићеник расте у својој моћи, што повећава у будућности могућност да због гордости упадне у нове конфликте, тј. грехове.
Истражујући још неке разлике хришћанског исповедања и психотерапије, треба приметити да психотерапија има за циљ лечење психички болесног човека, док исповедање, као света тајна Цркве жели да сваког човека, не само болесног већ и здравог, преведе преко тесних граница искуственог у димензије трансцендентног (Владимир Сатура) . Иако и духовник који исповеда и психотерапеут додирују често психичке сметње човека које могу бити неуротичне, или психотичне природе, због недостатка времена, а и недостатка знања духовника, овај не може и не треба да се упушта у сложен процес разоткривања несвесних и подсвесних конфликата исповедајућег, јер је разумевање оваквих конфликата надлежност психотерапеута. Овакво разграничавање   поља делатности психотерапета и духовника не значи да духовник не трба или не може, не само исповедном молитвом, већ и корисним саветом, да буде од помоћи оном вернику који се исповеда, а код кога преовлађује сумња у смисао живота, код помисли на самоубиство, код претераног осећања кривице итд. Наравно да ће духовник у оваквим случајевима пре бити од помоћи, ако је бар делимично упознат са неким проблемима психологије.  
Битна разлика је и у циљу коме теже ове активности. Психотерапија једноставно има сврху душевне терапије душевно оболелог и бави се његовим симптомом док болест траје. Након завршене терапије , она престаје да се бави болесником. Исповест, и уопште пастирска активност и старање имају за циљ духовни препород у Христу и, нарочито, остајање онога о коме се брине у стању тога препорода и духовног напретка, ради задобијања Царства Небеског, тј. вечне радости и блаженства.

Заиста, зашто се већина психијатара и психотерапеута данас у свету, када се у пракси суочи са пацијентима који у својој болести показују и неке религиозне појаве, понаша збуњено и равнодушно? Није ли то зато што и они сами нису начисто са сопстевеним ставом према религији, било зато што о њој нису никада озбиљније размишљали, што сматрају да у једном секуларизованом свету религија није никаква озбиљна тема. У овом жалосном стању какво данас влада у психијатрији и психотерапији допринео је и дуг застој у развоју религиозне психопатологије. До овог застоја дошло је из два разлога: Методе испитивања појединих психичких феномена нису могли бити примењене на религиозне појаве код људи. А други разлог застоја лежи у појачаној сумњи и научника и философа у вредност и домашај науке, и циљ човека уопште, религиозног као и нерелигиозног.
Шта би требало да уради у једној хришћанској земљи психотерапеут, који не жели, неће или не зна да изађе на крај са религиозним садржајима свога штићеника? Зашто га он не би упутио неком духовнику теолошки,  а по могућности психолошки школованом лицу, или неком свештенику, или монаху искусном у исповести и духовним разговорима? Сарадња између теолога и психотерапеута, иначе у нашим условима још неостварена, одавно је постала плодоносна у Америци и већини европских земаља. У западном свету нормална је појава да веће психијатријске клинике имају школоване духовнике који служе као саветодавци психотерапеутима. Колико и како може духовник да помогне у отклањању сметњи код верника, зависи од више чинилаца. Споменимо неколико: Од стране духовника – његов ауторитет, знање, јачина његове вере, али и његов лични доживљај људске слабости, а од стране верника, временска дужина трајања болести, његова покорност, и послушност према духовнику. Сличан крај терапије могућ је додуше и код школованог психотерапеута, и код духовника, али баш зато сарадња психотерапеута и духовника даје изгледе на трајнији успех у лечењу оболелог верника. Недостатак љубави, иначе чини човека инвалидом у свакој области његовог живљења.
Шта, заправо, неки школовани психотерапеут који располаже дубљим увидом у подсвесна и у несвесна збивања свога штићеника, упознајући тако човека као соматско – психичку целину, може још да научи од доброг хришћанског духовника? Човек није само загонетка, већ је и тајна. Загонетка може да се реши, накад је то само питање информације и комуникације. Тајни се можемо једино приближити, не и решити је. Због тога сваки онај психотерапеут који мисли да унапред зна од каквог “комплекса” његов штићеник пати, и каквим ће током да се креће психотерапија не може овоме стварно да помогне у његовом “индивидуалном” процесу, који свакако укључује и човеково религиозно пространство. Оно што психотерапеути нарочито често заборављају али зато, не и духовници јесте упозорење да је осим свих других потискивања најопасније, и у нашем добу све чешће потискивање религије у човеку.  Људски карактер је представљен оним у шта човек верује, шта зна и хоће, оним чему се нада и оним што воли, обележјима која чине суштаственог човека отвореног према трансценденцији и егзистенцији. Овакав стваралачки процес не може се замислити без препознавања својих погрешака и мана, хришћани би рекли грехова, али онда ни без кајања. У овоме су сложни и теолози и психијатри, иако они то називају различитим именима (духовникове грешке у човеку зове гресима, а чишћење од њих кајањем, док психотерапеут говори о комплексима којих се ослобађамо путем катарзе или неког другог облика психотерапије).
Када психијатар или психотерапеут усклади свој рад и обавља посао према назначеним правцима, он ће се кретати увек правилно у оквиру морално и научно легитимни граница својих могућности. Он ће увек бити у ситуацији да препозна где тачно природно и легитимно престаје његово деловање и окончава се његова мисија.
Када је у питању духовник он треба да сагледа следеће: да је психотерапија корисна наука која олакшава истраживање и разумевање људске душе, а притом она пастиру пружа важна психолошка знања, а то је вредна опрема за његов рад. Духовник, просветљен искреном вером, уз помоћ и оснажење Архипастира, под Његовим сигурносним и непогрешивим вођењем, пастирује вернима и има способност да увек може да реши и најтежи од пастирских проблема. Теологија је пре свега дужна да се позабави чисто верским душевним манифестацијама и доживљајима, увођењем саме науке психологије вере.
Завршавамо наша размишљања о психијатрији и религији с уверењем да ове две на изглед различите области живљења и делања припадају једна другој. Без међусобног познавања психотерапеут и духовник не чине све што је потребно и плодно за свог штићеника. Психотерапија и брига за душу ( у облику исповедања код духовника ) при свему томе нису индентичне. Могли бисмо укратко рећи да док је брига за душу “помоћ у вери”, психотерапија је “помоћ у развоју”. Али као што душебрижништво може повољно утицата и на развојну димензију људског бића, тако и психотерапија одстрањујући оно што је болесно у психичком животу човека, може деловати повољно на развој спиритуалне димензије у човеку.

[Guest ага пије млеко]

Дарко, можеш ли нам рећи чији је ово текст и евентуално линк.... 0110_hahaha

[Дарко]

Владета Јеротић, Хришћанство и психолошки проблем човека

Корнаракис, Ј. Психологија: погледи из пустиње  -  комбиновано  0110_hahaha