Претражи Живе Речи Утехе

О отуђењу савременог човека “Угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то: или конформизам лажног уклапања у колектив, или је бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у Човек може бити принудно усамљен, али догоди се и да себе самог изолује. Разлози су многоструки: ускраћена права, увреде, сујете, разочарења.“ Јеротић цитира Јунгове речи…: “Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.“ О потреби за љубави и сигурношћу “Оно што човек стварно воли у себи и код другога је његов идеални Его чије је порекло дубоко, са коренима и у прошлости човечанства“. Највиши циљ развоја сваке особе треба да буде “…не само узимање и задовољавање физичке напетости већ и радосно давање и предавање себе другоме.” О искушавању “Све је увек присутно унутра у човеку. У дубинама његовог непрегледног, несвесног живота. Цела прошлост, индивидуална и колективна. Стално сам искушаван, стављан на вагу и мерен, и себе самог стално мерим да видим, јесам ли што отежао животним искуством, јесам ли бар мало складнији, хармоничнији, мудирији, животно зрелији? Па, као што најчешче нисам у стању да проценим спољашње историјске догађаје застајем збуњен, уплашен и потиштен и пред унутрашњим догађајима, без спосбности да нешто од протеклих потреса научим.“ О историји “Покушавам да узалуд продрем у мистерију смисла историје. Све у њој изгледа збркано, нелогично, случајно. Али, ако човек хоће да буде довољно искрен и поштен према себи, онда му његов живот, па и живот његове породице, када доспе у средње године, изгледа логичан, смислен и управо такав какав је био. А то је најважније и то је порука Јеванђеља“. О браку “Брак је доживотни изазов партнерима! Потребно је паралелно самопоправљање. [У вези односа посла и партнерског суживота] Потребно је да остане бар мало љубави, поштовања и интересовања за партнера. Партнер познаје нашу Сенку, Персону, Аниму, Анимуса, она не може и неће да нам се диви.” “Свака индивудуалност је везана за бол. Човек је постао индивидуалист онда када је успео да се загледа дубоко у себе и каже: постојим, дакле патим! Радост је део љубав. Задовољство тражи дубоку вечност. У животу срећемо углавном три врсте људи: они који суде, они који мере и оне који опраштају. Треба се чувати да не упаднемо у прве две групе.” О вери “Духовност није као жвакаћа гума која остаје годинама у устима, већ је најлепша посластица која се мора прогутати да би изнутра деловала. ” “Врата вере су ми одшкринута. Иза њих већ назирем божански лик Христа и Његов благи дах. За то је било довољно само искрено проживљавање своје немоћи. Немоћ мора бити потпуна да би избављење било такво. Иза свега стоји једна истина: ја сам не могу ништа, апсолутно ништа! Шта ја могу? Да завршим два факултета, да будем сматран за паметног, да разумем своју ароганцију…да будем ироничан, скептик, похотљивац, да желим добро да поједем, да сам Доријан Греј, да знам нешто да кажем о Јасперсу. Све то, ето, ја могу. Поред тога, човек XX века може и немогуће: да пробије звучни зид, да оде на Месец, да продужи људски живот, да уништи Земљу.” Зрела личност “Нема граница човековог сазревања у току његовог живота. Способност да се воли неко други, а не само себе. Способност контролисања нагона и импулса. Подношења непријатности, бола и патње. Поседовање зреле, а не инфантилне свести. Умерена агресивност без реакције беса или мржње. Способност да се буде независан. Све ово су важни критеријуми у савременој психологији.“ Владета Јеротић је беседио у области религије, психијатрије и философије. Његов неисцрпан таленат, вредноћа и радозналост су фасцинирале савременике. Држао је посећене трибине и гостовао у гледаним емисијама на телевизијама. Остала је упамћена његова реченица: „Ако нема вере, наде и љубави а одавно нема, тражење смисла је у задовољењу нагона и површних сензација.“ извор: Петровград.орг

Много је људи, најразличитије старости, који се често, неки и годинама жале на осећање умора. Међу њима има и младих и сасвим младих особа који нас зачуде и збуне упорним жалбама на умор. Када лекар тражи да овакве особе ближе опишу то своје стање умора, пада у очи, с једне стране, релативно сиромаштво описа, с друге стране, монотонија и стереотипност оваквог описа. Осећање умора најчешће подразумева код оваквих особа неку општу безвољност, физичку и психичку малаксалост, брзо замарање после неког физичког и психичког напора, нерасположење, поспаност, каткад резигнацију или апатију. Пошто смо брижљивим физикалним и лабораторијским анализама искључили постојање било каквог физичког обољења код оваквих људи, код којих преовлађује умор, често као једина, али упорна сметња, а још кад имамо пред собом младе људе или људе у пуној зрелости, морамо посумњати да је реч о неурози која је умор истакла као свој опомињући или алармирајући сигнал. Који су то све скривени, често и дубоко скривени конфликти присутни у личности које она свесно не жели, не може или неће да препозна, бранећи се од ових несвесних конфликата осећањем дуготрајног умора? Није могуће, наравно, да осветлимо све, па ни већину оваквих конфликата у личности. Они су многобројни и тешко је замислити да их свако од нас повремено нема било да су препознати или непрепознати од свести. Овим желимо да кажемо да сваки има „право“ да буде повремено и кратко уморан из психичких конфликтних разлога, па чак и да дозволи себи „луксуз“ да конфликт не препозна, препуштајући се безопасној илузији да је умор наишао као последица претераног рада, претовареног стомака или промене „атмосферског притиска“. Када говоримо, међутим, о умору као знаку неурозе, имамо на уму у првом реду људе претежно млађе и средњих година којима је умор више или мање стални животни пратилац, који су и сами престали да верују да је умор последица неке „подмукле болести“ и који су због умора озбиљно ометени у испуњавању својих животних обавеза. Задржаћемо се првенствено на доста распрострањеној форми умора као последици повређеног осећања сопствене моћи, односно озбиљније пољуљаног осећања сигурности. Пођимо опет од обичног, свакодневног примера осећања умора у неког човека, коме неког дана није пошло за руком да оствари нешто што је био наумио, а до чега му је било доста стало. Мало је људи способних да у миру и без емотивног суделовања анализирају разлоге неуспеха неке предузете акције. Када није у питању нека већ од раније неуротична личност, када неуспела акција нема далекосежних последица и када личност није „преосетљива“ (што ће рећи превише амбициозна), чак и без анализе неуспеха живот се може одвијати даље, више или мање уравнотежено, непроменљиво. У сваком другом случају, међутим, пропуст анализирања неуспеха води неприметно повећавању броја предузетих акција у будућности са сличним завршетком - неуспехом, недовољним успехом или успехом који не задовољава, и истом последицом - новим у ствари старим и већ познатим, можда сада нешто дужим у трајању, осећањем умора. Бескрајно танан и осетљив сеизмограф наше душе опомиње сада чешће и дуже да нешто у нашој психи не функционише како треба и да је нужно да мало застанемо у захукталом ходу времена, да се замислимо над собом и загледамо се у оне дубље и мање осветљене или мање проветраване одаје у личности, не бисмо ли тамо нешто открили што ће нам указати не само на узрок умора, већ и на могућност његовог отклањања. Изненађујуће је мали број људи, међутим, склон да истражује „прашњаве ствари“ у своме несвесном. Користећи снагу воље и разума, човеку се чини да је постао господар своје душе и спољашње ситуације, па нема ни мало склоности да схвати и призна у себи било какву несвесну снагу која не подлеже његовој свесној контроли. Сваки озбиљнији проблем и конфликт који неминовно стоји у вези са снагама у несвесном, дубоко узнемиравају овакве људе, из страха да ће изгубити контролу над собом, да ће доживети немоћ, а са овом и патњу. Патња је, међутим, срамота коју треба сакрити. Тако се круг затвара, а неуротичност у човеку расте. Одличан познавалац свих неуротичних збивања у човеку и човеку овог времена Карен Хорнај и у својој последњој књизи коју је написала, "Неуроза и развој личности" (преведена код нас), опомиње да је корен неурозе, па и умора, као једне од могућих манифестација неурозе, готово увек један исти: идеализирање самога себе, постављање немогућих захтева личности у остваривању амбиција, тежња за славом, и, с тим у вези, лако повређивање неуротичног поноса, самопрезир, страх од зависности и отуђивање од самога себе. На једној страни налазимо индивидуе којима понос и частољубље значе потврђивање сопствене вредности и зрелости. Овакве зреле личности препознајемо по томе што су спремне да се боре са својим проблемима, што преузимају одговорност за последице сопствених акција, што не пребацују кривицу на друге и што не очекују у првом реду од других, већ од себе, да проблеми буду решени. На другој страни налазимо неуротичне људе који су пуни захтева од своје околине, а када и од себе нешто захтевају онда су сви захтеви у несразмери не само са реалним могућностима њихових физичких и психичких потенцијала, већ су у несразмери и са могућностима средине у којој делају. Уколико временом све више и све чешће доживљавају разочарања због неостварених очекивања, јављају се најчешће две могуће неуротичне реакције: агресивно и осветничко понашање према околини, или самопрезир и мржња према самом себи као „слабићу“ неспособном за животну борбу. И у једном и у другом случају неуротичног реаговања умор је чест и заједнички симптом декомпензоване неурозе. Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији. У чему се састоји тај одлучујући „скок у егзистенцију“ из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе „цара природе“ (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми „јесам ли ваш или Наполеон“ (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса - него их стресемо са себе? Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе. Владета Јеротић Из књиге "Човек и његов идентитет" извор

Поводом прве годишњице од упокојења академика Владете Јеротића, о делу и духовном лику почившег професора за радио "Слово љубве" говорио је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке и професор на Праволсавном богословском факултету СПЦ у Либертивилу. Звучни запис емисије Питали смо уваженог проту, који је више од 40 година био у блиској и живој комуникацији са професором Јеротићем, како можемо сагледати духовни лик овог великог човека, зашто су његова свестраност и разноврсна интересовања довели до погрешних интерпретација у једном делу јавности, али и како избећи "идолизацију" самог професора, чега је он на првом месту и сам био велики противник? На себи својствен, надахнут али и веома конкретан начин, прота Милош нас откривањем финог ткања личности која је обележила другу половину 20. века у нашем друштву, поучава и упућује на који начин да разумемо не само лик и дело професора Јеротића, него како уопште и да приступамо важним животним питањима. "Духовни код био је усађен у професору Јеротићу и из тога је он, великим трудом и радом, изнедрио многе дарове", рекао је о. Милош који је подсетио да је оно што ће остати заувек иза професора Јеротића а што су људи веома волели и поштовали, "лепа, јасна, разговетна и разумљива реч". Извор: Радио Слово љубве

Јеротићева предавања и публикације са правом су била подједнако привлачна и занимљива људима свих образовних профила и друштвених и политичких исходишта. Као остварен клинички психијатар, предузео је подухват синтезе новог и старогу клиничкој пракси, теоријској психијатрији и хришћанској пастирској психологији. Већ осамдесетих година ХХ вијека, његова предавања на ПБФ али и у другим институцијама изазивала су велику пажњу. У доба када Црква доживљава поновну друштвену афирмацију, а унутар српске теологије неопатристичка синтеза углавном фингира заинтересованост за тековине савремене културе, а протагонисти обнове симулирају познавање књижевности, културе, психологије ХХ вијека, Владета Јеротић се подухвата не увијек захвалног и мјерилима неопатристичке неофитске ортодоксије не увијек успјешног подухвата да до тада углавном непрочитане, презрене или директно проскрибоване налазе савремене психоанализе (Фројда и, нарочито К. Г. Јунга) доведе у везу са двомиленијумском теоријом и праксом светоотачке психологије. Владета Јеротић (1924–2018) Иако често оспораван управо од стране чувара ортодоксије, Владета Јеротић је личност која је имала убједљиво највећи и са било киме несамјерљив мисијски учинак на српску јавност: неоспорно је да је у покушају синтезе новог и старог, психоанализе и пастирске психологије, савремене културе и хришћанства, Владета Јеротић умио да изведе паралеле које можда нису текстуално убједљиве, али је креативни приступ отачким текстовима те начин на који је будио интересовања код људи који себе можда нису сматрали „заинтересованим за религију“ заправо сасвим оправдавао и осмишљавао некада асоцијативне везе које је Јеротић слободно правио и налазио. Бројна публика је управо цијенила јасноћу његових по(р)ука које нису сасвим и увијек биле разумијеване у цјелокупности онога што је писац хтио да каже него, попут оца Тадеја и Патријарха Павла, врло често као одвећ једноставне и уопштене мантре које свако може да разумијева како хоће (наше вријеме би се са пуним правом могло назвати временом непрекидног понављања позива да „будемо људи“, схватања да „какве су ти мисли – такав ти је живот“, као и да „само дела љубави остају“). Па чак и тако, не сасвим разумљене, поруке Владете Јеротића давале су читавим генерацијама православних хришћана путоказе у беспућима бурних деценија ХХ и ХХI вијека. Одавао је утисак благородног, доброг и ненаметљиво господственог човјека који је волио Цркву, Србију, Београд и сваког човјека без обзира што је као психијатар имао прилику да упозна и најмрачније кутке људске душе и постојања. Био је свјестан оспоравања од стране неофита и чувара замишљене и посједоване ортодоксије, али је и њих схватао као саставни дио човјекове потраге за душевним здрављем и излијечењем. Једноставност и господственост израза, лакоћа казивања која је и најдубље слојеве пастирске теологије умјела да приближи на једноставан начин учиниле су његове књиге популарним и радо читаним. Заправо, послије одласка Владете Јеротића, српској хришћанској култури недостаје човјек његових способности и домета. Нека га Христос Богочовјек награди за плодове труда и љубави – они заиста иза Владете Јеротића остају.

Кратак животопис новопрестављеног академика др Владете Јеротића Владета Јеротић је рођен у Београду 1924. године. У родном граду је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију а психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић“ у Београду. Преко двадесет година (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Владета Јеротић био је члан Академије медицинских наука и редовни члан Српске академије наука и уметности. Библиографија др Владете Јеротића Награде и одликовања ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: