Претражи Живе Речи Утехе

Митрополија црногорско – проморска организује дијалошку трибину у сали код цркве Светог Ђорђа под Горицом, у понедељак 14. марта, са почетком у 19.30 часова, на тему “Икона у теологији и умјетности”. Учесници трибине су: свештеник Немања Кривокапић, професор Цетињске богословије, Драган Радовић, историчар умјетности и кустос у Музеју града Подгорице и проф. мр Мирко Тољић, ликовни умјетник. Модератор: свештеник Гојко Перовић (Обезбијеђен је директан пренос на интернету) https://mitropolija.com/2022/03/14/najava-dijaloska-tribina-ikona-u-teologiji-i-umjetnosti/

Питање које чини наслов овог текста, иако носи парадоксални призвук, заслужује да буде размотрено, превасходно у циљу афирмације позитивног одговора. Данас се често чује приговор да теологија треба да се суочи са савременим изазовима, да изиђе из конзервативне окамењености и приступи проблемима савременог човјека и свијета на нов и креативан начин. Контра-питање би било: да ли је теологија кадра да се суочи са савременим проблемима уколико она није аутентична, укоријењена у Предање, и у живот Цркве, ако није опитна, светотајинска и црквена? Гледано са стране, богослужење и теологија могу да изгледају анахроно и конзервативно и тако ће и изгледати све док се опитно не проникне у њихов смисао, док се не доживе. Сљедствено томе, намеће се још једно питање: ко је и какав треба да буде (данашњи) теолог? Св. Григорије Богослов каже: „ако желиш да богословствујеш буди као Мојсије“, јер богословље није ученост, оно је боговиђење. Тројица светих богослова, Јован, Григорије и Симеон су понијели назив „богослов“ управо због харизматског, опитног и пророчког карактера њиховог богословља. Темељ богословља је Божије јављање и откривање човјеку. Богословље тумачи Откривење, каже Г. Флоровски. Управо у том моменту се најбоље уочава разлика између аутентичне и не-аутентичне, беживотне, суве академске теологије. То не значи да теолог не смије и не треба да буде образован и учен. Знамо да су Св. Оци били једни од најученијх људи свога доба. Међутим, њихова ученост је била у служби свједочења Онога Кога су видјели и чули (1Јн. 1-3). Уколико се, међутим, остане на учености и академизму, онда се не долази до теологије, остаје се у изолацији од стварности и живота. Не постоји суштински антагонизам између учености и теологије (између Цркве и Академије) али теологија иде даље од Академије, теологија је „боговиђење“. Као што је Мојсије, као парадигма богослова, провео на гори 40 дана и ноћи, разговарао с Богом, сазнао од Бога истине које је објавио свијету, тако је „потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме.“[1] Како примјећује Пол Рорем, Мојсијев узлазак на гору (богословља), његов пут ка Богу, када из себе оставља трубне гласове, огањ и сијање свјетлости (2Мој. 24,18), означава Мојсијев улазак у срце литургијске тајне. И само у литургијској тајни, тј. тајни сједињења са Богом теологија бива харизматска, просвећена и освећена. У супротном, она неће бити теологија него „брбљање“ (Св. Атанасије Велики). Суштински гледано, Бог је онај Који говори кроз богослове, а не обратно, што потврђују ријечи Апостола: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио (Јевр. 1,1-2). Богословље упућује на Христа јер се у Његовој Личности све испуњује. Другим ријечима, бити богослов значи бити христоносан. Ако узмемо у обзир развој богословља код нас, сложићемо се да су два најистакнутија богослова прошлог вијека – Ава Јустин и Владика Николај Велимировић. И оно што чини срж њихове теологије јесте дубока укоријењеност у Предање, у литургијско-подвижнички живот Цркве. Остварени и освједочени духоносци, они богословствују у Цркви и кроз Цркву. Њихова тема је Богочовјек-Свечовјек, а њихово богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом и страдањем и кроз све то познањем – Бога. На њиховом примјеру се потврђују ријечи да је “сваки богослов истовремено и светитељ“. (Ј. Мајендорф). Савремени теолошки дискурс у значајном свом дијелу је у раскораку са богословском традицијом из које су поникли великани попут Јустина и Николаја. Главна тачка у којој се то препознаје јесте недостатак подвижничке димензије у теологији. Молитва и пост су остављени манастирима, хришћанска етика је потпуно уступила своје мјесто “онтологији“, Христов позив да се нахране гладни, одјену наги и посјете болесни (Мт. 25,31-46) постаје непотребни изазов или у бољем случају нешто што није неопходно за спасење. Свето Писмо и Предање се тумаче “споља“, а заборавља се основна истина православне егзегезе да је Црква једини тумач Писма. Тражи се некакава “аутентичност“ у теологији која постаје ништа друго него протестантским духом напојен метод: “како ко хоће.“ Тако се многи данашњи теолози профилишу као “религијски философи“, теолошки “професионалци.“ Постоји пријетња да се православна теологија у својој транзицији од “вавилонског ропства“ ка “повратку Оцима“ контаминира протестантским духом либерализма и релативизма. Тако се светоотачки текстови често користе за афирмацију сопствених ставова. Геополитички моменат и политички коректан наратив који је доминантан у данашњем друштву рефлектује се и на теолошки дискурс. Постајемо „теолошки коректни“. Писмо и агиографска литература су демитологизовани и деконструисани, а управо то је оно што је протеклих деценија изражајно осликавало одступање западне теологије од Истине. Наглашава се потреба “осавремењења“ теологије при чему се ствара све већи јаз између теологије и живота. У чему је сврха дисертовања нпр. на тему исихазма а да се при томе не учини ни најмањи покушај да се опитно проникне у бескрајну тајну исихастичке молитве. Није без разлога Св. Григорије Богослов рекао: „ко су богослови-они који су прво очистили своју душу и тијело, или који су бар у процесу очишћења.“ Паламитско богословље је у 20. вијеку кроз дисертације поједних теолога враћено у средиште интересовања али је очито да се последњих година неки новији западни теолози показују као интересантнији и “животно“ важнији. Вјероватно најсвјежији примјер како један тенденциозни приступ у теологији може довести до драматичних посљедица по цјелукупан живот и устројство Цркве јесте украјинска црквена драма. Поједини теолози виде у еклисиологији Ј. Зизјуласа главно утемељење одлуке Фанара о признавању расколника у Украјини. Жан-Клод Ларше наводи примјер једног православног теолога у Америци који је у циљу оправдања свог противљења браку и оправдања хомосексуалности – смтрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам – употријебио ни мање ни више него теолошки персонализам Ј. Зизијуласа.[2] Ово наводим као још један примјер докле може да одведе не-црквено и ван-црквено богословствовање. Потврђује се, дакле, да је теологија од суштинског значаја за живот Цркве. Теологија јесте критеријум распознавања онога што је истинито и спасоносно и што треба да буде предмет свједочења Цркве у свијету. Свијет коме свједочимо православну вјеру жели да чује од Цркве нешто што не може да чује од било које секуларистичке установе. Зато теологија као језик Цркве треба да буде освештана Црквом, да се не би утопила у секуларистички муљ релативизма и вриједности “овог свијета.“ Како примјећује Ј. Мајендорф, “у време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас констатујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансценденција, а не оно што срећу у свакодневном свету.“[3] Теологија је свевремена, јер је Црква свевремена. Такође, теологија Цркве не претендује да буде “у моди“ јер је она ријеч о Богочовјеку који је увијек “авангарда.“ Зато основна одлика једног православног теолога јесте да буде способан да изрази непромјењиви садржај православног предања и учења, кроз лично духовно искуство, а у складу са теолошким и уопште духовним потребама савремене му епохе. Истинска теологија није плод људског умовања, она бива само унутар Цркве и једино ако има Цркву за своје исходиште и критеријум, она ће бити кадра да одговори на проблеме свијета и човјека. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру емисије "Под знаком питања" која је на таласима радија Слово љубве емитована 11. марта 2011. лета Господњег, теолог Милана Ивковић говори о љубави према теологији, о значају православног катихизиса, као и о њеној љубави према песништву. Звучни запис емисије доносимо са званичне интернет странице радија Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке. Звучни запис емисије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У одличној студији о јеванђељским сведочанствима о Христовим земаљским почецима, (1) као и у кратком сижеу истог материјала, (2) Рејмонд Браун показује да приче о Младенцу нису биографске; оне не покушавају да нас обавесте о Христовим земаљским почецима. Оне радије представљају поруку да читаво Јеванђеље у минијатури јављање Благе Вести, њено прихватање од стране апостола, али и одбијање од стране већине Израиља, њено ширење на незнабожачки свет није прича о Христу детенцету у Витлејему, већ говори о Христовом значају за људски род у ери постдуховске Цркве, што превазилази обичне причице. Стога мислим да слична ерминевтика може да се примени на празнике хришћанског календара, што ће значити откривање њиховог теолошког смисла, а самим тим и њихове литургичке и пасторалне сврхе, док ће у исто време разрешити бројне антиномије које избијају на површину у свакој расправи о црквеној години: есхатологија насупрот историје, недељни циклус насупрот годишњег, керос насупрот хроноса. He желим да тврдим даове тензије нису стварне, али сматрам да се оне јављају у најма њу руку као клице, не у Јерусалиму 4. века, као што обично чујемо, него у новозаветном периоду. Још мислим да нам сам Нови Завет пружа елементе уравнотежене теологије који могу да нас одведу до разјашњења. Основно питање у сваком погледу историјском, теолошком, пастирском јесте проблем значења: шта ми заправо радимо када прослављамо хришћански празник? С обзиром на то да je проблем ма ког празника, укорењеног не у миту него у свештеној историји што je домен простора и времена однос између прогц. лости која се не понавља и садашњег празновања, много je мастила подељено да се открије нека посебна семитска философија времена у корену свега тога. To није било плодоносно. Новије студије грчких и јеврејских семантика и битних старозаветних материјала закључиле су да нема чврстих доказа за постојање јединственог схватања у доба јеврејске мисли, и да ништа у новозаветним исказима о времену и вечности не пружа адекватну основу за особити хришћански концепт времена.(3) Како било, оно што je истинито јесте: (1) да Библија представља историјску теологију, снажан смисао низа историјских догађаја који се сврсисходно крећу ка циљу, (2) да користи овај низ као средство да се прича представи као сусрет са Богом, (4) (3) да представи каснију култску прославу спомена овога сусрета у смислу надвладавања одвојености у простору и времену од истинског спасоносног догађаја. (5) Спасење које je пројављено у прошлости наставља да живи као покретачка снага у нашим животима уколико га поново сретнемо и одазовемо му се са вером, a to не можемо да учинимо уколико га не памтимо. У Старом завету, култски спомен je један од начина на који Израиљ памти, актуелизује прошле спасоносне догађаје, чинећи да се у сваком поколењу среће Божије спасоносно дело. Тај садашњи сусрет je поента свега. Приликом спомена, ми не чинимо митско путовање у прошлост, нити превлачимо прошлост у садашњост понављајући првобитни догађај у митској драми. (6) Што се догађаја тиче, ми немамо посла са митом, него историјом. Као такви, они су прошли једном за свагда. Догодио се један Излазак из Египта и једно Христово Васкрсење, и ми не можемо да их поновимо нити повратимо. Међутим, не можемо да кажемо да су они мртви, статични, свршени и да je са њима. готово. Они су се десили и пројавили, и остају да буду носиоци новог и сталног квалитета егзистенције која се зове спасење иницирајући перманентну дијалектику дозивања и одговарања између Бога и његовог народа. Догађаји који су отпочели и први означли божанско приближавање роду људском могу бити прошлост али je та реалност увек садашња, пошто су обећања дата «теби и сјемену твојему до вијека“ (1 Мој. 13:15). Литургија педставља овај изазов сваком новом поколењу, које призиву треба да одговори са вером и љубављу. Према томе, приликом спомена прошлих догађаја, ми нити им се враћамо, нити их поново чинимо стварним. Прошли догађај je евидентан знак Божије спаситељне делатности, и као прошлост он чини њен саставни део. Стварност коју уводи и представља као оно што je било, нити je прошлост, нити део, већ je свеприсутна у Богу, што примамо вером, у све дане живота нашег. И ако je прошли догађај истовремено стални узрок и део историјског знака спасења, ритуални спомен je садашњи евидентан знак исте вечне стварности. Према томе, ритуални моменат je синтеза прошлости, садашњости и будућности, и увек je актуелан у „Божијем времену“. Оно што Нови завет томе додаје je порука да je „Божије време“ добило испуњење у Христу. Нови завет, дакле, није нека засебна теорија времена, него његова пунота. Оно што га чини посебним je његова комплетност, његова плирома; оно што je представљено није нова философија времена, него нови квалитет живљења. Есхатон није толико нови век, колико je ново постојање. „Нови век“ није ништа друго него његова метафора, и битно je да се знак не замени са означеним, не бити заведен делом руКУ, узвишеним расправама о врстама времена. С обзиром на то Да je наша плирома у Богу, оно чему се супротстављамо није ирошлост која je постала садашњост, или чак будућа садашњост, его свршена садашњост, и то не у смислу завршена, него потпуна: Бог који нам се јави. Та садашњост je испуњена у Христу, и то je оно што разуемо као „есхатолошку“ природу Новог Века. Патрик Реган je то боље од мене рекао: »Христова смрт и васкрсење су есхатолошки у томе што зблиере и историју божанског присуства у једно, испуњења. У Христовој смрти вера проналази пуно објашњење; у Његовом Васкрсењу божанско присуство je потпуности… Али они се зближавају као историја само зато што су достигли стање пуноте (плироме) у ономе у чему су њихове особите историје биле одређене. Циљ коме читава вера тежи, и из кога црпи спасоносну снагу, била je Христова смрт. И циљ, којем су сви Божији дарови тежили je Христово давање себе у Духу. Тако су читава историја човекове вере и Божијег давања себе самога одређени да нађу есхатолошко савршенство у прослављању Распетога. Сходно томе, нити вера, нити Божанско присуство престају да постоје. Они радије остају више актуелни зато што су достигли коначну и завршну форму у Духом испуњеном Христу. Према томе, есхатон није заправо ствар (есхатон), него личност (есхатос). To je сам Господ Христос последњи човек, одуховљени човек онај којим су се Бог и човек потпуно и коначно сусрели у Духу. Христова смрт и Васкрсење су довели до испуњења не само историју, него и творевину… У Њему, човек и свет по први пут имају да постану оно што треба да буду. Тако се есхатолошки „последњи дани“ придружују протоисторијским „првим данима“. Царство je врт. Христос je Адам. Есхатон je Сабат; дан у који се Бог одмара од свога делања и ужива у савршенству.(7) Другим речима, Нови завет чини две ствари. Прво, као што каже Кулман, он поново дели време. (8) Више не очекујемо спасење. Оно je ту у Христу, иако расплет Његове парусије још увек предстоји. Друго, Нови завет рекапитулира, „персонализује“, читаву икономију спасења у Христу. Ништа није јасније у Новом завету као чињеница да je све у свештеној историји догађај, објекат, свето место, богојављење, култ једноставно узнето у личност оваплоћеног Христа. Он je вечна Реч Божија (Јн. 1:1, 14); Његова Нова твар (2 Кор. 5:17, Гал 6:15, Рим. 8:19 и надаље, Откр. 21-22) и нови Адам (1 Кор. 15:4-5, Рим. 5:14), нова Пасха и њено Јагње (1 Кор. 5:7, Јн. 1:29, 36; 19:36, 1 Пет. 1:19, Откр. 5 и надаље); Нови завет (Мт. 26:28, Мк. 14:24, Лк. 22:20, Јевр. 813), Ново обрезање (Кол. 2:11 12), и небеска мана (Јн. 6:3058, Откр. 2:17); храм Бога (Јн. 2:1927), нова жртва, и њен свештеник (Еф. 5:2, Јевр. 2:17, 3:2; 4:14, 10:14); испуњење суботњег предаха (Кол. 2:1617, Мт. 11:2812:8, Јевр. 3:74:11) и будуће месијанско доба (Лк. 4:16-21, Дела 2:14,36). Наводи и референце су неисцрпни. Он je једноставно „све у свему“ (Кол. 3:11), „алфа и омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“ (Откр. 1:8; 21:6; 22:13). Све што je било je у Њему нашло испуњење: „Јер Закон имајући као сјенку будућих добара, а не сами лик ствари“ (Јевр. 10:1); a топодразумева култске реалности: „Да вас, дакле, нико не осуђује а јело или пиће, или за какав празник или за младине, или за суботе, што je сјенка онога што ће доћи, а тијело je Христово“ (Кол. 2:16-17). To je семе разумевања хришћанског богослужења. Старозаветни храм и жртвеници, са обредима и жртвама, нису замењени новим обредима и светилиштима, већ самодавањем личности, истинитог Сина Божијег. Према томе, истинито служење, које je благопријатно Оцу, није ништа друго до спасоносно дело, смрт и васкрсење Христово: „iam Pascha nostrum Christus est, paschalis idem victima! (9) Наше богослужење je овакво исто жртвено битисање, које се дешава у нама. (10) Апостол Павле ово каже: „И као што носимо слику земаљскога, тако ћемо носити и слику небескога“ (1 Кор. 15:49: сл. Филипљанима 2:711; 3:20-21, Еф. 4:22-24), Христос васкрсли, „Који je икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари“ (Кол. 1:15; сл. 2 Кор. 4:4), који нас уподобљава свом лику даром Духа (2 Кор. 3:15, Рим. 8:11 и даље до 29). За Апостола Павла je „живот Христос“ (Филиб. 1:21), и спасти се значи уподобити се Христу умирањем са Њим и васкрсењем у нови живот у Њему (2 Кор. 4:10 и даље 13:4, Рим. 6:3 и даље, Кол. 2:1213, 20; 3:13, Гал. 2:20; Еф. 2:1 и даље, Филип. 2:5 и даље, 3:1011, 1821), КОЈИ je као „ПОСЛедњи Адам“ (1 Кор. 15:45), дефинитивни модел искупљеног рода људског (1 Кор. 15:21-22; Рим. 5:12-21, Кол. 3:9-11, Еф. 4:22-24). Док се Овај узор стално непонавља у нама, тако да Христос постане „све у свему“ (Кол. 3:11), ми не можемо рећи, „и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које je Црква“ (Кол. 1:24). Јер ми можемо да познамо „Њега и силу васкрсења његова“, само ако познамо „силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој“ (Филиб. 3:10). (11) Да би исказао овај духовни идентитет, Апостол Павле користи мноштво глагола са предлогом спн (са): Ја страдам са Христом, распет сам са Христом, узнесен сам на небо и седим са десне Стране Оца са Христом (Рим 6:31. Гал. 2:20, 2 Кор. 1:5, 4:7б и даље, Кол. 2:20, Еф. 2:5-6). (12) Ово je један од начина Апостола Павла да подвуче значај мог личног учешћа у искупљењу. Ја морам да се „обучем у Христа“ (Гал. 3:27), да се са њим поистоветим, на неки начин искусим благодат Божију и да се саобразим сопственим животом главним догађајима којима ме je Христос спасао, јер je Он претрпевши их преобразио једноставна људска искуства у нову твар. На који начин ја могу да искусим ове догађаје? У њему, тако што ћу да ступим у тајну Његовог живота да као Апостол Павле потврдим: „Са Христом се разапех. А живим не , више ја, него живи у мени Христос“. (Гал. 2:20). Изгледа да je то оно што je за Апостола Павла хришћанска литургија. Ни за шта више он не користи култску номенклатуру (литургија, жртва, свештеник, принос) осим за живот у коме се самоприноси, који се живи образно Христу. (13) Када он говори о ономе што ми зовемо литургија, као у 1 Кор. 10-14, Еф. 4, или Гал. 3:27-28, он разјашњава да je њена сврха да допринесе овој „литургији живота“, да буквално просвети, да изгради Христово Тело у тај нови храм, и литургију и свештенство; у коме олтар, који приноси и који се приноси, постају једно. Због тога je у литургији Цркве, у свештенослужби речи и тајни, библијски образац рекапитулације свега у Христу враћен у заједништво и примењен на зејдницу верних који ће живети у њему. Да се, дакле, вратимо тамо где смо почели и позајмимо термин библиста литургија je текући Sitz im Leben Христовог спасоносног дела у сваком покољењу, и што ми чинимо у литургији je заправо оно што je Нови завет сам учинио са Христом: учинио je Њега, оно што je Он био и јесте, садашњим. Јер je Sitz im Leb­en Јеванђеља историјска околност не оригиналног догађаја, већ његовог казивања у првим годинама Ране Цркве. Мислим да се лажним чини осећај да je празновање ма ког празника осим Недеље, и евентуално Ускрса, „историзација“. Јер ако празник историзује“, онда то чине и јеванђеља. Зар нам и Нови завет и литургија не казују ову свештену историју опет и опет, као непрекидну анамнезу? „Зато нећу престајати да вам отоме стално напомињем, иако знате и утврђени сте у овој истини; Јер мислим да je правс.да вас опомињањем будим… А трудићу се да се послије мојега одласка ви свагда сјећате овога. Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевидци величанства његова“ (2 Петр. 1:12-16). Примећујете да ово није киригма, као што се скоро увек грешком назива, већ анамнеза. Проповедање Благе Вести да пробуди одговор вере у новој поруци je киригма. Али, записана проповед која се понављањем прокламује на литургијском сабрању, да нас поново позове на предају Благој Вести која се већ чула, и прихваћена je са вером, чак „иако знамо и утврђени смо у овој истини“, то je анамнеза и окосница свега што се дешава у литургији. Да ли се проблем свештене историје у хришћанском календару толико разликује од проблема размишљања о свештеној историји у Библији и њено прокламовање из дана у дан на литургиЈи речи? Добро пазите на који начин Нови завет прокламује ову поруку. Оно што Браун казује о причама о Младенцу je јеванђељска истина tout court. Оне нису само повест о ономе што је Христос чинио, него post factum теолошког тумачења за Рану Цркву, значењу онога шта je Христос рекао и учинио, а све у светлости Васкрсења и догађаја након њега. Према томе су јеванђељска сведочења о страдањима са дугим уводом“, у фамозној Келеровој фрази (14), писана са освртом уназад, и њихов je Sitz im Leben y познијем животу Цркве, када су та сведочења писана. Према томе када се говори о мисији дванаесторице у Мт. 10:18, да ће бити извођени пред старешине и цареве, и сведочити међу незнабошцима, то одводи то сведочење у нову ситуацију која нема ништа са стварним историјским околностима.(15) Дела апостолска показују да je Цркви апостолског доба требало дуго времена да схвати да постоји време мисије, доба Цркве између вазкесења и парусије. Због тога je постојао снажан отпор примању дошљака у јудеохришћанску Цркву (Дела 10:11,15). Наједном je постало јасно да није било устручавања у поновном писању сведочанстава о призиву дванаесторице, управо да би се одразила ова нова ситуација. Баш као што књига Поновљених закона говори о раном искуству изласка потоњем Израиљу, тако и Нови завет приказује Христа његовим животним околностима, новозаветном Sitz im Leben. Тако и ми када проповедамо и размишљамо о истом апостолском призиву и мисији, и примењујемо их у условима нашег данашњег призива и мисије, ми користимо јеванђеља онако како их je користила Црква апостолског доба, и како су она замишљена да буду коришћена: не као историју прошлих догађаја, већ као да су она „сила Божија на спасење свакоме који верује, а најприје Јудејцу и Јелину“ (Рим. 1:16). Јеванђеље, према томе, није прича већ сила (Апостол Павле je то писао пре него што je Јеванђеље постало јеванђеља). Оно je Дух Божији који je сада у нама, у веку Цркве, и који нас дозива себи. Тако Матеј не „историзује“ када рекапитулира призив дванаесторице, нити то чини Игњације Лојола када предлаже у својим Духовним Вежбама размишљања о спаситељној делатности Христа у јеванђељима, а ни Црква када нам представља исте спаситељне тајне речју, обредом и празником. Јер усредсређеност није на причу, нити на прошлост, већ на то да je као код Павла у питању „сила Божија на спасење свакоме који верује, а најприје Јудејцу и Јелину“, и то баш сада за тебе и мене. To je оно што ми чинимо у литургији. Ми творимо анамнезу, спомен ове снажне спаситељне силе у нашим животима, да бисмо све то снажније усадили у дубине наших бића, a y циљу изградње Тела Христовог. „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: И живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама. Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница je са Оцем и са Сином његовим Исуом Христом. И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна“ (1Јн 1: 1-4) Чини ми се, тако, да се есхатолошки/историјски проблем појавио и да je разрешен у оквиру Цркве апостолског доба. Мрћутим, он није решен разузданом новозаветном есхатологијом која види Христа како инаугурира век спасења. Оно што je разуздано je погрешно веровање у скору парусију. Али ни то не мења главну поенту хришћанске есхатологије, да крај века није у будућности већ сада. Он je ефективан сада, премда не искључиво, кроз анамнезу у речи и тајни снажног присуства реалности Емануила, „с нама Бога“, силом његовог Духа у сваком веку. У јеванђељима je овај нагли прелаз у нови век историје спасења описан у сведочењима Христовим појављивањима након Васкрсења.(16) Она нам представљају нови вид његовог присуства, присуство које je стварно и које се да окусити, али видно различито од присуства пре његове Пасхе. Када се појавио, Он није одмах препознат (Лк. 24:16, 37, Јн. 21:4, 7,12). Око Њега je необична аура; ученици су несигурни, уплашени; Христос мора да им се потврди (Лк. 24:3 и надаље). Они га препознају у Емаусу само кроз ломљење хлеба а Он након тога ишчезава (Лк. 24:16, 30-31-35). Баш као и Његово присуство међу нама данас, оно je доступно само кроз веру. Оно што нам сведочења након Васкрсења, изгледа, говоре je да je Христос са нама, али не онако као што je био пре. (17) Он je са нама и није, стварно присуство и стварно одсуство. Он je онај „којега треба да прими небо до времена васпостављања свега, о чему je Бог говорио устима свију светих пророка својих од вајкада“ (Дела 3:21), и који je такође рекао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28:20). To je, једноставно, Реалност коју ми живимо у литургији, верујемо у Матејево 18:20 Да »јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја њима“ (18), славимо Вечеру Господњу као да „смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1 Кор 11:26) y духу раних хришћана, са њиховим литургичким плачом наде: „Мараната! Амин, да дођи Господе Исусе!“ (Откр. 22:20). Према томе, Христос апостолске цркве није историјски Исус прошлости, него Врховни Првосвештеник, који нас непрестано заступа пред престолом Оца (Рим. 8:34, Јевр. 9:11-28), и који активно управља живот Цркве (Откр. 1:173:22 и пассим). (19) Визија људи који су начинили ова документа није била усмерена уназад, ка „старим добрим данима“, када je Христос са њима био на земљи. Носталгију те врсте налазимо само након Христове смрти, пре него што су појављивања након васкрсења породила хришћанску веру. Црква je сачувала податке о историјским догађајима, али су они били реинтерпретирани у светлости Васкрсења, и осмишљени да помогну хришћанима да схвате значај Христа у њиховим животима. (20) To je било главно поље интересовања новозаветне Цркве. Само савремен, делатељни, васкрсли Христос, који je присутан у Цркви својим Духом, може бити виђен у најранијим списима, посланицама Апостола Павла, и оне баш ништа не говоре о историјским појединостима Христовог живота. Свест о Христу као Господу, не прошлости, него савремене историје, циљ je читаве хришћанске проповеди, духовности и литургичке анамнезе. Хришћанска визија je укорењена у постепено стеченом схватању апостолске Цркве да парусија није била иманентна, и да есхатолошка, коначна Христова победа, треба да се понавља у свакоме од нас до свршетка века. С обзиром на то да je Христос истовремено образац и извор ове борбе, Нови завет представља његову победу и култ Оца као да су нас самих: баш као да смо и ми умрли и васкрсли са њим (Рим. 6:311, 2 Кор. 4:10 и даље, Гал. 2:20, Кол. 2:12-13, 20; 3:13, Еф. 2:56), И да смо ми ти који су постали нова твар (2 Кор. 5:17, Еф. 4:22-24), ново обрезање (Фил. 3:3), Нови храм (1 Кор. 3:16-17; 6:19, 2 Кор. 6:16, Еф. 2:19-22), Нова жртва (Еф. 5:2), и ново свештенство (1 Пет. 2:59, Откр. 1:6; 5:10; 20:6). Због тога ми созерцавамо образац Његовог живота, зато га прокламујемо, зато га проповедамо, прослављамо: да га сами још више продубимо. Зато нам je Црква апостолског времена оставила књигу и обред, реч и тајну, да оно што je Христос чинио и био можемо да и ми у Њему. Баш из тих разлога, свештена историја се не завршава. Она се наставља у нама, и због тога литургијом прослављамо светитеље, нас саме, такође, као и Христа, јер је истинито слављење Бога Христов живот, који je Он у нас усадио. Према томе, „заједница светих“ je такође знак свештене историје, доказ Христовог непрекидног делања у сваком веку. Хришћански je живот, на основу неколико новозаветних метафора, процес преобраћања у Христа. (21) Он je Урсакрамент у коме смо видели Нови завет, представљен као персонализација свега што се збило, и рекапитулација, испуњење, образац и предукус свега што ће бити. Као такав, он није само тајна Очеве бави дрема нама, „икона Бога невидљивога“ (Кол. 1:16); већ je и откровење онога што ми треба да будемо (1 Кор. 16:49, 2Кор. 318, Рим. 8:29). Његов живот je повест о уласку огреховљеног рода људског и његово искупљење Оцу кроз крст, искупљење које je примљено и крунисано Христовом предајом и уздизањем (Фил. 2:5 и начаље). И ова иста прича, као што смо већ видели, такође je представљена као прича за сваког, као праобраз нашег искуства повратка Богу кроз живот смрти до самопроживљавања обрасца који нам je Христос показао: „И он за све умрије, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе“ (2 Кор. 5:15). (22) У Новом завету, стварни процес његовог настанка открива растуће увиђање следеће чињенице: да нашем коначном путу до Оца, кроз смрт и васкрсење, треба да претходи живот и смрт у греху и нови живот у Христу. Читава поента новозаветног преиспитивања Христовог живота je да га учини да се обраћа овој новој свести: да нови век не треба да буде брзи крај, већ нова свештена историја. Као што je Патрик Реган рекао у већ цитираном одломку, есхатон није време или ствар, већ личност, нови Адам, Исус Христос (1 Кор. 5:20 и даље, 42 и надаље). И нова твар je живот који се живи у њему (2 Кор 5:1319) или боље речено, његов Живот у нама (Гал 2:20). Литургичко празновање, према томе, има исти задатак као и Јеванђеље: да представи ову нову стварност у „анамнези“ као наш непрекидни знак, не прошле историје, него садашње стварности наших живота у Њему. „Ево сад je најпогодније вријеме, ево сад je дан спасења!“ (2 Кор. 6:2). To je визија тајни Христовог живота коју ми сада видимо у празничним омилијама златног отачког периода, као што су оне Лава Великог (440-461), што увек наглашавају садашњу спаситељну стварност литургичког прослављања.(23) Јер се историја спасења наставља, али не у смислу да je на Божић Христос некако поново присутан. Јер су ти догађаји историјски, и они су прошли, а литургија не слави прошлост. Оно што je садашњост je наше биће поново рођено у Христу, наш улазак у нови живот кроз тај садашњи долазак Бога к нама.(24) Јер свети Лав каже у свом чувеном афоризму, који je у потпуности литургичко богословље, да оно што je Христос учинио видљиво за време његове земаљске службе, сада je прешло у тајну: „Quod itaque Redemptoris nostri conspicuum fuit, in sacramenta transvit.(25) Један пасторални закључак из свега овога може да буде известан: нема идеалног модела хришћанског празника или календара који ми треба да „откријемо“ и коме треба да се „вратимо“. Радије je до сваке генерације да чини оно што je Црква апостолског времена чинила у потпуном слагању са Новим заветом: да примени тајну значења Христа у Sitz im Leben данашњице. Успех литургије није у њеној верности бившем идеалу, него у томе што она изграђује Тело Христово у духовни храм и свештенство прослеђујући циљ хришћанског живота: љубав и служење Богу и ближњем, умирање да би се живело за друге, као што je то учинио Христос. Тако Божић није само долазак Христа у Витлејем, већ долазак Христа мени, и мој одлазак другима. Тако и Васкрс није празан гроб у Јерусалиму пре неких 2000 година, већ моје поновно буђење из смрти крштења овде и сада, и васкрсење у Христу. Мислим да то можемо да видимо уколико одстранимо фолклор из прошлости и модерне теорије времена доколице и игре, размислимо о тексту Божије речи, речи отаца, и богослужењу Цркве. Тако ћемо да схватимо да je празнични циклус једно гледиште Цркве, начин изражавања и живљење тајне Христа, да je коренит у сваком погледу хришћанског изражавања. Као што каже Жан Даниелу: Хришћанска вера има само један објекат, тајну Христове смрти и Ускрса. Међутим, ова тајна постоји у различитим облицима: праображена je у Старом завету, историјски je испуњена Христовом земаљском животу, садржана je у Светим тајнама, мбстично се проживљава унутар душа, социјално je испуњена у Цркви, опробавана je есхатолошки у царству небеском. Хришћанин тако има неколико спискова, мултидимензионални симболизам да искаже јединствену реалност. Читава се хришћанска култура састоји од хватања веза између Библије и литургије, Јеванђеља и есхатологије, мистицизма и литургије. Примена овог метода о Списима се зове егзегеза; у литургичкој примени се зове мистагогија. Она се састоји од читања у обредима Христове тајне, и у контемплацији под симболима невидљиве стварности.(2б) To je све о чему се ради у црквеној богослужбеној години, и наравно у читавој литургији. Са енглеског превео јереј Миле Суботић (на Светој Гори у Великом посту 2005.г). Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Црква Христова је природни и икономични наследник Старог Израила. Као таква безусловно прихвата Писмо за своје, притом га надопуњујући новозаветним корпусом књига. Дакле, надопуњује га најсветијим нормативом који је стваран ауторитетима Цркве, што алудира на то какво мјесто у хришћанству ужива Стари Завјет. Тајна Христова, тајна Његове Личности, јесте нешто „ново под Сунцем“ али истодобно и испуњење цијелог припремног старозавјетног периода, који је Он сажео и дао му есхатолошку димензију. Због тога је за нас ова тема од изузетног значаја. Можда ће неко, из перспективе савремене научне перцепције, рећи да је у двадесет првом вијеку бесмислица враћати се и прихватати нешто „старо“. Међутим, оно што је недвосмислен став Цркве, јесте да је Стари Завјет њен инспиративни (богонадахнути) континуитет, Богом дан као увертира спасоносног домостроја. Већ сама релација у наслову „Стари Завет“ и „хришћанска теологија“, наводи нас на питање шта је заједничко и шта је епицентар и полазиште и једног и другог? Када би то била једна ријеч која треба да илуструје ове двије цјелине, то би онда била Ријеч – Богочовек (Τεαντρόπως). Бог који установљава Стари Савез и Син Човечији који конституише Нови Савез са људима, откривен је у једној Личности - Господа Исуса Христа. У најширем смислу, Он је и именовање и одговор на ову тему. Дакле, значај Старог Завета за хришћанску теологију, као и значај саме теме је вишеструк. Њихов заједнички циљ јесте сведочење да хришћанство није нова религија и човјечанска наука, већ живот откривен Богом и испуњен у Сину Божијем. Цео текст у Word формату Извор: Поуке.орг

Појам слободе у антици Ни један појам слободе, психолошки или философско-етички, није постојао пре Грка. У ранијим културама Средоземља и старог Истока социјална слобода и ропство били су познати и правно кодификовани, али представа о правој слободи која би ово превазилазила, недостаје. Отворено друштво постоји тек од грчке Антике. Код Грка је до 7. века социјална слобода била на првом месту, међутим касније се појављује и политичка која није схватана у смислу демократије. Прелом у таквом поимању слободе догодио се у току Персијских ратова. Слобода, ελευθερία постаје крајем 5. века један од појмова који се примењује у идеолошко-пропагандном контексту. Политичка слобода је при томе била углавном негативно дефинисана као слобода од владавине других. У ово време се појављује и реч „аутономија“ која значи да држава живи по сопственим, самоизрађеним, а не споља наметнутим законима. Паралелно са овим, Персијским ратовима условљеним развојем, од краја 6. века догађа се на унутрашњем политичком плану промена власти, тј. напушта се вадавина племства у корист владавине народа – демократије, са изразитим наглашавањем слободе и равноправности грађана. Слобода овде значи самовладавина грађана једне државе.[1] Античка демократија је била плебисцитарна а не репрезентативна. Платон и Аристотел као теоретичари констатовали су превише слободе и дефицит, другим речима анархију у владавини демократије. Платон је у свом делу Закони развио теорију мешовитог устава. Требало је да успостави равнотежу између демократских и аристократских елемената и на тај начин успостави праву меру слободе, а да не дође до исклизнућа. Тростурку поделу први је формулисао Аристотел на законодавну, извршну и судску власт. Такође и у libertas римске империје долази до проблематизовања слободе. Историчар Тацит показује да је републиканска слобода морала довести до борбе за моћ и грађанских ратова. Треба обратити пажњу и на то да слобода римске републике која је у принципу уништена није била демократска него аристократска слобода сенаторске владајуће класе. У грчким демократијама стално растућа политичка слобода повлачила је за собом слободу индивидуалног начина живота. Безгранична слобода и претећи сукоб појединаца и друштва довели су до тражења нових норми и савеза. Тако слобода постаје тема философске етике која се јавља код Сократа. При томе се осликавају пре свега три тематска комплекса која се тичу три различита аспекта појма слободе. Прво, појам урачунљивости, одговорности, добровољног, закључно са проблемом слободе воље, детерминације и индетерминације. Друго, анализа слободе избора и одлучивања између различитих могућности. Треће, слобода као Самобиће (Selbstein) у смислу аутаркије.[2] У савременом свету моралност означава облик индивидуалног понашања. Моралност у нашем мишљењу је постала ограничена друштвеним категоријама добра и зла. Етика друштва може настати из философске интерпретације човековог етоса или може бити последица датог обрасца религијског закона који одређује како би човек требало да се понаша.[3] Етика такође може да буде и наука, грана такозваних хуманистичких наука која настоји да пронађе најадекватнију лествицу вредности. Без обзира на њено философско, религијско или научно порекло, етика је правило понашања које важи за друштво у целини, само ако за основу и као предуслов има своју објективну примену. Слобода у Хришћанству У хришћанској Цркви, а посебно у предању православног истока проблем људског морала је увек био поистовећен са егзистенцијалном истином човека.[4] Моралност није објективни критеријум карактера и понашања већ динамички одговор личне слободе на човекову егзистенцијалну истину и аутентичност. Пре свега, човекова моралност је један егзистенцијални догађај, динамичко остварење егзистенције и пуноће живота или са друге стране неуспех и изопачење његове истините ипостаси. Моралност се односи на догађај човековог спасења. Јер за човека бити спасен значи да постаје исцељен и целосан, у потпуности значи да остварује свој потенцијал за постојање и живот који надилази и простор и време, а то значи да превазилази смрт. Свим људским егзистенцијама својествена је неугасива жеђ за спасењем а не побољшавање карактера или понашања. Због тога за Цркву, питање етике, за своју почетну тачку има слободу етоса – слободу од сваког схематског вредновања или утилитарног предодређења.[5] Бог се открива као ипостас бића, лична ипостас вечног живота. Постојање Бога као личности јесте дубок и непресушан извор истине бића. Није суштина или енергија Божија оно што устројава биће већ Његов личносни начин постојања, Бог као личност јесте ипостас бића. Бог није неко нејасно врховно биће нити безлична суштина којој се може приступити емоцијом или интелигенцијом. Бог црквеног искуства јесте Бог који себе открива у историји као личносно постојање, као посебност и слободу.[6] Бог је личност, Онај који је говорио са Мојсијем лицем к лицу. Управо као лично постојање, као посебност и слобода од било какве предодређености суштином или природом, Бог устројава биће, јесте ипостас бића. Поистовећење бића са личним постојањем Бога, поистовећење са суштинским последицама за истину човека и људски морал објашњава откривење Бога Цркви који је у исто време Тројичан. Личносно постојање Бога Оца устројава његову суштину или биће. Слободно из љубави Он рађа Сина и исходи Духа Светога. Поистовећење бића са слободом љубави, љубави која образује биће у ипостас, која открива да је истина етоса и морала једнака истини бића. Када говоримо о заједници Три Божанске Личности то се односи на начин постојања Бића Божијег који представља етос Божанске љубави. Како нам Откровење објављује да је Бог љубав „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“(1 Јн 4,16). Љубав је издвојена као онтолошка категорија par excellence, једина могућност постојања, пошто Бог љубављу даје грађу (субстанцију) својом суштином и устројава своје биће.[7] Посебност личности је да ствара икону Божију у човеку. То је начин постојања који ствара и Бог и човек, етос Тројичног живота утиснут у човеку. Православна Црква у својој теологији човеку приступа као икони Божијој а не као Богу у човековој икони, издигнутој до бесконачности. У историји откровења Бога ми спознајемо истиниту егзистенцију слободну од сваке принуде, наметнуте човеку од његове природе после пада. Откровење Божије обасјава личну човекову посебност и слободу са свим последицам које слобода носи са собом. Икона Божија у човеку је очувана управо кроз трагедију његове слободе – личним начином постојања који има способност било да прихвати било да одбаци истинити живот љубави.[8] Слобода у Православној теологији Православно богословље учи о потчињавању једном објективном ауторитету, ма колико он добро дошао палом човеку, представља изазов човековој слободи. Стога су Богом дани закони схваћени као робовање „Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему а тијелом закону гријеха.“(Рим. 7, 25) „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године!“(Гал. 4, 8-10). Трагајући за сигурношћу човек ставља себе у ропство објективних ауторитета, али постоје моменти када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлости слободе коју Он дарује, читав појам ауторитета добија нов изглед. Бог је богословљем представљен као онај који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, да у томе да Бог, хришћански Бог уопште не дела иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих.[9] Сам Бог имајући удела у нашој егзистенцији у Христу омогућује да Га схватимо као ауторитет, тј. позив за потчињење који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу када учествује у нашој егзистенцији, личносно као Бог Логос. Тада пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање.[10] Просто речено, за нас хришћане важи да Бог по себи нема никаквог ауторитета, тек у Христу постаје ауторитет. Али Христос може бити егзистенцијални ауторитет за човека једино Духом Светим „Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.“(1.Кор. 12, 3). Дух Свети је неодвојиво повезан са коренима реалности Христа као Божанске личности у нашем постојању тако што је делао у Оваплоћењу, Крштењу и целој служби Христовој. Наша заједница са Богом у Христу је заједница у Духу Светом а Христов егзистенцијални ауторитет јесте потврда да постојимо као деца Божија. Христово господство и Његов ауторитет признаје се само у Духу Светом, то је Божански ауторитет у релативном смислу само за нас крштене. При поимању ауторитета сви ауторитети унутар Цркве који претендују да представљају божански ауторитет престају да буду објективни и ауторитативни сами по себи и постају ауторитативни једино у контексту заједнице. Ауторитет Библије може бити схваћен само у духу, тј. у контексту заједничарског постојања у заједници.[11] Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и заједнице која је створена, свако сведочанство речи дела Божијих би било објективно могуће али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут Божанског ауторитета и Библијски ауторитет везан је само и искључиво за Цркву. Све што говоримо о ауторитету и о врсти ауторитета садржински у себи одређује појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега нити могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је он добар нити на било ком квалитету који он поседује. Ми Га не бирамо зато што је Он добар или из било ког другог разлога. Ми смо од Њега изабрани у избору за заједницу. Када једном ступимо у заједницу са Богом, наша слобода престаје да буде слобода од ничега поштео у заједници не постоји споља наметнути ауторитет.[12] Ако постоје наредбе и заповести у животу, оне постоје да дају израз заједници и да љубав унутар заједнице уобличе формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем кроз лично укључење у тај живот. Слобода није од овога света и не пружа сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духa Светога продире у историју и пружа укус есхатона, наше заједнице са Богом. Управо тај укус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој.[13] Слобода као основна категорија људског постојања може се схватити веома различито. У зависности како неко тумачи постојање света и човека, слобода има или етички или онтолошки карактер. Уколико постојање света и човека зависи од природе њених закона, као у јелинистичкој философији, онда се човек јавља као неслободно биће, тј. биће са етичком слободом. У том контексту тежња човека ка слободном постојању представља грех према Богу, то је бунт против закона који обезбеђуји и самим тим условљава постојање света и човека. То представља човекову тежњу за онтолошком слободом. Догађаји који су описани у Светом писму Новога завета, који су везани за Христа, Његов живот, рад и мисију у једном ширем контексту везују се за проблематику целокупног човечанства, а првенствено за проблем постојања слободног, вечног постојања човека. Ту спадају тумачења стварања и постојања света и човека, забележено у Светом писму Старога завета и однос Бога према свету и човеку. Схватање постојања света намеће питање међусобног односа Бога и света јер свет је као дар Божији, нешто друго у односу на Бога. Међутим, ту се одмах и садржи одговор: однос Бога са светом је слободан однос. Јер и поред тога што је свет као твар Божија ништа друго у односу на Бога, он није и ништа страно Богу. Свет је вољна Божија твар управо због тога што је доведен и што је одржан у бићу вољом Божијом.[14] Хришћанско учење представља Бога као апсолутно слободног и независног у односу на свет. Међутим, на овај проблем хришћанство је позитивно одговорило захваљујући Божијем откровењу у Христу који је својим Васкрсењем из мртвих потврдио да је Син Божији и Спаситељ света. Догађај Христовог Васкрсења из мртвих је потврдио да је Бог све створио ни из чега, да кроз Христа и у Христу све вечно живи на божански начин слободно.[15] У сведочанству рођења Господа Исуса Христа које је забележио јеванђелист Лука јасно се разликују два момента: а) Бог нуди човеку и кроз њега свој творевини заједницу која ће бити за њу способна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим, и б) Конкретно остварање те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека, Исуса Христа од Дјеве Марије посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света.[16] Тако Дјева Марија пристаје на слободну сарадњу речима „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“(Лк 1, 38). Врло важан моменат, слободно, вечно постојање твари, јесте да заједница Бога са творевином није ни вербална нити јуридичка као што је то случај у Старом завету. То је онтолошка заједница Бога са светом основана на личности Сина који се посредством Светога Духа родио од Пресвете Богородице као човек. Ово је утолико важно уколико имамо на уму да Господ Исус Христос као Син Божији вечно постоји и на тај начин и свет је у Њему онтолошки слободан.[17] Дух Свети конституише Цркву као слободну заједницу људи и читаве творевине са Богом у Христу и на тај начин обезбеђује вечно, слободно постојање света јер Бог је благоизволео да у Исусу Христу има заједницу са светом.[18] Дакле, Дух Свети гради, после Вазнесења Христовог, једну слободну заједницу људи са Христом на земљи, литургијску заједницу, градећи на тај начин Цркву, тј. Царство Божије.[19] Закључак Слобода човекова се поистовећује са његовим бићем и зато је тежња за слободом уствари тежња за вечним постојањем. Схватање слободе и њено остварење зависи од тога како човек схвата постојање Бога, света и самога себе. Хришћанско схватање Свете Тројице, стварање света ни из чега, стварање човека као слободног бића међу творевином који има задатак, зависно од његове слободе, да приведе вечном животу, вечном постојању, Богу и кроз њега у Христа, управо се тиче слободе. Једино Дух Свети остварује слободу људи као вечно постојање заједнице са Христом. Треба се дубље бавити чињеницом да се слобода као биће једино остварује у Цркви, у Светој Евхаристији. Света Евхаристија у православном свету је одувек била једини прави израз слободног, вечног постојања света и једино реално Царство Небеско овде у историји и у вечности. Онога момента када се хришћански живот одвоји од Свете Евхаристије постаје само имитација хришћанства и Царства Небеског и заједнице са Богом, а не истински живи Христос и Царство Божије као лична заједница човека и света са Богом.[20] Mирко Василић,мастер теолог [1] Кремер Ханс (2004) „Основна поставка слободе у антици“. Беседа 6, Нови Сад, стр. 95 и 96. [2] Исто дело, стр. 98. [3] Јанарас Христо (2007) „Слобода морала“, Крагујевац, стр. 15. [4] Исто дело, стр. 17. [5] Исто дело, стр. 17. [6] Исто дело, стр. 18. [7] Исто дело, стр. 19. [8] Исто дело, стр. 23. [9] Зизиулас Јован (2000) „О појму ауторитета“ Саборност 3-4, стр. 38. [10] Исто дело, стр. 39. [11] Исто дело, стр. 41. [12] Исто дело, стр. 43. [13] Исто дело, стр. 43. [14] Мидић Игнатије (1995) „Од слободе као бунта до сободе као бића“ У сећање на будућност, Београд, стр. 108. [15] Исто дело, стр. 109. [16] Исто дело, стр. 116. [17] Исто дело, стр. 117. [18] Исто дело, стр. 119. [19] Исто дело, стр. 121. [20] Исто дело, стр. 123.

Стварност најраније Цркве била је стварност људи који путују. Богочовјеково прво људско исксуство било је путовање, избјеглиштво, измјештеност у Египат. Уколико читав Његов живот до доласка на Јордан, под руку Крститеља, јесте био живот „дрводјељиног сина“, једино што о том животу до почетка његовог проповједања и странствовања знамо јесте онај Лукин извјештај (Лука 2, 41–51) о његовом путовању у Јерусалим, са породицом, када му бијаше 12 година. Када започиње његово спаситељско сијање свијету – оно се увијек дешава на путу. Очигледно да су најранијој Заједници те стопе Богочовјека кроз Галилеју и Јудеју, Његова брођења по Тиверијском „мору“ била битна. Ми немамо ниједан опис спољашњег лика Христовог данас сачуван у јеванђељу, не знамо да ли му се одјећа и по чему разликовала од одјеће сваког зрелог Јеврејина тога доба у Палестини. Али знамо како се односио ка људима, шта им је казивао, гдје је и чиме путовао, прије него што се у-пут-ио ка Јерусалиму. Из Јерусалима га је пут водио на Голготу. Даље: ка Јутру Васкрсења. Затим Га опет видимо како путује, Васкрсао. Вазнесењем се упућује Оцу. Његов Пут затим постаје Пут Заједнице или, како рекосмо, просто „Пут“. Све што је Христос чинио, све што је био и јесте, све што је обухватио и пригрлио – освећено је тим Божанским Свеобухватом. Христос је Путник, невољник, избјеглица. Ако јесмо хришћани, ми смо путници, невољници, избјеглице. Црква од тада путује и јесте: то двоје код Ње се никад не могу раздвојити. Павле среће Христа на путу за Дамаск: тиме почиње његово непрекидно путовање. Нису та путовања посао, нису свакако „туризам“. На посљедње креће Павле у Рим, пред кесара, сигурно, не сасвим вољно, сада већ напола сужањ, али и без очаја. Павле путује зато што се путовањем живи и свједочи. Јер само на путовању човјек упознаје себе. Само измакнут из простора са којим се стопио, простора на коме јеси оно што нужно јеси – човјек спознаје лице Христа и своје истинско биће. Понекад је то трагична измакнутост избјеглице: питање „гдје сам ја?“ унутар кога заправо звучи преболно а неизречено „ко сам ја?“ – „Ко сам?“ – онај јесам који остане када се под мојим ногама измакну све дјечачке стазе, све сигурности дома, сва мјеста у којима у очима других људи одмах могу да прочитам ко сам за њих. „Ко сам“ сазнајем у непознатости. Непознатост је понекад насилна, дезоријентишућа, застрашујућа непознатост деветогодишњака који у Пинц-Гауеру, шћућурен уз мајку и брата априла 1992. путује из Града, из једног живота у Непознато. Понекад је она лака, окрепљујућа: када као један од хиљаде путника негдје хиљадама километара од куће спознаш да нема никога у чијем би погледу видио оно очекивање тога ко јеси, када ти нико од хиљада сапутника, полицајца, службеника и пилота у својој ужурбаној самоћи не казује да јеси неко за њега, па тада схватиш да јеси све то што јеси не због мјеста у коме живиш, него због људи којима јеси отац, брат, пријатељ. Понекад насилно, без своје воље, понекад сасвим својевољно, а како то често у животу бива, најчешће у току послова у којима је оно што се жели и мора тешко разлучити, човјек учи да јесте Хришћанин тек на путу. Да јесте свештеник тек на путу. Тек када нема никога на видику ко би нам указао почасти са којима се јадан човјек са временом сроди, када нема никога ко би од нас очекивао било шта, ми схватамо да јесмо биће за другог човјека. Да бити-биће-за-другога не почиње од почасти и очекивања, него од Лица и говора. Отуда је теже бити Апостол него свештеник: свештеник јесте то што јесте само унутар заједнице у чијим очима он већ заузима свештеничко мјесто. Бити Апостол значи непрекидно се измицати оном очекиваном и непрекидно служити свима. Свештеник заузима мјесто у погледу једне конкретне Заједнице. Апостол је свештеник космоса. Али само Апостол може бити добар свештеник. Сви велики свештенослужитељи су били Апостоли: Павле, Игњатије, Атанасије Велики, Григорије Богослов, Златоуст, Владика Николај. Ако си Апостол, можеш бити лаик, јереј или епископ, у прогонству, метрополи, било гдје. Путоваћеш и твоје служење ће путовати са тобом. Не постане ли, пак, свештеник Апостол – неће бити ни свештеник. Жречева, врачева и литургијских занатлија било је и има и мимо Пута. II Моћ, тај паразит на бићу Добра, не познаје путовања. Њеном погледу измиче потреба да се путује, јер моћ нема потребу да упозна себе са свијетом него свијет са собом. Отуда нико опсједнут моћи не путује ако предходно не обезбједи да његова моћ путује са њиме. Наћи се, попут Христа, пред лицем непознатих, попут Апостола проходити читав свијет тако што са нама путује Блага Вијест оцртана на лицу Другога, а не помпезно најављивати своје моћно присуство симболима моћи – то је Моћи непојмљиво. Да би био Хришћанин, човјек мора путовати. Да би путовао, мора се одрећи било које моћи, осим силе Крста. Не носи Павле, не носи Игњатије, не носи Златоуст на својим путовањима моћ. За путовање је моћ непотребна. Моћ „у Цркви“ познаје само географију безличнога: „бољу“ и „гору“ епархију/парохију, појмове унутар којих нестаје несводивост човјека на бројеве, унутар којих постоји само „сада“ и овдје“. А докле год јесте у домену безличнога, докле год неколицина, оних 17 Хришћана Неокесарије којима је Григорије био епископ не постану у очима служитеља Црква подједнако „достојни“ служења – још ништа од Цркве није допрло до нас. Простори се разликују само кроз лица која простор сачињавају. Један човјек може бити онај који испуњава и осмишљава мјесто. Један човјек може бити наш свијет. Наша парохија, епархија, Црква. Па опет: уколико се не измакнемо, физички, и од тог једног човјека, од тих седамнаест Хришћана или хиљада људи којима служимо, уколико чак и њих не погледамо из перспективе Апостола, Путника, Страника – ни њима нећемо припадати. Тек у измицању, тек на прашњавим путевима, ми знамо колико волимо лица, колико су тренутци са њима проведени – бескрајни и несводиви. Апостоли су оснивали заједнице, Цркве, сада већ много статичније, везане за један конкретан живот, на једном конкретном мјесту. Али без путовања, без непрекидног кружења људи који су носили благодат, без измицања да би се боље видјело, ниједне од великих „помјесних“ Цркава не би било. Отуда Црква није била „мисионарска“ кроз све вијекове своје прошлости само зато што је функционално жељела да благовјести свим крајевима земље да је Спаситељ ту а Царство се чека. Она је заувијек остала „апостолска“ – Црква на путу. Свугдје тамо гдје смо мислили да располажемо мјестом, да смо га учинили за вјекове и неумитно хришћанским, теолошка историја нас је подсјећала на прву лекцију теолошке географије: ми смо на путу, немамо овдје сигурна града. Путујемо. Ако се ми не одмакнемо од градова, други ће их одмаћи од нас. Ако не заваолимо Цари-Град, Александрију, Призрен, и када више не буду „наши“, уколико им се не будемо враћали и када нас тамо не буде чекала пријатна сигурност „наших“ него и трагична неспашеност свијета – никада их нисмо ни вољели. Цари-Град, Александрија, Призрен нису наши јер смо их испуњавали војном, политичком, „демографском“ моћи. Наши су јер гдје год да јесмо, они са нама вапију: „Да, дођи, Господе Исусе!“ III Како онда припадати? Нема једноставног одговора. Припадати се може само на путу, вољети се истински може само у непрекидним смјенама Присутности и Присутности-у-Одсутности. Христа волимо тако, Њему припадамо и Он нама у непрекидној Чежњи за Парусијом и трагичном осјећају да још није Стигао. Христос јесте овдје, пред нама, можемо да се причешћујемо Њиме: Он још није коначно Дошао, живимо икону, чекајући Стварност. Само је Стварност која је у стању да се опире потреби за непрекидном физичком близином истинска Стварност. Опет: у нашој потреби да јесмо стално „на истом мјесту“, окупљени у Цркви као у Царству, дат је залог доласка Стварности која није само физичка близина. Шта је оно што чини храм – црквом, зидове – домом? Управо догађај припадања. Црква је оно чиме не располажемо, него оно што располаже нама, према чему или према Коме смо немоћни у апсолутној погођености Љубављу којом Јој припадамо. Припадати се може и на путу. Милиони људи пролазе сваки дан поред олтара без икаквог осјећаја припадања. Припадање је избор који се дешава на простору, али не због простора коме се припада. Средином ХХ вијека Карл Јасперс се питао „да ли је човјек и даље на раскрсници?“ Требало би да он то увијек јесте: то што је свијет постао „доступан“, чини се, човјека чини све мање замишљеним над сопственим мјестом у свијету. Човјек, ипак, јесте увијек на раскрсници, увијек тражи пут. Христос јесте Пут, Истина и Живот. Да би се истиновало и живјело, треба путовати са Њиме. Извор: Теологија.нет