Игуман Петар (Драгојловић) – Сузе Немањине

Историја древна српске земље Зете од најдавнијих времена прожета је многобројним народним предањима о нашим највећим светитељима – светом Јовану Владимиру, светоме Немањи – у монаштву Симеону Мироточцу, светоме Сави Немањићу, светоме Илариону Зетском ученику Савином и првом зетском епископу, светоме Евстатију Превлачком, светоме Стефану Штиљановићу и многим другим српским духовним светионицима старе и древне српске Диоклије. Једно од тих дивних предања везано је и за родоначелника светородне лозе Немањића, великог српског жупана рођеног у Зети тј. данашњој Подгорици која се тада зваше Рибница, потоњег ујединитеља српских земаља – светога Стефана Немању.

Ради се о дивној и дирљивој причи која је са колена на колено преношена и чувана кроз народно предање, те је тако остала запамћена у Црмници, тачније у црмничком селу Орахову, покрај Вирпазара. А све је почело и све се открило једном славском Светом Литургијом и постлитургијким саборовањем.

Наиме, бејаше то 22. маја 1997. године, на дан славе Манастира Орахово, после Свете Литургије. Окупио се бејаше не мали народ Божији око ораховачке светониколајевске и немањићке светиње, митрополита Амфилохија и игумана Манастира Доњи Брчели оца Григорија, који је у Црмници Богу и народу служио и у најтежим деценијама комунизма. Као послушник Цетињског Манастира, са старим и мирјанским именом Предраг, заједно са садашњим монахом др. Павлом (Кондићем), тада послушником Добрицом, чтецирао сам на Светој Литургији. После Литургије владика цетињски Амфилохије је мени и послушнику Добрици, пред целим народом дао благослов за монашење, које је уследило на Петровдан исте 1997. године. Тада ме је, што је за мене било још веће изненађење и чудо,  митрополит Амфилохије пред целим народом  одредио да бринем о обнови те древне преднемањићке и немањићке светиње рекавши – „Ево вам новог игумана манастира Орахово. Чим га замонашимо шаљем га у овде у Орахово“.

На неки начин и задивљен и зачуђен изненадним дуплим благословима кренуо сам онако радостан око две ораховачке цркве, једне из 10. а друге са темељима из 13. века која је касније, у 17. веку, обновљена и фрескописана. Кренух, чисто да мало обиђем терен и околину. Пута, воде ни струје у манастиру тада није било. Није било ни конака за живот монаха. Стара Бољанова црква светог Јована Крститеља, названа по локалном феудалцу и ктитору Ивану Бољану, из десетог века, једва се видела од густог шипражја. Новија црква посвећена преносу моштију светога Николе, која своје темеље има из доба светога Саве Немањића и која је обновљена у 17. веку, била је веома запуштена. До манастира се стилазило само уском и стрмом козјом стазом кроз густу шуму и још гушће шипражје.

У свој тој радосној постлитургијској атмосфери један од најстаријих Ораховљана, чијег се имена више и не сећам, свима нам је испричао једну дивну и потресну причу о родоначалнику светородне династије Немањића – светоме Стефану Немањи. Причу која је у народном памћењу тог краја остала жива до наших дана. Све је кренуло тако што сам сео на један повећи камен изнад Бољанове цркве и усхићен гледао у лепоту Ораховачког поља кроз које је протицала Ораховачка река, после чега је српска старина из Црмнице кренуо да казује само један мали фрагмент дирљиве историје тог свештеног места и села Орахова:

„Е видиш дијете, све ти је ово лично Немањина ђедовина. И он је једном приликом, тако као и ти, седео на камену поред Бољанове цркве и гледао у ову Божију лепоту“.

Искрено, сви смо по мало били у чуду, иако се из историје зна да је свети Стефан Немања рођен у средњевековној Зети, у граду Рибници, на ушћу Рибнице у Морачу, тј. у данашњем центру Подгорице. Зато се тај део главног града Црне Горе и данас назива Немањина Обала а стара тврђава Немањин Град. Зна се и да му се отац Завида такође родио у Зети или старој Диоклији и да је једно време био један од удеоних властелина у Рашкој.[1] Ова нас је прича ипак пријатно изненадила, јер иако је из историје познато да постоји блиска родбинска повезаност наших древних српских династија из Диоклије тј. Зете, Рашке и Травуније, још од времена светога српскога кнеза Јована Владимира[2], никада до сада ни један од наших историчара или путописаца није тачно локализовао неко сеоско имање као бар један мали део директне дедовине светог Стефана Немање. Али, Бог је желео да истина не остане сакривена. Посебно у то бурно време великих националних, међупартијских и унутрашњих превирања у Црној Гори када су многи црногорски политичари и квазиисторичари почели народносно одвајати један јединствени српски народ и наше српске династије Немањиће, Вукановиће и Војисављевиће.

Заинтересовани овом причом старог Ораховљанина запитасмо га да нам тачније објасни његове речи. А он, замишљен и загледан у лепоту котлине села Орахова сталожено, али уједно некако и поносито, настави:

“ Стара је то прича браћо. Стара колико и ово село и наш свети српски владар и ујединитељ Немања. Причали су још наши стари да је једном приликом велики Немања дошао на ово свето место и сео на један камен покрај ове Бољанове цркве и као и ми данас гледао у љепоту Орахова. А Орахово од давнина беше дедовина Немањина и лична његова земља коју је од својих старих наследио. Тада светоме приђоше неколицина његових велможа и замолише га да им подари део његове дедовине. Немањи се наравно такав предлог уопште није допао, па им је рекао: „Браћо моја, честите велможе, дедовина се не поклања“. Но, велможе и његови верни следбеници у многим ратовима бијаху упорни, па му после дугог мољења на крају рекоше: „Не тражимо ми теби честити наш господаре неку велику земљу већ по једно мало парче, само да би смо се могли подичити да имамо један, макар и мали, делић Немањине дедовине. Ваљда смо толико заслужили својом верношћу и теби и српској држави“. Ни овај се предлог никако није допао светоме Немањи и он их поново одби уз пређашње речи: „Верне и честите војводе моје, дедовина се не даје“. Но, они бејаху веома упорни, стално га изнова молећи да им поклони неко, макар и најмање и најлошије парче ораховачког поља, тек толико да би се могли поносити да су се удостојили добити део Немањине дедовине. После дугих и дугих молби, не желећи да своје верне великаше растужи, Немања на крају ипак попусти и даде им по неке мале и најнезнатније делове своје дедовине у селу Орахово. Великаши се његови због тога веома обрадоваше а Немањи дође нека туга у души, те их на крају замоли да га оставе самога са својом послугом. Великаши га одмах послушаше и отидоше из Орахова а свети Немања остаде сам са својим слугама и тужним мислима у срцу, стојећи крај Бољанове цркве. Растужен што је попустио својим војводама и што им је поклонио ма и најмањи део своје дедовине, он скрхан тугом седе на један камен загледан у ораховачку питомину и лепоту његове дедовине. И топле сузе светога Немање потекоше низ његове образе и почеше квасити камен на коме је седео, јер никада му није било жао поклањати земљу својим великашима, али никада није дао ни педаљ своје дедовине. Но, данас, макар и у најмањем делу, он је попустио. И остаде дуго и дуго тога дана свети Немања – родоначалник династије Немањића, са сузним очима загледан у лепоту и питомину своје дедовине у Орахову. Остаде све док молитвом Богу и топлим сузама не умири своју душу, седећи на камену крај Бољанове цркве.“

Игуман Петар (Драгојловић)

https://www.cudo.rs/игуман-петар-драгојловић-сузе-немањ/