Претражи Живе Речи Утехе

У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио. Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. Прва саборна посланица светог апостола Јована Гл. 4, 18-21. Ја ћу одмах на почетку рећи да страхови који су на изглед нешкодљиви (страх од узаног простора, страх од дубине, страх од висине, страх од затвореног простора, страх од пакла, стах од видљивих и невидљивих непријатеља, ... ) онемогућавају човеку слободно кретање и норамалан друштвени- духовни живот. Неколико речи о страху од пакла ... Примећено је да код човека освешћеног за Бога у себи, страх од смрти престаје да буде страх од биолошког умирања, већ се замењује страхом од пакла. Шта је то пакао !? Уколико човек не схвати пакао као вечну одвојеност од Бога и људи, страх од пакла код таквог човека, може да изазове ( римокатолички однос према Богу ) страх који онемогућава човеку нормалан друштвено - духовни живот. Неколико речи о страху од видљивих и невидљивих непријатеља ... Још је примећено да умишљени страх од невидљивих и видљивих непријатеља постаје човеков највећи непријатељ на његовом путу ка достизању савршене љубави према Богу и људима. Како се излечити од страхова !?

Очекивао сам да ће већ неко отворити и ову тему, али пошто се нико није сетио - ево, ја је отварам. Окосница теме је однос причешћа и полуције или истечења или просипања семена у сну... Постоје различите одреднице. Нису ми при руци канонски зборници тако да очекујем од оних којима су доступни да приликом својих коментарисања поставе одговарајући материјал. Мислим да би то могао Карађорђе да уради. И без изузетка поставити гледиште св. Атанасија Александријског. Без тога је незахвално о овоме разговарати. Своје мишљење о овој проблематици нећу одмах износити, а једино што могу сада да кажем је да већ одавно имам формиран свој став. И не би ме изненадило да се у ову тему активно укључи и женски део форума, с обзиром да смо у њиховој теми, заправо, ми доминирали. Изволите... :o

Поред основних страсти постоји и мноштво оних које се из њих развијају. На нашем форуму има доста тема које се баве њима и свака заслужује посебну пажњу. Ова има за циљ повезивање знања и искустава проистеклих из духовне борбе било да се ради о светоотачким сведочанствима или нашим личним. Оријентир и стратешки план су нам преко потребни. http://www.pravoslavie.ru/put/69738.htm Теме о страстима: Шта је то страст? Шта је то грех? О самооптерећењу грехом... Како спознати своје грехе и борити се против њих? ( о греху.....) Шта су мисли? Одакле долазе...? Модерна идолатрија; Имате ли идолопоклоничке склоности? Да ли је коцка и кладионица грех? (Не)захвалност Не судите, да вам се не суди. ( о осуђивању....) Da li postoji razlika izmedju kritike i osude? О паметовању и држању придика ближњима! О опомињању других у храму Нешто о гордости Понос - демонско упориште Sta je to sujetna ljubav? Шта значи бити горд? Последице демонске гордости Samopouzdanje vs gordost Где је раскрсница између патолошког перфекционизма и уподобљавања? "Сујетно је све за чим нема потребе" Сноб и снобизам Себичност која убија Не причај о себи Завист, таштина и самохвалисање Farisejstvo, a zasto? Како смирење може бити лажно? О зависти Униније - како се изборити с њим? Депресија се лечи редовним литургијама ( све о депресији...) Ја сам гори од свих, и тако ми је добро? Да ли си депресиван и усамљен? Разлика између сујете и осетљивости? Безосећајност Претерана радост или претерана жалост?... Горки плодови немарности Не мисли да ти једини трпиш више од других Незнање и равнодушност Прелест (дискусије на тему прелести...) Хришћански трипови и остала прелесна умовања Бoг не воли човекову самоувереност и како победити самоувереност Perfekcionizam Страхови (сва ваша искуства и ставови о страховима...) Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ? "Уста говоре оно чега је срце пуно" - Оговарање - средство социјалне изолације и подстрекач злостављања Последице клеветања! Празнословље Мрсне теме за разговор(на форуму, фејсбуку, уживо, у мислима...) Од комплимента до ласкања... Sveti Jovan Lestvičnik o laži i korišćenju iste... HOT HOT HOT Патолошки лажови Proklinjanje Ја у клин ти у плочу Многобрижност - маловерје Tračevi iz crkve (čuo sam, priča se...) šuš, šuš... Што човек више ропће, то се више упропаштава Раздражљивост Мржња Преподобни Јован Касијан - Борба са духом гнева Три степена гнева Злопамћење - духовни рак О освети... Свети Јован Лествичник: О стомаку, рђавом господару кога ипак сви воле Снисходљивост и тајноједење Проблем наркоманије Зашто се наркомани дрогирају или алкохоличари опијају? Зоран Ђуровић: Онан- Онанија Седам знакова да превише мастурбирате Како се развија блуд у човеку? Блуд, модерна веза, страсти Борба са блудним помислима и страшћу блуда уопште за хришћанина у свијетуПрељуба https://www.pouke.org/forum/topic/28421-%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D1%82%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%83-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%83-%D0%B8-%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5/ https://www.pouke.org/forum/topic/36345-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5/ Конзумативизам западног света и ропство источног Колико смо склони похлепи? Да ли је сиромаштво увек добро, а богатство лоше? Подмитљивост Угодност и удобност Пропадамо ако не растемо духовно О негативним навикама Доброта ради поштовања закона Божијег или можда... Теме о подвизима и врлинама: Моја вера и вера Цркве Шта су врлине? Подвиг без негодовања? Поље борбе су срца људи Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста (обједињене све теме о посту) Милост Божија, људска милост и милостиња (о милостињи, милосрђу....) Наш опит молитве... (о свим питањима везаним за молитве...) Смирење-најкраћи пут ка спасењу (разна питања на тему смирења) Борба са искушењима - изазов самоспознаје и преумљења Да ли је плач користан за верника? Послушање Мирјанин и послушност Како се понашате када вас идеализују? Отац Јосија Тренхам – Телесни (сексуални) односи Шта радити када чујеш клевету? Преподобни Никодим Агиорит: Духовно исцељење доконости и презапослености Разлика смиреноумља и комплекса ниже вредности Погрешио сам, покајаћу се, и шта онда? Епископ Порфирије: Мач који одсеца нарцисоидност Примери послушности! Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?) Васпитање срца или тренирање воље? Od podviga devstvenosti do podviga Agape (ljubavi): ponovna poseta misli Sv Jovana Zlatoustog na brak i seksualnost Да ли је Исусова молитва за мирјане? Молитва - поделимо искуства... На чему ћете се трудити у посту, који су смисао, сврха и резултат поста? Пост и буђење врлине Udarimo po gordosti Шта је потребно игнорисати Исправно + Грубо = Погрешно О ћутању.... О језику Ако си пао, устани! Спријатељи се са проблемима О истрајности Како да се понаша православни хришћанин када хуле на оно што му је најдраже О преображавању себе Трпељивост Оружје за војевање Чедност, част, смрт и самоубиство Стид и бестидност или како смо стигли докле јесмо Од толеранције и поштовања до љубави Шта је храброст за вас?... Права мера подвига - царски пут (трезвеноумље)

Mržnja može da se ispolji neuvijeno, ponekad prilično brutalno ali veoma često ume da bude duboko prikrivena, tako da je čovek ni sam nije svestan. Bilo u otvorenom, bilo u prerušenom obliku, mržnja je žilava i strasna koliko i ljubav. Zapravo, strasnija i žilavija jer mnoge sveobuhvatnije prožima, u mnogima duže bukti i teže zgasne. Ogromna je razorna snaga mržnje. U to se svakodnevno uveravamo. Ona truje, pustoši i uništava živote kako onih koji mrze tako i onih na kojima se iskaljuje. Ma koliko bila štetna, mržnja se, međutim, ne može prosto odstraniti voljnom odlukom, nekom vrstom moralne hirurške intervencije. Mržnju nećemo ukloniti naređenjem i zabranom. Osoba koja sebi zabrani da mrzi će možda uspeti da svoju mržnju uvije u slatke oblande ali ne i da je se reši. Ona će nastaviti da u njoj besni bez obzira što osoba odbija da prizna njeno postojanje. Mržnja ima svoje uzroke i možemo je prevazići tek kada se ovim uzrocima ozbiljno pozabavimo. Koga i zašto mrzimo? Iz mržnje progovara strah. Mrzimo one kojih se bojimo jer nas ugrožavaju ili bar verujemo da nas ugrožavaju, što nikako nije isto. Naše su procene veoma često nepouzdane i varljive. Veoma retko procenjujemo ljude na osnovu onog što stvarno jesu i stvarno čine, daleko češće na osnovu naših predubeđenja, očekivanja i zahteva. Lako možemo poverovati da su nam neprijatelji oni koji nam niti nanose niti smeraju ikakvo zlo. Kada se osetimo napadnutim, ugroženim, povređenim, veoma je važno da se zapitamo šta je zaista napadnuto, ugroženo, povređeno - mi sami ili nestvarna, preuveličana predstava koju gajimo o sebi, svojoj vrednosti i svom značaju. Najljuće mržnje po pravilu izazivaju povrede ove druge vrste. To znači da se osećamo ugroženim, napadnutim, teško povređenim jer drugi odbijaju da podele i priznaju našu umišljenu predstavu o sebi samima. Na ugroženost zuatim odgovaramo žestokom mržnjom. Tako možemo proglasti neprijateljem i zamrzeti nekoga ko je zapravo prema nama potpuno ravnodušan ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši naše uverenje o vlastitom značaju. Ili možemo, što je veoma čest slučaj, zamrzeti nekoga zato što nam je u bilo kom pogledu isprednjačio jer, u svojoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude ispred nas. Ali okrutno možemo zamrzeti i one koji previše liče na ono što ne bismo želeli da budemo a ipak jesmo, na ono zbog čega sebe preziremo. Tako će, na primer, mrzeti "lenštine" onaj ko potajno prezire vlastitu nepriznatu lenjost, "nesposobnjakoviće" onaj ko mrzi vlastitu nepriznatu nesposobnost, "glupake" onaj ko se zapravo gnuša vlastite tuposti, "lopove" onaj ko u drugima osuđuje vlastitu sklonost ka iskorištavanju i krađi a "prevarante" onaj koji i sam voli da podvali. Ovde je reč o klasičnom premeštanju gde se mržnja prema sebi ispoljava prerušena kao mržnja prema drugima. Što čovek nemilosrdnije mrzi sebe, surovije će mrzeti druge. Što je prema sebi nerealniji, osećaće se to ugroženijim i to će žešće zamrzeti one za koje je umislio da ga napadaju. D.S.

Да ли сте некад у очају? Због чега вам се дешава и како се борите са тим? t4431 slavabogu

Како препознати код себе симптоме љубавне зависности? Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји. Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе. Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…

У тексту се користи старословенски знак јат (ѣ), који се изговара: е, ије/је или и у зависности од дијалекта. (Мало који народ је, као ми Срби, успео да направи толике међусобне поделе, чак и на нивоу правописа, што је тек несхватљиво. Ту барем можемо исто писати, а различито изговарати). Иако на први поглед може да изгледа као обична прича са царског двора, приповѣст о цару Давиду и Уријници (2Цар 11–12LXX) представља један од теолошки креативнијих одѣљака Старог Савеза. Овде библијски писац показује невероватну теолошку и литерарну проницљивост. Наравно, приповѣст треба читати у ширем литерарном контексту. Све до овог догађаја Давид је био личност која је код читаоца изазивала нескривене симпатије. Најомиљенији витез израилског народа. Давид је јуначки убио дива Голијата, био способан ратник, жртва Саулове љубоморе, праведни цар – пастир. И када је достизао врхунац славе и моћи, писац препричава скандалозну епизоду из царевог живота. Наиме, једне вечери док се шетао зарављеним кровом своје куће, видѣо је лѣпу жену док се купала. Иако му је убрзо скренута пажња да је у питању удата жена „Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина“, Давид је са њом ступио у недозвољену везу. Не наводечи никакве посебне детаље, писац говори да је Витсавеја провела неко време код њега, и потом се враћа кући. Иако је наизглед текст писан као пуки историјски извештај, писац вѣшто причи даје тмуран колорит: десило се нешто ружно. Наставак приче је још потреснији. Сазнавши да је Витсавеја затруднила, Давид смишља подмукао план. Позива њеног мужа Урију, који је да ствар буде гора, био у рату који је Давид водио против Амонаца да га наводно обавѣсти о стању ствари на ратишту. У два наврата покушава да га наведе да оде и преноћи код жене, али Урије тај предлог одбија рѣчима: „Ковчег, Израил и Јуда бораве под шаторима, и Јоав господар мој и слуге господара мојега су напољу, па како да ја идем кући својој, једем и спавам са женом својом? Живога ми Бога, и твога ми живота, нећу то учинити“. Суштина Давидовог наума састојала се у томе да Урије преспава са женом, и да се испостави да је дѣте његово. Како би се рекло, Давид је хтѣо Урију да „смести кукавичије јаје“. Пошто је Урије остао чврст у свом ставу, Давид га враћа назад на ратиште дајући му писмо да однесе Јоаву. Још једна грозна сцена. У писму је стајало: „намѣсти Урију гдѣ је најжешћи бој, па се узмакните од њега да би га убили, нека погине“. Урије је заправо незнајући однѣо смртну пресуду, такозвано „Уријино писмо“. Урије се враћа у рат и тамо убрзо гине. После тога „када прође жалост“, Давид узме Витсавеју за жену и она му роди дѣте – сина. Потом писац уводи у приповедање пророка Натана, царевог дворског савѣтника. Натан Давиду преноси рѣч Божију у форми параболе. Наиме, Натан му прича о двојици људи, једном богатом а другом сиромашном, у којој богати имаде много оваца и говеда, а сиромашни само једну овцу. У једној ситуацији, и поред мноштва својих, богати узима једину овцу коју је има сиромах. Као базично правдољубив, Давид на то реагује рѣчима: „живога ми Бога, заслужио је смрт онај који је то урадио“. На то му Натан кратко одговара: „ти си тај“ и наставља, преносећи поруку од Бога: „Зашто си презрео рѣч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амонових. Зато се неће одмаћи мач од дома твојега довѣка“. Потом му говори да ће Бог „подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на очи твоје и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме, јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израилом и свакоме на видику“. Тада Давид увиђа шта је учинио и каје се. Натан му још додаје да ће он остати жив, али ће дете рођено из те везе умрѣти. У текст се каже да је Давид „тим дѣлом дао прилику непријатељима Господњим да хуле“. Убрзо потом умире дѣте, и поред горког Давидовог кајања. После „данâ жалости“, Витсавеја рађа Давиду сина Соломона, будућег цара. Давид пак осваја Раву Амонску, брутално поступајући са њеним становништвом. Ипак, тиме се прича не завршава. Ускоро следи испуњење Божијих рѣчи: Давидов син Амнон обузет страшћу – попут оца – обљубљује полусестру Тамару, кћи Давидову. Авесалом, Тамарин рођени брат, из освете убија Амнона. Потом бежи од оца у Гесур, док Давид тугује за Амноном. Иако је Давид опростио Авесалому убиство сина, тај догађај је пореметио породичне односе. Убрзо Авесалом подиже буну против оца, вѣроватно рачунајући да га отац неће прогласити наследником, јер је већ убио брата. Давид бежи испред Авесалома, који на наговор Ахитофела узима Давидове жене и јавно с њима ступа у сексуалне односе „на видику свему Израилу“. Побуна је окончана Авесаломовим убиством, што је било против воље Давидове који је војсковођама изричито, пред свима, наредио да чувају „дѣте Авасалома“. Следи сцена у којој Давид горко нариче над Авесаломом: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Камо да сам ја умро умѣсто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој“. Овим се мач од дома Давидова не одваја, управо као што му је Бог поручио преко пророка Натана. Из ове наизглед једноставне приповѣсти и даљег описа догађања извиру важне теолошко-егзистенцијалне импликације. Индикативно је да писац износи једну такву згоду о цару Давиду, који је уз Мојсија најзначајнија личност у историји Израила. Необичан реализам исијава из наведених редака. Не само реализам, него и снага да се он прихвати, како од стране историјских читалаца, тако и каснијих реципијената који су ове приповѣсти уврстили у своје Свете списе. Такав став је тешко замислив у било којој другој народној епици. Тешко је замислити да би ми или неки други народи били кадри да на такав начин прикажу неког од утемељивача сопствене нације, а да све то ума дубоку теолошку сврху. Обично су ти наративи идеализовани, а њихови актери додатно сакрализовани. То се нпр. види у нашем односу према Немањићима, не само према Светом Сави. Међутим, у Библији није тако. Давид, један од највећих синова Израила, прави гнусан и непотребан злочин. Убија великог витеза, крајње оданог њему и Израилу. Тиме се указује на две битне ствари. Прво, не постоје живи свеци, односно људи имуни на грѣх. Сваки човѣк је склон грѣху и не треба га идеализовати, што се може добро видѣти у аскетским зборницима (нпр. свети Јаков Посник). Друго, Израилци нису бољи од других или када се то преведе на општу егзистенцијалну раван: ја нисам бољи од тебе. Занимљиво, Урије је био Хетит – припадник другог народа, а представљен је као један од најсвѣтлијих ликова старосавезне књижевности. Овим писац јасно поручује да Израилци нису ништа бољи од других, напротив. Чак и најбољи од њих је склон таквом злочину. Задивљујуће смѣла самокритика. Увиђајући ово, тешко се не запитати: како данас разумети чињеницу да постоје људи и народи који штите злочинце. Нажалост, није их мало, што ми Срби нарочито видимо код наших сусѣда. Наравно, и ми идеализујемо „наше јунаке“ и склони смо да зажмуримо. Ствар је још егзистенцијалнија, ако се гледа из појединачне перспективе. Библијски писац износи на видело грѣх великог Давида и тиме испуњава Божију вољу. Писмо овим посредно каже да се не могу заташкавати грѣси. Натан упире прстом у Давида, иако му је од њега живот зависио. Истина не може бити по мѣри човѣка, него Бога. Истина је истина, и она мора да се прихвати. Када се на живот погледа из те тачке, немогуће се је не запитати: чију вољу испуњавају они који прикривају грѣхе, своје и туђе? Иако ова приповѣст није превише тумачена, а тиме није ни изазивала жељене ефекте код каснијих читалаца, она је потпуно у библијско-теолошкој матрици. У њој се на један готово аскетски начин разоткривају човекове базичне слабости. Стога и не треба да чуди што је у аскетској и отачкој рецепцији Стари Савез играо тако важну улогу. Без самокритике или увиђања сопствене грѣшности, духовни живот није могућ. То онда може бити само балон (цепелин) надуван сопственим нарцизмом, односно својеврсни духовни солипсизам како на нивоу појединца тако и шире заједнице. Приповѣст открива сурове и нарцисоидне односе који постоје међу људима, а који изходе из човековог уверења да је бољи од другога и незајажљиве страсти. То се десило Давиду, који је већ у старту потценио Урију. Будући да се осећао да је бољи и важнији од другог, дао је себи за право да тако нешто уради. Примисао да си бољи од другог, увек може да има сличне последице. У суштини то је безбожнички чин, јер се унижава Бог који се јавља са лица другог. Стога овај текст човѣка треба стално доводи у позицију запитаности: нисам ли ја Давид? И шта учинити да би се ослободио таквих и сличних искушења? Битна ставка ове приповѣсти сачињава теологија грѣха, која у себи садржи два аспекта. Први је свакако указивање на човекову пријемчивост за грѣх. Иако је Давид имао све „дао сам ти дом господара твојега, и жене његове на крило твоје, дао сам ти дом Израилов и Јудин; и ако је мало, дао бих ти још“, ипак је посегнуо за једном женом. Поред свих својих, тражио је још једну. Давид је све имао, стекао мир али му „ђаво није дао мира“. Писац, чак, наизглед успутно помиње и „нечистоту од које се очистила“ (менструални циклус) и тиме сугерише да је Витсавеја само жена као и остале, те да због тога не треба чинити грех. Тиме он додатно квалификује Давидов грѣх. Овим се сликовито показује човекову незајажљивост, а тиме и склоност преступу. Велики Давид је све имао и посегао за туђим. То што је он као велики човек направио такав злочин само показује тамну страну човековог бића. Показује биће обузето страшћу која се тешко обуздава, чак и велики и богобојажљиви људи. У овом контексту показује се двострука констелација човекове наклоњености грѣху: туђе је увек боље, стога незадовољство тиме што се има; и друга: никад није доста – треба узети што више. То је човѣкова дубока потреба за присвајањем. Давидов преступ излази из те менталне структуре, која је универзално људска. Увиђајући такво стање човека, намећу се важне богословске и антрополошке имликације: човѣк мора да се бори са својим поривима, потребом да присваја и поседује што више. Такав порив га нужно доводи у позицију да на овај или онај начин атакује ка другима. Кроћењем и одупирањем таквим поривима, човѣк чува другог и себе. Чувањем другог, чува самога себе од другог. Давид то није урадио и навукао је зло на себе и друге. Међутим, овде постоји још један дубоко религијски моменат. Наиме, атак на другог често подразумева реакцију другог – конфликт, оквир у којем се дешава грѣх. У Давидовом случају други није био у могућности да узврати, да уђе у конфликт. Урије је био његов потчињени официр и поданик. Уз то, он је све учинио супротно не схватајући шта му Давид ради. Али тада иступа Бог и узима правду у своје руке. Што није знао и могао Урије, могао је Бог – заштитник оних који нису у могућности да врате, Бог који на другом месту каже: „Моја је освета, ја ћу вратити“. Друго, ништа мање важно, јесте то да се у овом тексту показује моћ и деловање грѣха. Наиме, Давид се покајао, и својим покајањем се успѣо оправдати пред Богом. То значи да се човѣк покајњем може ослободити грѣха; грех нема власт на њим. Ако се човѣк искрено покаје, чак и овако гнусан злочин Бог може опростити. Међутим, послѣдице и учинак грѣха се не могу избрисати: дѣте зачето у грѣху, умире. То што је Давид учинио тајно, вратило му се јавно; мач је остао у његовом дому. Грѣхом се отвара Пандорина кутија, јер се његов ефекат не укида. Напротив, има тенденцију да се шири. Готово истовѣтна теолошка матрица присутна је у почетним главама Књиге постања: грѣх креће од Адама и Еве и развија се преко братоубиства, до потпуне претпотопске покварености људи. Грѣх и зло су као рђа – нагриза и шири се. Текст о Давидовом грѣху има важну богословску и дидактичку функцију, с једне стране, говори о могућности оправдања; с друге пак, показује да грѣх има нужно своје послѣдице. Тиме сваком хришћански настројеном вѣрнику открива реалан лик човѣка, и животни оквир у којем се свакодневно креће. Извор: Теологија.нет View full Странице

Иако на први поглед може да изгледа као обична прича са царског двора, приповѣст о цару Давиду и Уријници (2Цар 11–12LXX) представља један од теолошки креативнијих одѣљака Старог Савеза. Овде библијски писац показује невероватну теолошку и литерарну проницљивост. Наравно, приповѣст треба читати у ширем литерарном контексту. Све до овог догађаја Давид је био личност која је код читаоца изазивала нескривене симпатије. Најомиљенији витез израилског народа. Давид је јуначки убио дива Голијата, био способан ратник, жртва Саулове љубоморе, праведни цар – пастир. И када је достизао врхунац славе и моћи, писац препричава скандалозну епизоду из царевог живота. Наиме, једне вечери док се шетао зарављеним кровом своје куће, видѣо је лѣпу жену док се купала. Иако му је убрзо скренута пажња да је у питању удата жена „Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина“, Давид је са њом ступио у недозвољену везу. Не наводечи никакве посебне детаље, писац говори да је Витсавеја провела неко време код њега, и потом се враћа кући. Иако је наизглед текст писан као пуки историјски извештај, писац вѣшто причи даје тмуран колорит: десило се нешто ружно. Наставак приче је још потреснији. Сазнавши да је Витсавеја затруднила, Давид смишља подмукао план. Позива њеног мужа Урију, који је да ствар буде гора, био у рату који је Давид водио против Амонаца да га наводно обавѣсти о стању ствари на ратишту. У два наврата покушава да га наведе да оде и преноћи код жене, али Урије тај предлог одбија рѣчима: „Ковчег, Израил и Јуда бораве под шаторима, и Јоав господар мој и слуге господара мојега су напољу, па како да ја идем кући својој, једем и спавам са женом својом? Живога ми Бога, и твога ми живота, нећу то учинити“. Суштина Давидовог наума састојала се у томе да Урије преспава са женом, и да се испостави да је дѣте његово. Како би се рекло, Давид је хтѣо Урију да „смести кукавичије јаје“. Пошто је Урије остао чврст у свом ставу, Давид га враћа назад на ратиште дајући му писмо да однесе Јоаву. Још једна грозна сцена. У писму је стајало: „намѣсти Урију гдѣ је најжешћи бој, па се узмакните од њега да би га убили, нека погине“. Урије је заправо незнајући однѣо смртну пресуду, такозвано „Уријино писмо“. Урије се враћа у рат и тамо убрзо гине. После тога „када прође жалост“, Давид узме Витсавеју за жену и она му роди дѣте – сина. Потом писац уводи у приповедање пророка Натана, царевог дворског савѣтника. Натан Давиду преноси рѣч Божију у форми параболе. Наиме, Натан му прича о двојици људи, једном богатом а другом сиромашном, у којој богати имаде много оваца и говеда, а сиромашни само једну овцу. У једној ситуацији, и поред мноштва својих, богати узима једину овцу коју је има сиромах. Као базично правдољубив, Давид на то реагује рѣчима: „живога ми Бога, заслужио је смрт онај који је то урадио“. На то му Натан кратко одговара: „ти си тај“ и наставља, преносећи поруку од Бога: „Зашто си презрео рѣч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амонових. Зато се неће одмаћи мач од дома твојега довѣка“. Потом му говори да ће Бог „подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на очи твоје и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме, јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израилом и свакоме на видику“. Тада Давид увиђа шта је учинио и каје се. Натан му још додаје да ће он остати жив, али ће дете рођено из те везе умрѣти. У текст се каже да је Давид „тим дѣлом дао прилику непријатељима Господњим да хуле“. Убрзо потом умире дѣте, и поред горког Давидовог кајања. После „данâ жалости“, Витсавеја рађа Давиду сина Соломона, будућег цара. Давид пак осваја Раву Амонску, брутално поступајући са њеним становништвом. Ипак, тиме се прича не завршава. Ускоро следи испуњење Божијих рѣчи: Давидов син Амнон обузет страшћу – попут оца – обљубљује полусестру Тамару, кћи Давидову. Авесалом, Тамарин рођени брат, из освете убија Амнона. Потом бежи од оца у Гесур, док Давид тугује за Амноном. Иако је Давид опростио Авесалому убиство сина, тај догађај је пореметио породичне односе. Убрзо Авесалом подиже буну против оца, вѣроватно рачунајући да га отац неће прогласити наследником, јер је већ убио брата. Давид бежи испред Авесалома, који на наговор Ахитофела узима Давидове жене и јавно с њима ступа у сексуалне односе „на видику свему Израилу“. Побуна је окончана Авесаломовим убиством, што је било против воље Давидове који је војсковођама изричито, пред свима, наредио да чувају „дѣте Авасалома“. Следи сцена у којој Давид горко нариче над Авесаломом: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Камо да сам ја умро умѣсто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој“. Овим се мач од дома Давидова не одваја, управо као што му је Бог поручио преко пророка Натана. Из ове наизглед једноставне приповѣсти и даљег описа догађања извиру важне теолошко-егзистенцијалне импликације. Индикативно је да писац износи једну такву згоду о цару Давиду, који је уз Мојсија најзначајнија личност у историји Израила. Необичан реализам исијава из наведених редака. Не само реализам, него и снага да се он прихвати, како од стране историјских читалаца, тако и каснијих реципијената који су ове приповѣсти уврстили у своје Свете списе. Такав став је тешко замислив у било којој другој народној епици. Тешко је замислити да би ми или неки други народи били кадри да на такав начин прикажу неког од утемељивача сопствене нације, а да све то ума дубоку теолошку сврху. Обично су ти наративи идеализовани, а њихови актери додатно сакрализовани. То се нпр. види у нашем односу према Немањићима, не само према Светом Сави. Међутим, у Библији није тако. Давид, један од највећих синова Израила, прави гнусан и непотребан злочин. Убија великог витеза, крајње оданог њему и Израилу. Тиме се указује на две битне ствари. Прво, не постоје живи свеци, односно људи имуни на грѣх. Сваки човѣк је склон грѣху и не треба га идеализовати, што се може добро видѣти у аскетским зборницима (нпр. свети Јаков Посник). Друго, Израилци нису бољи од других или када се то преведе на општу егзистенцијалну раван: ја нисам бољи од тебе. Занимљиво, Урије је био Хетит – припадник другог народа, а представљен је као један од најсвѣтлијих ликова старосавезне књижевности. Овим писац јасно поручује да Израилци нису ништа бољи од других, напротив. Чак и најбољи од њих је склон таквом злочину. Задивљујуће смѣла самокритика. Увиђајући ово, тешко се не запитати: како данас разумети чињеницу да постоје људи и народи који штите злочинце. Нажалост, није их мало, што ми Срби нарочито видимо код наших сусѣда. Наравно, и ми идеализујемо „наше јунаке“ и склони смо да зажмуримо. Ствар је још егзистенцијалнија, ако се гледа из појединачне перспективе. Библијски писац износи на видело грѣх великог Давида и тиме испуњава Божију вољу. Писмо овим посредно каже да се не могу заташкавати грѣси. Натан упире прстом у Давида, иако му је од њега живот зависио. Истина не може бити по мѣри човѣка, него Бога. Истина је истина, и она мора да се прихвати. Када се на живот погледа из те тачке, немогуће се је не запитати: чију вољу испуњавају они који прикривају грѣхе, своје и туђе? Иако ова приповѣст није превише тумачена, а тиме није ни изазивала жељене ефекте код каснијих читалаца, она је потпуно у библијско-теолошкој матрици. У њој се на један готово аскетски начин разоткривају човекове базичне слабости. Стога и не треба да чуди што је у аскетској и отачкој рецепцији Стари Савез играо тако важну улогу. Без самокритике или увиђања сопствене грѣшности, духовни живот није могућ. То онда може бити само балон (цепелин) надуван сопственим нарцизмом, односно својеврсни духовни солипсизам како на нивоу појединца тако и шире заједнице. Приповѣст открива сурове и нарцисоидне односе који постоје међу људима, а који изходе из човековог уверења да је бољи од другога и незајажљиве страсти. То се десило Давиду, који је већ у старту потценио Урију. Будући да се осећао да је бољи и важнији од другог, дао је себи за право да тако нешто уради. Примисао да си бољи од другог, увек може да има сличне последице. У суштини то је безбожнички чин, јер се унижава Бог који се јавља са лица другог. Стога овај текст човѣка треба стално доводи у позицију запитаности: нисам ли ја Давид? И шта учинити да би се ослободио таквих и сличних искушења? Битна ставка ове приповѣсти сачињава теологија грѣха, која у себи садржи два аспекта. Први је свакако указивање на човекову пријемчивост за грѣх. Иако је Давид имао све „дао сам ти дом господара твојега, и жене његове на крило твоје, дао сам ти дом Израилов и Јудин; и ако је мало, дао бих ти још“, ипак је посегнуо за једном женом. Поред свих својих, тражио је још једну. Давид је све имао, стекао мир али му „ђаво није дао мира“. Писац, чак, наизглед успутно помиње и „нечистоту од које се очистила“ (менструални циклус) и тиме сугерише да је Витсавеја само жена као и остале, те да због тога не треба чинити грех. Тиме он додатно квалификује Давидов грѣх. Овим се сликовито показује човекову незајажљивост, а тиме и склоност преступу. Велики Давид је све имао и посегао за туђим. То што је он као велики човек направио такав злочин само показује тамну страну човековог бића. Показује биће обузето страшћу која се тешко обуздава, чак и велики и богобојажљиви људи. У овом контексту показује се двострука констелација човекове наклоњености грѣху: туђе је увек боље, стога незадовољство тиме што се има; и друга: никад није доста – треба узети што више. То је човѣкова дубока потреба за присвајањем. Давидов преступ излази из те менталне структуре, која је универзално људска. Увиђајући такво стање човека, намећу се важне богословске и антрополошке имликације: човѣк мора да се бори са својим поривима, потребом да присваја и поседује што више. Такав порив га нужно доводи у позицију да на овај или онај начин атакује ка другима. Кроћењем и одупирањем таквим поривима, човѣк чува другог и себе. Чувањем другог, чува самога себе од другог. Давид то није урадио и навукао је зло на себе и друге. Међутим, овде постоји још један дубоко религијски моменат. Наиме, атак на другог често подразумева реакцију другог – конфликт, оквир у којем се дешава грѣх. У Давидовом случају други није био у могућности да узврати, да уђе у конфликт. Урије је био његов потчињени официр и поданик. Уз то, он је све учинио супротно не схватајући шта му Давид ради. Али тада иступа Бог и узима правду у своје руке. Што није знао и могао Урије, могао је Бог – заштитник оних који нису у могућности да врате, Бог који на другом месту каже: „Моја је освета, ја ћу вратити“. Друго, ништа мање важно, јесте то да се у овом тексту показује моћ и деловање грѣха. Наиме, Давид се покајао, и својим покајањем се успѣо оправдати пред Богом. То значи да се човѣк покајњем може ослободити грѣха; грех нема власт на њим. Ако се човѣк искрено покаје, чак и овако гнусан злочин Бог може опростити. Међутим, послѣдице и учинак грѣха се не могу избрисати: дѣте зачето у грѣху, умире. То што је Давид учинио тајно, вратило му се јавно; мач је остао у његовом дому. Грѣхом се отвара Пандорина кутија, јер се његов ефекат не укида. Напротив, има тенденцију да се шири. Готово истовѣтна теолошка матрица присутна је у почетним главама Књиге постања: грѣх креће од Адама и Еве и развија се преко братоубиства, до потпуне претпотопске покварености људи. Грѣх и зло су као рђа – нагриза и шири се. Текст о Давидовом грѣху има важну богословску и дидактичку функцију, с једне стране, говори о могућности оправдања; с друге пак, показује да грѣх има нужно своје послѣдице. Тиме сваком хришћански настројеном вѣрнику открива реалан лик човѣка, и животни оквир у којем се свакодневно креће. теологија.нет View full Странице

03 Jan Delete Kratos možda bi neko trebao da otvor temu kako se borite sa bludnim pomislima i da li borite uopšte Ово ми се чини као добра идеја, и здрава основа за разговор, о нечему о чему је сваком хришћанину пријеко потребно да себи да одговор, који ће бити у складу и са његовом савјешћу, и са етичким захтјевом вјере, (који је као што знамо, веома строг), а спрам слободно можемо рећи реалности изопачености и развраћености савременог свијета и урушавања идеала чистоте у сваком погледу. Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон. Он је дио биолошке тј.биопсихолошке основе нашег бића и као такав природан и аморалан (не неморалан, у смислу супротности, већ без познавања морала, јер 'врлина је знање'). Међутим психичка надградња полног нагона као природне датости као и оно што је морално прихватљиво за појединца или групу или друштво је ствар и дубоких мање више свјесних или несвјесних процеса, преовлађујуће културе и моралних начела које појединац интројектује (усваја) као своје и којима се свјесно и вољно повинује. Пошто је полни нагон веома јак, а његово остварење није нужно за опстанак појединца (само врсте), то је то његово остваривање увијек подложно моралном кодексу који појединац усваја. Морални кодекс хришћанства је веома строг, и у данашњем свијету, бар што се тиче овог аспекта, и одбија велики број људи живљег темперамента од вјере и цркве. У почетку хришћанства, са онако строгим епитимијама и јачим приитском заједнице, развио се и тај идеал ангелске чистоте (тј.за човјека ипак неприродне, или ако хоћете, натприродне). Данашњи хришћани су раслабљени и тако строга епитимија би довела до духовног умирања личности. Црква је принуђена да снисходи.Оци су прије 15-ак вијекова (готово исто толико вијекова прије Фројда) рекли да се полни нагон не може угушити, само преобразити (тј.не потиснути већ сублимирати). Блуд и разврат нису новина данашњег времена. Били су присутни у сваком времену подједнако, само су данас формално ослобођени 'секслуалном револуцијом' и погрешно схваћеном људском слободом, као углавном слободом од стеге, тј. одговорности. Оно што је данас другачије је та културна одредница и притисак споља који вуче на то, вјерским језиком, искушења која нису више само плод међуљудских односа, него бомбардовања информацијама модерним средствима/медијима, шунд/порнографском културом. Брак као институција никад није био слабији, а сексуалне слободе веће. Како да се хришћанин сачува и гдје је граница морања и слободне воље у смислу захтјева за целибат осим у црквеном браку и природних тјелесних и душевних потреба а и у односу на природну нужност свог бића - доста је расправљано већ овде. Оно што можда није расправљано, је тај дио терора на ум модерним средствима преношења информација (а преко ума је сва комуникација са вањским, а за нас, и са духовним свијетом), и нужне потребе борбе са помислима, тј. оно што су монаси правилно и Духом Светим и открили да се ако желиш сачувати ум, треба чувати од искушења споља и изнутра. Некад је борба са помислима била карактеристична за монахе тј. за тај неки виши супањ духовног усавршавања. Данас са инвазијом свакојаких садржаја на ум, и оним захтјевом 'ко пожели жену у мислима, је већ учинио блуд/прељубу у срцу своме', борба са помислима нам свима следује, ако желимо да будемо чисти. Као што каже горње питање, желимо ли? Ако желимо, можемо ли, са оволиким искушењима и недостатком духовног руководства, јер 'неста светијех'... Иначе, можда треба напоменути да је ова тема настала као наставак, разрада и допуна ове теме, по којој према заједничком ставу уредништва форума не треба даље дискутовати него се бавити тим питањем са новом концепцијом и из другачије перспективе, схватљиве и корисне за обичне људе хришћане, свјетовњаке. https://www.pouke.org/forum/topic/41671-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB/ ,

Gospode i Vladaru života moga, duh lenjosti, mrzovolje, vlastoljublja i praznoslovlja ne daj mi. Duh celomudrenosti, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi, daruj meni, sluzi tvome. O, Gospode Care, daruj mi da sagledam svoje grehove, i da ne osudjujem brata svoga, jer si blagosloven u vekove vekova. Amin. Zasto se molimo da ne zapadnemo u praznoslovlje? Pitamo se šta je tu tako strašno, pa svi mi brbljamo, ćaskamo, ponekad psujemo. Ali u Jevandjelju stoji: "A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju kazu ljudi dati odgovor u dan Suda" (Mt12,36). Nisu reči naivne i bezopasne. Rečima se iskazuje dobro, lepota i mudrost, ali se rečima sve to i rusi. Zatrovane reči potiču iz zatrovane duše, a kako se reč širi, tako se i otrov rasprostire. "Današnje vreme globalne komunikacije je vreme praznoslovlja, koje nas otupljuje, uliva tudje ideje i misljenja i prisiljava nas da mislimo da su to naše sopstvene misli i stavovi." (A.S.) Za hrisćanstvo je dar reči - božanski dar. Jer je čovek slovesno (svesno) biće, koje se upravo svojom slovesnošću razlikuje od beslovesnih životinja. I sam Bog se naziva Logosom, odnosno Slovom, Reččju. "U početku beše Logos i Logos beše u Boga i Logos beše Bog" (Jn1,1). Zbog velike i tvoračke sile reči, hrisćanstvo se užasava prazne reči, praznoslovlja. Ima li ikoga ko ne bi sve dao da nekada nije izgovorio nesto. Ali izrečena reč se ne može poništiti. Zato se Velikoposnom molitvom sv. Jefrema Sirina i moli: "Ne daj mi duha lenjosti, uninija, vlastoljublja i praznoslovlja". Očišcenjem duše se obnavljaju i reči, a tako se obnavlja i sav život čovekov. Ne treba se dakle truditi i govoriti visokoumnim frazama, jer je to isto praznoslovlje, već treba govoriti mereći svaku reč merom pravde, istine i dobra. http://www.egliseorthodoxeserbe.org/ser/pravoslavlje/rezultat.php?id=2 Imam blag utisak da je u vreme u ikome živimo sve više prisutno praznoslovlje.

О расејаности Расејаност долази од неинтересовања за одређени садржај или конкретну личност услед губитка пажње. Но, питање је шта поткопава ту пажњу? Није то само недостатак концентрације него недостатак љубави да се саслуша други. Другим речима, недостатак разумевања за другог. Некада то може бити намерно а некада случајно. Ако је намерно, човек се труди да не саслуша другог услед свесне жеље да изигнорише или саботира другог у његовом науму. Ако је случајно, то може бити од последице умора, обавеза, и других оправданих разлога. Међутим, колико год разлози били оправдани, друга страна која жели бити саслушана то може тешко да поднесе. Може бити то и због сујете али може бити и због љубави коју неко гаји према другоме па очекује исту врсту узајамности и на пољу „саслушатељне дијалогизације“. Расејаност може да постане велики проблем, како у извршавању одређених задатака, тако и у сусрету са другим људима. Она се може савладати вежбањем умне воље, умног бдења. Јер када би се човек мало чешће запитао како би њему изгледало да неко њега не слуша или гледа кроз њега као кроз прозор не видећи његову личност, пробудио би се из своје апатије. Пробудио би се из самозамишљености нечега или ничега. Можда такав недостатак имају људи са великом маштом јер имају јаку моћ „умне телепортације“ на друго место или искуство. Међутим, то ствара искључивост за другог и искључивост за стваран свет око себе. Интроспекција искључује могућност самозамишљености јер јој то није циљ већ јој је циљ како неки проблем у себи да искорени из темеља. Самозамишљеност постаје проблем када сама себи постане циљ и средство. То може, дакле, бити и по гордости типа: „Није важно шта други причају, имам ја своје замисли!“, а може бити и по безазлености: „Види шта овај ради, то ме баш подсећа на....“. Јер људски ум је тако устројен да у свему покушава да нађе везу, смислену нит, која повезује и објашњава неког или нешто. Али, без мало „кочница ума“, без мало обуздавања помисли, без каналисања на право место и време, такав ум може лако да застрани у себи самом. То је можда и један од највећих проблема човека као мислећег бића – његове сопствене мисли и помисли које га, ако он не учествује као координатор, као кормилар, вуцарају тамо-амо као морски таласи. Нису случајно сви великани историје од Светих Отаца написали томове књига на тему мисли у аскетском светлу јер су били итекако свесни проблема које човек може да има ако се поистовећује са њима као са једином стварношћу и мерилом истине. Изван заједнице са Богом, човек је неспособан да изађе из зачараног круга својих мисли. О томе је и велики апостол Павле писао говорећи да се људске мисли (у човеку самом) између себе оптужују и правдају. Гледајући са стране, то изгледа помало шизофрено, али гледајући у сваког од нас, нарочито у ту самозамишљеност уличних пролазника, види се да то јесте тако. Молитва је онај светлосни отвор кроз који исцурава мрак таквог самомњења.

Prema najnovijem istraživanju, mladima u Srbiji estradne ličnosti više nisu najveći idoli, pošto su ih potisnuli sportisti, veliki naučnici i istraživači, istorijske ličnosti, ali i sveštenici. Istraživanje, koje je finansirao Fond za otvoreno društvo, pokazalo je da su za gotovo 40 odsto ispitanika najveći uzori sportisti, poput Novaka Đokovića, Vlade Divca, Nemanje Vidića, Milorada Čavića, Jelene Janković, Ane Ivanović, Aleksandra Đorđevića, rekla je Tanjugu koordinatorka projekta Dragana Dulić. Gotovo 28 odsto ispitanika je kao svoje uzore navelo velike naučnike i istraživače - Nikolu Teslu, Alberta Ajnštajna, Milutina Milankovića i Mihajla Pupina, dok se petina njih divi istorijskim ličnostima, među kojima prednjače Josip Broz Tito, vožd Karađorđe, Mahatma Gandi, Zoran Đinđić, knez Miloš, car Dušan, Nelson Mandela, Martin Luter King, knez Lazar. Za blizu 15 odsto mladih najveći uzori su sveštena lica: patrijarh Pavle, Sveti Sava, aktuelni patrijarh srpski Irinej, Amfilohije Radović, Nikolaj Velimirović, dok su za 14,25 procenata ispitanika omiljeni političari Zoran Đinđić, Boris Tadić, Josip Broz Tito, Vladimir Putin i Barak Obama. Gotovo 11 odsto mladih obožava heroje poslednjih ratova: Ratka Mladića, Željka Ražnatovića Arkana, Radovana Karadžića, Nebojšu Pavkovića, Milana Tepića, dok su ličnosti sa estrade uzori za nešto manje od deset odsto ispitanika i njima su idoli Svetlana Ražnatović, Seka Aleksić, Đorđe Balašević, Jelena Karleuša, Zdravko Čolić, Lepa Brena. Tek svaki dvadeseti ispitanik izabrao je neke druge uzore, najčešće roditelje, nastavnike, književnike i druge umetnike. Istraživanje je obavljeno tokom 2010. godine na uzorku od oko 1.500 mladih širom Srbije, uzrasta od 15 do 29 godina. Prema ranijem istraživanju u organizaciji Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, među srednjoškolcima u Srbiji najpopularnije su bile estradne ličnosti i više od polovine ispitanih mladih ljudi, koji imaju idole, navelo je osobe iz ove oblasti. Potom su najviše bili navođeni sportisti, koji su idoli za trećinu ispitanih učenika, pa političari, dok su naučnici i umetnici, ličnosti iz elitne kulture, bili među najmanje popularnim osobama kod mladih. (Tanjug) ....... Gospodu hvala da smo oterali turbofolkere i krimoše, ali još ima dosta da se radi..

Незахвалност је доста присутна у нашем свету. Заобићићемо тему незахвалности према Богу, јер је мало људи који су те не огреше. Заобићићемо и констатације типа "Боље, Бог ће му/јој захвалити ако је остао лишен захвалности од људи" и слично... Два примера, па да се надовежемо на тему.... Често имамо овкве случајеве. Црквена или чешће, манастирска слава. Пуно званица. Неко треба све то да спреми, почисти, скува,постави, опере... Обично се јаве побожне хришћанске жене. Одраде, очисте, скувају, поставе, оперу... На крају у пролазу неко се надури на њих, неко подвикне, као да сметају. Заврши се све, ником ништа. Уколико, међутим, се не нађу добре православне хришћанке, онда се домаћини потруде, па плате жене које ће да све то ураде... Дакле, ако си део Цркве, зашто теби неко да не плати ако још и тешко живиш ? Пустите ви то "Бог ће да плати". Ако ништа бар поклоните једну књигу, икону, неки знак пажње који много значи... Једне године у једноме манастиру где је иначе и вашар, неки момци су се понудили и поставили бесплатно сво опрему за озвучење... На другом крају дошао Ера Ојданић, коме су се после тога до земље захваљивали, а ове момке нико није ни погледао. Један намлатио паре, оскрнавио место, добио похвале и отишао. Други се намучили, дали нешто своје, мислите да их је неки бар на ручак позвао ? Други пример. Када сам почео да радим у школи, приметио сам много лепе слике на зидовима. Све је то један наставник цртао. Прича ми после тога наставник физичког који је пред пензијом "Видиш ово двориште како је сређено, терен за децу, паркић... Све смо то наставник Љ. и ја урадили за ових 35 година... И шта ? Ено га, разболео се пре пар месеци, мислиш да га се неко сећа ? " Брзо заборављамо, повучени смо у своје проблеме. А о захвалности према родитељима да не причамо...

Šta je to taština? Kako je prepoznajete? Kako se nosite sa istom? Ja sam je shvatila kao mjesto gdje nasa vrlina prelazi u manu jer istu pripisujuci samom sebi umanjujemo,umjesto da je pripisemo Bozijoj Volji. Sta je starije,tastina ili gordost??

Иван Иљин Додао садржај:: Пријатељ Божији12.06.2014 Узроке подмитљивости треба тражити у неколиким пороцима: лажљивости, среброљубљу, егоизму, таштини и гордости. "Жудња за личном добити крије се у свим народима, од највиших до најнижих слојева... болест подмитљивости се шири по свету као права епидемија... оно што привлачи, растаче и развраћа уопште није само злато и "девизе", него и лични успех, лична каријера, свако политичко и новинарско 'напредовање', почаст, власт и закулисни утицај. Једном речју, све оно што издиже човека изнад гомиле, дајући му могућност да 'фигурира', да се узноси и ужива". Код нас се данас продају судије и професори, дипломати и политичари свих нивоа, уметници и лекари, људска тела, па чак и делови леша (трансплантанти). А да се и не говори о вишемилионској армији чиновника која као и пре живи углавном од мига, злоупотреба и свих могућих поклона. "Повољни" услови за све то, јесу полуозакоњена лажљивост у државним размерама, смешно ниске зараде државних чиновника, губитак савесности, побожности и поштења. Истинити подвижници светости и благочашћа нису се продавали ни за каква блага, већ су напротив, презирали сваку корист и богатство, нарочито оно стечено неправедним путем. Јудина подмитљивост ушла је у историју свих времена и епоха као символ највеће духовне катастрофе која је довела до злочина пред целим човечанством. "Новцем треба владати као што доликује господи - тако да ми владамо њиме, а не он нама" - писао је један од васељснских учитеља Цркве, св. Јован Златоуст. Једна данас тако раширена врста подмитљивости, као што је поткупљивост, у стара времена у Русији се називала лихварством. Овај порок у друштву се дубоко презирао, па чак ни у чиновничкој средини није био нарочито широко распрострањен, о чему сведочи изузетно мали број судских поступака тим поводом у предреволуционарној Русији. "Лихварство је страст крајње изопачених људи код којих се крије у срцу безбожност" - писао је руски светитељ Тихон Задонски који се и сам одликовао нестицањем. У Светом Писму се каже да лихвари неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10). Старозаветни пророк Јелисеј одбио је да узме новац понуђен за лечење, а његов слуга Гијезије који је тајно узео сребро био је кажњен тиме што је оболео од губе (4 Цар. 5:2027). Подмитљивост често изазивају људи који су навикли да живе по законима поткупљивања и подмићивања. На Западу се овакве појаве називају корупцијом и однос према њима је веома строг, без обзира на личност која је ухваћена у махинацијама и нечасној игри. (Сетимо се бурних процеса у САД, Италији или Немачкој, где су на оптуженичку клупу доспевали чак и чланови владе.) Међутим, од непосредне неумешаности у реални поступак далеко је важнија душевна склоност која искључује непоштену и лажну погодбу. Али како је то тешко васпитати у себи, када "овај свет" живи по својим подлим и користољубивим законима. Придржавајући се принципа праведности, човек се брзо у очима своје околине претвара у белу врану, постаје отпадник, и као да почиње да "испада" из света. Па ипак, хиљаду пута су у праву они који се, без обзира на моду времена ("сви сада тако живе") и лажне претпоставке труде да свој живот ускладе са савешћу и живе по еванђелским заповестима. Ради тих људи се можда и одржава у животу човечанство на земљи. Њима припада будућност.

Постоје ли поред мрсне хране и пића и мрсне теме? Видим да поједини чланови говоре у том правцу. Које су? Како их препознати? Постоји ли и ту "подела" на теме "дозвољене" када је пост на води, на уљу и на риби?

Naša glavna borba se vodi protiv demona tuge, koji pomračuje sposobnost duše za duhovno sozercanje i udaljava je od svake dobrodetelji. Kada ovaj zli demon ovlada dušom i potpuno je pomrači, odvraća nas od vatrene molitve, dušekorisnog i istrajnog čitanja sveštenih knjiga, blagosti i saosećanja sa bližnjim. On uliva svaku vrstu mržnje prema obaveznim delima poslušanja, čak i prema samom monaštvu. Lišavajući dušu svakog zdravog rasuđivanja, raslabivši njenu istrajnost i postojanost, čini je bezosećajnom i paralizovanom, svezanom i okovanom očajničkim mislima. Ukoliko nam je cilj da vodimo duhovnu borbu i da, uz Božiju pomoć, porazimo demone zla, trebalo bi da na svaki način čuvamo srce od demona čamotinje. Kao što moljac nagriza odeću, a crv drvo, tako i tuga izjeda čovekovu dušu. Ona čoveku pomaže da izbegne svaki koristan susret, da prihvati savet od istinskih prijatelja i sprečava čoveka da ljubazno i mirno govori. Obuzimajući vascelu dušu, tuga je ispunjava gorčinom i nemarnošću. Zatim joj demon tuge predlaže da bi trebalo da se odvoji od ostalih ljudi, jer su oni uzrok njene uznemirenosti. On ne dopušta duši da shvati da njena bolest ne dolazi spolja, već leži unutra, skrivena, i projavljuje se samo onda kada iskušenja napadaju dušu zbog njenih asketskih trudova. Čoveka povređuju samo uzroci strasti koje leže u njemu samom. Iz tog razloga Bog, Tvorac i Lekar naših duša, Koji jedini poznaje sve naše duševne rane, ne govori nam da napustimo društvo bližnjih, već nam kazuje da u sebi iskorenimo uzroke zla i priznamo da se duševno zdravlje ne postiže odvajanjem od bližnjih, već vlastitim asketskim podvigom u društvu svetih ljudi. Napuštajući bližnje iz nekog, naizgled korisnog razloga, mi ne iskorenjujemo motive čamotinje, već ih samo zamenjujemo nekim drugim. To znači da će se bolest, koja je skrivena u nama, ponovo projaviti u nekom drugom obliku i u drugim prilikama. Dakle, jasno je da se vascela borba vodi protiv sopstvenih strasti. Kada se uz pomoć i blagodat Božiju, one iskorene iz srca, ubrzo ćemo biti spremni da živimo ne samo sa drugim ljudima, već i sa divljim zverima. Trpeljivi Jov to potvrđuje rečima: i zvijerje će poljsko biti u miru s tobom (Jov. 5, 23). Međutim, najpre se moramo izboriti sa demonom tuge koji dušu dovodi do očajanja. Prosto ga moramo iščupati iz svoga srca. Upravo demon tuge nije Kainu dopustio da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi posle izdajstva svoga Učitelja. Tuga za nas može biti korisna samo ukoliko donosi pokajanje zbog sopstvenih grehova, praćeno uzdanjem u Boga. Zato blaženi apostol i kaže: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). Ova "žalost koja je po Bogu" je pomešana sa radošću, jer hrani dušu nadom, proisteklom iz pokajanja. To znači da nas ona čini poslušnim, brzim na svako dobro delo, pristupačnim, skrušenim, blagim, uzdržljivim i trpeljivim u svakoj muci ili potresu koji Bog dopušta na nas. Posedovanje ovakvih kvaliteta pokazuje da čovek nosi u sebi plodove Duha Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, dobrotu, veru, uzdržanje (Gal. 5, 22). Nasuprot tome, tugom, koja nije po Bogu, spoznajemo samo plodove zlog duha: ravnodušnost, netrpeljivost, gnev, mržnju, svadljivost, očajanje, lenjost u molitvi. Stoga, treba se kloniti ovog oblika tuge, isto kao i bluda, srebroljublja, gneva i ostalih strasti. One se mogu isceliti molitvom, uzdanjem u Boga, bogomislijem i životom sa blagočestivim ljudima. http://prijateljboziji.com

У нашем народу је уобичајено да ћене,а и мушкарци иду у цркву или манастир и куну неког.....То наравно није својствено Хришћанству,али људи ипак раде,чак иду у цркву и пале наопако свеће некоме да би му наводно нанели зло....Мени отворено каже једна жена да она и њена мајка иду у цркву и да ме куну и да ми пале свеће наопако.Да ли ме заиста може стићи њихова клетва?

Понекад човеку бива тешко. А понекад – толико тешко да уопште нема снаге да издржи. И што је најгоре од свега, колико год да покушава да схвати због којих сагрешења му се то дешава, никако не може то да разуме. Рекло би се, нема ни неких посебно тешких грехова. Ни у црквеном животу нема неке мањкавости. И ни на кога се не вређа тако да та увреда стане између њега и Бога. И труди се врло вредно, и ради, и улаже напоре... У чему је онда ствар? Зашто му је тако тешко? Тако да му се чини: још мало и једноставно ће пасти и готово? И то није све: зашто је све тако замршено, тако компликовано, тако загонетно? И понекад долази одговор – јасан, једноставан, задивљујуће прецизан. Па зато што већ одавно све ради... сам! Па, тачно, сам. А ко би то требало да ради уместо њега? Али не... Сам – односно без Бога, самостално, самоуверено у извесном посебном смислу ових речи. Ово се не може објаснити неверујућем човеку, иако он такође пати од ове болести. Јер он зна, у свом искуству се већ више пута уверио како је кад Господ све чини као уместо њега. И кад се Он повлачи и даје му да се потруди сам и да осети како је с Њим и како је без Њега. То понекад бива казна због гордости, због надмености, понекад због осуђивања других, понекад – због незахвалности. Али „ономе ко воли Бога“ и притом стражи над собом „све помаже на добро“ (Рим. 8, 28). Између осталог и то кад је по Промислу остављен. И довољно је само да човек свега постане свестан, а кад осети промену, да се покаје, и већ му бива много лакше и боље. Међутим, све је много теже кад се Господ није удаљио од тебе по Својој милости, већ ти од Њега – због своје неразумности: несвесно, ненамерно. Несвесно и ненамерно се толико често не примећује – док човек не дође до саме ивице... Како се то дешава и коме? Па управо у томе и јесте ствар што се ова невоља често дешава људима који су у највишој мери добронамерни, вредни, ревносни, чак – како у Маријином духу, тако и у Мартином. Човек узима бреме – чини му се и да може да га понесе. А онда додаје још. И још. И још... Иде корак за кораком напред, не задржавајући се, не смањујући темпо. И ради добре, потребне ствари. И људима помаже. И подвизава се како може. Али, почевши од извесног тренутка, све то ради сам. И на крају најчешће долази до слома. „У извесном тренутку“, у стварности заиста одређеном – оном кад човек престаје да поставља себи питање да ли је оно што намерава да предузме угодно Богу. Престаје да се моли да разуме вољу Божију. Престаје да ослушкује оно што му на ове молитве одговара његово сопствено срце: да ли је мирно, да ли је смирено, да ли живи сећањем на Господа и љубављу према Њему? Или је хладно и озлојеђено, да ли је затворено и да ли се скупило? Овде постоји ризик да човек од Павла постане Савле и да изненада чује: „Тешко ти је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5)! А још је већи – да не чује.

Нормално је да се сви ми боримо да би остварили неке своје зацртане циљеве . Да имамо већу зараду , да напредујемо у свом послу и да би лакше и лепше живели . Када се остваре ти циљеви људи се најчешће не задовољавају са тим и иду даље . Сада ту настаје проблем што људи немају границе и никада не задовољавају постигнутим и увек су не задовољни .Тада људи улазе у фазу када им остало није битно осим да они иду даље . Не интересују их последице својих поступака .Не ретко у тој свеопштој трци нарушавају своје здравље , уништавају своје породице , нарушавају другима здравље , али њих то најчешће то не интересује. Зашто људи никада нису задовољни постигнутим ? Зашто увек теже да иду даље и не обраћају пажњу на последице које евентуално из тога могу да се појаве? Похлепа је по мени једна велика несрећа и никада неби требало да дозволимо себи да будемо похлепни и да поставимо себи разумне циљеве и када то достигнемо да се задовољимо са тим . То сигурно може позитивно да утиче на наше здравље , да нисмо преоптерећени неким стварима , да имамо више времена за своју породицу , да се културно и духовно уздижемо и да водимо срећнији живот. Новац и каријера јесу битни , али има много других ствари који су важнији од новца.

КЛЕВЕТА: ШТА ЈЕ ТО И КАКО СЕ БОРИТИ С ЊОМ С обзиром да су се данас веома распространила разна нагађања поводом живота Цркве и њених јерарха, часопис "Нескучниј сад" је сазнао од светих отаца Цркве, шта је то клевета и како се борити с њом. Шта радити, када чујеш клевету? Свети Јован Златоуст је пострадао од клевете, као нико други. Претрпео је срамоту и мучење, осуђен од царице Јевдоксије због клевете самог Патријарха Александријског Теофила, који је желео да постави на епископску катедру свог човека. Онима који су чули непроверене гласине или информацију која некога дискредитује, свети Јован је говорио: "Никада не прихватај клевете на свог ближњег, већ заустављај клеветника овим речима: "Пусти, брате, ја сваки дан грешим још теже, како онда да осуђујем друге?". Свети је предлагао чак крајње мере: "Отерајмо клеветника, да не би, учествујући у туђем злу, довели саме себе до погибељи". Јефрем Сирин је сматрао да "ако непријатељ прибегава клевети - оградимо се ћутањем". Како се спасити од клевете За трпљење клевете, многи свети оци обећавају награду. "Запамти, да онај ко чује клевету о себи, не само да не трпи штету од ње, већ и добија огромну награду", - говори Јован Златоуст. Али он и сведочи, да ма како била велика награда, трпети клевету није лако: "Клевета је тешка, и поред тога што за њено трпљење следи велика награда. Њој су били подвргнути дивни Јосиф и многи други. И Господ нам говори да се молимо за то, да не паднемо у искушење... И при том посебно тешко подносе клевету горди и јаки људи, зато што неправда, ослањајући се на силу, наноси велику штету". Својој браћи по несрећи светитељ је саветовао: "Многима се чини да је страшније од свих смрти то, када непријатељи шире о њима лоше гласине и навлаче их на сумњу... Ако је то што причају истина - исправљајте се; ако је лаж - насмешите се на то. Ако схватите да је то што причају тачно, - уразумите се; ако то није тако - не обраћајте пажњу, боље је рећи: весели се и радуј се по речима Господа: "Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве речи лажући" (Мт. 5,11)". Од многих невоља и огорчења, може вас спасити молитва. Преподобни Максим Исповедник говори да не очајавамо када смо оклеветани, већ да се молимо: "По мери тога, како се будеш молио за оног који те клевеће, Бог ће му откривати истину о теби". Епископ Теофан Затворник предлаже да клевету сматрамо за лек који нас искупљује: "Оклеветали вас, а нисте криви? Треба истрпети с благодарношћу. И то трпљење ће послужити уместо епитимије за оне ваше грехе, којих сте и сами свесни. Зато је клевета за вас - милост Божија. Свакако да треба да се помиримо с клеветницима, ма како то тешко било". Клевета на корист Свети Тихон Задонски наводи примере преобраћања клевете на користи и славу: "Онима који љубе Бога... све изађе на добро", - говори апостол (Рим. 8, 28). Њима се клевета и омаловажавање преобраћају на корист, милошћу Божијом. Целомудреног Јосифа је одвела у тамницу женска клевета, али је тако био узнесен на високу част и целу земљу је спасио од глади (1 Мој. 39 и 41). Мојсије је бежао у Египат од оних који хуле и клевећу, и био је дошљак у земљи мадијанској (2 Мој. 2, 15-22). Али тамо је удостојен да види купину, која је чудесно горела у пустињи, и чује Бога, који је из купине говорио с њим (2 Мој. 3, 2-7). Светом Давиду су зли језици нанели много невоља, али тако је он подстицан на молитву и написао је много богонадахнутих псалама, на корист Светој Цркви. Данила је клевета гурнула у јаму с лавовима, али је његова невиност заградила уста звери и прославила га више него пре (Дан. 6, 16-28). ... Ти се судови Божији и данас извршавају" (104. 860-861). И Христа су оклеветали Свети Тихон напомиње да ми нисмо први који трпе неправду на Земљи: "Путем клевете и унижавања прошао је некад и Сам Христос, који није учинио никакав грех. Колико су Га, и како жестоко, хулила фарисејска уста, и какве су клевете говорили о Њему, као отровне стреле, - о томе сведочи свето Јеванђеље. Мало им је било да говоре да Он воли да једе и да пије вино, да је друг митара и грешника, Самарјанин, да је демон у Њему и да је опседнут, - Оног, Који је стално позивао на жртвовање, називали су лажовом, који развраћа народ: "подајте ћесарево ћесару, а Божје Богу" (Мар. 12, 17), Који је силом Свог Божанства наређивао и изгонио демоне. Нико од њих није избегао клевете и унижавања. Открила су деца овога света, како да лажљиви језик хули и на оне непорочног живота, да би их оцрнио. Пророк Мојсије, законодавац, вођа Израела, друг и сабеседник Божији, претрпео је осуду Корејевих и Авиронових побуњеника (4 Мој, 16) и других својих људи. Колико су отровних стрела бацали на Давида, светог цара Израела и Божијег пророка, види се у псаламу: "Сваки дан руже ме непријатељи моји, и који су се помамили на мене, мном се уклињу." (Пс. 102, 8 и даље). Лажљиви језик је гурнуо у јаму, као у гроб, пророка Данила (Дан. 6,16). Како су пострадали апостоли од целог света, коме су милост Божију проповедали! Развратницима, бунджијама и преварантима, звали су те, који су преобраћали људе од прелести к истини, од таме к светлу, и од царства ђаволског к Царству Божијем. То су на себи осетили и њихови следбеници - светитељи, мученици и други свети. Читај црквену историју и видећеш да нико од њих није избегао клевету. Тако је и данас, и свети и мирјани трпе лажи злог света. Јер свет је стално у својој злоби: не воли истину, коју и речима и својим животом јављају свети људи, и увек се држи лажи и неправде, које се они (свеци) гнушају. Ниси ти први који трпиш клевете и срамоту. Видиш да су и свеци трпели, и још увек трпе (Јов. 9, 10-34)". Како да ми сами не оклеветамо ближњег Свети Василије Велики сматра, да понекад и истина може да буде клевета: "Не сме се говорити ништа с намером да се оцрни брат, који није присутан - то је клевета, па макар речено било и истина". "...Али постоје две ситуације, у којима је дозвољено да се о некоме говори нешто лоше (али истинито): када је неопходно да се посаветујеш с другима, који имају искуства у томе, како да се исправи онај ко греши, и када треба упозорити друге (без много речи), који, из незнања, често могу бити у друштву с лошим човеком, сматрајући га за доброг... Ко говори нешто о другоме без такве неопходности, с намером да га оцрни, тај је клеветник, па макар говорио и истину". Свети Јован Златоуст упозорава: "Клевета многе куће руши; један је оклеветао, а због њега плачу и ридају и други: његова деца, ближњи, другови. Али због тога и самим клеветницима бива лоше. Господ од њих ни молитве не прима, њихове свеће се гасе, ни жртве њихове не прима, и гнев Божији почива на њима, као што и говори Давид: "Истребиће Господ сва уста лажљива, језик величави" (Пс. 12, 3). Свети Григорије Богослов саветује да обратимо пажњу на то, на шта се жалимо на друге: "Ако се жалимо неправедно, онда то постаје клевета...". Преподобни ава Исаија не саветује да се клеветом спасавамо од несреће и људске злобе: "Сваки несрећан човек је достојан милости, када оплакује своју несрећу. Али ако почне да клевеће друге и наноси им штету, онда нестаје жалост за његову несрећу; тада се он већ сматра достојним не сажаљења, већ мржње, зато што је своју несрећу употребио на зло, својим мешањем у туђе ствари. Зато семе те страсти треба истребити у почетку, док још није пустило корен и постало неистребљиво, док није породило опасности за оног, ко је жртвован тој страсти". Превод са руског С. М. 13 новембар 2013 год. Извор: хттп://њњњ.нсад.ру/артицлес/клевета-цхто-ето-и-как-с-неј-боротсѕа Манастир Лепавина