Претражи Живе Речи Утехе

Ове године навршава се 25 година од препорода монашког живота у Сретењском манастиру. Покретач и организатор рада на обнављању обитељи, духовни васпитач браће, студената богословије и парохијана у току свих ових година био је владика Тихон (Шевкунов), тадашњи архимандрит и садашњи Митрополит псковски и порховски – намесник манастира у периоду 1994-2018. године. Владика Тихон нас ни данас не напушта својом молитвеном бригом, саветима и помоћи, на чему смо му дубоко захвални. Поводом значајног датума припремили смо мали избор цитата владике Тихона као извесну поуку, као духовне оријентире по којима хришћани данас треба да граде свој живот. Кад смо започињали манастирски живот у Сретењској обитељи отац Јован (Крестјанкин) је рекао: „Сваки дан – Литургија!“ Сваки дан. Тада сам био сам. Испочетка ми се учинило да је овакав благослов претеран. Зашто сваки дан? Народ се неће окупити, сасвим је довољно служити два-три пута недељно, тим пре што стално треба да трчим и обављам разноразна економска питања и послове. Међутим, нисам се усудио да не послушам – и веома ми је драго што се нисам оглушио о очев благослов. За манастир је врло важно да се свакодневно служи Света литургија. За парохију вероватно – више пута недељно. Литургија је темељ над темељима духовног живота, и заједнице, и свештеника. *** Има једна стара руска пословица: „Две најтеже ствари на свету јесу да човек негује старе родитеље и да се моли Богу.“ Како је говорио један подвижник: „Молити се Богу значи крв проливати.“ Манастирски послови и дани Сваки монах има потребу за осамљивањем, унутрашњим и спољашњим. Да ми је неко на почетку рекао да ћу се, побегавши из главног града и дошавши у манастир, поново наћи, не само у Москви, већ у њеном центру, вероватно бих се ужаснуо. Мислим да исто тако сви они који сањају о монаштву, не могу чак ни да претпоставе где ће се временом наћи и на каквим послушањима ће бити. Али Господ нас милостиво води Својим путевима ка ономе што треба да испунимо. *** Живот свештеника је стални труд. У манастиру је сваки монах веома заузет од понедељка до суботе: сталне службе, осим тога послушања, а често их има по два-три. У суботу увече је бденије. У недељу су једна или две Литургије. Нема слободних дана. *** Мислим да је за манастира исправно и корисно – између осталог, усудићу се да кажем и духовно корисно – кад монаси у већој мери или у потпуности сами издржавају своју обитељ. *** Иако се Сретењски манастир налази у центру града и око нас има мало стамбених зграда, код нас на службе долазе људи из целе Москве, често долазе и из Подмосковља. Наравно, то нас веома радује, али је истовремено и велика одговорност. Главни задатак манастира се састоји у томе да помогне монаху да остави свет и све што је у свету ради служења Богу и људима на спасење своје душе. Ако се манастир по Божијем Промислу налази у центру великог града и ако је Господ довео монаха у њега он не треба да се одриче духовног и просветитељског служења, уколико га Црква позива на такво служење. Савремени манастир у граду, у насељу, мора имати просветитељску мисију. И она је тесно повезана с путем личног спасења којим овде иде сваки сабрат – исто као што је пут спасења свештеника, духовника, нераскидиво повезан с људима који долазе код њега: Се, аз и дјети, јаже ми даде Бог (Ис. 8: 18). Господ нас призива да градимо Христову Цркву На шта Господ позива све нас, који смо се овде окупили да бисмо почели рад на Божијој њиви, на припрему за служење Богу? Шта у овом свету раде разни људи? – Научници граде науку, грађевинци граде зграде, политичари граде државу, лекари граде здравље људи. А на шта смо ми позвани? – Само на једно: Господ нас позива да градимо Христову Цркву. Никога другог Бог није поставио на ова дела осим епископа, свештеника и ђакона. Да приводимо људе Богу – то је посао за сву историју човечанства, за све генерације хришћана без изузетка. Да говоримо, да сведочимо својим животом, да благовестимо о Богу Који је Отац свих људи, Који васкрсава сваког човека, Који је за свакога припремио Своје бесконачно Царство. Како треба говорити о томе? То је питање које се поставља сваком хришћанину. И свако треба и својим животом, и речју да одговори на њега, зато што је то Христова заповест. То је оно што је Он свима нама заповедио пре Свог одласка из света. Свештенство је велики благослов Божији Нека би дао Господ да предстојеће служење, предстојећи живот хришћанина и свештеника Бога Вишњег за вас представљају радосну свест о томе да је све то велики благослов Божији, да све то није ништа друго до посебан пут, пут божанске спознаје, с којим се ниједна спознаја не може упоредити. Нека би дао Господ да овај пут за вас буде пут Живота, пут у Царство Небеско, које је Господ Бог одредио за свакога ко иде за Њим. *** У делу служења Цркви Божијој које вам предстоји све зависи само од сваког од вас. Да ли ћете моћи да схватите шта је потпуно поверење у Божији Промисао? Да ли ћете моћи да схватите шта је послушање, да схватите сву његову узвишеност, да схватите шта је самоодрицање, шта је смирење? Ако будете успели да стекнете ово разумевање, ловац на људске душе – ђаво – никад неће моћи тако да се дотакне нашег срца да га освоји. Ђаво ће прићи свакоме без изузетка, али смо упозорени на ово предстојеће искушење. И зато, уздајући се у силу Божију, смело идите овим дивним путем. И не заборавите: мало је оних које је Господ призвао да Му служе. И имајући то на уму, благодарите Богу. Још једном ћу поновити речи из Јеванђеља: Он је „призвао оне које је хтео“, апостоле и вас, њихове будуће наследнике. Он ће вам корак по корак откривати лепоту усхођења ка Богу и разумевање како да ка овој божанској висини водите људе које вам поверава. Пришао ми је један младић који се спремао да постане свештеник и рекао да из све снаге, свом својом душом жели да се подвизава у стицању љубави према Богу и ближњем, да сву своју снагу жели да посвети управо томе. Упитао је да ли исправно чини. Одговорио сам му: „Боље је да своју снагу употребиш за стицање смирења. А Господ ће ти послати истинску и непролазну љубав, која се не подвргава никаквим променама, због тога што ћеш посветити свој труд стицању смирења, сазнаћеш шта је то.“ Пронаћи вољу Божију Свештеник, духовник, има један задатак: да заједно с човеком који је дошао код свештеника као код духовника, тражи и пронађе вољу Божију за њега. Не да исхитрено каже: „Ево, то је воља Божија,“ већ да је постепено проналази у овим или оним човековим животним околностима. Самоуверено је у глупо кад човек тврди: „Откривена ми је воља Божија.“ Отац Јован (Крестјанкин), старац којем је по мом дубоком уверењу Господ заиста откривао вољу Божију о људима само ми је једном рекао: „То је воља Божија за тебе.“ У појединим животним околностима није нимало тешко пронаћи вољу Божију, зато што је врло јасно изложена у Јеванђељу. Међутим, понекад су околности тако замршене да је врло тешко схватити како човек треба да поступа. Да, духовнику понекад није нимало лако да доведе човека до тога да схвати вољу Божију. Није случајно што су свети оци писали да је пастирско служење – „уметност над уметностима и наука над наукама“. Моћ вере Постоји највећа, и најсвемоћнија сила у човеку. То није моћ власти, то није снага убеђивања, није то моћ ума и није моћ новца. То је моћ вере. У човечанству не постоји ниједна већа сила. Али је то посебна вера. Вера која Самог Господа подстиче да учини оно за шта човек моли. Господ нас води Цео наш живот је учење и лекција, „наказаније“ на црквенословенском, зато што ове лекције понекад уопште нису тако лаке, већ су покаткад, напротив, болне, строге и тешке. Међутим, увек треба да имамо на уму да нам их, сваком човеку, Својој творевини, Свом чеду – увек даје Сам Господ Бог. *** Пут хришћанина у Царство Небеско увек ступа у противречност, увек је у супротности с путем у овом свету. Управо то чини крст – пут у Царство Небеско и пут овог света. Управо то је наш крст. Управо то су оне неизбежне тешкоће, наш неизбежни нонконформизам, односно принципијелан поглед у којем нема никаквог пристајања на оно с чим се не слажеш, што је у супротности с твојим убеђењима – управо то чини наш крст. Заповести Божије и наше страсти и живот по законима овога света су наш крст свакога дана и свакога тренутка. *** Нас, немоћне и раслабљене, подржавају, воде нас. Господ по Свом Промислу и преко Својих верних ученика – светаца, све у животу уређује тако да нас води ка спасењу. Само да не покваримо овај сопствени пут. *** Господ свако пало биће, сваког од нас води кроз искушења, која јачају у нама веру, истину и духовну слободу. Међутим, не дозвољава да нас задесе искушења која превазилазе наше снаге. Он као Отац Који нас воли зна кад је дошло време да посрами наше греховне људске наде и слабе, немоћне снове. И зна кад постајемо спремни за то да се пред нама открију истине божанске љубави како бисмо видели бесконачно изобиље онога што је Бог припремио свакоме ко Га воли. *** Мајка Божија је посебан, бесконачно свети и велики дар хришћанском свету. У животном искуству генерација и генерација хришћана, свих хришћанских народа, дошло је до спознаје особитог места Пресвете Богородице у животу хришћана и појединих људи – Христових ученика. Зато Јој се тако посебно молимо, зато се с таквим поверењем и уздањем односимо према молитвама упућеним Пресветој Богородици. *** Шта је чудо? Чудо је кад Господ неправилно поступа. Уместо да тоне у води Он иде по њој. Уместо да пусти да жена мирно умре од крварења Он је исцељује. С тачке гледишта овог света оно што Бог чини је неправилно. С тачке гледишта света не треба окретати други образ својим личним непријатељима, већ им се треба окрутно осветити и тако даље. Али видимо како је дивно, праведно и савршено оно што Господ с тачке гледишта овог света чини неправилно. Нека се љубав Божија одазива и у нашим срцима Шта човека може да повезује с Богом? Само једно – љубав. Само њу Он очекује од нас. Ако смо ученици Христови треба да имамо на уму да сва наша искушења нису ништа у поређењу с благодаћу и силом, свемоћи, милосрђем и љубављу Божијом. Нека би дао Бог да овде, у Сретењском манастиру, међу братијом, студентима, сарадницима и парохијанима владају љубав, ватрена вера, искрена и жарка међусобна брига које нам је Христос заповедио. Да увек владају мир и радост у Христу. А за то је потребно само једно: да Господ Исус Христос, да верност Њему, испуњавање Његових заповести, буду главни циљ у животу и братије, и парохијана. Тада ће се све туђе, све завидљиво, зло и кушачко што се појављује на човековом животном путу, повући и неће имати никаквог битног значаја, претвориће се ни у шта – у пару, у маглу поред Исуса Христа Господа и Бога нашег. Да знамо само Бога Господа Исуса Христа, да тежимо само ка Њему. И тек онда ће сви проблеми, невоље и потешкоће, сва искушења бити лако савладани. Ми живимо у другим вредностима, у другим димензијама, живимо као једна породица. То ни из далека није савршена, земаљска породица. Да бисмо прошавши кроз искушења, кроз свест о греховима и покајање за њих постали потпуно другачија породица, породица светих, породица у којој постоји само једно осећање – љубави, захвалности, радости у Богу, и како би сва егоистична осећања и свака заблуда остали иза нас. *** Бог показује Своју љубав у нади да ће се ова љубав одазвати и у нашим срцима. Љубав према људском роду до страдања и саме смрти. Треба лако праштати Праштати треба лако и с радошћу. С таквим душевним расположењем да нам у души остане светло осећање да смо, по милости Божијој напокон учинили нешто што је заиста веома потребно и важно и за нас саме, и за нашег ближњег. И јесте управо тако! Пустили смо, колико је од нас зависило, човека на слободу из вечне смрти. Исцелили смо, колико нам наше ограничене могућности допуштају, човека од вечне смрти и пакла. Бојте се незахвалних људи! Родитељи, васпитавајте захвалност у деци. То је главна ствар коју можете да одгајите у њима. Не говорим о спољашњим знањима. Већ духовно васпитавајте у својој деци веру и захвалност, а све остало ће се придодати. Али ако се због неких околности збуњујете и сматрате да захвалност сама треба да никне у срцу вашег детета – тешко грешите: ђаво неће седети скрштених руку и почеће да насађује незахвалност, коју сам има, у срца ваше деце. А ви ћете пожњети плодове свог нерада и најстрашнијег људског порока – незахвалности, која ће у вама самима изазвати ужас и збуњеност. Сви хришћани су задивљујуће стваралачки људи Уметник украшава платно и доноси га људима на дар. Композитор ствара уметничко дело. А хришћанин покушава да очисти и преобрази своју душу и да је принесе Богу. То је најдивније и најзанимљивије стваралаштво од свих која постоје на земљи. Зато ми се чини да су сви хришћани задивљујуће стваралачки људи. *** Онај који је узео пет талената и онај који је узео два талента од свог Господара двоструко су Му умножили ове таленте. Али их Господар није узео. Њему ови таленти нису потребни, опет их је дао... А шта Му треба? Потребно Му је стваралаштво, какво год било зато што су ове слуге створене по Његовом лику и подобију. Моја генерација је, световним језиком речено, имала среће. А ако кажемо с црквене тачке гледишта, задесила нас је велика милост Божија: ми смо свештеници, монаси и епископи, удостојили смо се да обнављамо епархије, манастире и храмове. Ми смо срећни људи. Лекције стараца Пре свега, поуке нам је давао отац Јован (Крестјанкин), који је благословио да се оснује московско подворје. Недавно сам био у Печорама, отишао сам код њега на гроб, на један дан. После тога смо архимандрит Таврион, садашњи манастирски духовник, и ја стајали заједно у храму на служби, и он за време катизме одједном каже: „Слушај, сећаш ли се који је данас дан?“ – „Који?“ – „Празник „Иверске“ иконе Мајке Божије. Отац Јован нас је 1993. године, баш на овај дан благословио да оснујемо подворје Псково-Печерског манастира.“ Осетио сам велику топлину и радост кад сам чуо за ову значајну подудартност и ове речи. Заиста, управо пре седамнаест година, отац Јован ми је потпуно неочекивано, и за мене, и за све, одједном рекао: „Ти ћеш основати подворје Псково-Печерског манастира у Москви. Ничега се не бој!“ Кад је подворје почело да расте отац Јован је благословио да се оснује манастир који ће свеједно остати повезан с Псково-Печерским манастиром. Код нас коначе браћа из Печора, и ми често одлазимо код њих, и као и раније Псково-Печерски манастир, његова духовна традиција и духовни завети његових стараца умногоме одређују наш живот. Отац Јован је врло много писао о уређењу манастирског живота, пратио је, посебно у првим годинама, како се манастир развија, пратио је сложену ситуацију у којој се подворје налазило због познатих догађаја 1994-1995. године у црквеном животу у Москви. И за нас је његова пажња, наравно, била од непроцењиве важности. Отац Јован нам није говорио у принципу ништа што би се разликовало од онога што је написано у његовим писмима о монаштву. Али су то биле његове скривене мисли, стечене у страдању и у искуству проверени путеви уређења монашког живота. У књизи „Невести, а свети“ документовано се говори о свету који се налази поред нас. У непосредној близини нашег свакодневног и уобичајеног. Само што то ми у важним и испразним пословима не примећујемо овај свет. Док се не испостави да проведемо живот не примећујући главно. Главна ствар о којој се говори у „Несветима, а светима“ јесте општење између Бога и човека и како се то дивно и прекрасно одвија. *** Пошто сам слаб човек често ми је потребна утеха, између осталог, и у борби с помислима сумње, маловерја и чамотиње... Књигу „Несвети, а свети“ сам, између осталог, написао и за самог себе, како бих је поново читао и говорио себи: „Слушај, пријатељу, а да ли се сећаш каквих је било догађаја, какве догађаје ти је Господ слао у животу? И још се усуђујеш да нешто лупаш?!“ То је победа светих новомученика Мисао о томе да изградимо храм и да га посветимо новомученицима у нама се родила одавно, практично од почетка препорода обитељи. Место на којем се манастир налази – Бољшаја Лубјанка – је место заточеништва, страдања и мученичке смрти многих исповедника, православних хришћана верних Богу – јерарха, свештеника и мирјана. За нас је био веома важан духовни задатак да подигнемо храм који прославља њихову верност, храброст, духовну лепоту и подвиг, да призовемо њихове молитве за нас. *** На територији Сретењског манастира који је затворен 1920-их година такође су се налазиле јединице ЧК и НКВД-а. И овде је било каземата, и овде је било мучења. Ми за земљу Сретењског манастира кажемо да је антиминс. У антиминс на којем се служи Света литургија – посебно платно које благосиља архијереј и које се ставља на престо у олтару, ушивају се мошти светих мученика. А земља на Бољшој Лубјанки је један велики антиминс. *** Шта може бити боље за осмишљавање трагичних догађаја у нашој историји од храма Божијег? Речима се не може осмислити. Па, рећи ће правилне речи, изразиће правилне мисли, даће тачне оцене. Али је овде у питању нешто веће. Треба да постоји храм-споменик нашим новомученицима – дивно светао. Храм, чија идеја ће бити прелазак из патње у радост, из таме на светлост, од трулежног ка нетрулежном, од нашег времена ка оном стању кад, као што је Господ рекао, времена више неће бити – ка Царству Небеском. Зар то није светао и радостан догађај? Победа светих новомученика! Као епиграф би се могле навести речи оца Јована (Крестјанкина) који је говорио да су дани које је провео у логору били најсрећније године у његовом животу, кад је Христос био поред њега. Нови храм Сретењског манастира је назван у част свепобеђујућег Христовог Васкрсења и у част верних ученика Господа Исуса Христа – Његових светих новомученика и исповедника. Осмишљавамо пут који су прешли наша земља и народ, пажљиво слушамо лекције које треба да извучемо и схватамо главно: све је само у рукама Божијим. Господ свргава у пакао и изводи из њега. Управо то се десило нашој отаџбини, која је била свргнута у пакао и поново изведена ка Христовом Васкрсењу, ка васкрсењу живота у Богу за многе милионе наших сународника. Треба да запамтимо: живимо у Светој Русији Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити! Наравно, само ум пун предрасуда и злобе може да тврди да се у Русији ништа не дешава набоље, да су узалудне молитве новомученика. Сећам се покојног сабрата из Донског манастира, оца Данила, који се често чудио: „Како можете да не верујете у препород Русије? А молитве збора новомученика?! Оних који су пролили крв за Христа, који се сад моле пред престолом Божијим за нас, за нашу Русију, за нашу Цркву?!“ Говорио је: „Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити!“ Поновићу, само пристрасан ум који не воли Русију може да тврди да се у Русији не дешава ништа позитивно. наравно да се дешава. У храмовима видимо већ нову генерацију омладине која је одгајена у православљу. Таквих младих људи има и има их много. Видимо мноштво људи који су стекли веру, који се спасавају и кају. Видимо и спољашњи препород. Кад бисмо само позлаћивали куполе, а кад би Православна Црква духовно умрла, то би било ужасно. Али на срећу, Црква остаје верна свом Учитељу, Господу Исусу Христу. Она иде за Њим, она мноштво људи води у Царство Небеско. Главни задатак Православне Цркве јесте да испраћа своје грађане у Царство Небеско. Један светитељ који се упокојио у ХХ веку је рекао: „Не треба тражити свету Русију, треба живети у њој.“ И ми, по милости Божијој, живимо у њој, у светој Православној Цркви која једина може да нам дарује мир, утеху, смисао овог живота и вечно спасење. Извор: Православие.ру

Драга браћо и сестре! Данас смо оставивши своје уобичајене послове дошли овамо на Христову Тајну вечеру. Свака Света литургија је Тајна вечера. Зашто се назива тајном? Кад се време Христове проповеди на земљи ближило крају и кад је требало установити Свету литургију, јеврејски првосвештеници, који су се коначно укоренили у својој злоби, већ су тражили згодну прилику да ухвате Спаситеља. И да се то не би десило за време служења Свете литургије, за време успостављања ове велике Тајне, место на којем је она обављена било је тајно. Данас Литургија наставља да буде Тајна вечера, зато што њен смисао остаје скривен за велики број људи. Али сте се ви, православни хришћани овог града окупили овде како бисмо се сви сјединили с Богом у молитви и причешћивању Светим Христовим Тајнама. Управо сједињење с Богом представља главни циљ људског живота. То је главни циљ, чак и ако га нисмо потпуно свесни, чак и ако га не формулишемо у том облику. Човек није створен ни због чега другог, човек ни због чега другог не долази у свет осим како би сјединио своју душу с Богом кроз веру у Њега, кроз уздање у Њега, кроз спознају Њега и сједињење с Њим у осећању љубави, наде и вере. О томе да је Творац овог света, Творац сваког од нас, као и Промислитељ Који се на посебан начин брине за постојање нашег света и сваког од нас не говори нам само осећај да постоји Виша сила, већ и искуство сваког од нас, који смо проживели макар мало дужи животни период о којем смо иоле озбиљније размишљали. Кроз искушења и радости, кроз срећу и незгоде, кроз падове и покајање Бог нас доводи до самоспознаје. Сјединивши се с Њим људска душа добија све наслеђе Божије: Бог је свемогућ и бесмртан и људска душа, сједињујући се с Богом постаје бесмртна и свемогућа. Господ чује и испуњава молитве овакве душе, зато што су ове молитве на корист и самом човеку и онима за које се он моли. То је велико искуство Христове Цркве која постоји две хиљаде година, и оно треба да постане лично искуство сваког од нас. Треба да осетимо ово јединство с Богом, да га спознамо, не само на основу књига и проповеди, већ пре свега у свом животу. „Тражите Бога и жива ће бити душа ваша“ (Пс. 68: 33). Ова спознаја је највиша, најлепша, али и најтежа. Није случајно то што сам данашњу беседу почео од тога да смо сви ми оставили своје свакодневне послове и дошли у храм на Христову Тајну вечеру како бисмо се сјединили с Речју Божијом, с Господом Исусом Христом. У данашњем Јеванђељу смо читали како је Господ дошао у кућу код Својих пријатеља. Ту су биле две сестре: Марта и Марија. И једна се бринула да почасти госте и за трпезу, што је само по себи било исправно. То је чинила од свег срца и то је био начин на који је могла да послужи свом Учитељу, Господу Исусу Христу и својим ближњима. Друга сестра је седела покрај Христових ногу и слушала је речи Божије, упијала их је и сједињавала се с њима. Кад је Марта с прекором рекла Спаситељу да ју је Марија оставила и да јој не помаже у кућним пословима Господ је изговорио следеће речи којих се сви сећамо: „Марта! Марта! – рекао јој је с љубављу и захвалношћу за њену бригу – бринеш се и узнемираваш за много. А само је једно потребно“ (Лк. 10: 41). Да, наравно, треба и трпезу треба спремити, и наши кућни послови су потребни – и то је израз наше љубави према ближњем, али ни у ком случају не треба да заборавимо главну бригу – сједињење наше душе с Богом. Није случајно што у одломку из Јеванђеља чујемо како једна жена угледавши Христа одмах после овог разговора у кући Лазара, Марте и Марије каже: „Благо Жени Која те је носила, Која Те је дојила Својим грудима, благо Твојој Мајци, благо Пресветој Богородици!“ Заиста је тако! А шта каже Христос? Он изговара апсолутно запањујуће речи. Знамо да је Мајка Божија часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Нико не може да се упореди с Њом. И одједном Сам Спаситељ на усклик ове жене – „Благо утроби која Те је носила, и грудима које су Те дојиле“ (Лк. 11, 27) – каже да има још блаженијих људи. На овом свету постоје још срећнији људи. Ко су они? То смо ми. Ово јесте запањујуће, али су то речи Самог Сведржитеља Бога, речи Свете Тројице, речи Господа нашег Исуса Христа. Још су блаженији, каже Он они „који слушају реч Божију и држе је“ (Лк. 11: 28). Ево ко је заиста блажен – они који држе реч Божију у свом срцу и испуњавају је. Можемо бити још блаженији од Мајке Господа, зато што је Она бескрајно смирена и уступа нам ово блаженство само да бисмо се сјединили с Њеним Сином, да бисмо стекли бесмртност, да бисмо стекли велику радост да будемо заједно с Њеним Божанским Сином. Она се умањује исто као што се умањивао Њен Божански Син. Ево на какве задатке који нам се постављају у овом животу подсећају икона Пресвете Богородице и данашње Свето Писмо. Сад ћете приступити светом Путиру и причестити се Светим Христовим Тајнама. Бићете учесници исте оне Тајне вечере на којој су били апостоли. Исти Господ Исус Христос ће вам дати исто и истинско Своје Тело и истинску Своју Крв. Ово је главно у нашем животу, то нас сједињује с Богом, исто као и Његове речи које смо чули у светом Јеванђељу, њихово разумевање и размишљање о овим Божијим речима, молитва Богу и испуњење Његових заповести. Све ово од срца желим свима вама, окупљенима у овом храму пред чудотворном иконом Пресвете Богородице. Окупили сте се и сами за себе, и за своје ближње за које се молите. Нека Господ благослови све вас и све оне који се налазе у вашем срцу пуном љубави. Амин!“ Извор: Православие.ру

Митрополит псковски и порховски Тихон говорио је за „КП“ о великим пројектима Псковске епархије на Криму, успешној борби против алкохолизма и о томе на који начин привући омладину да се не бави само митинзима и хајпом на интернету. Русија више није међу пет земаља у којима се навјише пије - Владико, крајем августа у Пскову је одржан антиалкохоличарски форум. Зашто управо овде? - Псковска област је једна од најпроблематичнијих по потрошњи алкохола, управо зато је Министарство просвете овде одржало форум. Имамо солидно искуство – делатност црквено-друштвеног савета за борбу против опасности од алкохолизма. Он је основан пре 10 година на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила. Председници овог савета смо академик Лео Бокерија и ја. На форуму су учествовали представници 40 региона. Заједно с губернатором Михаилом Ведерниковом у нашој области реализујемо пробни пројекат за стварање широког система превенције међу децом и омладином. Имамо солидне методе које су се показале као ефикасне. - А за алкохоличаре са стажем? - У области ради добар рехабилитациони центар „Ручеј“ („Поток“), али је то посебан правац: не бих се прихватио ни специјалистичког лечења, ни рехабилитације, тиме треба да се баве стручњаци. А превентива је оно на чему можемо и треба да радимо. - Зашто се у Русији традиционално тако много пије? - Можда не знате, али по подацима СЗО Русија у последњих 10 година више не спада у пет земаља света у којима се највише пије. Да ли сте приметили да на улицама има мање омладине која пије, на пример, у Москви? - Седе понекад на клупама, али су углавном старији. Моји познаници се жале да омладина сад одбија чашицу. - Већ 10 година је у току програм који је покренут уз учествовање нашег друштвено-црквеног савета за смањење потрошње алкохола у РФ. Овај велики државни програм је тих година одобрио премијер Путин. Сећајући се кампање 80-их година могу да кажем да је тренутно у току тиха и можда једна од најефикаснијих кампања за борбу против алкохолизма у току целе историје Русије. И врло је добро што је готово незапажена, то нам је драго. - Ви сте председник друштвеног савета Росалкорегулированија (Организација за регулисање потрошње алкохола). А које су методе овог програма? - За ових 10 година спроведене су строге мере на спречавању продаје алкохола малолетницима. Забрањена је конзумација алкохола на јавним местима. Ограничено је време за продају алкохола. Сећате се да је донедавно вотка могла да се купи и дању и ноћу, чак и на киосцима. Узгред речено, такође је обустављена продаја на киосцима. Повећане су акцизе, дакле, и цене, а то значи да је смањена приступачност алкохола: флаша вотке за 30-40 рубаља је донедавно била норма. Пиво је изједначено с алкохолним производима и одговарајућим акцизама. Јер мали број људи зна да се пиво продавало с олакшицама, као намирница. На телевизији је приказано мноштво спотова друштвене рекламе и филмова. И, наравно, повећавају се могућности за корисно коришћење слободног времена и бављење спортом. - И какви су резултати? - Постоји званична статистика Министарства здравља Русије. Пошто сам недавно морао да напишем реферат сећам се цифара. Захваљујући кампањи у току последњих година у земљи се битно смањила употреба алкохола с 15,8 литара по човеку 2008. године (по подацима СЗО је било чак 18 литара) на 9,7 литара етанола по човеку 2017. године, што одговара нивоу од 11,55 литара за лица која су старија од 15. година. Русија је избила на прво место у свету по брзини смањења смртности и продуживања живота међу средње развијеним и високо развијеним земљама. У Русији је 2017. године остварен апсолутни рекорд дужине живота у целој историји земље, укључујући и совјетско време: 72,7 година. Смртни случајеви услед тровања алкохолом су се по подацима Росстата смањили више од 3,5 пута, а број оболелих од алкохолизма за скоро 40%. Стручњаци СЗО су 2009. године обавили истраживања и по прогнозама из 100 младића-матураната 2009. године – у Енглеској ће пензију доживети 90 људи, а у Русији само 40. По мишљењу стручњака, главни разлог за то је алкохол. Сада је то ствар прошлости. - Али колико су ефикасне све ове методе и програми кад постоји појам као што је „сива“ производња алкохола и „сива“ илегална трговина? - Постоје и други критеријуми објективне контроле. На пример, број алкохолних психоза. Јер, делиријум тременсу је свеједно где и како је алкохол купљен. Дакле: обољења од алкохолизма и алкохолних психоза су у периоду од 2008. до 2017. године опала 56%. Постоји још један критеријум. У Русији, по подацима истраживања професора А. В. Немцова, 82% убистава почине људи који се налазе у стању алкохолне опијености. Број убистава на 100.000 људи се од 2008. до 2018. године смањио више него троструко. Могао бих да наведем још много примера. Али у сваком случају, захваљујући ефикасном владином програму који сам већ помињао, и напорима друштва, заиста се одвија огроман општенационални рад. И занимљиво је да се све то одвијало и одвија без помпе, буке и друштвених потреса. - Зар је могуће да све иде тако глатко? - Наравно да није. Сад се лобира закон о продаји алкохола преко интернета. Даноноћно. То је веома опасно и може задати ударац свему ономе што је постигнуто у току последњих година. Не смемо то да дозволимо. Како привући омладину без обзира на митинге и Јутјуб - Како Црква може да привуче омладину која тежи ка уличним протестима и хајповању на Јутјубу? Каквим идеалима? - Открићу вам једну тајну: Црква ни човеку, ни човечанству не може да понуди ништа осим Јеванђеља. И никога осим Христа. Ако вам неко каже нешто друго – не верујте. Ми заиста немамо ништа друго. Зато је оно што имамо најважније и најлепше у животу. Неко може рећи: јеванђељски идеали које проповедамо омладини једноставно нису занимљиви. Често то заиста и јесте тако. Али узрок уопште није у омладини. А још мање је у идеалима. Он је у нама: или нисмо у стању да откријемо ове идеале, или наша дела не одговарају ономе о чему проповедамо. Све је једноставно. Никога не можеш да ухватиш за уши и одведеш код Христа. Сви слични покушаји се завршавају врло лоше. - Али прва ствар која код вас у Печорама пада у очи јесте просто неки огроман број омладине, која ради свуда у манастиру. Знам да је у току, за наше време, велики омладински волонтерски пројекат. - Реализујемо га заједно с Министарством културе. Две хиљаде добровољаца из преко 60 региона од Калињинграда до Камчатке, углавном омладина, долази код нас у току три летња месеца. Колико могу помажу нам у ремонту храмова под руководством стручњака, у неговању башти и цвећњака. Учествују у раду на уређењу наших старих градова – Печора и Изборска. Узгред речено, волонтери су заједно с нашим монасима тако очистили и уредили центар Печора да се чак и староседеоци чуде и захваљују. - Да ли су волонтери верници? - Има разних, али углавном нису. Момци живе при манастиру недељу-две дана, раде по 4 сата дневно. Остало време је посвећено екскурзијама, спорту, кружоцима за рестаурацију, дискусијама, занимљивим сусретима и тематским предавањима. Али ми се чини да омладина пре свега жели да сама види шта се заправо овде дешава – у Цркви. У манастирима, у умовима и душама православних хришћана, монаха и парохијана, због чега су уопште овде? Што се тиче манастира – монаси живе као што су живели. Њих петнаестак цело лето ради заједно с волонтерима. Ако неко пожели да поразговара с њима они ће га пажљиво саслушати и одговорити на питања. Ништа нарочито. Једино што у најмању руку треба припремити преноћиште, храну, екскурзије и организовати слободно време за две хиљаде наших врло различитих, али верујте, дивних гостију. Међутим, све се исплатило у сваком смислу! Довољно је видети хиљаде коментара добровољаца на друштвеним мрежама да схватимо – пред нама су људи који су открили свет који им је био потпуно непознат. И ово откриће је судећи по њиховим коментарима, за многе од њих без преувеличавања било потресно, запањујуће, али безусловно срећно и радосно. Разуме се, нису „сви до једног постали црквени“, а хвала Богу, ми себи нисмо ни постављали такав фантазмагоричан задатак. Било је оних који су ушли у живот Цркве. Али сви, или скоро сви наши гости су на растанку с нама истакли да су код њих нестали уобичајени шаблони и непријатни стереотипи. Срели су се с људима који заиста живе за Бога. И могу да доведу човека до Њега. - Код многих мојих познаника шаблони су нестали кад су прочитали ваш бестселер „Несвети, а свети“. Он је доживео већ 17 издања. Тираж износи скоро 3 милиона. Да ли сте очекивали да ће књига то доживети? - Нисам очекивао, али ме то сигурно радује. Шта може бити драгоценије за свештеника него кад људи кажу да су захваљујући књизи стекли или сачували веру? УНЕСКО и велики ремонт - Као митрополит сте се вратили у Псковску епархију где сте као младић кренули монашким путем. Шта је сад овде главно за Вас као псковског архијереја? - Парохијски живот. У Псковској епархији има изванредних свештеника, али парохијана у храмовима има много мање него у другим одвајкада православним областима Русије. Нећу се упуштати у све разлоге. Али један од техничких проблема епархије је то што већина храмова нема парохијски дом. У ствари, то није само потреба газдинства: и школа веронауке, и курсеви за оне који желе да се крсте, и школа, и разговори о Светом Писму, и омладински сусрети – то и много тога другог чини живот православне заједнице. За све то је потребан парохијски дом који треба да постане близак стотинама људи. Градимо првих 8 таквих домова – то је важно. У епархији је започет рад службе доброчинства и људи су то осетили. Отварамо народне кухиње, сестринство за помоћ у хоспису и у болницама. Заједно с административним властима припремамо се за изградњу две средње школе од којих ће једна представљати наставак Псковске православне гимназије. Пројектујемо друштвено-спортски комплекс с породичним центром. Почињемо да градимо историјски парк „Русија је моја историја“ за Псков. Све то није нешто јединствено, већ је реализовано у многим епархијама. Само што ми у Пскову мало каснимо. - Недавно су објављене информације о томе да је 10 старих споменика у епархији уврштено у објекте под специјалном заштитом Унеска. Многи сународници су изненада открили да је Псковска област необично занимљива, између осталог, и у овом смислу. Какав програм реализујете кад су у питању споменици којима раније није посвећивано довољно пажње? - Ситуација везана за псковске споменике није једноставна. Многи се налазе у критичном стању, Направили смо програм за наредних 10 година и почели смо да га остварујемо. Предстоји нам много посла и он није нимало лак. Рецимо, у Псково-печерском манастиру без преувеличавања под хитно треба решавати проблем обрушавања сводова и пећина. У току су припремни радови на решавању истих проблема у Снетогорском и Мирошком манастиру. Намеравамо да оснујемо своје, псковске, радионице за рестаурацију и да школујемо стручњаке који би остајали код нас, у псковском крају. То је дугогодишњи и озбиљна пројекат. - Да ли програм финансира федерални центар или ангажујете приватне мецене? - Власник свих ових јединствених објеката је држава, зато се надам да ће бити издвојена и финансијска средства. У рестаурацији могу учествовати и мецене. Међутим, засад нисмо добили никакав новац. - Видим да је овде већ у току ремонт, свуда су скеле. - Све радимо од својих средстава и уз помоћ манастирских доброчинитеља. Иако су средства ограничена неки објекти се налазе у тако лошем стању да не смемо чекати. - Мало је манастира у којима сам видела толико организованих група на екскурзији. Колико ми је познато, недавно је било неких конфликата? - У току последње године живот нас је приморао да доведемо у ред рад служби за вођење екскурзија. У Пскову, у Печорама има професионалних водича. Међутим, има и изузетно активних ентузијаста без квалификације, да само чујете какве небулозе причају! Заједно са Псковским унвиерзитетом увели смо издавање државних лиценци за водиче. Прво су то доживљавали скоро као вапијући напад мрачњака на свету слободу говора. Међутим, комисија за издавање лиценци је поступала потпуно у складу са постојећим законима, осим тога, никога нисмо ограничавали: сви они који су то желели могли су да полажу испит, само да поседују знања на одговарајућем нивоу. Зато сад посетиоцима манастира више не пуне главу бесмисленим причама. - Многи свештеници живе врло скромно, постоји ли разлика између њиховог живота у Псковској области, и рецимо, у Москви? Да ли помажете сиромашним свештеницима и њиховим удовицама? - Истински самопрегоран свештеник је подвижник и трудбеник и у Москви, у псковском селу. Псковска епархија помаже и удовицама свештеника и нашим пензионерима – свештеницима, мирјанима који су радили у храму и потребитим парохијанима. Међутим, то се сад ради у многим епархијама. Наша Псковска треба да уради још много тога да би могла да помогне људима који данас трпе оскудицу. „Драму за Крим сам писао у колима“ - На Криму се обавља велики рад на представи „Грифон“ по Вашој драми о шест историјских епоха Херсонеса. Како сте радили на њој и како реагују гледаоци? - Као председник Патријаршијског савета за културу бавим се хришћанским споменицима на Криму. Заједно с историчарима и археолозима припремио сам програм за Херсонес, за рестаурацију његових објеката и специјалан програм за просветну делатност. За 3 године је нешто већ урађено. Још 1914. године је замишљен, али није реализован пројекат музеја хришћанства у Херсонесу. Веома бисмо желели да га остваримо. То ће бити и научни, и музејски центар. Тамо се пројектује вероватно једини у Русији музеј антике и Византије. Планирани су позоришне сцене и представе везане за историју Херсонеса, с античком и византијском историјом. - Неколиким ауторима је понуђено да напишу, а на крају сте Ви то морали да учините? - Задатак није нимало једноставан, али је прилично примењен: у јединствену повест требало је повезати различите периоде историје Херсонеса, од антике до данас. Овде је важно да се не претера с патетиком, да се на занимљив начин гледаоцима исприча нешто о овом древном и за нас историјски веома значајном месту, где смо се, као што је писао руски философ Сергије Булгаков, „родили духовно и историјски“. А Ана Ахматова је полазећи од својих личних дечјих утисака једноставно говорила: „Херсонес је главно место на свету“. Грифон је један од симбола Херсонеса и Крима, у херсонеском музеју се чува стари приказ грифона који седи. Овај лик је узет као основа, али смо се потрудили да направимо представу не само о месту које је свето за целу Русију, већ шире – о човеку, о његовом призвању, о ономе што је главно у животу. Гледаоци засад реагују врло лепо. Колико знам, после два прва приказивања карте су распродате до краја сезоне. За успех представе су пре свега заслужни таленат и рад младог режисера Вјачеслава Игнатова и продуцента Саиде Медведеве. - А како пишете драме и књиге? - Нажалост, фрагментарно. Ових дана сам се возио аутомобилом с једним од мојих бивших студената. Он ми каже: „Други пут сам с вама у колима и Ви опет пишете. Први пут сте пре 12 година кориговали „Несвете, а свете“. Ја нисам професионални писац. Латим се „пера“, тачније компјутера кад за то постоји практична потреба: то је помоћ мом главном послу – свештеничкој служби. Шта ћемо видети у Мањежу - Чему ће бити посвећена следећа изложба поводом Дана народног јединства у Мањежу? - Ову изложбу припремамо већ годину дана. Посвећена је 75. годишњици Победе у Другом светском рату. Из многих руских музеја у Москву ће бити донете слике посвећене овом периоду. Експозиција треба да буде дубока и темељна прича о рату, народу и човеку кроз философију уметности. Чини ми се да ће то бити правилан задати тон пред почетак јубиларне године. О русофобии - Из године у годину међународна амтосфера постаје све гора и гора по Русију. Шта мислите, зашто нас толико не воле у свету? - Не бих рекао да је „све горе и горе“, није све тако једноставно. Не могу се сложити ни кад је у питању нека ексклузивна мржња према нама. Мислим да је то у већој мери наше преуваличавање негативних представа о нама. „Не сакупљам сплетке о себи“ - Још 2013. године сам Вам поставила питање о томе зашто је међу либералима тако модерно да грде Цркву. Тада сте одговорили: нека грде. Понеки људи као званични портпарол РПЦ Владимир Легојда одговарају овим опонентима, често анонимним. Да ли на њих треба обраћати пажњу и како треба реаговати? - Ту не постоји јединствен и универзалан одговор. - Људи често сплеткаре о Вама, да ли читате те сплетке или Вам их можда неко препричава? - Нешто читам, нешто ми препричају, нешто и не чујем. Не постављам себи за циљ да сакупљам све гласине и сплетке о себи. Извор: Православие.ру

Икона Мајке Божије „Свих жалосних Радост“ је једна од најомиљенијих икона у руском православном народу. Наше жалости су врло различите, али потичу из два тешка извора: од људских грехова и од греховности целог људског рода. Уколико управимо свој поглед на сопствени живот видећемо колико жалости сами себи причињавамо. Наше грешке, наши грехови, наша неразумност, гордост и дрскост – све су то страшни и тешки извори наших жалости. И с овим жалостима које сами стварамо долазимо код Господа и Његове Пречисте Мајке, врло често не називајући ствари својим именима, а да не говоримо о томе да смо сами криви за оне туге, болести и напасти од којих молимо Бога да нас спаси – умногоме да нас спаси од нас самих. С тим се обраћамо и Пресветој Богородици. Као што кад дете учинивши нешто тешко и страшно, само себе довевши у напаст, прибегава мајци знајући да ће га она схватити, и да ће му опростити и да ће га утешити. И други тежак извор наших жалости и несрећа је наш заједнички пад у грех. Сви смо ми пали, цело човечанство. Овај свет је оштећен падом у грех, заједничким људским грехом, почевши од Адама, отуда и жалости које наводно не зависе од нас: невоље, наше болести и болести наших ближњих, неправда, бол и ране који људи задају једни другима. Кроз ово тешко искушавање невољама мора да прође сваки човек. Овакво искушење може бити на спасење, али може бити и на погибељ. Овакво искушење је на погибељ кад се човек не смирава пред Богом. Кад не каже: „Добио сам оно што сам заслужио. Помени ме, Господе, у Царству Твоме!“ – као што је рекао онај разбојник којег Света Црква слави као првог човека који је ушао у рај, као првог човека који је стекао спасење. Био је ту и други разбојник који је хулио на Бога: „У овом свету је све неправедно, све је страшно. И Ти си крив због тога што си створио тако неправедан и страшан свет.“ Нека би нас Бог избавио од тога да тако трпимо своје невоље. То је пакао – и за живота, и после смрти. Пресвета Богородица нам даје пример који се ни са чим не може упоредити: кад је оружје прошло кроз Њену свету душу, као што се поје у црквеним песмама, кад је видела како Њен Син бива разапет на крсту, Она је била пуна вере и наде у свемогућу Промисао Божију, која не делује само у овом, него и у вечном животу. И у ову вечност је ушао Њен Божански Син васкрснувши Сам Себе Божанском силом Тројичног Божанства. Тако смо и ми позвани да очекујемо утеху од Бога, од Његове Пречисте Мајке, да очекујемо радост коју ће Васкрсли Господ несумњиво донети у наша срца и у наш живот. Сви се сећамо речи преподобног Серафима Саровског кад је једном у праведном гневу ударио ногом рекавши монасима обузетим чамотињом: „Не смемо да дозволимо да нас обузме чамотиња, јер је Христос васкрсао!“ Господ ће уредити живот сваког човека који се нада и верује у Њега, свакога ко се ухватио за Његову ризу, све оне који сами себе, једни друге и сав живот свој предају Христу Богу. Пресвета Богородица је од Бога добила велике дарове, велико блаженство – у Царству Небеском. У чему се оно пре свега састоји? Бог је љубав. И све блаженство у Царству Небеском јесте испољавање ове љубави. Ми то само делимично осећамо – према Богу и у међусобним односима, према деци, према родитељима, према нашим ближњима; осећамо да је управо у томе – у љубави – скривена тајна будућег века. Блаженство Пресвете Богородице је скривено у томе што Она може да излива Своју мајчинску љубав на сваког од нас, у томе што је Она Радост свих жалосних – управо то је Њено блаженство. У томе је и Њена награда у Царству Небеском. Мало је људи који схватају да је помоћ ближњем, пожртвовано служење љубави оно највише блаженство о којем Господ говори. Неки хришћани проживе цео живот не схвативши то. Они доживљавају само извесна молитвена стање, известан осећај своје праведности који води у пакао... Смирење и служење ближњем је управо предворје Царства Небеског. И ако смо на другом путу још увек имамо времена да се пренемо и да кренемо путем Христа Који није дошао да би Њему служили, већ да би служио; да не идемо путем ђавола који осуђује и узноси се – а чиме се он узносио? Богатством? – Не, он се узносио духовним даровима, то је дух! И на несрећу, људи који су усредсређују на „духовност“, понекад такође постају слични ђаволу узносећи се над другима и осуђујући их. Они се узносе како би пали. Драга браћо и сестре, и ми треба да памтимо да истинско испуњење Царства Небеског није ни у чему другом осим у томе да волимо. Вратимо се на прави пут уколико смо због немоћи и неразумевања скренули с њега, угледајмо се на Господа, на Његову Пречисту Мајку и све свете који су прошавши овај дивни, једини и уски пут стекли јединство с Богом у Царству Небеском. Извор: Православие.ру

Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру

Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли. Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу. Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио. А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог. Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас. И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут. Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други. И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле. Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио. Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света. Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву. За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили. «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити? У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане. Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца. Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу. Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав. Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас. Извор: Православие.ру

У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19). Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу. Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти. Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања? Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога. На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас. Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна. Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање. Амин. Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године Извор: Православие.ру