Претражи Живе Речи Утехе

Празник када се заједно прослављају тројица великих светитеља и учитеља Цркве Божије Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст – Три јерарха, моливено је прослављен у острошком манастиру у сриједу 12. фебруара 2020. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор о. Дарко Ђого, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох и јереј Милан Станишић сутивански парох из Епархије будимљанско-никшићке. Бесједећи после прочитаног јеванђеља које говори да је потребно да као хришћани будемо свјетлост свијету, о. Дарко је казао да управо то свједоче животи тројице великих светитеља Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог. – Њихови животи стоје у потпуној супротности са духом данашњице. Данас све што хоће да се покаже свијетлим и благословеним, углавном настоји да то учини неким спољашњим сјајем. Данас се чини да нигдје ни у свијету, ни у цркви човјек не може постати свјетлост и свијетлити људима уколико сам не води рачуна да људи виде, да људи чују. Опсједнути смо потребом да добацимо до других људи. Нажалост, то је дух данашњице, дух пропаганде, дух рекламе. Треба да рекламирамо Јеванђеље да би оно било близу људи. Ако погледамо животе света три јерарха, видјећемо да они нису имали потребе за рекламом. Они су чак морали понекад да се склоне од људи, не од прогона, него од славе овога свијета – казао је о. Дарко. Тројица јерарха које данас прослављамо, рекао је о. Дарко, били су велики богослови, оци чија су дјела остала као трајни темељ вјере. – Свети Василије Велики својим тумачењем шест дана стварања, Свети Григорије Богослов који је допунио брата свога који је написао дјело о стварању човјека и Свети Јован Златоуст чија су дјела небројена по количини и таква да је заиста још за живота заслужио да га људи назову Златоустим – нагласио је о. Дарко и подсјетио да је и међу великим оцима било потребе да се усагласе. Вјековима након њиховог представљења због њихове богословске славе људи су нашли разлог за раздор и неслагање, што је Бог касније претворио у данашњи празник, празник јединства цркве, јединства божанских дарова тројице светитеља. И данас се, казао је о. Дарко слично дешава. – И ми смо као Василити, Григорити и Јованити заборавили да најприје припадамо једној Цркви – закључио је о. Дарко и додао да човјек слободан да чини све у славу Божију докле год не шкоди јединству Цркве, које је светиња. Извор: Манастир Острог

Празник Ваведења Пресвете Богородице, храмовна слава цркве која чува мошти Светог Василија Острошког Чудотворца, саборно и молитвено је прослављен у Горњем Острогу, данас, 4. децембра 2019. љета Господњег. Звучни запис беседе Митрополита Георгија након еванђеља Звучни запис беседе Митрополита Амфилохија након резања славског колача Светом архијерејском литургијом началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, а саслуживали су му Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгије и умировљени Епископ западноевропски г. Константин, као и бројно свештеномонаштво и свештенство Митрополије црногорско-приморске и епархија: Будимљанско-никшићке, Пакрачко-славонске, Милешевске, Буеносајреске и јужно – централно америчке и Захумско-херцеговачке и приморске. У евхаристијском сабрању молитвено су учествовали бројни вјерници. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима је бесједио Високопреосвећени Митрополит Георгије који је казао да се данас прославља чудесно Ваведење Пресвете Богородице у Храм јерусалимски. – Прослављамо је као Владичицу, као Ону која се моли за нас све и коју зовемо Мајком и Сестром. Сви који вјерујемо у Господа Исуса Христа, који смо крштени и миропомазани, који се исповиједамо, причешћујемо, постајемо храм Божији. Зато што човјек кроз Свето причешће прима Духа Светог, постаје члан Цркве и Божија Ријеч живи у њему – казао је Митрополит Георгије и нагласио да ми имамо исти благослови и позив који је имала Пресвета Богородица, да будемо носиоци Христа у овом свијету. Током Литургије, Митрополит Амфилохије је у чин свештенођакона рукоположио теолога Ранка Радоњића. Сабрано монаштво и вјерници, који се постом припремају за празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић, а који су се молитвом, исповијешћу и покајањем припремили, примили су Свето причешће. На крају богослужења Митрополит Амфилохије са саслужитељима благосиљао је и пререзао славски колач који су у славу Божију, а поводом храмовне славе Цркве Ваведења Пресвете Богородице, припремила острошка братија. Честитајући славу острошкој братији и велики Богородичин празник свима сабранима, Митрополит Амфилохије је казао да је посебну радост сабрању дало саборно служење са Митрополитом Георгијем из Словачке и чешких земаља. – Владика Георгије у подножју Карпата, гдје смо заједно положили камен темељац, подиже манастир Светог Василија Острошког. Ако Бог да, он је данас добио и рукавицу Светог Василија, да започне утемељење манастира. Та света обитељ ниче из ове свете обитељи, а црква која ће тамо да се гради је 18. ловћенска црква Светог Петра Цетињског, она коју су наши безбожници срушили. Обурдали су Ловћен, обурдали су Црну Гору и ево још се није подигла Црна Гора. Али полако, кроз те светиње које су саграђене од оне ловћенске капеле широм наших земаља, а стигле и до Словачке, надамо се да ће ако не 2020. онда 2021. године бити враћена и црква Светог Петра на Ловћен и мошти Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца – казао је Митрополит Амфилохије и подсјетио да ће тако бити враћен благослов Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку. ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму. Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица "на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје." (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца "са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)" и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19). Све до приношења пентекостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је достизала врхунац у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. Интервал између ова два празника сматран је верском сезоном. Само празновање Педесетнице у Библији се помиње само на једном месту (2 Дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника који се не помиње као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај пронађен је у чињеници да је закон дат на Синају 50. дана после избављења из Египта (уп. 2 Мој 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима дана Педесетнице забележеним у Делима апостолским (Дaп 2). Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан хришћанске Цркве. То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44). Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика. Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика. У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо). Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају. Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2). Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ο женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце. Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше. Извор: СПЦ Тропар, глас 8. Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! Кондак, глас 8. Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа.

Велики оци, учитељи и светитељи Цркве: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти су и сами прошли кроз велика искушења пре него што су постали пастири Христовог стада. У личном искуству су спознали узвишеност свештеничког служења и меру одговорности. О томе говоре њихове речи упућене савременим пастирима и служитељима Престола Божијег. Не бој се земаљских велможа Труди се, свештениче, да будеш беспрекоран делатник, који правилно управља речју истине. Никад немој доћи на црквену службу ако се налазиш у непријатељским односима с неким да те Дух Свети не би напустио на дан службе. Немој се судити и свађати тога дана, већ се док се налазиш у цркви, моли и читај, док не дође време да обавиш Божанску Тајну, и тада скрушено и чистог срца приступи светом олтару, притом се не осврћи око себе, већ са страхом и трепетом стани пред Небеског Цара. *** Немој журити и не скраћуј молитве како би угодио људима, не обраћај пажњу на њуде, већ свој поглед усмери ка Цару Који је ту присутан и ка небеским силама које се око тебе налазе. Буди достојан извршилац светих правила. *** Немој служити с онима којима је то забрањено. Пази пред Ким стојиш, како служиш и кога причешћујеш. Не заборави заповест Господњу и заповест светих апостола која каже: „не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње“ (Мт. 7: 6). „Чувајте се паса“ и др. (Флп. 3: 2). Пази да не паднеш бојећи се човека, и немој давати Сина Божијег недостојнима у руке. У том тренутку немој се бојати земаљских велможа, па чак ни онога ко носи дијадему. *** Оне који су достојни Божанског Причешћа, причести на дар, као што си на дар и сам добио; а оне којима је то забрањено божанским правилима, немој причестити, јер су они као незнабошци и ако се не обрате, тешко и њима и онима који их причешћују. Да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине Свештенство је освећење мисли које човека приближава Богу и Бога човеку. *** Прво чега... треба да се плашимо јесте да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине, који су пре свега рђав оригинал за друге сликаре, који можда и нису лоши, али их има много, да не бисмо ушли у пословицу: прихватамо се да лечимо друге, а сами смо покривени чиревима. Као друго, ако би неко од нас сачувао себе да буде колико је год могуће чист од сваког греха, не знамо још да ли је то довољно ономе ко се спрема да друге учи врлини (свештенику). Онај коме је то поверено не само да не сме бити порочан (тога се гнушају и многи од оних који су му потчињени), већ треба да се одликује врлином, по заповести која налаже клони се зла и чини добро (Пс. 36: 27). Он није дужан да само искорењује из своје душе лоше слике, већ и да уреже најлепше, како би друге по врлинама превазилазио онолико више колико је веће његово достојанство. *** Прво треба сам да се очисти, па тек онда да чисти друге; да постане мудар да би поучавао друге; да постане светлост, па онда да просвећује; да се приближи Богу, па затим да приводи Њему друге; да прими светлост да би је другима давао. Руководиоцу су потребне руке, а саветнику је потребан здрав разум. *** Не угледа се (Атанасије Велики) на обичај да ступи на престо, па да се одмах преда самовољи од презасићености као они који изненада освоје неку власт или добију наследство. Ово је својствено свештеницима туђим, незаконитим и недостојним чина, који приступајући свештенству ништа не доносе, нимало се не потрудивши зарад врлине, и за које се испоставља да су уједно и ученици и учитељи побожности и кад се сами још нису очистили, почињу да чисте друге. Јуче су били крадљивци светиње, а сада су свештеници, јуче нису смели да приступе светињи, а данас су путовође ка тајнама, окорели у пороцима и новојављени у побожности, дело људске милости, а не дело благодати Духа – они су цео свој пут обележили насиљем и напокон тлаче саму побожност; не даје им нарав звање, већ звање – нарав (толико се пореметио поредак!); више треба да приносе жртве за себе неголи за грехове незнања народа (Јевр. 9: 7); они сигурно греше у једном од два: или су имајући потребу за снисхођењем прекомерно снисходљиви тако да не искорењују порок, већ уче пороку, или строгошћу власти прикривају сопствена дела. *** Било ме је срамота због других који се, премда ни по чему нису бољи од осталих (ако нису и гори), што се каже, неопраних руку, нечисте душе, прихватају најсветијег дела и пре него што су постали достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, гурају се и тискају око Свете Трпеза не поштујући ово звање као узор врлине, већ средство да се прехране, не служењем које подлеже одговорности, већ руковођењем које не подноси извештај за своје поступке. И овакви људи, оскудни у побожости, јадни су у самом свом блеску, али скоро да их има више него оних којима руководе, тако да како време буде одмицало ни оваквог зла више неће остати, мислим да неће имати киме да руководе. Имати душу чистију од сунчевих зрака Свештеник треба да има душу чистију од самих сунчевих зрака, како га Дух Свети никад не би оставио без Себе и како би могао да каже: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2: 20). Ако се они који живе у пустињи, који су се удаљили од града, тржнице и тамошње буке и који као да се налазе у уточишту и наслађују тишином, не одлучују да се уздају у безбедност свог живота, већ предузимају мноштво других мера предострожности штитећи се са свих страна трудећи се да све говоре и чине с великим опрезом како би могли са смелошћу и истинском чистотом да приступају Богу, колико то дозвољавају људске снаге, шта мислиш, колику снагу и чврстину треба да има свештеник како би могао да чува своју душу од сваке нечистоте и да духовну лепоту сачува неоштећеном? Потребна му је много већа чистота него онима, а коме је потребна велика чистота, предстоји му више случајева у којима се може оцрнити, ако сталном будношћу и улагањем великог напора не учини своју душу неприступачном за то. *** Свештеници су за нас они људи којима је поверено духовно рађање и препород крштењем; кроз њих се облачимо у Христа и сахрањујемо се заједно са Сином Божијим и постајемо удови ове блажене Главе. Зато је тачно да не само да треба да се више плашимо својих отаца неголи владара и царева, него да их више и поштујемо: ови су нас родили „од крви и од жеље телесне“, а ови су узрочници нашег рођења од Бога, блаженог „вечног живота“, истинске слободе и благодатног усиновљења. *** Свешеник треба да буде будан и обазрив и да има мноштво очију са свих страна, јер не живи само за себе, него за мноштво људи (1 Тим. 3: 2). *** Зато душа свештеника треба са свих страна да блиста од лепоте како би могла и да радује и да просвећује људе који га гледају. Грехови безначајних људи који као да се дешавају у мраку, упропаштавају само оне који греше; а грехови угледног човека којег многи познају свима причињавају штету чинећи пале још немарнијима за добре подвиге, а оне који су пажљиви према себи наводећи на гордост. Осим тога, погрешке обичних људи, чак и ако се открију, никоме не доносе велику несрећу, а (погрешке) оних који стоје на висини свештеничког достојанства, као прво, сви виде; затим, чак и ако они учине малу грешку, другима она изгледа као велика, зато што сви не мере грех по важности самог дела, већ по достојанству онога ко греши. *** Зато свештеник треба да се заштити са свих страна, као неким чврстим оружјем, брижљивом будношћу и сталним стражењем над својим животом, свуда гледајући да неко не нађе отворено и незаштићено место и да му не зада смртоносни ударац, јер су сви из околине спремни да га рањавају и гађају – не само непријатељи и душмани, већ и многи од оних који се претварају да су пријатељи. Извор: Православие.ру

Уз владику Григорија, који је изабран за епископа франкфуртског и цијеле Њемачке, служили су новоизабрани епископ захумско-херцеговачки Димитрије и бројно свештенство. „Надамо се да ће наш храм грађевински бити завршен ове године, а ако Бог да планирамо да га освештамо о осамстој годишњици наше епархије – владика Димитрије, владика Атанасије и ја. Ако Господ изволи, биће то нешто најљепше што смо могли подарити једни другима, нашем Мостару, Херцеговини и Цркви“, рекао је у бесједи владика Григорије. Он је истакао да ће, гдје год био и ма колико обавеза имао, исто као и до сада мислити о овом храму. „У часу када се спремам да напустим Херцеговину и преузмем другу службу, нарочиту благодарност желим да упутим свим својим мостарским пријатељима с обје стране Неретве – хришћанима и муслиманима, с којима сам веома успјешно сарађивао протеклих година и који су нам свесрдно помагали при успостављању добросусједских односа и међусобног разумијевања међу свима нама који живимо на овом простору“, истакао је владика Григорије. Он је нагласио да му је драго што су им се путеви, бар накратко, укрстили и што су имали прилику да сарађују, размјењују мишљења и остварујемо предуслове за бољу и спокојнију будућност овог дијела Херцеговине. Владика Григорије замолио је све вјернике да буду од помоћи и при руци новом епископу који ће ускоро преузети кормило брода Цркве у Херцеговини. „Молим вас да га примите доборнамјерно, отвореног срца и раширених руку“, рекао је владика Григорије. Он је замолио вјернике да помажу једни другима и да увијек буду изнад свих подјела, размирица и сукоба. „Хвала вам драга браћо и сестре, драги свештенослужитељи и мили пријатељи, што сте увијек били уз мене, и у радости и у бризи, кад се пјевало и кад се туговало, када се радило и градило, када се одмарало и славило, кад се падало и када се устајало. Понијећу вас у срцу и помињаћу у својим молитвама, а вас молим да се и ви молите за мене да бих достојно испунио нови задатак који ми је повјерен од Свете цркве“, рекао је владика Григорије у емотивној бесједи. У име вјерника из Мостара владики Григорију пригодан поклон предао је предсједник мостарског Црквеног одбора Далибор Ђурасовић, који му је захвалио за све што је урадио за овај град и овдашњи народ. „Много ствари смо започели, неке и завршили, а и и остало ћемо стићи, јер сте нас ви научили“, истакао је Ђурасовић. Након литургије организован је пригодан културно-умјетнички програм и славски ручак, а кумови славе ове године били и Дарко Бањац и Денис Прачић. Вјерници у Мостару жале због одласка владике Григорија, јер је његова улога у повратку и обнови живота Срба у долини Неретве немјерљива. Саборна црква Свете Тројице била је највећи православни храм на Балкану, а запаљена и је и минирана у јуну 1992. године. Обнова је почела 2008. године, а тренутно је једини велики необновљени вјерски објекат у БиХ. Изграђена је 1873. године и национални је споменик БиХ.

Шта означава Давид који пева псалме и умирује злог духа у Саулу (1.Цар.16,23)? Свако ко попут блаженог Давида напаса овце, то јест умно начело душе, и побеђује, као он лава и медведа, гнев и похоту, такав користи реч учења и, заједно са са (сопственим ) унутрашњим созерцавањем, доноси сладост ономе ко га слуша, умирујући порочне страсти које се гнезде у њему. Кад у Јеванђељу пише: ако се ко не роди водом и Духом (Јн.3,5), а на другом месту да ће нас Он крстити Духом Светим и огњем (Мт. 3,11; Лука 3,16), онда молим (објасните): је ли ту реч о једном те истом, или о различитом? У свакоме у коме пребива Дух Свети, Он час као вода очишћује од телесних нечистота, час као дух уклања мрље са душе, час као Дух Свети полаже темеље начинима врлине, просијавајући у њему божанским знацима врлине. Због чега приликом предложења Часног Тела и Крви Господње у Цркви постоји обичај да се предлажу неравни хлебови и чаше? Све што се чини у Цркви има натприродан смисао, па тако и посебно ови символи представљају изображења и тајинства Божанствене суштине, а она је несложена, док је истовремено све створено - сложено. Само је Света Тројица, као што је речено, једноставна и несложена, стога се у Цркви предлажу неравни (неједнаки) хлебови и чаше, дајући тиме битно обележје Божанства.