Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Сефора]

ево једног прелепог текста ... мало је дужи ...  али ...

Беседа пре исповести

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

"Време је погодно за дан очишћења". Време је када можемо скинути тешко бреме грехова, раскинути вериге греха: "скинију палу и жалосну" наше душе видети поново обновљену и светлу. Али, ка томе блаженом очишћењу води пут који није лаган.

Још нисмо ни пришли да се исповедимо, а душа наша чује гласове које је искушавају: "Да одгодимо за касније? Да ли сам се довољно спремио, да се не спремам сувише често за Причест?" Треба се чврсто одупрети овим сумњама. "Ако ти ступиш у службу Господу Богу, тада припреми душу своју на искушења" (Сирах, 2,2). Ако си одлучио да се припремиш за Причешће, појавиће се мноштво препрека, унутарњих и спољних које ће нестати ако покажеш одлучност у својим намерама.

Неко од питања о честом исповедању: треба се исповедати много чешће, него што је то код нас уобичајено; у крајњој мери у току сва четири поста. Нама који страдамо "лењим дремањем", који смо неискусни у покајању, потребно је да се опет и опет учимо покајању; то је као прво; а као друго – потребно је повући паралелу између две исповести, да би време између припрема за Причест било испуњено духовном борбом, напорима, утисцима од последњег поста и у напетом очекивању наредне поновне исповести.

Друго питање које нас мучи, је питање о духовнику: коме ићи? Држати се једнога по сваку цену? Може ли се мењати? У којим случајевима? Опитни у духовном животу оци тврде да не треба мењати, чак и ако је то само твој духовник, а не духовни отац, руководилац твоје савести. Дешава се, истина, да после добре исповести код свештеника, касније исповести код њега бивају некако суве, и слабо се доживљавају, и тада се појављује мисао о промени духовника. Али то – није довољан разлог за овако смели корак. Да не говоримо о томе, да се наши лични осећаји на исповести не тичу суштине ове Тајне, недовољно духовно подизање у време исповести често је знак нашег личног духовног неуспеха. О томе отац Јован Кронштатски говори: "Покајање треба да буде савршено слободно и никако не принуђено од стране онога који исповеда". За човека који заиста страда од рана свога греха, нема разлике преко кога се он исповеда за тај терет греха, само како би могуће брже могао да га исповеди и да добије олакшање. Друго је ако ми оставимо по страни суштину Тајне покајања и идемо на исповест да бисмо поразговарали. Управо ово је важно разликовати – исповест од духовног разговора, који се може водити и ван оквира Тајне, и боље је ако се одвија одвојено од ње, јер разговор, иако о духовним стварима, може расејати, охладити онога који се исповеда, увући га у богословске расправе, ослабити снагу покајног осећања.

Исповест није разговор о својим недостацима, сумњама, није обавештавање духовника о себи и тим пре није "побожан обичај". Исповест – то је пламено покајање срца, жудња за очишћењем, која потиче од осећања светиње, умирања за грех и оживљавања за светост. Раскајање – је већ степен светости, а неосетљивост, неверовање – стање ван светиње, ван Бога.

Да видимо како да се односимо према Тајни покајања, шта се очекује од онога који приступа Тајни, како да се припреми за Свету Тајну исповести, шта се сматра најважнијим моментом (у том смислу и оног дела Тајне које се односи на онога који се исповеда).

Без сумње, прво треба испитати срце. Ради тога у одређене дане припреме ка Тајни (припреме за Причест). "Видети грехе своје у мноштву њиховом и у свој њиховој гнусоби – заиста је дар Божији~", каже о. Јован Кронштатски. Обично, људи који нису искусни у духовном животу, не виде ни мноштво својих грехова, ни њихову "гнусобу". "Ништа посебно", "као и сви други", "само мали греси", "нисам крао, нисам убио" – тако почињу многи да се исповедају. А самољубље, реаговање на укоре, отврдлост, човекоугађање, слаба вера и љубав, малодушност, духовна лењост – зар то нису важни греси? Зар ми можемо да тврдимо да довољно волимо Бога, да је вера наша постојана и пламена? Да сваког човека волимо као брата у Христу? Да смо достигли кротост, безгневље, смирење? Ако нисмо, онда из чега се састоји наше хришћанство? Чиме можемо објаснити нашу самоувереност на исповести, ако не "окамењеним безосећањем", ако не "мртвилом срца, душевном смрћу, пре телесне"? Због чега су свети оци, који су нам оставили покајне молитве сматрали себе првима од грешника, са искреним уверењем вапили Исусу Сладчајшем: "Нико није сагрешио на земљи од века, као што сам згрешио ја окајани и блудни", а ми смо убеђени да је код нас све одлично! Што више светлост Христова озарује срце, тим се јасније спознају сви недостаци, повреде и ране. И обрнуто: људи који су погрузили себе у мрак греховни, ништа не виде у своме срцу; а ако и виде, тада се не ужасавају, јер не могу направити поређење.

Зато је прави пут ка познању својих грехова управо – приближавање к светлости и молитва о овој светлости, која јесте суд свету и целом "светском" у нама самима (Јов, 3, 19). А док нема такве блискости ка Христу, при којој се покајни осећај јавља као наше уобичајено стање, треба се припремати к исповести, проверавати своју савест – по заповестима, по неким молитвама (Нпр. 3. вечерња молитва, 4. молитва пред Причешће), по неким местима Јеванђеља (нпр. Мат, 5 гл., Рим.12, Ефес, 4, посл. Јакова, посебно гл. 3).

Разматрајући своје духовно стање, треба направити разлику од основних грехова и произвољних, чији симптоми имају дубље узроке. Нпр. веома важни – расејаност на молитви, поспаност и непажња у Цркви, одсуство интереса ка читању Светог Писма, нису ли ти греси услед маловерја и слабе љубави према Богу? Потребно је приметити у себи самовољу, непослушност, самооправдање, нетрпљење укора, непокорност, тврдоглавост; али још важније је открити њихову везу са самољубљем и гордости. Ако приметимо у себи стремљење ка друштву, да нас привлаче дуги разговори, смехотворство, претерана брига о својем изгледу и не само о свом, него и о изгледу својих ближњих, изгледу куће – тада треба пажљиво испитати, не представља ли то облик "разноврсне сујете". Ако сувише тешко примамо к срцу животне невоље, тешко премостимо разлаз, неутешно тугујемо за онима који одлазе, тада, осим снаге и дубине наших осећања, не сведочи ли то ипак и о невери у Промисао Божији?

И још  једно помоћно средство које нас води познању својих грехова –  присетити се за шта нас обично окривљују други људи, посебно они који живе тик уз нас, блиски – готово увек њихова окривљавања, укори, напади имају основа.

Неопходно је још пред исповешћу молити опроштај од свих, пред киме смо криви, ићи на исповест са необремењеном савешћу.

При оваквом испитивању срца треба пазити да не упаднемо у претерану сумњичавост и ситничаву подозривост према сваком кретању срца, овим путем се може изгубити осећај за важно и неважно, заплести се у ситницама. У таквим случајевинма, треба једно време престати са испитивањем своје душе и поставити себе на једноставну и хранљиву духовну дијету, молитвама и добрим делима поједноставити и појаснити своју душу.

Припрема за исповест се не састоји у томе да се у потпуности сетимо и запишемо сваки свој грех, него да достигнемо оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, при којем, као при светлости, постану јасни греси. Иначе  – не треба приносити духовнику списак грехова, него покајни осећај, не детаљно обрађену дисертацију, него скрушено срце.

Али знати своје грехе, то још на значи и кајати се за њих. Истина, Господ прима исповедање – искрено, са добром савешћу, и када оно није пропраћено силним осећањем раскајања (ако ми исповедамо храбро и овај грех – нашу "окамењену безосећајност"). Ипак, "скрушеност срца", жаљење због својих грехова, јесте важнија од свега што можемо принети на исповест. Али, шта да се ради ако се "сасушено греховном ватром" наше срце не орошава животворним водама суза? Шта ако су "немоћ душевна и плот немоћна" тако велики да и нисмо способни да се искрено покајемо? Ипак то није разлог да се одлаже исповест – Бог ће се дотакнути нашег срца и током саме исповести: сама исповест као именовање наших грехова може да омекша наше срце, да изоштри духовни вид, да појача осећај покајања.  

Пре свега, да бисмо савладали нашу духовну окорелост, служи нам припрема за исповест, те пост (којим се изнурава наше тело уклањајући од нас погубно за нас благостање телесно), добродушност, молитва, ноћне мисли о смрти, читање Јеванђеља, житија светих, дела светих отаца, јака борба са собом, упражњавање добрих дела. Наша безосећајност на исповести великим делом има у свом корену одсуство страха Божијега и скривено неверовање. На то и треба да буду усмерене наше снаге. Ето због чега су тако важне сузе на исповести – оне омекшавају наше окамењено срце, потресају нас од «главе до пете», поједностављују нас, дају нам благодатни самозаборав, отклањају главну препреку ка покајању, нашу себичност. Горди и самољубиви не плачу. Једном заплакао, значи – омекшао, растопио се, смирио се. Ето због чега после оваквих суза следи кротост, безгневље, омекшалост, умиљење, мир у души код оних којима је Господ послао "радоснотворни" (који твори радост) плач. Не треба се стидети суза на исповести, треба пустити да слободно лију, да умивају наше нечистоте. "Кишу ми дај суза у посту дивнога дана, да плачем и умијем се од грехова, или од сласти, и да ти се јавим очишћен" (прва седмица Великог поста, пон. Вечера).

Трећи моменат исповести – исповедање грехова речима. Није потребно чекати питања, треба се сам потрудити; исповест је подвиг и самопринуђивање. Говорити треба тачно, не замагљивати неприличност греха уопштеним изражавањем (нпр. "грешан против седме заповести"). Веома је тешко, исповедајући се, избећи саблазан самооправдавања, покушаје објашњавања духовнику "олакшавајућих околности", позивајући се на трећа лица која су нас навела на грех. Све су то знаци самољубља, одсуства дубоког покајања, која су нас довела до греха. Понекад су на исповести људи са слабим сећањем, које им не дозвољава да се сете грехова. Заиста, често се дешава да ми заборављамо своје греховне падове; али да ли се то дешава само због слабог сећања? Да ли је то, на пример, случај који се болно дотиче нашег самољубља, или напротив, који иде у прилог нашем славољубљу, нашој срећи, похвали на нашу адресу, то памтимо дуги низ година. Све, што остави на нас јак утисак, ми дуго и упечатљиво памтимо, а ако заборављамо наше грехове, не значи ли то тада да им не придајемо озбиљан значај?

Знак да је дошло до покајања је осећај лакоће, чистоте, неописиве радости, када нам се грех чини тако тежак и немогућ, као што је тако далеко од нас била ова радост.

Раскајаност наша није потпуна, ако ми, док се кајемо, нисмо одлучили чврсто да се не враћамо греху који смо исповедили. Али, кажу, како је то могуће? Како ја могу обећати себи и своме духовнику да ја нећу поновити овај грех? Зар није ближе истини управо обрнуто – увереност да ће грех бити поновљен? Дакле, свако из свог искуства зна да се после неког времена поново враћа тим истим гресима; пратећи себе из године у годину, не примећујеш никакво побољшање, "поскочиш – и опет остајеш на своме месту"! – Било би ужасно кад би тако било. Али, на срећу, то није тако. Није било таквог случаја да се с добром жељом да се исправимо, после исповести и Св. Причести, не ствара у души благодатна промена. Али, ствар је ту томе, пре свега, што ми нисмо сами себи судије, човек не може правилно да суди о себи, је ли његово стање горе или боље, тако је јер се и он који суди, и то што он суди – стално мења. Услед високог степена строгости према себи, изоштреним духовним видом, појачаним страхом од греха, може се добити илузија да су се греси умножили и повећали; они су остали исти, можда су се и смањили, али их ми нисмо тако примећивали. Осим тога, Бог, по посебном Својем Промислу, нама често затвара очи од наших грехова да би нас заштитио од већег греха – сујете и гордости. Често се дешава да грех и остане, али честе исповести и Причешћа Св. Тајнама су расклимали и ослабили његово корење. Сама борба са грехом, страдања због својих грехова – зар то није напредак? "Не бојте се", говорио је Јован Лествичник, "ако падаш и сваки дан, али не оставиш путеве Божије; стој храбро, и Анђео, који те чува, уважиће твоје трпљење".

Ако нема тог осећања лакоће, препорода, треба имати снаге вратити се опет ка исповести, до краја ослободити своју душу од нечистота, сузама је умити од прљавштине и порока. Онај који томе стреми, увек ће достићи то што тражи.

Само не смемо себи приписивати своје успехе, ослањати се на своје снаге, надати се на свој труд – то би заначило изгубити све стечено. "Расејани ум мој сабери, Господе, и охладнело моје срце очисти; као Петру, дај ми покајање, као митару уздисање и као блудници – сузе".

http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=309&Itemid=264

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/pokajanje/saveti.htm

[Anatolij]

Sve je to lepo dok ne dodje do ispovesti,e onda onako umrtvljen ispovediš grehe...E onda kao razrešna molitva...I to je to.Mislim da je ispovest postala rutina,nažalost.

[tara8]

kada god imam priliku, volim udaljene manastire do kojih je tesko stici, dusa se oslobadja tegobnog stanja mada je stanje nakon ispovesti malo tesko podneti jer poradi svest o grehu i pitanje : зар сам о била ја? или како сам могла? ипак после тих мисли долазе ослобађајуће мисли о поновном духовном рођењу и лице се озарује чудесном светлошћу, више није ништа исто, БОЉЕ ЈЕ, БОЉЕ МИ ЈЕ.,

[kirios1]

pitala sam par puta i parohijskog posle jutrenja ili vecernje, da se ispovedim, ali mi je isto tako rekao-da pomislim pred ikonom ono sto bih rekla njemu na ispovesti; a najzgodnije mi je pri parohijskoj crkvi kad bi moglo jer sam tu redovna, ne mogu sad kao dok sam bila devojka da cesto idem do manastira posto mi muz nije "u tom fazonu", nikako

[Милан Меденица :)]

ја би послушао оца Горана ...

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,7190.msg214523.html#msg214523

не стављам линк и одговор очев само због тебе, већ и због оних који га до сад нису видели а имају сличан проблем

[kirios1]

da, slazem se, onda bih mogla vratiti se svom ranijem parohijskom, on je ionako vise upucen, obzirom da sam se ranije ispovedala kod njega, dok god mi je bio parohijski, samo je u drugoj crkvi, kojoj sad ne pripadam, moracu, jer ovako nikako nije dobro, rekla bih

[Зоран]

Исповест у три смене

уредник Миодраг М. Поповић

У многе светске културе уткана је једна прастара подела у којој се знало шта којем животном добу приличи и шта би које животно доба требало да ради да би друштвена јединица (породица, место или држава, свеједно) напредовала. Та подела је једноставна: младима следује делање, средовечнима управљање, а и једни и други максимално поштују старе којима, по природи ствари, због животног искуства припада саветодавна улога.

А данас? Данас би сви да управљају! А онај нараштај коме, по наведеној подели, природно следује да управља, он се показује недораслим за то. Зашто? Па, једноставно зато што се у својим младим годинама, уместо рада и стицања радних навика, јагмио да се, много пре времена, дочепа власти, управљања, одлучивања... „Свему има време“, вели премудри Соломон (Проп. 3,1). Али ако се то време не искористи како треба, онда и резултат (у овом случају људска личност) испадне мањкав. Ко је у младости, уместо да ради, забушавао и „бежао са часова“ из „учитељице живота“, он нити ће у средовечном добу бити способан за руководеће дужности како треба, нити ће у старости бити дорастао узвишеној улози саветодавца. Имамо ли онда право да се чудимо и бунимо што, уместо бољитка, у сваком сегменту друштва видимо (у најбољем случају) стагнацију?

„Што је било“, вели такође премудри Соломон, „то ће бити; што се чинило, то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем“ (Проп. 1,9). Дан смењује дан, година годину, једно годишње доба друго... Тако нам се, ево, ближи и крај овог лета. Обележили су га, по обичају, разни фестивали и сабори: Егзит, Гуча, „Бир фест“ (енглеско „beer“ ваљда звучи отменије него славјанско „пиво“) и остале „ијаде“. Чули су се гласи трубни, жице и органи, бубњеви велегласни (да ли и доброгласни?), са поклицима... али без „Све што дише, нека хвали Господа“. По речима једног афористичара, Срби су се опет „сабирали да би се одузели“, а за „одузимање“ није недостајало алкохолних пића и наркотика.Ова „саборовања“ одавно су попримила међународни карактер, па се домаћим „саборашима“ увелико прикључују гости из целог света. Они предузимљивији у свему томе виде и нешто добро: кад већ, како кажу, не можемо (или ће пре бити да можемо, а нећемо) да имамо неки свој паметан и користан заштитни знак по коме бисмо се препознавали у свету, хајде бар да нас знају као место где могу да дођу да се иживе и раде све оно на шта у својим земљама не смеју ни да помисле. Када је богомудри апостол Павле написао да ми „постасмо као сметлиште света“ (1Кор. 4,13), тешко да је мислио на овако нешто...

Уопште, како се горњи описи „саборовања“ могу довести у везу са Господњим речима: „Јер где су два или три сабрана у Моје име, онде сам и Ја међу њима“ (Мт 18,20)? Никако! Само сабирање са Господом и у Његово име јесте сабирање, све остало је расипање, па макар се сабрало и пола васељене на једном месту.

На Преображење, пре Литургије, прилази једна верница и пита за исповест. „Ја сам овде, преко пута, у клиничком центру Србије, радим као лекар. Желела бих да се исповедим и причестим“. Реч по реч, на путу до исповедаонице, ова жена рече да јој је и супруг лекар, те да ће се и он данас причестити, али у капели на ВМА. Право сабрање! Иако међусобно удаљени неколико километара, супружници су тог дана били једно у Христу, јер су се причестили једним Његовим Телом и једном Његовом Крвљу. Два свештеника, али један епископ и једна Литургија. Није било тако давно када Војно-медицинска академија није била приступачна ни за лечење цивила, а камоли за молитву. Бог благословио све оне који допринеше да се отвори ова богомоља!

Што више богослужбених места близу радних места, то више верника на богослужењима, нарочито на празнике који падну у радни дан седмице. У стара времена се тако и размишљало, па су у свим важнијим здањима предвиђани простори за капеле. Тако је било и у згради нашег данашњег Парламента: и у првом пројекту, давне 1889. године (аутор Константин Јовановић), и у оном из 1903. године (од Јована Илкића), простор у коме се данас налази ресторан, предвиђен је за – капелу. До завршетка зграде протекло је још 33 године, па је, изгледа, у толиком међувремену свест о бризи за благоутробије превагнула над духовним потребама. Од првобитне идеје остали су само карактеристични сводови, да подсећају шта је ту заправо требало да буде.

Ових дана, у јавност је са тим податком изашао г. Жељко Ивањи, народни посланик из странке „Ге 17 плус“, заложивши се да се тај простор приведе својој првобитној намени, по угледу на парламенте у многим земљама, у којима постоје просторије за молитву, најчешће прилагођене потребама доминантне вероисповести у тој земљи. Дај Боже да се отвори и ова богомоља, али, искрено, лично не бих био заинтересован да ту редовно служим – плашим се да би за Свету тајну Исповести требало увести и трећу смену. Не зато што су народни трибуни грешнији од нас обичних смртника, Боже сачувај, него зато што су (како из скупштинских преноса можемо да закључимо) склони да исповедају – али туђе грехе! То неодољиво подсећа на ону духовиту причицу Светог Владике Николаја о свештенику који је, дошавши на нову парохију, затекао црквењака Исидора-Ису Јандала, који му је на исповести, уместо о својим гресима, причао шта раде мештани. На крају је домишљати попа, кад би му неко дошао на исповест, говорио: „Не треба, Иса црквењак ми је већ све испричао!“.

Ових дана имали смо један тужан растанак: лицем на Преображење Господње, у Чикагу се, поживевши осамдесет две године, упокојио Његово Високопреосвештенство Митрополит либертивилско-чикашки Христофор (Ковачевић). Далеко од интересовања јавности и медија, овај први српски владика рођен у Америци, читаву своју архијерејску службу посветио је искреној борби за превазилажење богомрског раскола, не жалећи да се због тог циља, током прошлогодишње арондације епархија у Северној Америци, одрекне ни сопствене највеће епархије на тим просторима, а на благо запрепашћење и велико одушевљење целог Светог архијерејског Сабора, и прихвати се архијерејства у епархији са само једном црквом у Чикагу и манастиром Св. Саве у Либертивилу. Вјечнаја памјат, достоблажени и приснопамјатни Владико!

И тако се, неприметно, вратисмо на почетак... Значи да је за овај уводник доста.  

Аутор: уредник Миодраг М. Поповић, Православље - Број 1043

[Зорица екс Милева]

Диван текст Зоки. Хвала.

[Изида]

Imam duhovnika,oca Milica Dragovica.On je sjajan svestenik i jos bolji covek.Ne ispovedam se bas cesto.Po potrebi.Nezavisno od pricesca,posto se pricescujem na svakoj Liturgiji.Takodje,vidjam svog duhovnika na svakoj Liturgiji,posle koje obavezno pijemo kafu i rakiju.Vidjam ga i radnim danom,kad drzi predavanje.Kad imam neki problem ili nedoumicu,ja se obratim njemu.Uvek me lepo posavetuje i poprica sa mnom.

[о. Горан]

da, slazem se, onda bih mogla vratiti se svom ranijem parohijskom, on je ionako vise upucen, obzirom da sam se ranije ispovedala kod njega, dok god mi je bio parohijski, samo je u drugoj crkvi, kojoj sad ne pripadam, moracu, jer ovako nikako nije dobro, rekla bih

Исправно, то би свакако би најбоље решење.

[о. Горан]

Imam duhovnika,oca Milica Dragovica.On je sjajan svestenik i jos bolji covek.Ne ispovedam se bas cesto.Po potrebi.Nezavisno od pricesca,posto se pricescujem na svakoj Liturgiji.Takodje,vidjam svog duhovnika na svakoj Liturgiji,posle koje obavezno pijemo kafu i rakiju.Vidjam ga i radnim danom,kad drzi predavanje.Kad imam neki problem ili nedoumicu,ja se obratim njemu.Uvek me lepo posavetuje i poprica sa mnom.

Савршен пример односа духовника и духовног чада.

[о. Горан]

Видим да многи хришћани жуде за духовником, али требају да знају да и ми свештеници жудимо за духовним чадима. Јер заиста ништа нема лепше и милије за свештеника када види у човеку покајање, а нарочито исправљење! :229229229: 0203_cool :cheesy:

[Неша]

Imam duhovnika,oca Milica Dragovica.On je sjajan svestenik i jos bolji covek.Ne ispovedam se bas cesto.Po potrebi.Nezavisno od pricesca,posto se pricescujem na svakoj Liturgiji.Takodje,vidjam svog duhovnika na svakoj Liturgiji,posle koje obavezno pijemo kafu i rakiju.Vidjam ga i radnim danom,kad drzi predavanje.Kad imam neki problem ili nedoumicu,ja se obratim njemu.Uvek me lepo posavetuje i poprica sa mnom.

:229229229:

[volga]

Bilo bi dobro da nam psihijatar da neki lek da popijemo i da onda nestanu problemi...To je naravno nemoguce...Zato postoji ispovest koja leci sto tableta nikad nece.

[padreex]

Да ли је могуће узети себи за духовника јеромонаха из манастира,без обзира на парохијског свештеника?