Претражи Живе Речи Утехе

Данас, 4. јануара 2025. године, призренски саборни храм Св. Ђорђа посетила је група поклоника „Метохија за младе“. Док су верници целивали иконе, примећено је да на икони која је сликана по узору на чудотворну икону Казањске Богородице са Христом, из очију Спаситеља теку сузе из ока. Сузе су биле безбојне и без мириса, као природне људске сузе, а искључено је да је реч о уљу из кандила јер је кандило ниже од лика Спаситеља. Окупљени верници су почели да певају тропаре, а призренски парох јереј Јован Радић помазао је присутне уљем из кандила. После је прочитан Акатист Пресветој Богородици уз учешће јереја Владана и ђакона Стефана који служе при храму Богородице Љевишке у Призрену. О овом догађају обавештен је Митрополит рашко-призренски Теодосије. Сузе из очију Спаситеља текле су око сат времена. У ове предбожићне дане овај очигледни знак Божији доживљавамо као утеху и подсетник да Христос не заборавља свој верни народ на Косову и Метохији, да се Пресвета Богомајка стално моли за нас, али као и позив да не престајемо са нашим молитвама за спасење и мир на Косову и Метохији и целом свету. Епархија рашко-призренска Грачаница, 4. јануар 2025. године Извор: Епархија рашко-призренска

У тренуцима када је божанска љубав надјачала људску слабост, Син Божји је заплакао због света. Ове ретке сцене показују дубину Његовог саосећања према људском болу и патњи. У тренуцима највећих искушења, када се чинило да ће Његова божанска природа надвладати људску слабост, Исус Христос је заплакао. Сузе Божијег Сина забележене су у Светом писму само три пута, али оне носе поруку вечне љубави и саосећања. Његове сузе нису биле због сопствене патње – биле су сузе због човечанства. У свету где се сузе често доживљавају као знак слабости, Исусове сузе представљају снагу саосећања, савршене љубави и божанске милости. Оно што је посебно упечатљиво – Исус није плакао због себе, већ због света и људи којима је дошао да донесе спасење. Код гроба Лазаревог: Сузе саосећања Прва Исусова суза, можда најпознатија, споменута је у Јеванђељу по Јовану (11:35) – „Исус заплака.“ Овај кратак, али снажан стих открива више од саме туге за пријатељем. Иако је знао да ће васкрснути Лазара, Исус је заплакао због бола који су Марта, Марија и сви окупљени осећали у тренутку губитка. Ове сузе нису биле израз беспомоћности, већ дубоке саосећајности – знак да Бог, иако свезнајући и свемоћан, саосећа са сваком људском патњом. Када су се окупљени питали зашто Исус плаче ако је могао да спречи смрт, одговор није био у Његовој немоћи, већ у Његовој љубави. Плачући над људском тугом, Исус показује како је сваки тренутак бола пред Његовим очима драгоцен, и како је саосећање кључ Божијег односа са људима. Није плакао због себе, већ због љубави према онима који су туговали. Над Јерусалимом: Сузе због духовног слепила Други пут, Исус плаче над градом Јерусалимом, у Јеванђељу по Луки (19:41-44). Гледајући свети град са висине, Исус је заплакао над његовом судбином, јер је знао да ће ускоро бити разрушен. Његове сузе нису биле због зграда, већ због људи, због изгубљене прилике за мир и спасење. Исус је видео да ће Јерусалим одбацити дар Божије милости, а тиме и себе осудити на пропаст. Те сузе нису биле израз страха или туге због предстојећих догађаја који ће и Њему донети страдање. Напротив, Исус је плакао због народа који је затворио своје срце пред Божијом љубављу. Није плакао због себе, већ због људи који су, заслепљени властитим интересима, изгубили извор правог мира. У Гетсиманском врту: Сузе послушности и преданости Трећи случај, о којем говори Посланица Јеврејима (5:7), бележи Исусове сузе у Гетсиманском врту, када се молио пред своје страдање. Исус, свестан судбине која га чека, са сузама се молио Оцу, изражавајући не само људски страх, већ и дубоку оданост Божијој вољи. Ове сузе нису биле сузе очаја, већ сузе вере и преданости. У њима се крије вечна поука – да чак и у тренуцима најдубље патње, предање Божијој вољи доноси мир. Исус није плакао због себе, иако је носио терет грехова човечанства и знао какву ће жртву поднети. Његове сузе биле су одраз Његове љубави према свету који је дошао да спаси, према људима за које ће дати живот. Плач због љубави, не због туге У сва три забележена случаја, Исус није заплакао због сопственог бола, већ због других – због туге коју је видео код Лазаревих сестара, због духовне слепоте Јерусалима, и због бола света који је требало да буде искупљен кроз Његову жртву. Ове сузе нису знак слабости, већ су израз божанске љубави која се не боји да покаже осећања и саосећа са људским болом. Исусове сузе нас подсећају на то да права снага лежи у саосећању. Он нас учи да плач није пораз, већ чин љубави према свету и ближњима. У времену у којем се често бежи од осећања, Исус нас подсећа да сузе могу бити најдубљи израз љубави и вере. Нека нас три Исусове сузе инспиришу да саосећамо, волимо и будемо отворени за Божију милост, као што је Он био спреман да дели нашу бол и отвори нам пут спасења. Зашто не постоји икона на којој Христос плаче? У православљу, иконе које приказују Исуса обично следе строга теолошка и иконографска правила, која наглашавају Његову божанску природу и победу над смрћу. Традиционално, иконе Христа представљају Њега као Господа, Спаситеља и Владара, са нагласком на Његову величанственост, саосећајност и љубав. Због тога се ретко приказују сцене које би могле сугерисати људске емоције, попут плача. Ипак, иако у традиционалном православном иконопису не постоји икона која приказује Исуса како плаче, сама идеја суза и саосећања дубоко је уграђена у православну теологију и духовност. Иконе које приказују Христово страдање, попут иконе Распећа или Христа из Гетсиманског врта, симболично указују на Његову тугу и жртву за човечанство. Сузе нису директно приказане, али ти моменти носе дубоке емоције и тугу. У новијим иконографским праксама или ван званичних црквених оквира, може се наићи на уметничке приказе Христа са сузама, али то није део канонског иконописа у православљу. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/26083/isus-hrist-suze

Историја древна српске земље Зете од најдавнијих времена прожета је многобројним народним предањима о нашим највећим светитељима – светом Јовану Владимиру, светоме Немањи – у монаштву Симеону Мироточцу, светоме Сави Немањићу, светоме Илариону Зетском ученику Савином и првом зетском епископу, светоме Евстатију Превлачком, светоме Стефану Штиљановићу и многим другим српским духовним светионицима старе и древне српске Диоклије. Једно од тих дивних предања везано је и за родоначелника светородне лозе Немањића, великог српског жупана рођеног у Зети тј. данашњој Подгорици која се тада зваше Рибница, потоњег ујединитеља српских земаља – светога Стефана Немању. Ради се о дивној и дирљивој причи која је са колена на колено преношена и чувана кроз народно предање, те је тако остала запамћена у Црмници, тачније у црмничком селу Орахову, покрај Вирпазара. А све је почело и све се открило једном славском Светом Литургијом и постлитургијким саборовањем. Наиме, бејаше то 22. маја 1997. године, на дан славе Манастира Орахово, после Свете Литургије. Окупио се бејаше не мали народ Божији око ораховачке светониколајевске и немањићке светиње, митрополита Амфилохија и игумана Манастира Доњи Брчели оца Григорија, који је у Црмници Богу и народу служио и у најтежим деценијама комунизма. Као послушник Цетињског Манастира, са старим и мирјанским именом Предраг, заједно са садашњим монахом др. Павлом (Кондићем), тада послушником Добрицом, чтецирао сам на Светој Литургији. После Литургије владика цетињски Амфилохије је мени и послушнику Добрици, пред целим народом дао благослов за монашење, које је уследило на Петровдан исте 1997. године. Тада ме је, што је за мене било још веће изненађење и чудо, митрополит Амфилохије пред целим народом одредио да бринем о обнови те древне преднемањићке и немањићке светиње рекавши – „Ево вам новог игумана манастира Орахово. Чим га замонашимо шаљем га у овде у Орахово“. На неки начин и задивљен и зачуђен изненадним дуплим благословима кренуо сам онако радостан око две ораховачке цркве, једне из 10. а друге са темељима из 13. века која је касније, у 17. веку, обновљена и фрескописана. Кренух, чисто да мало обиђем терен и околину. Пута, воде ни струје у манастиру тада није било. Није било ни конака за живот монаха. Стара Бољанова црква светог Јована Крститеља, названа по локалном феудалцу и ктитору Ивану Бољану, из десетог века, једва се видела од густог шипражја. Новија црква посвећена преносу моштију светога Николе, која своје темеље има из доба светога Саве Немањића и која је обновљена у 17. веку, била је веома запуштена. До манастира се стилазило само уском и стрмом козјом стазом кроз густу шуму и још гушће шипражје. У свој тој радосној постлитургијској атмосфери један од најстаријих Ораховљана, чијег се имена више и не сећам, свима нам је испричао једну дивну и потресну причу о родоначалнику светородне династије Немањића – светоме Стефану Немањи. Причу која је у народном памћењу тог краја остала жива до наших дана. Све је кренуло тако што сам сео на један повећи камен изнад Бољанове цркве и усхићен гледао у лепоту Ораховачког поља кроз које је протицала Ораховачка река, после чега је српска старина из Црмнице кренуо да казује само један мали фрагмент дирљиве историје тог свештеног места и села Орахова: „Е видиш дијете, све ти је ово лично Немањина ђедовина. И он је једном приликом, тако као и ти, седео на камену поред Бољанове цркве и гледао у ову Божију лепоту“. Искрено, сви смо по мало били у чуду, иако се из историје зна да је свети Стефан Немања рођен у средњевековној Зети, у граду Рибници, на ушћу Рибнице у Морачу, тј. у данашњем центру Подгорице. Зато се тај део главног града Црне Горе и данас назива Немањина Обала а стара тврђава Немањин Град. Зна се и да му се отац Завида такође родио у Зети или старој Диоклији и да је једно време био један од удеоних властелина у Рашкој.[1] Ова нас је прича ипак пријатно изненадила, јер иако је из историје познато да постоји блиска родбинска повезаност наших древних српских династија из Диоклије тј. Зете, Рашке и Травуније, још од времена светога српскога кнеза Јована Владимира[2], никада до сада ни један од наших историчара или путописаца није тачно локализовао неко сеоско имање као бар један мали део директне дедовине светог Стефана Немање. Али, Бог је желео да истина не остане сакривена. Посебно у то бурно време великих националних, међупартијских и унутрашњих превирања у Црној Гори када су многи црногорски политичари и квазиисторичари почели народносно одвајати један јединствени српски народ и наше српске династије Немањиће, Вукановиће и Војисављевиће. Заинтересовани овом причом старог Ораховљанина запитасмо га да нам тачније објасни његове речи. А он, замишљен и загледан у лепоту котлине села Орахова сталожено, али уједно некако и поносито, настави: “ Стара је то прича браћо. Стара колико и ово село и наш свети српски владар и ујединитељ Немања. Причали су још наши стари да је једном приликом велики Немања дошао на ово свето место и сео на један камен покрај ове Бољанове цркве и као и ми данас гледао у љепоту Орахова. А Орахово од давнина беше дедовина Немањина и лична његова земља коју је од својих старих наследио. Тада светоме приђоше неколицина његових велможа и замолише га да им подари део његове дедовине. Немањи се наравно такав предлог уопште није допао, па им је рекао: „Браћо моја, честите велможе, дедовина се не поклања“. Но, велможе и његови верни следбеници у многим ратовима бијаху упорни, па му после дугог мољења на крају рекоше: „Не тражимо ми теби честити наш господаре неку велику земљу већ по једно мало парче, само да би смо се могли подичити да имамо један, макар и мали, делић Немањине дедовине. Ваљда смо толико заслужили својом верношћу и теби и српској држави“. Ни овај се предлог никако није допао светоме Немањи и он их поново одби уз пређашње речи: „Верне и честите војводе моје, дедовина се не даје“. Но, они бејаху веома упорни, стално га изнова молећи да им поклони неко, макар и најмање и најлошије парче ораховачког поља, тек толико да би се могли поносити да су се удостојили добити део Немањине дедовине. После дугих и дугих молби, не желећи да своје верне великаше растужи, Немања на крају ипак попусти и даде им по неке мале и најнезнатније делове своје дедовине у селу Орахово. Великаши се његови због тога веома обрадоваше а Немањи дође нека туга у души, те их на крају замоли да га оставе самога са својом послугом. Великаши га одмах послушаше и отидоше из Орахова а свети Немања остаде сам са својим слугама и тужним мислима у срцу, стојећи крај Бољанове цркве. Растужен што је попустио својим војводама и што им је поклонио ма и најмањи део своје дедовине, он скрхан тугом седе на један камен загледан у ораховачку питомину и лепоту његове дедовине. И топле сузе светога Немање потекоше низ његове образе и почеше квасити камен на коме је седео, јер никада му није било жао поклањати земљу својим великашима, али никада није дао ни педаљ своје дедовине. Но, данас, макар и у најмањем делу, он је попустио. И остаде дуго и дуго тога дана свети Немања – родоначалник династије Немањића, са сузним очима загледан у лепоту и питомину своје дедовине у Орахову. Остаде све док молитвом Богу и топлим сузама не умири своју душу, седећи на камену крај Бољанове цркве.“ Игуман Петар (Драгојловић) https://www.cudo.rs/игуман-петар-драгојловић-сузе-немањ/

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома, Издавачка кућа Митрополије дабробосанске „Дабар“ издала је другу по реду збирку песама протојереја-ставрофора Момира Васиљевића из Чајнича под називом „Сузе радоснице. Збирка представља теолошки карактер поезије у наслову и садржини, у контексту свештеног периода јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и Епархије дабарске (дабробосанске), у чијем се знаку и одштампа. Песник назначивши збирку овим насловом, као и претходном збирком „Сузе покајнице“, попут непознатог путника који пише стихове на Богородици Љевишкој, вапије Богородици Чајничкој и Тројеручици: „Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје.“ Танано сатканим стиховима илуструје сву патњу али и лепоту и радост живљења у Богу, са Богом и у Цркви Његовој. Неке од песама су: „Свитање“, „Богородичин врт“, „Хиландар“, „Милешева – Бели Анђео“, „Спаситељ“, „Сретење“, „Чајничка Красница“. Технички уредник овог првог издања је ђакон Божидар Васиљевић, док је рецензију радила проф. Бранка Малинић Чугаљ. Извор: Инфо-служба СПЦ

Данас смо са Бранком Чукарићем разговарали о синоћњој вишеструкој крађи у Великој Хочи, у којој му је украдена крава. Својевремено ту краву му је обезбедио манастир Високи Дечани и потрудићемо се да са својим пријатељима добротоворима да се Бранку, који има три сина (од 16, 15 и 3 године) обезбеди крава од које живи породица. Они који имају жељу да помогну Бранку Чукарићу преко манастира могу да се јаве монаху Исаији на мејл: [email protected] Today in Velika Hoča we learned that thieves had stolen three cows, a calf and two cars from local Serb farmers. Regrettably this is one more case of thefts that are affecting Kosovo Serb community throughout Kosovo. Organized gangs of Kosovo Albanian thieves operate practically with impunity and almost everyday thefts make the life of local Serbs even more difficult. I met today with Mr. Branko Čukarić from Velika Hoča whose cow had been stolen last night. That cow was a donation of Dečani Monastery and we will do all we can with our friends and donors to help Branko who has three sons (16, 15 and 3 ys. old) and provide him a new cow. Those who would like to help Branko through the Monastery they may contact Fr. Isaiah on [email protected] The news on the theft in Velika Hoča follow (in Serbian) ВЕЛИКА ХОЧА: ЧЕТИРИ КРАЂЕ ЗА ЈЕДНО ВЕЧЕ (Извор РТВ КИМ) Четири породице из Велике Хоче, синоћ су претрпеле крађу крупне стоке и аутомобила. Међу оштећенима су Јован Матић коме је украдена крава са телетом, Бранку Ћукарићу је такође укадена крава, Станоју Мицићу је украден ауто, а Сашку Мицићу су украдени ауто и крава. “Ја сам у 22 и 15х отишао синоћ кући, био сам код зет и легао. Ујутру ме у 6 и 15х буди мајка и каже украли су нам краву. Пошао сам до штале да видим, и видео сам да ми нема ни аута. Изашао сам на улицу да позовем полицију и комшије. Дошао је зет који жив поред мене, питао ме шта се десило, и кенуо својој кући да провери стање код њега, и десило се да су и њему украли ауто“, рекао је за Ртв Ким Сашко Митић. У међувремену су пронађени крава и ауто у власништву Сашка Мицића. Они су остављени у рову, а како је Мицић рекао за Ким ауто је био упрљан изметом краве пошто су лопови покушали да угурају у аутомобил. Ово није прва крађа у Великој Хочи, Сашку Мицићу су и прошле године украдени крава и теле. Почиониоци још увек нису пронађени. Велика Хоча је српско село које се налази у метохијској котлини, у њему живи око 700 Срба. -------------------------- СУЗЕ МАЛОГ ДАМЈАНА ИЗ ВЕЛИКЕ ХОЧЕ Целог ме дана прате сузе малог Дамјана. Сливале су се низ његово лице док је утрчавао и истрчавао из штале и дозивао краву,, Драгану" коју су им ноћас лопови украли. Тако мали, а чинило ми се као да је цео живот понео на својим леђима. Скидао је жицу са тарабе, јурио кроз башту, дозивао комшије... ,,Украли су нам краву, деда Јоване, знаш деда Јоване, украли су нам краву... Идем да видим, можда је на игралишту, можда је нису узели, можда је тамо... Знаш, ја сам је чувао сваки дан, могу да је ухватим за рогове и доведем кући..." А онда је застао кад је видео да и деда Јованова жена Слободанка плаче. Подигао је поглед ка оцу и кроз плач упитао: ,, Тата, јесу ли и деда Јовану украли краву? Јесу ли, тата... Чим је нема у штали јесу..." ,,Деда Јовану,,, Јовану Матићу, су украли и краву и теле из штале, као што су из штале Дамјановог оца Бранка Чукарића украли краву. Исте ноћи су украли аутомобил Станоју Мицићу, а Сашку Мицићу аутомобил и теле. Сашков су аутомобил нашли у шумарку крај пута на излазу из села. Полиција је извршила увиђај, записала податке. ,,Учинићемо све што можемо!"- рекоше полицајци из КПСа. Као да ни њима није веровао, а и није, знам, видело се на његовом лицу. Мали Дамјан је и даље плакао... те детиње сузе много боле. Онима који су преко ноћи отимали туђе краве и телад, то и није важно. Не боле их туђе сузе, а да су се загледали у то бело дечје лице видели би огромну тугу. А ја, ја сам у њима данас видела сву српску немоћ и муку нагомилану у свима нама, свих ових година. Немоћ да се браниш и да браниш своје. Сузе малог Дамјана су сузе свих опљачканих Срба последњих месеци, сузе све деце остале без чаше домаћег млека, сузе свих родитеља који су тим млеком хранили децу. Видела сам у тим сузама и тужбу и пресуду. Да, у то сам сигурна. Сузе малог Дамјана су пресуда свима који су му отели из руке чашу топлог млека ... Е, на основу ње ће казна доћи, кад - тад... Оливера Радић (Ораховац) Сава Јањић

Уз три књиге и више текстова у часописима „Дабар“ и „Соко“, чланови њихових редакција које својим идејама и акцијама усмјерава Александар Савић, хронолошки су пратили и прате све активности на откривању чињеница везаних за злочине над српском нејачи почетком 1942. године у Старом Броду и Милошевићима, као и бројним стратиштима на путу којим су ходили програни Срби ка овим мјестима у кањону Дрине. Пратили су и градњу садашњег Спомен комплекса у Старом Броду, који је за кратко вријеме постао мјесто ходочашћа бројних људи који се овдје поклањају сјенима Старобродских мученика. Уз њих, оживљавању културе сјећања на ратно страдање Старобродских мученика значајно су допринијели аутори више документарних филмова, а истина о стравичним усташким злочинима за кратко вријеме је медијски афирмисана. Поред три књиге, томе су највише допринијели и бројни аутори још бројнијих новинских текстова – извјештаја, осврта и репортажа о овом злочину кога су смишљено, организовано и циљано починиле усташе Францетићеве Црне легије, у којој су били најбројнији муслимани. Деценијама након Другог свјетског рата о овом ужасном злочину преживјеле жртве су морале да ћуте. Свако ко је јавно говорио и тражио да се познати крвници казне је хапшен и прогањан од стране УДБЕ. -Полазећи од ових чињеница, Александар Савић, аутор овог зборника само дијела, од мноштва, новинских текстова приредио је још једну књигу за читање, препричавање и чување за нова поколења. Јер, како он каже, „доста смо шапатом једни другима преносили детаље истине о овим злочинима“. Он сматра да су интернет и документарни филмови значајни, али да су новински текстови, а књиге поготово, трајни биљег за наше садашње и будуће генерације, расуте посљедњих година диљем свијета, истиче уредник овог издања, Славко Хелета. Вођени том идејом чланови редакција „Дабра“ и „Сокола“ у сарадњи са надлежним свештеником Протојерејом ставрофором Драганом Вукотићем и уз свесрдну подршку архимандрита Јована Гардовића, уредника Издавачке куће „Дабар“ и духовника „Сокола“, читаоцима се нуди још једна књига о овим монструозним злочинима, за које никад и нико није одговарао. - Истине смо се бојали због мира и спокоја преосталих сродника и њихових потомака. А и они стекоше потомке. Онда потече прича на славама, даћама, свадбама о Старом Броду и Милошевићима. И старобродске шуме и ливаде су причале. И тако наста до тад не испричана поема Стари Брод и Милошевићи. Наста и више неће нестати, већ ће се вјечно причати и казивати. На обали ријеке утка се крст и богомоља, дар сужњима и паћеницима. Крсташ-биљег ће вјечно причати и говорити умјесто потомака и потомака потомака, истиче Александар Савић у уводнику ове књиге и додаје „ето Божијег благослова за све оне у Дрини из 1942. године и оне поред Дрине са десне и лијеве стране. Дрино, гробницо наша заустави се у Старом Броду, бар на тренутак баци бјеличасти талас на бијелу крстачу и спери наш дугогодишњи заборав за све страдалнике и паћенике. А генерацији која расте дај снаге да опрости, а не заборави“. Издавачи ове књиге поручују да истраживања о овим злочинима желе усмјерити и на улогу Милана Недића, генерала бивше југославенске војске, а тада премијера окупиране Србије, за многе контроверзне личности, јер је управо он затражио од Нијемаца да зауставе тај монструозни покољ српске нејачи у кањону Дрине, што су они и учинили. Бројни Срби који су имали срећу да у том ратном вртлогу прећу Дрину прије и након ових злочина, у крајњој биједи и неимаштини, давали су своју дјецу Комесаријату за избјеглице у Србији, који су их спроводили у сабирни центар у Матарушку Бању. Тако је на стотине српских сирочића спашено од глади и болести, а након Другог свјетског рата су ту дјецу упућивали у хранитељске породице, највише по Војводини, гдје су се школовали и осамостаљивали за живот. Овакве књиге се читају, посуђују и чувају за будућа поколења – да знају кроз шта су њихови предци прошли током Другог свјетског рата, али и свих досадашњих ратова наметнутих од разних туђина. -И на крају драги моји, шта ми хоћемо на Дрини и на Старом Броду као синониму нашег страдања? Па овај народ хоће да постоји, побогу људи. По своме и на своме да постоји, поручује Александар Савић, аутор ове књиге. Издавачка секција ССД“Соко“ Извор: Српска Православна Црква