Претражи Живе Речи Утехе

Синоћ сам о овоме баш разглабао, нашироко, и обећао себи да ћу да напишем коју о својим размишљањима на ову тему. Међутим, нисам хтео одмах, иако сам имао јаснију инспирацију, него сам као хтео да сачекам јутро да бих био паметнији (ма будала, шта да ти кажем). Самоувереност се код нас у Цркви доживљава различито. Често говоримо о томе да заправо она и није по божијем промислу и да, као таква, нам није ни потребна. Искрено, и мени ово звучи привлачно, али мислим да понекад наш српски језик заказује, јер ако мало дубље размислимо, она здрава самоувереност која се стиче здравом љубави према себи не може никако да се мери и ставља у исти табор као и гордо веровање у своје телесне или друге квалитете. Дакле, можда би требало да разграничимо ове две ствари. Постоји оно основно, неопходно самопоуздање, а постоји и оно гордо узношење и беспотребно узвисивање. Али, руку на срце, ми све ово већ знамо, и опет, нешто нам није јасно. Зато када мало боље погледам шта се дешава, мислим да се ми, Хришћани, заправо бојимо да будемо самоуверени јер онда бисмо морали да неке одлуке доносимо на основу те самоуверености, а то још значи и одговорност за њих (као да то иначе није оно што радимо, само то тако не дефинишемо). Дакле, сматрам да понекад ми, Хришћани, идемо линијом нижег отпора, радије се одлучујемо да у старту осудимо самоувереност и самопоуздање јер нам је драже да идемо млаки, него са осећајем одговорности коју носе ове две јаке струје у нама. Разговарам са људима, али много разговарам, и у њима као и у себи видим тај огромни недостатак вере у себе. Да се разумемо, ја први не сматрам да човек било како може да се узда у себе, а да то уједно и не буде уздање у Бога, јер даље од Бога нема ни самоуверености, ни вере, а наравно онда ни богопоуздања са самопоуздањем. И често међу мушкарцима, а притом и себе анализирам, видим тај страх да се у животу узме учешћа мало јаче и храбрије. Као да је време које нам је претходило толико ослабило, свачији, дакле не само мушки дух, али будући да су улоге мушкарца и жене у бити остале непромењене јасно се виде недостаци код оба пола. Тако овде ја долазим до те своје вечне дилеме - да ли је уопште исправно узимати "свој" живот тако снажно у своје руке и доносити прецизне и јасне одлуке и наравно бити одговоран? Да ли се то не коси са оним "пусти Богу да одлучује и решава" јер, ово је веома збунило не само мене, него чини ми се збуњује већ генерације које би да нешто паметно чине у животу. Питам се често да ли је то наш изговор, односно Бога користимо као савршени изговор да не доносимо неке одлуке сами, већ нам је лакше да животаримо и касније будемо незадовољни, и наравно то незадовољство прикријемо оним лажним смирењем, па постанемо змије отровнице у свим својим односима...? Где је граница између оног - сад делај! и сад сачекај и пусти! Не знам за вас, али мени је ово велика мудрост. Иако постоје много животних планова где се мушка природа данас карактерише и описује као слаба, нарочито су то мушко-женски односи. И најискреније, мислим да нигде нисмо огољени као у мушко-женским односима. Да, јасно је, можемо да лажемо, претварамо се, упорно улепшавамо истину, али питање је момента када ће неко од нас увидети истину и схватити да је живео у заблуди, јер је просто био заузет да са своје стране добро улепша и дочара слику. Да се разумемо, овде смо некада препуштени сами. Ни духовник, ни пријатељи, ни родитељи, па ни сам Бог нам се не меша у избор, а све што ми желимо је да играмо на сигурно. Сигурица брате. А то не можемо да знамо. И отуда фрустрације и млакост. Јер и ја постављам питање - како да скочим овде, када се бојим да паднем већ унапред? Међутим, ако погледамо реално, пад је сасвим известан, било да смо ми спремни или не. А могућа је и награда. Зашто је ризик постао тако велики? Зашто је пад одједном тако страшан? Да ли је то гордост која све више хара овим светом као некаква куга или смо то ми и наша неспремност да се ухватимо у коштац са животом? Заиста негде верујем да ни Бог, па и ако паднемо, неће оставити сломљене - јер то родитељ не чини свом детету, па зашто би то онда чинио Он? Често у разговорима са мушкарцима, који су колико-толико морални, а не и црквени и видим снагу за коју не верујем да је ја поседујем (није ми овде циљ упоређивање, јасно, али ово су неке базичне ствари на којима ја, рецимо падам), говорим о снази да се ризикује. Као да ми тиме што се трудимо да будемо уз Бога желимо да Он решава за нас битне животне одлуке, а ми ћемо Му послати списак онога што желимо и потражујемо. И страх. Страх је веома присутан. Нисмо спремни да паднемо, а и ако дође до пада, очајавамо. И, морам да поставим ту једно велико питање - а где нам је ту вера?! И као закључак, мада овим отварам дискусију, да ли је заиста самоувереност у мушкарца нешто лоше или нешто што нас одваја од Оца? Ја мислим да није, али смо је вешто тако обликовали да бисмо избегавали одговорност за своја делања.

Понекад човеку бива тешко. А понекад – толико тешко да уопште нема снаге да издржи. И што је најгоре од свега, колико год да покушава да схвати због којих сагрешења му се то дешава, никако не може то да разуме. Рекло би се, нема ни неких посебно тешких грехова. Ни у црквеном животу нема неке мањкавости. И ни на кога се не вређа тако да та увреда стане између њега и Бога. И труди се врло вредно, и ради, и улаже напоре... У чему је онда ствар? Зашто му је тако тешко? Тако да му се чини: још мало и једноставно ће пасти и готово? И то није све: зашто је све тако замршено, тако компликовано, тако загонетно? И понекад долази одговор – јасан, једноставан, задивљујуће прецизан. Па зато што већ одавно све ради... сам! Па, тачно, сам. А ко би то требало да ради уместо њега? Али не... Сам – односно без Бога, самостално, самоуверено у извесном посебном смислу ових речи. Ово се не може објаснити неверујућем човеку, иако он такође пати од ове болести. Јер он зна, у свом искуству се већ више пута уверио како је кад Господ све чини као уместо њега. И кад се Он повлачи и даје му да се потруди сам и да осети како је с Њим и како је без Њега. То понекад бива казна због гордости, због надмености, понекад због осуђивања других, понекад – због незахвалности. Али „ономе ко воли Бога“ и притом стражи над собом „све помаже на добро“ (Рим. 8, 28). Између осталог и то кад је по Промислу остављен. И довољно је само да човек свега постане свестан, а кад осети промену, да се покаје, и већ му бива много лакше и боље. Међутим, све је много теже кад се Господ није удаљио од тебе по Својој милости, већ ти од Њега – због своје неразумности: несвесно, ненамерно. Несвесно и ненамерно се толико често не примећује – док човек не дође до саме ивице... Како се то дешава и коме? Па управо у томе и јесте ствар што се ова невоља често дешава људима који су у највишој мери добронамерни, вредни, ревносни, чак – како у Маријином духу, тако и у Мартином. Човек узима бреме – чини му се и да може да га понесе. А онда додаје још. И још. И још... Иде корак за кораком напред, не задржавајући се, не смањујући темпо. И ради добре, потребне ствари. И људима помаже. И подвизава се како може. Али, почевши од извесног тренутка, све то ради сам. И на крају најчешће долази до слома. „У извесном тренутку“, у стварности заиста одређеном – оном кад човек престаје да поставља себи питање да ли је оно што намерава да предузме угодно Богу. Престаје да се моли да разуме вољу Божију. Престаје да ослушкује оно што му на ове молитве одговара његово сопствено срце: да ли је мирно, да ли је смирено, да ли живи сећањем на Господа и љубављу према Њему? Или је хладно и озлојеђено, да ли је затворено и да ли се скупило? Овде постоји ризик да човек од Павла постане Савле и да изненада чује: „Тешко ти је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5)! А још је већи – да не чује.