Претражи Живе Речи Утехе

МИНИСТАРСТВО здравља обавестило је јавност да су након јутрошњег разговора председника Републике Србије са представницима Министарства здравља, обезбеђена недостајућа средства за лечење малог Гаврила који болује од спиналне мишићне атрофије. https://www.novosti.rs/c/vesti/drustvo/1000065/inicijativu-predsednika-vucica-obezbedjen-novac-lecenje-malog-gavrila

Добијам недавно поруку да је плата легла и реагујем радосно. Неки познаник ме у полу-шали оптужи, као, какав сам то хришћанин и православац, а радујем се парама. Зар нисам чуо проповед недавно у цркви (он ју је сасвим погрешно схватио). „Дај мени твоје паре ако се теби гаде. Нећу се ја љутити. “, велим ја. Тајац. Радујем се парама. Искрен сам. Не волим паре, али су ми потребне. Мислим да се већина људи који имају породице овако осећа. Монаси, аскете, наравно, имају другачији призив, али и они се обрадују кад се после труда њихових руку на столу нађе векна хлеба, или се набави материјал за обнову храма. Сматрам да је веома лицемерно то што неки хришћани раде, па категорички осуђују труд за стицањем материјалних добара. Ако посматрамо причу о Христу и богатом младићу (Мт. 19, 16 -30), ту није осуђено младићево богатство, већ то што му је богатство било драже од Христа. Кад каже да је лакше камили проћи кроз «иглене уши» него богатоме ући у Царство небеско, Христос мисли на ниска царинска врата, кроз која је човек могао провести камилу само ако скине с ње терет, да би се царина пописала. Дакле, богаташ може ући у рај, али не док је сувише везан за земаљско богатство. Прича о човеку који сабира жито и износи велике планове (Лк. 12, 13 – 21), није прича против било каквог планирања у материјалном смислу, већ, опет, против похлепе. Узимајући историјске и кутуролошке околности написаног текста, он се директно противи особама које складиште летину да би сачекали повољно време и продали је по скупљој цени. У време оскудице храном, овакво злоупотребљавање потреба ближњих зарад сопственог богаћења и лакомства итекако је удаљено од Јеванђеља. Блажени Августин објашњава да је сељак „намеравао да испуни своју душу прекомерним и непотребним трбухоугађањем и био је охол не обазирући се на све оне празне трбухе сиротих. Он није схватао да су трбуси сиромаха много сигурније складиште него његови амбари.“ Исти пример налазимо и у причи о богаташу и Лазару (Лк. 16, 19 – 33). Дакле, Јеванђеље ни у једном тренутку не осуђује материјално богатство, нити потребу за основном сигурношћу. Оно позива сиромашне на труд, наду и поуздање у Бога, и категорички се противи лакомству. Ко има породицу, нарочито ко има децу, желеће да им пружи основну сигурност, не заборављајући при том да поуздање у Бога и скромност долазе пре свега. Било је и биће пуно имућних светитеља (Свети Никола и свети Немањићи су најпознатији међу њима). Примећујемо, међутим, да су се богатством служили и на добробит ближњих. Да не помињемо многе свете у чијим се житијама каже како су поделили сиромашнима своје имање и сво богатство. Дакле, били су имућни. Стицали су, зарађивали, трудили се, чували, али нису жалили да се свега одрекну зарад већег и далеко важнијег циља – Царства небеског (Мт. 13, 44). Тако и ђаво кад искушава Христа, нуди му сва богатства на свету (Мт. 4, 3-11) ако му се поклони. Христос то одбија. Кроз три описана искушења нам постаје јасно да се Он изборио против три најопасније страсти којој су склони људи, међу којима је и похлепа. Као дивну супротност раније наведеним лакомим људима, Христос наводи праведног Лазара и удовицу која је дала последњу лепту као прилог у храм (Мк. 12, 41 -44). Једни служе материји, други служе Богу. Но увек морамо имати на уму да материја није по себи зла, већ је зло обожавање материје. Она је дата човеку да се њоме служи, унутар ње живи, а она и чини његов саставни део (тело). Нисмо духови, но људи од душе и тела. Свет није црно-бео. Нити су сви богаташи лоши, нити су сви сиромашни добри. Све је до личности. Зависи шта особа сматра најважнијим, шта сматра даром од Бога – БОГатством, јер „где је богатство ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 19-21). Постоје људи који су постали сиромашни не због животних околности, или несрећа, већ што су, једноставно, лењи. Прокоцкали, пропили, били једнаки блудном сину из јеванђељске приче. И исто као и он, увек могу да се врате Оцу. У нашем народу постоји та нездрава завист, па чим је неко имућан, заживи презир, лаж и љубомора према њему. Ко је поштено стекао новац, свака му част, способан је и вредан, а вероватно ће и користити новац на добробит ближњих. Исто тако, није дужан да поклања новац онима који су беспослени и тобож јадни. Дариваће смислено, и то онима којима је заиста потребно. Ово говорим и у контексту разних оптужби на рачун свештеника, у чему се углавном претерује. Они имају своје породице и потребе као и сви други људи. Не треба бити лицемеран и очекивати да свештеник живи као монах у манастиру, на хлебу и води. Да ли би ико својој деци ускраћивао нормалан оброк? Наша вера не налаже сиромаштво, она позива на скромност. Друга је ствар што неки не признају за скромност ништа више од седамдесет кила тежине и осамдесет коњских снага аутомобила. Христос је имао благајника, и из те благајне делио сиромашнима. Нажалост, знамо да се благајник олакомио, те је Христа издао. Ту видимо колико брига за новцем може бити погубна. Да су људи бољи и свет лепше место, новац нам не би требао. Ова земља има довољно добара да нахрани сву своју децу. Због мањине похлепних, већина гладује. Хришћани, у суштини, не воле новац, али не могу сасвим одрећи потребу за њим. Новац је потребан да се сазида храм, да се нахрани гладан човек, да обуче своје дете, да га школује, лечи и изведе на пут. И нема ничег погрешног уколико видиш на столу плод својих руку и заблагодариш Богу на шанси да уживаш у Његовим добрима. А ако се неко гади пара, или мисли да су оне саме по себи тешко зло, озбиљно, нећу се ја љутити. http://avdenagom.blogspot.com/2018/09/blog-post_7.html

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да се новац од прилога које верници остављају у црногорским манастирима не износи из Црне Горе у Србију и да држава Србија помаже СПЦ у Црној Гори. „Не дајемо држави Србији, она нама помаже”, рекао је Митрополит Амфилохије за подгоричке Вијести и додао да Србија помаже градњу саборне цркве у Беранама и да даје помоћ коју Митрополија црногорско-приморскаа тражи и за обнову манастира. Према његовим речима новац који се прикупи од добротворних прилога користи се за обнову Манастира и изградњу Цркава широм Црне Горе и не шаље се у Србију. „Откуд би се обновило 650 храмова у Црној Гори, саградио храм у Подгорици, Бару…Ти који то причају да износимо паре из Црне Горе су људи који само кроз паре гледају свијет и лажу и бога и себе и своју савјест и пљују по својим прецима”, рекао је Митрополит. Он је додао да Српска православна црква од прилога острошких манастира финансира три кухиње за сиротињу у Подгорици, Беранама и Цетињу, а даје и за прогнанике са Косова и Метохије и других крајева, и помаже две породице из Србије. Како је рекао, Борис Тадић у време док је био председник Србије дао је за обнову манастира Бешка у Црној Гори 35.000 евра. Извор: ТВ Храм View full Странице

На празник Сретења Господњег и на Међународни дан деце са раком, цркве Централног архијерејског насмесништа кијевског и друге цркве уредиле су једнодневни добротворни чин под називом „Сретењска свећа“, притом сакупљајући новац за лечење деце с раком, извештава Ортодокс лајф. На тај празник, свако ко је желео да учествује, могао је да купи свећу у православним црквама широм Кијева и да је запали не само за здравље или покој душа њихових вољених, већ и за здравље деце који имају рак. Новац од куповине свећа током овог дана користиће се да би се лечили млади пацијенти на онколошком одељењу Кијевске обласне клиничке болнице и на онколошком одељењу Националне дечје специјализоване болнице познате као „Окматдет“, што је скраћеница за „заштита мајки и деце“. Ово је друга година заредом када се организује добротворни догађај, по благослову Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија и уз подршку Његовог Преосвештенства рпископа бојарског Теодосија. Тема догађаја је одговарајућа пошто се свеће традионално освећују после Божанске Литургије на празник Сретења Господњег. Догађај ће се наставити у недељу 18. фебруара 2018. године у образовно-културном центру „Кијевски Јерусалим“ отварањем изложбе-аукције радова деце –пацијената с раком, као и добротворним концертом. Извор: Кијевска Митрополија Вести из сестринских цркава View full Странице

Иван Иљин Додао садржај:: Пријатељ Божији12.06.2014 Узроке подмитљивости треба тражити у неколиким пороцима: лажљивости, среброљубљу, егоизму, таштини и гордости. "Жудња за личном добити крије се у свим народима, од највиших до најнижих слојева... болест подмитљивости се шири по свету као права епидемија... оно што привлачи, растаче и развраћа уопште није само злато и "девизе", него и лични успех, лична каријера, свако политичко и новинарско 'напредовање', почаст, власт и закулисни утицај. Једном речју, све оно што издиже човека изнад гомиле, дајући му могућност да 'фигурира', да се узноси и ужива". Код нас се данас продају судије и професори, дипломати и политичари свих нивоа, уметници и лекари, људска тела, па чак и делови леша (трансплантанти). А да се и не говори о вишемилионској армији чиновника која као и пре живи углавном од мига, злоупотреба и свих могућих поклона. "Повољни" услови за све то, јесу полуозакоњена лажљивост у државним размерама, смешно ниске зараде државних чиновника, губитак савесности, побожности и поштења. Истинити подвижници светости и благочашћа нису се продавали ни за каква блага, већ су напротив, презирали сваку корист и богатство, нарочито оно стечено неправедним путем. Јудина подмитљивост ушла је у историју свих времена и епоха као символ највеће духовне катастрофе која је довела до злочина пред целим човечанством. "Новцем треба владати као што доликује господи - тако да ми владамо њиме, а не он нама" - писао је један од васељснских учитеља Цркве, св. Јован Златоуст. Једна данас тако раширена врста подмитљивости, као што је поткупљивост, у стара времена у Русији се називала лихварством. Овај порок у друштву се дубоко презирао, па чак ни у чиновничкој средини није био нарочито широко распрострањен, о чему сведочи изузетно мали број судских поступака тим поводом у предреволуционарној Русији. "Лихварство је страст крајње изопачених људи код којих се крије у срцу безбожност" - писао је руски светитељ Тихон Задонски који се и сам одликовао нестицањем. У Светом Писму се каже да лихвари неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10). Старозаветни пророк Јелисеј одбио је да узме новац понуђен за лечење, а његов слуга Гијезије који је тајно узео сребро био је кажњен тиме што је оболео од губе (4 Цар. 5:2027). Подмитљивост често изазивају људи који су навикли да живе по законима поткупљивања и подмићивања. На Западу се овакве појаве називају корупцијом и однос према њима је веома строг, без обзира на личност која је ухваћена у махинацијама и нечасној игри. (Сетимо се бурних процеса у САД, Италији или Немачкој, где су на оптуженичку клупу доспевали чак и чланови владе.) Међутим, од непосредне неумешаности у реални поступак далеко је важнија душевна склоност која искључује непоштену и лажну погодбу. Али како је то тешко васпитати у себи, када "овај свет" живи по својим подлим и користољубивим законима. Придржавајући се принципа праведности, човек се брзо у очима своје околине претвара у белу врану, постаје отпадник, и као да почиње да "испада" из света. Па ипак, хиљаду пута су у праву они који се, без обзира на моду времена ("сви сада тако живе") и лажне претпоставке труде да свој живот ускладе са савешћу и живе по еванђелским заповестима. Ради тих људи се можда и одржава у животу човечанство на земљи. Њима припада будућност.