Бернар ле Каро: О садашњем стању у Православној Цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије

[александар живаљев]

Доносимо реферат православног богослова Бернара ле Кароа на недавно одржаном научном скупу "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини" (Факултет политичких наука, Центар за руске студије, 17.10.2024).

Редакција Поука благодари професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу.

Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када
су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је
месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали
саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа
помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од
стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да
знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без
његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој
подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију
(осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти
поглавара над осталим епископима.
Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг
патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не
треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је
апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница –
епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене
организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски,
пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и
не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве.
Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако
заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње,
у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) .
Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски
Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао
против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског
патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За
овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму

то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа
Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се
титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову
титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако,
дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење,
Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде
далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и
најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да
свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје
гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад
других“.
Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то
важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег
Цариградског патријарха.
Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка
ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац
код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први
међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus),
према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора
(Ламбринијадиса).
Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис
проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица:
„1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха,
једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт
грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила
Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа
друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим,
томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке
православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског
Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом
православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да
дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим
аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији
и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима

православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима,
патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких
власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном
Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28.
каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља
Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) .
На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене
универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново
активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена
од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске
патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово
„реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији.
које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи.
Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996.
године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском
патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим,
након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла
компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на
естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће
припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска
патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне
Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име
васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске
патријаршије.
Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе
Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је
дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав
покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења
историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и
деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске
расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради

мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада
смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском
Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је
било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној
изради нове еклисиологије, туђе православном предању“.
Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су
далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних
форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје
аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за
теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног
заседања у Равени 8. октобра 2007. године).
Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се
знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника
Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација –
једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од
„епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“
Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од
стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска
Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“
(ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa).
Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14.
септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом.
Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је
1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу
за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима
и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је
примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха
Кијевског Филарета“.
14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је
на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске
патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности
Украјинској православној цркви“, донео је одлуку:
 прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5

 прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије.
 обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским
скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима,
мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или
копредседавају представници Цариградске патријаршије.
Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска
патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника.
Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018.
године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o
подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је
1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод
Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових
историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“
Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше
писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске
Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у
складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора.
Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није
добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права
Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног
права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски
[Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над
себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни
египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди
Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди
Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају
такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве...
Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен
допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске
Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас,
наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због
чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од
општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове
легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи

Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а
историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим
политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено
јединство.
Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму,
заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете
да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње
које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном
суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“.
Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила
своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење
„у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о
поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под
јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву.
Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина
њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија,
Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких
земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су
признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска
Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања
својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи
признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу
аутокефалним црквама, већ и унутар њих.
У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном
20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби
против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила
аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим.
Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру,
литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити
промењено...“.
Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве –
Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од
своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у
општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7

под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године,
предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ
Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања
њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим.
Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска
патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање
Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над
македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ
Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну
Цркву.
Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из
православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни
расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима
братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо.
Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од
Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава
лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) .
Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао:
„Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...],
чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла
силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква
‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон
Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...]
Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву
слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’
или ‘трећег’ њему сличног?“(5)
Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог
погубног пута.

НАПОМЕНЕ:

1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87.

2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве,
Београд, 2007, стр. 675.

3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse
canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443

4 „Сетве и жетве“, стр. 670.

5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677.

View full Странице

[Milan Nikolic]

Појмови као што су, неки ,,град–католички" и неки ,,патријарх–васељенски", стварно немају везе са истинитом Црквом. Нису то само канонске девијације, него је буквално покушај уништења Цркве у Њеној основи. Еклисиологија има своју тријадологију, једнако важну као Тријадологија о Богу. На том пољу, Фанар је учинио најжешћи напад на Цркву. То ће опет бити тужна историја сада Истанбула.

[Bokisd]

Ovo sto radi p.Vartolomej i Fanar u Ukrajini jeste duhovni kriminal. 

I sto furaju ekumenizam jeste duhovno bezakonje. 

[N.Petrovic]

пре 8 часа, Bokisd рече

Ovo sto radi p.Vartolomej i Fanar u Ukrajini jeste duhovni kriminal. 

I sto furaju ekumenizam jeste duhovno bezakonje. 

А и сам екуменизам је у суштини духовни хомосексуализам.

[Milan Nikolic]

Можеш рећи и канибализам. Није то поента. Екуменизам је нешто што се подразумева, што значи да је Црква ,,саборна" и ,,једна" по читавој васељени. Зато је св.Јустин објаснио екуменизам да може бити од свејереси до свеврлине.

Проблем је у нечем дубљем, у злоупотреби саме теологије. ,,Плодови њихови" су се већ показали. Али у сваком саопштењу које штити каноне, макар једном ставком се напомиње теолошко-тријадолошка девијаца код Фанара.

То значи да су пред Црквом како изазовна, тако и узбудљива времена. Црква ће се ширити и увећавати, а Фанар то неће успети зауставити, а служећи интересима злочинаца са Запада. Добро дође све ово, да буде више него јасно.